Izbeglice u mraku

 

Izbeglice i raseljena lica koji su se ponadali da će u Srbiji naći sigurno utočište u beogradskom Pionirskom gradu su spoznali da nikome u ovoj zemlji ne trebaju i da niko o njima neće da vodi računa. Kao da to nisu ljudi, isti narod, već uljezi kojih se treba što pre rešiti.

 

M. Glamočanin

 

Pionirski grad u Beogradu je nekada bilo mesto gde su odlazila deca školskog uzrasta na igru i zabavu. Onda su došla neka nesrećnija vremena i umesto dece počeli su da se smenjuju izbeglice iz cele nekadašnje Jugoslavije. Jedni su ostajali duže, drugi kraće. Neki su i  danas tamo, bez izgleda da se uskoro isele na neko bolje mesto.

  Grupa izbeglica i raseljenih lica koja svoje tmurne dane sada provodi u Pionirskom gradu ima jednu muku više od prethodnih generacija - nemaju više električnu energiju.

  Izbeglice bi trebao da zbrine Komesarijat za izbeglice i migracije (nekadašnji Komesarijat za izbeglice i raseljena lica), na čijem čelu je Vladimir Cucić. Izgleda da su birokrate svoju dužnost shvatile tako da unesrećenima koji su se sjatili u Srbiju treba dati nekakav krov nad glavom, posećivati ih o najvećim praznicima i deliti po mogućnosti neke paketiće - i što je moguće pre ih sve zaboraviti i prepustiti njihovoj sudbini.

  Samo tako je moguće objasniti milionske dugove za struju koji su se godinama gomilali, bez da je bilo ko iz Komesarijata i pomislio da iste izmiri. Zakupac prostora u Pionirskom gradu je, naime, Komesarijat, a ne same izbeglice koje su tamo smeštene.

  Pošto godinama niko nije plaćao struju Elektrodistribucija ju je isključila negde sredinom maja meseca ove godine. Birokratama u Komesarijatu ovo ostavlja ravnodušnim - oni imaju struju i u kancelarijama i u svojim domovima. Elektrodistribucija traži da se plate računi za isporučenu električnu energiju koji su dosegli astronomske sume, jer se Pionirskom gradu struja isporučuje po industrijskoj tarifi. Sadašnje izbeglice smeštene u ovom centru nemaju ni mogućnosti da toliko para nađu, niti smatraju da je fer da oni plate struju koju su godinama drugi trošili. Jer, u Pionirskom gradu postoji samo jedno brojilo i nikada niko nije znao ko koliko struje troši i koliko duguje.

  Komesarijat se nije potrudio ni tu da zavede red. Izgleda da te ljude zaista uopšte više nije briga kako žive oni koji su se ponadali da će u Srbiji naći sigurno utočište.

  Izbeglice i raseljena lica, među kojima ima i puno dece, jedine su žrtve ovog birokratskog preganjanja između dve državne institucije: Javnog preduzeća Elektroprivrede Srbije sa jedne strane i vladinog Komesarijata za izbeglice i migracije sa druge strane. Izgleda da izbeglice zaista više nikome ne trebaju i da bi svi hteli što pre da ih zaborave.