Ekonomija

Strane banke, nacionalna privreda i razvoj (11)

Sjekuritizacija bankarskog sistema

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

24. Šta se događa u savremenom bankarstvu

Savremene tendencije u bankarstvu

Transformacija bankarskog sistema u procesu stvaranja efikasnog i sigurnog bankarstva mora biti usmerena u sledećem pravcu:

Popravljanje kapitalske snage banaka,

Poboljšanje efikasnosti bankarskih institucija,

Najveća pažnja likvidnosti banaka, strukturi plasmana i strukturi izvora sredstava,

Ukidanje stroge podele na investicione i komercijalne banke,

Jačanje mera za poboljšanje solventnosti banaka,

Čišćenje aktive i pasive banaka od neprofitonosnih oblika,

Sužavanje prava po osnovu osiguranja depozita banaka,

Pojačana kontrola centralne banke nad sistemom komercijalnih banaka,

Sređivanje ukupnog bankarskog sistema u koje su se nagomilali i koncentrisali gubici i dubioze iz svih ostalih sektora privrede.

Monetarna politika u određenim privredama koje imaju slab bankarski sistem, a koje ne žele da priznaju prvo (slabo) stanje u svom bankarstvu, zbog visokog skrivenog ili otvorenog budžetskog deficita koji se pokriva emisijom novca, velikih gubitaka u privredi i bankama i dr.: uglavnom je ekspanzivna, čime se pokrivaju navedene slabosti i veštački održavaju nesolidne banke. Visoka inflacija, koja sve to neminovno prati, topi dugove prezaduženih preduzeća, olakšava položaj banaka i na taj način vrši njihovo „saniranje". Ali, time istovremeno nastaje i proces topljenja depozitne osnove banaka, što treba imati u vidu kada se posmatraju efekti inflacije na bilansne odnose banaka. Zbog toga je od izuzetne važnosti struktura i visina dinarske i devizne aktive i pasive (na koje inflacija potpuno različito utiče).

Ponašanje banaka i njihovih dužnika je veoma važno, ali je ono uslovljeno, pre svega, karakterom finansijskog sistema. Tamo gde postoje čvrsta finansijska disciplina, odnosno takozvano čvrsto budžetsko ograničenje (hard bud get constrains), stvarni gubici su, po pravilu, manji od onih u sistemima gde se toleriše finansijska nedisciplina. U ovom drugom slučaju država najčešće godinama veštački održava velike firme i određene banke odlažući rešavanje problema, tako da ukupni troškovi i takve neproduktivne infuzije uvek prevazilaze troškove restruktuiranja na tržišnim osnovama.

Iz tih razloga jedan od uslova za sprovođenje reforme, na kojem veoma insistiraju međunarodne finansijske institucije, jeste sprovođenje restriktivne monetarne politike, kojom bi se preseklo monetizovanje gubitaka, oborila inflacija i pokazalo pravo stanje banaka i preduzeća, što bi omogućilo da problemi počnu da se suštinski rešavaju, a ne da se veštačkim održavanjem postojećih odnosa unedogled prikrivaju i produbljuju.

Loš menadžment banaka je jedan od osnovnih uzroka njihovih finansijskih problema. Svi tipovi lošeg menadžmenta, koji se sreću u svetskom bankarstvu, zastupljeni su i „obogaćeni inovacijama" kod nas. Problem se, međutim, gotovo uvek može svesti na razne vrste pritisaka, tehnički neadekvatna kredit na analiza i analiza raznih vrsta rizika, nepostojanje dobre interne kontrole, loše povezivanje aktive i pasive, odnosno „cash flow" analiza i mnogi drugi propusti vezani su za takozvani tehnički loš menadžment. Karakteristično je i netačno prikazivanje finansijskih rezultata, bilo da se radi o sakrivanju gubi taka ili prihoda za oporezivanje, pogotovo ako ne postoji dobar računovodstveni sistem i dobra revizija.

Mada su izgubile „sklonost" ka finansijskim klasičnim katastrofama (masovnim bankrotstvima), naše banke su se u najvećem delu (po broju i potencijalu) nalazile na ivici globalnog kolapsa.

