Druga strana

Posle presude Međunarodnog suda u Hagu

 

Rezolutni teroristi

 

   Ako ovako nastave da brane Kosovo, od zemlje "terorista", kakav nam je još uvek imidž u velikom delu sveta, postaćemo zemlja klovnova. I to opasnih po svetski mir

 

Ivan Molotok

 

Godine 1985. jedan američki ratni brod ušao je u Crno more i bez najave i vidljivog povoda približio se krimskoj obali u visini Sevastopolja. Onog trenutka kada su mu više nego iznenađeni Sovjeti javili da je na samoj granici sovjetskih teritorijalnih voda i da će, ukoliko je pređe, biti potopljen, kapetan je, uz hladno "sorry", brod jednostavno okrenuo i vratio rutom kojom je doplovio. Ovu neočekivanu posetu, ni u to hladnoratovsko vreme, ni Sovjeti nisu bili shvatili kao opasnost, čak ni kao jednu od tada čestih i očekivanih vojnih provokacija, nego kao diplomatsku poruku čiji je smisao i epilog samo trebalo sačekati. 

Rešenje zagonetke stiglo je samo pet meseci kasnije i samo 2.000 kilometara dalje, u teritorijalnim vodama Libije, koja je smatrana sovjetskom interesnom sferom. Pokazalo se da su Amerikanci pet meseci ranije zapravo na terenu "pitali" Ruse šta "misle" o tome dokle sežu (njihove) teritorijalne, a gde počinju međunarodne vode (iako međunarodno pomorsko pravo ima o tome precizne klauzule), te da u tom kontekstu nemaju osnova za reagovanje ukoliko se ta udaljenost shvati kao važeća i u slučaju granice između teritorijalnih i međunarodnih voda Libije. Kao što je poznato, Libijci su tu granicu, u zalivu Sidra, gde su Amerikanci odlučili da izvrše obimne vojne manevre, povukli znatno dalje i, u konačnom zbiru, "isprovocirali" američku oružanu odmazdu sa posledicama koje sežu i do danas.

Površinski uzeta nije, ali u diplomatskom čitanju jeste sličan odnos između Srbije i Međunarodnog suda pravde u Hagu, institucije Ujedinjenih nacija, u barem jednom ali dovoljnom slučaju. Kad je 2007. godine, po tužbi BiH za genocid "koji je počinila SRJ u Srebrenici", Sud ocenio da SRJ (odnosno njen pravni sledbenik Srbija) nije počinila i nije odgovorna za masakr u Srebrenici, ali da jeste odgovorna što ga nije sprečila i(li) što kasnije nije pokažnjavala počinioce, Srbija je takvu odluku primila sa neskrivenim olakšanjem i kao potvrdu ispravnosti vlastitih pravnih, političkih i moralnih okvira, u granicama kojih je ostvarivala ceo spektar svojih raznovrsnih državnih načela. Važnija od tih i takvih floskula za unutrašnju političku upotrebu jeste činjenica da je Srbija, i pored prethodnih osporavanja i vlastitog članstva u Ujedinjenim nacijama i, u vezi s tim, nadležnosti Međunarodnog suda pravde u Hagu, prihvatila sudsku presudu kao ozbiljan, pravedan, objektivan i obavezujući akt koji takvu svoju snagu i značaj crpe iz profesionalnog i političkog integriteta ovog najvišeg sudskog tela pod okriljem UN. Iz te odluke, odnosno iz neprikosnovenosti moralnog autoriteta Međunarodnog suda pravde, takvog kakav jeste i sa strukturom i interesnim sferama koji su danas isti kao i pre četiri godine, cela srpska politička elita već godinama nepravedno i neopravdano izvlači argumente za vlastitu moralnu veličinu i perspektive, pogotovo u vezi sa vlastitim zaslugama za srpsku istoriju u poslednjih dvadeset godina.

 Godine 2010. taj isti Međunarodni sud pravde u tom istom Hagu, na insistiranje Srbije, na pitanje "Da li je Deklaracija o nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom?" donosi mišljenje, odnosno odgovor da - jeste. I to zato što nije u neskladu. Upravo ovakav odgovor na ovakvo pitanje očekivalo je barem 90 odsto laika koji se niti u međunarodno niti u bilo koje drugo pravo ne razumeju koliko ni u kosmičke "crne rupe", a samim tim, da ih se pitalo, ne bi ga tako ni postavilo ukoliko ne očekuju nužno posprdan odgovor, kakav je, uostalom, ergela ovdašnjih pravničkih i političkih genija na adresu Srbije i dobila od Međunarodnog suda pravde (koji je gotovo doslovno primoran da Srbima otkriva toplu vodu, poput: "Sve što nije zabranjeno - dozvoljeno je", "Sve što nije krivo - pravo je", "Ništa nije dugačko ako se dovoljno skrati", "Sve što nije u nesaglasju - u saglasju je" ili, naprosto, "Kakvo pitanje - takav odgovor!").