Nije to posledica bankarske megalomanije, već brojnih kontroverzi i opšte klime u kojoj posluju banke, ali i njihovog, najvećim delom, nebankarskog ponašanja određenog izuzetno slabim bankarskim menadžmentom i finansijskim marketingom.

Banke moraju biti „hramovi" finansijske i razvojno-stabilizacione trezvenosti i stabilnosti (sigurnosti) privrednog i finansijskog sistema, posebno u jednoj privredi u razvoju kakva je naša (sa dominantnim značajem kredita banaka i bankarskog sistema).

Banke moraju same da uđu u određene procese preko smanjivanja broja zaposlenih, velikom povećanju produktivnosti i efikasnosti poslovanja, povećanjem provizija i naknada u ostalom poslovanju (ako ne i kamatnih stopa), uz brzo razvijanje novih proizvoda i usluga banaka. Rastući deo profita banaka razvijenih privreda rezultat je trgovine hartijama od vrednosti i operacijama na otvorenom (sekundarnom) tržištu, ali i deviznim poslovima. Snažno pada profit na tradicionalne poslove - uzimanja i davanja novca na zajam uz kamatu.

Nove tehnologije i poslovi koje banke prihvataju i pokrivaju stare bankarske strukture.

Banke su u razvijenim privredama izložene snažnoj konkurenciji industrije hartija od vrednosti i drugih finansijskih institucija, koje nisu banke, ali nude proizvode i usluge potpuno slične bankarskim.

Banke su primorane da traže nove izvore prihoda, jer je bankarstvo postalo samo jedna vrsta finansijske usluge i to ona koja po mnogim kriterijumima i merilima naglo gubi pozicije u finansijskom sistemu u korist sve većeg broja različitih konkurenata.

Na strani izvora sredstava veliki broj vlasnika novca i štednje podigli su svoje depozite iz banaka i uložili ih u investicione fondove. Sigurnost bankarskih depozita (i kamata) popuštaju pod profitima koji se ostvaruju na finansijskim tržištima.

Zajmotražioci, koji su se nekada direktno obraćali bankama za kredit, sada to sve manje rade, jer se direktno uključuju na finansijska tržišta emitujujući komercijalne papire. Promene u informacionoj tehnologiji dovele su do velikih promena i u finansijskoj tehnologiji kroz proces sekjuritizacije (pretvaranje delova pasive u finansijske instrumente koji se zatim mogu prodavati na finansijskom tržištu). Sekjuritizacija time postaje i znatno veća promena do finansijske tehnologije, jer se stvara alternativni sistem banaka, po svojim efektima i profitima daleko efikasniji.

Bez obaveze da drže određeni koeficijent kapitala u odnosu na aktivu nebankarske finansijske institucije postaju snažna konkurencija na strani aktive banaka. Banke, s druge strane, moraju da drže određeni rizični kapital (8%), što im smanjuje rizik od neizvršavanja obaveza, ali i profit od dugoročnih plasmana. Ovde sve više prestaje potreba za finansijskim posrednikom (bankom). Izbacivanje posrednika (dezintermedijacija) postaje široki proces. Banke nisu sposobne kao njihovi konkurenti da brzo i elastično reaguju na ove krupne promene.

Naši bankari hoće „tržišne banke", što je i normalno, ali će se ubrzo su očiti sa ovim procesima, čim se razvije finansijsko tržište kod nas i različiti finansijski instrumenti (naravno, paralelno sa ekonomskim razvojem i per capita dohotkom, odnosno stvarno tržišnom stabilnošću naše ekonomije). U razvijenim privredama već je stvoren „paralelan bankarski sistem" zasnovan na money market mutual funds-u, koji koristi sve prednosti banaka, ali i slobodnije ponašanje na tržištima novca, kapitala i politici kamata.

Banke su sve do novije faze razvoja imale monopol na prikupljanje sred stava, dok su određivanja kamata na depozite banaka, često kartelskim fiksiranjem kamatnih stopa, otklonile ili bile potpuno zaštićene od konkurencije. Dobro je da bankari zagovaraju totalnu reformu finansijskog sistema, jer će njegovom reformom stvarno oživeti finansijsko tržište, a monopolski položaj banaka na njemu postati prošlost. Tada će se stvarno morati pojaviti kao tržišne banke, sa stvarnom konkurentnom bankom u privredi sa novim vrstama usluga, njihovom kvalitetu, sredstvima, kreditima i dr.

Banke su kod nas već krenule u ponudi novih usluga koje nudi konkurencija, uz druge „nebankarske" klasične poslove (sopstvena preduzeća, zadruge, inostrana zastupanja, lizing poslovi, stambena izgradnja, zajednička ulaganja, trgovački lanci, robne kuće, javne usluge, sponzorstva državnih zajmova, komunalne usluge i dr.).

Neopravdana koncentracija ekonomske moći u nekim bankama, blokada mnogih razvojnih procesa i odluka vlada, nesprovođenje monetarne politike, stvaranje neformalnog bankarskog lobija (interesno povezanog, kartelskog karaktera), kao da nije dovoljan indikator i opomena centralnoj banci da odlučno i samostalno upravlja i rukovodi reformom i kontrolom banaka.

Ograničenja i monopolsko pravo dato bankama na depozitno-kreditne poslove izolovala su ih od tržišta i konkurencije, ali će razvojem finansijskog tržišta i nebankarskih institucija doći do daljeg smanjenja uloge banaka na tržištu. Tek tada se može očekivati stvarna konkurencija i povećanje efikasnosti banaka, uz veću samostalnost i prihvatanje potpunog rizika banaka. Mnogi smatraju da je za tržišno orijentisan bankarski sistem nužna i transformacija vlasničke strukture u bankama, pri čemu u uslovima monopola javne svojine proizvodnom, prometnom i finansijskom sektoru nema osnova za tržišno orijentisano bankarstvo. Potrebna je „dovoljna kritična masa" privatne svojine pva tri sektora da bi se razvio tržišni ambijent za poslovanje banaka. U našim uslovima već se razvila konkurencija vlasništva preko privatnih i „državnih" banaka. Promena vlasničke strukture banaka vezana je za izmene strukture sredstava u državnim bankama koje više nisu dominantne (oko 90% kreditnog potencijala je u rukama privatnog kapitala), što je direktno vezano za izmenu strukture vlasništva u realnom sektoru privrede (i stanovništva). Da li će ove banke, obzirom na vrlo nizak stepen rekreiranja potencijala, biti u stanju da se dovoljno efikasno uključe na finansijska tržišta i potpuno izmene kvalitet i profitabilnost svoga poslovanja? Napred izvršena istraživanja ukazuju na činjenicu da će to biti dug, težak i vrlo spor proces i paralelan sa razvojem istitucija i instrumenata finansijskog tržišta, ali i osposobljavanjem javnog privrednog sektora.

Ovaj proces će se odvijati u tri pravca:

Jačanjem depozita i štednje stanovništva kod banaka jača privatno

(lično, kao nova, viša faza privatizacije) vlasništvo, čemu treba podesiti menadžment banaka;

Promenu vlasničke strukture preko akcionarstva, preko emisije dodatnih količina akcijskog kapitala, dokapitalizacijom;

Učešće stranih banaka i kapitala u domaćem finansijskom sektoru, stvaranjem stranih mešovitih banaka (sa stvarno uloženim kapitalom).

25. Bankarstvo u svetu u procesu transformacije

Ogroman iznos nenaplaćenih potraživanja i visoki dugovi, blokiranje i sterilna upotreba ogromnog dela kapitala, zahtevaju urgentnu reformu bankarskog sistema (u svim privredama u tranziciji). Mnoge banke su prema međunarodnim standardima potpuno insolventne.

Uobičajene mere u finansijskom rekonstruisanju (transformaciji) bana ka obično se vezuje za sledeće procese:

Poništavanje dugova (pri čemu država preuzima na sebe loše plasmane banaka). Ovo bi značilo ogromno redistributivne transfere u brojna neperspektivna preduzeća - dužnike, a s druge strane amnestiju banaka za pogrešnu i promašenu depozitno-kreditnu politiku.

Transfer duga, pri čemu dužnička obaveza ostaje u preduzeću - dužniku, kao i preuzimanje dugova od strane odgovarajuće državne institucije, uz emisiju odgovarajućih hartija od vrednosti, za preuzeti dug.

Otplata dugova bankama, pri čemu se dugovi mogu otplaćivati i kroz proces bankrotstava preduzeća.