Ono, međutim, što se običnom narodu učinilo sasvim logičnim i očekivanim (iako istovremeno i smrdi i blamira), za vladajuću političko-pravničko-diplomatsku bulumentu, koja u ovoj zemlji na i od takvih profesionalnih katastrofa uglavnom i živi, pa ih zato i pravi, to je bio šok, komatozno stanje iz kojeg nisu ni pokušali da se izvuku pre nego što su počeli da u nizu preduzimaju nove pogrešne, glupe i štetne poteze. Jedan od takvih poteza, koji će srpsku stranu unapred svrstati u red neuračunljivih i nedovoljno vrednih ikakvog međunarodnog obzira, a u kontekstu kojim je ovaj tekst i počet, jeste drvlje i kamenje na Međunarodni sud pravde, ovog puta na njegov sumnjivi politički integritet, oduvek svojstvene mu zle namere, zavereničku strukturu i neobjektivne sudije. Takve ocene, posle onih iz 2007, a imajući u vidu i očigledno nizak prag pokazane srpske diplomatske i političke komunikacije i uopšte umešnosti, zbog čega je Sud i odgovorio onako kako je odgovorio, usloviće povratak Srbije na duže staze na status parije iz devedesetih godina prošlog veka.

Druga strašna greška ovdašnjih muljatora, ovlašćenih da u ime Srbije svetu šalju strateške poruke umesto da se makar privremeno primire i krckaju svoje državne tople obroke, markice za prevoz, regrese i dnevnice, jeste likovanje zbog nesumnjivih a razarajućih svetskih "posledica takve odluke Suda": Sad će po celom svetu da se digne separatistička kuka i motika i da, zahvaljujući "onom i onakvom" Međunarodnom sudu pravde, donosi deklaracije o nezavisnosti, što će svet dovesti do ivice rasula. U-ta-ta! Prvi je takvu projekciju "posledica", i to odmah nakon što je Sud izneo "mišljenje", na TV B92 izrekao pravni zastupnik Srbije pred MSP-om Saša Obradović, a kasnije su je ponavljali mnogi. Međutim, Quod licet Iovi, non licet bovi, što važi za jedne ne važi za druge, što je moglo pre, ne može posle. Ako su u iščekivanju očekivanog odgovora Suda ovdašnji "diplomati" i mogli sebi da dozvoljavaju analitičarske izlete nejake i zahvaljujući baš njima indisponirane Srbije u tuđa zavađena dvorišta, posle odluke Suda takvi izleti postaju političke diverzije, a njihovi nosioci (ponovo mi!) podstrekači na ugrožavanje svetskog mira i poretka.

U vezi s tim američki Stejt department zatražio je od bezbednosnih službi potencijalnu argumentaciju za eventualno stavljanje Srbije na "meku" listu zemalja koje podržavaju i propagiraju politički terorizam, od čega je do statusa  terorističke države izuzetno mali i lak korak. Svojevrsna diplomatsko-medijska poruka stigla je nekako istovremeno i zaobilaznom logikom i iz Rusije: vest da je Bogoljub Karić "možda" dobio politički azil u Rusiji, u kontekstu međunarodnih odnosa i tržišta značenja, ne znači da je u Srbiji spremna optužnica za Karića niti da se tamo neki lokalni Dinkić nameračio da uništi poznatog srpskog biznismena, ili tajkuna, svejedno, nego da i Rusija "možda" smatra da Srbija "više nego što je prihvatljivo" ugrožava osnovna ljudska prava. (Na politički azil imaju pravo i mogu da ga traže osobe koje su prebegle u drugu zemlju zbog različitih vrsta progona u matičnoj zemlji. Ovo pravo, međutim, ne mogu da traže, a pogotovo ne da dobiju, osobe koje su u svojim zemljama tražene radi nepolitičkih prestupa ili zbog dela suprotnih ciljevima i načelima UN.)           

Ostalim mentalnim vratolomijama, u vezi sa novim i novim rezolucijama kojima srpska vlast srlja još dublje u izolaciju i zbog kojih se čak i poslovično nonšalantni i radikalni Milorad Dodik od nje javno ograđuje, uskoro će se naslađivati i Ujedinjene nacije. Neka nam je Bog na pomoći. O Kosovu se više i ne razmišlja.

 

 

 

 

 

Čak i vest da je Bogoljub Karić "možda" dobio politički azil u Rusiji, čita se kao Rusko priznanje da je režim u Srbiji "možda" nedemokratski i uzurpatorski.