Nesposobnost preduzeća da vraćaju dugove bankama ugrožava solventnost banaka, zbog čega finansijsko restrukturisanje banaka uključuje i operacije zamene dugova za akcije (debt-equity swaps) između banaka i najzaduženijih preduzeća. U ovaj postupak se mogu uključiti samo perspektivna preduzeća i javna preduzeća Sva se ona mogu podeliti na tri grupe: 1) Zadužena, ali perspektivna, koja su kandidati za restrukturaciju i privatizaciju, 2) Neperspektivna preduzeća, koja su kandidati za zatvaranje, 3) Preduzeća u infrastrukturu i prirodnim monopolima, pri čemu treba da postoji jasna državna regulativa da bi se ova preduzeća transformisala u komercijalna preduzeća uslužnih delatnosti.

Ove mere trebalo bi da smanje teret dugova preduzeća u bankarskoj aktivi, pri čemu je dalji proces restrukturisanja funkcionalno vezan za novi menadžment u bankama i preduzećima, ali vezan za spoj kapitala novog upravljačkog sloja (sa punom odgovornošću) i kapitala kojim upravljaju u bankama preduzećima. Brzina reforme banaka će zavisiti direktno od raspoloživog bro ja bankarskih menadžment eksperata, uz potpuno drugačiju ulogu centralne banke i države (snažna i operativna regulativa ovih procesa).

Opcija koja dominira u prestrukturisanju bankarskog sistema je:

Simultano restrukturisanje banaka i preduzeća,

Čišćene bankarskih bilansa uz rekapitulaciju banaka preko unovčavanja državnih obveznica koje se finansiraju iz budžeta,

Privatizacija banaka preko novog akcijskog kapitala i rasta depozita privrede,

Restrukturisanja i rekapitalizacija banaka (uz isključivanje zamene duga za ulog ili hartiju od vrednosti),

Privatizacija banaka uz isključivanje poznatog moral-hazarda kod državnih banaka,

Svođenje postojećih državnih banaka na jezgro (i paralelan kolosek) uz formiranje novih, svežih finansijskih institucija.

Proces transformacije banaka u tržišnim privredama

Procesi transformacije poslovnog bankarstva u razvijenim privredama po pravilu se vezuje za transformaciju komercijalnog i investicionog bankarstva SAD,

V. Britanije, Nemačke i Japana. Postojanje dva različita tipa banaka (npr. SAD) obično se vezuje ili za finansiranje preduzeća ili za tržišne finansijske instrumente (obveznice i akcije). Na oba modela utiču strukture finansiranja koje zavise od fiskalnih odnosa prema dividendi, kamati i profitu. Kada je u pitanju kreditirano preduzeće, koje može da upadne u finansijske teškoće, za modernu banku, koja je prošla kroz transformacioni proces, najvažnije je to da se banka ponaša ne samo kao poverilac nego i kao vlasnik i finansijski menadžer.

Umesto da poveća kamatu da bi se banka osigurala do rizika, banka treba da smanji kamatu u cilju revitalizacije firme. Zbog tog američka i japanska preduzeća imaju sklonost prema bankarskom kreditu. Tada se, u pravilu, koristi tzv. leveridž efekat, pri čemu finansijski leveridž predstavlja metod za merenje rizika koji je uslovljen neizvesnošću budućeg neto dobitka kao prinosa na sopstvena poslovna sredstva. To je opredeljeno prisustvom fiksnih rashoda finansiranja (kamate) koji se ne mogu prilagoditi kratkoročnim fluktuacijama poslovnog dohotka.

Transformacioni procesi tržišnog poslovnog bankarstva baziraju se na civilizacijskim konstantama, kao što su mešovito vlasništvo, profitna motivisanost banke, koncentracija banaka i permanentni upliv države na njihov rad sa stanovišta osnivanja novih banaka, njihove organizacije i strukture. U tom kontekstu, transformacija poslovnih banaka je učvrstila poziciju privatnih banaka i inovaciju bankarskih poslova (kreditne karte, obavljanje računovodstvenih i informacionih poslova za svoje komitente, faktoring i lizing poslovi, depo poslovi itd.), koji su profitonosno uslovljeni na dugi rok. Bankarstvo se danas tretira kao „bankarska industrija" koja produkuje i oplođuje kapital.

Koncentracija banaka je proces snažno prisutan u modernom svetskom bankarstvu. Njegove osnovne dugoročne tendencije su sledeće: 1) Koncentracija, 2) Univerzalizacija, 3) Ekspanzija bankarske aktivnosti i 4) Evolucija državnog intervencionizma. U suštini, to se svodi na inovaciju, deregulaciju, marketizaciju, dezintermedijaciju i konglomeraciju u savremenom bankarstvu. Taj proces po pravilu prati proces diversifikacije poslovnih jedinica i organizacionih delova banaka koja omogućava diversifikaciju finansijskih usluga u funkciji razvoja banke i stabilizacije privrednih tokova nacionalne ekonomije. Radi se u osnovi o tržišno osmišljenom konceptu koncentracije kapitala u cilju „zagarantovanog" rasta banaka, tržišnog prodora na nova bankarska tržišta, jačanja bankarske konkurencije, imidža i goodwila banaka, što sve rezultira rastom bankarskih profita, rastom kapitala banaka i sigurnosti (stabilnosti) bankarskog sistema u celini.

Koliko su ovi procesi prisutni u našem poslovnom bankarstvu? Da li je i jedan od navedenih elemenata transformacije prisutan? Očito je, prateći rad i položaj naših banaka, da su navedeni tržišni procesi u bankarskoj sferi još daleko, da su banke inertne i ostale gotovo klasične depozitno-kreditne institucije, nažalost sa dosta slabom depozitnom osnovom, pretvarajući se u čisto redistributivne institucije centralne bani

Savremeno bankarstvo u procesu transformacije

Najnovija faza u razvoju bankarstva karakteristična je po procesu restrukturacije i velikih finansijskih inovacija. Dolazi do velikog zaokreta u bankarskom poslovanju, te promene su uslovljene sledećim faktorima:

Političkim odnosima i procesima u svetu,

Ekonomsko-finansijskim razlozima,

Inovacijama finansijskih instrumenata,

Motivima pravne i poslovne sigurnosti depozitno-kreditnih poslova,

Promenama u ponašanju bankarskih komitenata.

a)Politički odnosi koji utiču na restrukturaciju banaka odnose se u novi joj fazi na uspostavljanje monetarne unije u okviru EEZ, stvaranje jedinstvene valute (EVRO), uz izjednačavanje dela instrumenata i uslova banaka. Internacionalizacija bankarskog poslovanja vezana je za istovremeni proces unifikacije poslovne filozofije banka.

Drugi, politički proces, vezan je za političke procene u Istočnoj Evropi koje prate i procesi restrukturacije banaka i njihove transformacije poslovanja ka tržišnim kretanjima. Banke sa gotovo distributivnih funkcija u procesu poslovanja privreda i banaka postepeno prelaze na tržišne mehanizme u poslovnoj politici.

b)Ekonomski razlozi koji dovode do restrukturiranja banaka, odnose se na sve otvoreniji proces fuzije i kupovine banaka, posebno u Evropi i SAD, što je praćeno eksplozivnim širenjem potencijala banaka, izmeni strukture sredstava u njihovom kreditnom potencijalu, te pripreme banaka za sve veću konkurenciju na finansijskim tržištima sa „ostalim finansijskim (nebankarskim) institucijama". Konkurentska borba banaka postaje sve oštrija - kako na području prikupljanja depozita, tako i sistemom kreditiranja, ali i položajem i ponašanjem na finansijskom tržištu.

Savremene banke se sve više „okreću" i uključuju u određenu proizvodnju, sve su dominantniji učesnici na tržištu novca i tržištu kapitala, berzanskim poslovima, uvozu i izvozu robe i tehnologija, finansiranju države, krupnim projektima i dr.

c)Pravni motivi odnose se na potrebu sve veće sigurnosti poslovanja banaka, uz potrebu utvrđivanje stope kapitala banke u odnosu na aktivu banke, potrebnu strukturu sredstava, pravno regulisanje odnosa na međunarodnom planu i sl. U većini zemalja umesto podele banaka na komercijalne i investicione sve više se prihvata tip univerzalne banke. To je praćeno i procesom diversifikacije poslova kojima se banke bave, većom elastičnošću sredstava kojima raspolažu, ali i većom elastičnošću kreditne politike banke.

d)Ponašanje komitenata banaka se vrlo brzo menja. Stepen obrazovanja stanovništva brzo raste, a paralelno s tim i njegova informisanost o funkcionisanju tržišta novca i hartija od vrednosti (berzansko poslovanje, kompjuterizacije, informaciona revolucija i dr.).

Stanovništvo sve manje koristi klasične bankarske depozite (oročena sredstva) uz minimalni rizik, a sve više se orijentiše na rizičnije investicije u hartije od vrednosti penzionih fondova, investicionih fondova, zajedničkih novčanih fondova, fondova socijalnog osiguranja i sl. U aktivi banaka dolazi do sve većeg učešća hartija od vrednosti (sekjuritizacija, „securisation"), što predstavlja u izvesnom smislu zaštitu od rizika u plasmanu sredstava.

e) Dramatične i snažne promene u bankarstvu sveta dovode do velikih promena i u inovacijama finansijskih instrumenata, uz novi koncept bankarskog poslovanja. „Klasične banke postaju sve više finansijski servisi sveukupnih finansijskih usluga". Preduzeća (korporacije iz sfere proizvodnje) postaju finansijske institucije koje pružaju finansijske i kreditne usluge, koje su se do sada smatrale isključivo bankarskim poslovima (robne kuće i njihovo finansijsko poslovanje s kupcima, udruženi proizvodni sistemi, udruženi investitori i dr.).

Dugogodišnji trend u bankarstvu, vezan za procese globalizacije, deregulacije i internacionalizacije, sada se „dopunjava" restrukturacijom banaka. Proces koncentracije u bankarstvu i stvaranje krupnih banaka (giganata) sve više se preusmerava na sigurnost poslovanja banaka, preventivnu kontrolu poslovanja banaka, pravila ponašanja i dr.

Restrukturacija banaka i reforma bankarskog sistema u razvijenim privredama uglavnom se odvijau sledećim pravcima:

Jačanje kapitalne snage banaka,

Omogućavanje otvaranje banaka u drugim privredama u svetu,

Prestanak razlikovanja banaka na komercijalne i investicione banke, pri čemu je većina razvijenih privreda prihvatila tip univerzalne banke,

Omogućava se proizvodno-komercijalnim firmama da formiraju svo ju banku,

Da bi se izbegla finansijska kriza i moguće masovno bankrotstvo banaka, „rizična kreditna politika" se sve više stavlja pod kontrolu, posebno kod osiguranja depozita, dok se „moralna krlza" u poslovanju tretira u novom svetlu saznanja da „velike banke ne propadaju".

Vlade razvijenih država nastoje da odgovarajućim instrumentima regulisanja uspostavi „izbalansiranu finansijsku sigurnosnu mrežu" banaka, posebno u procesu stalnog restrukturisanja banaka,

Sve veće osiguranje depozita banaka,

Nova uloga centralne banke i njen veći uticaj na poslovne banke kao „kreditora u poslednjoj instanci",

Posebne garancije da velike finansijske institucije i poslovne banke ne mogu ići u stečaj i likvidaciju (zbog mogućih velikih potresa u bankarskom sistemu i mogućeg kraha finansijskog sistema),

Finansijski nadzor nad radom banaka,

Uspostavljanje veće finansijske discipline,

Veća kapitalna osnova banaka i kapitalizacija sredstava banaka.

Uz navedene nove elemente u razvoju banaka i bankarskog poslovanja sve otvoreniji je i proces „fuzije i kupovine" banaka na međunarodnom planu, što je posledica spajanja interesa krupnog finansijskog kapitala u sve oštrijoj međusobnoj konkurenciji. To je i posledica okrupnjavanja banaka i stvaranja megabanaka kao nosilaca svetskog finansijskog kapitala i osvajanja država i privreda u svetu preko visoko koncentrisanog finansijskog kapitala. Radi se o međunarodnim bankama i investicionim fondovima.

26. Savremene banke i moderna država

Funkcija savremenih banaka, sve raznovrsniji poslovi koje obavljaju, svrstavaju ih u krug organizacija od posebnog društvenog interesa. Funkcije kreiranja novca, poslovi sa depozitima, davanje kredita, zadovoljavanje pri vrednih tokova kratkoročnim i dugoročnim kreditima, poslovanje deviznim sredstvima i poslovi platnog prometa sa inostranstvom, nameću obavezu bankama da svoju poslovnu politiku usklađuju i podređuju osnovnim uslovima makroekonomske politike.

Sa tog stanovišta i poznata načela bankarskog poslovanja - likvidnost, sigurnost, rentabilnost i poverljivost, dobijaju poseban značaj.

Osnovna karakteristika savremenog bankarstva je sve brži istovremeni proces:

-Koncentracije u bankarstvu,

-Disperzije poslova banaka,

-Internacionalizacija banaka,

-Jačanje uticaja države u nadzoru i usmeravanju aktivnosti banaka,

-Monopolizacija novčanih tržišta i tržišta kapitala preko bankarskog sistema.

Istovremeno se u bankarstvu javljaju i sledeće krupne promene:

Nacionalizacija centralnih banaka,

Podržavanje najkrupnijih poslovnih i komercijalriih banaka,

Stvaranje krupnih finansijskih institucija i fondova (investicioni fondovi, starateljski fondovi, penzioni fondovi i dr.),

Stvaranje specijalizovanih državnih institucija za kontrolu rada banaka,

Proširenje uticaja države (direktno ili preko centralne banke) na poslovnu politiku banaka (politiku kredita i politiku sredstava, regulisanje likvidnosti, regulisanje strukture plasmana selektivnom kreditnom politikom, uticaj na visinu i strukturu kamatnih stopa, ograničavanje roka kredita banaka, oporezivanje kamata i dobiti i dr.).

Kontrola nad poslovima sa hartijama od vrednosti i osnovnim uslovima na tržištu novca i tržištu kapitala.

Savremena država u sklopu ukupnog ekonomskog državnog intervencionizma, uz brojne sektore na koje deluje, vrlo snažno je prisutna i na području bankarstva. Centralne banke su uglavnom nacionalizovane, dok su druge pod strogom kontrolom. Država se već odavno direktno meša u poslove kojima se banke mogu baviti, direktno se upliće u politiku aktivnih i pasivnih kamatnih stopa banaka, određuje selektivne prioritetske namene u sistemu kreditiranja, određuje (preko centralne banke) osnovne ciljeve monetarno- kreditne politike, obavezuje banke da kupuju državne hartije od vrednosti, favorizuje pojedine bankarske poslove podstičući ih i merama fiskalne politike i dr.

Sve to ukazuje na činjenicu da se ni u razvijenim tržišnim privredama bankarskom sistemu ne dozvoljava da potpuno autonomno deluje. Istina, motiv profita kod banaka je i dalje dominantan, ali se sve više uvažavaju i opšti pri vredni tokovi i mere (ciljevi) opšte razvojne politike. Evolucija bankarstva, kao područja od opšteg i posebnog interesa, dakle ne napušta do sada dominantan motiv profita. To se posebno odnosi na bankarstvo u razvijenim privredama koje je ostalo dominantno privatnog karaktera.

Prisustvo kapitalističke države u modernom bankarstvu uglavnom ima za cilj sprečavanje stihije i masovnog stečaja banaka, održavanje poverenja deponenata u poslovnu politiku i bonitet banke, zadržavanje kontrole nad osnovnim privrednim i monetarnim tokovima, sprečavanje pojava monopolskog ponašanja, kao procesa koncentracije i centralizacije kapitala i dr.

Dominacija bankarskog kapitala u savremenim privredama, stalni procesi koncentracije i centralizacije, srastanje interesa finansijskog i industrijskog kapitala, te stvaranje finansijske oligarhije, praćeno je istovremenim proce som stvaranja krupnih internacionalnih banaka, procesom stvaranja multinacionalnih društava, uz istovremeni proces diversifikacije poslova kojima se moderne banke sve više bave u redovnom poslovanju.

27. Strategija i poslovna orijentacija banaka u budućnosti

Razvijene privrede i bankarski sistemi u njima u novije vreme sve više oblikuju novu strategiju bankarskog poslovanja. Banke se prilagođavaju dubokim promenama u proizvodnji, trgovini i finansijskoj strukturi privrede, odnosno promenama na finansijskim tržištima. Često su banke postale institucije koje povlače, iniciraju ili usmeravaju procese, globalnog restrukturisanja privrede. Inflacija, kao opšti proces, promene fluktuirajućih deviznih kurseva, zaduženost privrede, izmene u sistemu upravljanja kapitalom, povećani rizici, izmena strukture kapitala i banaka i dr., procesi su koji se vrlo brzo odvijaju u svim privredama. Poslovna strategija banaka svodi se na to da se u uslovima navedenih promena, uz sve veću konkurenciju nebankarskih finansijskih institucija, očuva efikasnost, profitabilnost i kompetitivnost banaka.

Banke uvode niz inovacija na području nove poslovne strategije i politike vođenja ukupnih poslova.

Nova bankarska strategija odvija se u nekoliko pravaca:

Deregulacija i liberalizacija,

Sekjuritizacija bilansa banaka i promene u tokovima štednje,

Globalizacija i internacionalizacija,

Supervizorstvo (monitoring),

Despecijalizacija i nova konkurencija u bankarstvu,

Tehnološka revolucija u bankarstvu i finansijske inovacije.

Deregulacija predstavlja proces stalnog smanjivanja ili uklanjanja barijera za uspešno i fleksibilno poslovanje banaka. To je proces vezan za revitalizaciju tržišnog mehanizma i pretvaranje banaka u samostalne i odgovorne finansijske institucije, čije se poslovanje orijentiše na profitne efekte. Deregulacija ne znači suspendovanje funkcija centralne banke u održavanju određene kontrolne funkcije i kreiranja određenih instrumenata monetarne politike, kojih se banke moraju strogo pridržavati.

Proces liberalizacije se uglavnom odnosi na slobodnije tržišno formiranje kamata, slobodno istupanje banaka i nebankarskih institucija na finansijskom tržištu. Uz navedeno dolazi do sve većeg korišćenja novih fleksibilnih instrumenata, kao što su opcije, swop - aranžma ni, terminski poslovi i sl. Jačanje vanbilansnih pozicija u bilansima banaka, širenje poslova posredovanja, neutralnih bankarskih poslova i sl. sve je veće u razvijenim tržišnim privredama.

Sekjuritizacija predstavlja proces u kojem se banke kroz svoju poslovnu politiku preusmeravaju na izdavanje, kupovinu i prodaju i transfere hartija od vrednosti. Istovremeno dolazi do relativnog opadanja značaja klasičnih depozitno-kreditnih poslova. U uslovima prenapregnutih bilansa banaka, velikog opterećenja nenaplativim plasmanima, raskoraka u rokovima deponovanja sredstava i plasmana, banke nastoje da izmene i strukturu plasmana i strukturu izvora sredstava.

Kreditori i debitori (dužnici) nastoje da poboljšaju strukturu svojih portfelja i izvora finansiranja - da bi se uspostavili povoljniji odnosi u ukupnim prinosima, troškovima i riziku. Da bi se ostvarila povoljnija struktura plasmana u uslovima sve veće krize kreditne sposobnosti, ali i zaoštravanja problema likvidnosti i solventnosti, kreditori povećavaju udeo svojih plasmana sa većim stepenom transferabilnosti i likvidnosti. Povećava se kupovina lako utrživih obveznica, čime se nastoji strukturno uravnotežiti brojni odnosi u bilansu banaka.

Dužnici, s druge strane, preko sve veće orijentacije na tržište kapitala, nastoje da kupovinom odgovarajućih hartija od vrednosti poprave izvore svojih sredstava finansiranja, smanjujući pritisak na zaduživanje kod banaka, uz bolje usklađivanje odnosa između prinosa i troškova.

Na tim novim odnosima i novoj poslovnoj politici banaka i dužnika (preduzeća) menjaju se i klasični odnosi između banaka i komitenata. Uz relativno snižavanje učešća kredita i depozita i bilansima banaka dominiraju različiti oblici hartija od vrednosti. To su različiti oblici više ili manje utrživih hartija od vrednosti na finansijskom tržištu. To je proces, videli smo, sekjuritizacije bankarskog sistema.