https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Feljton

Posle Jasenovca - Lora (7)

Tukli su nas po celu noć

Kada je čovek veliki on je veliki na svakom mestu i u svakoj situaciji. Dr Voja Subotić je svoju veličinu dokazao svojom humanošću, svojim rodoljubljem i brigom za heroje ove napaćene Srbije.Ove knjige sigurno ne bi bilo bez Vojinog nagovora i njegove pomoći. Još jednom mu veliko hvala. Ovo je knjiga zapisa srpskih oficira koji su mučeni u splitskoj Lori i koji pokazuju ljudsku nakazsnost. Nije Jasenovac slučajan. Njihovi zapisi treba da posvedoče, da ne zaboravljamo olako, da nam se opet to ne ponovi.

Željko Vasiljević

U „Lori" smo dobijali po tri obroka dnevno, ali smo to morali da pojedemo za vrlo kratko vreme, tako da smo većinom ostajali gladni. Jednom prilikom stražar Grbeša je X. M. stavio zapaljenu cigaretu na ruku i on nije smeo da se pomakne dok cigareta nije izgorela, a pri tome ga je pekla po koži. Zatim mu je cigaretu gasio u uho. Palio ga je i upaljačem. V. i M. su krili od Crvenog krsta koji ih nije popisao. Kakva je njihova sudbina ja ne znam".

Svedok 234/956, boravio je u logoru „Lora" sredinom 1992. godine, navodi: „Bio sam smešten na odeljenju „C". Tu su me maltretirali na neviđen način. Kada su mi pronašli legitimaciju Crvenog krsta prebacili su me iz samice u odeljenje „A". Tamo sam zatekao oko 20 Srba, uglavnom pripadnika JNA i četvoricu avijatičara. Svi oni su bili izmučeni, modri, otečeni i u krvi. Zatekao sam i grupu zarobljenih pripadnika JNA iz Gabele. Njih je posebno mučio Dževad Mitić, bivši zastavnik, iz Busovače. Njih su tukli po celu noć".

Svedok 245/973, pilot JNA, kidnapovan u Mostaru i zatvoren posle toga u logoru „Lora" u novembru i decembru 1991. godine, navodi: „Dana 30. novembra 1991. godine MUP Hrvatske me je predao organima vojne policije ZNG u Splitu koji su me odveli u njihov štab, smešten u nekadašnjem objektu JNA. Ne poznajem Split, pa ne znam o kom se objektu radi. Predat sam jednom operativcu koji mi je naredio da skinem uniformu i tako u gaćama me držao nekoliko sati. Terao me je da mu kažem nekakve podatke koji nisu imali nikakve veze sa mojim statusom. U toku ispitivanja me je tukao. Za vreme ispitivanja ja sam gubio svest. Svako naredno ispitivanje je bilo propraćeno batinama, s tim što su se islednici menjali. Batine su bile praćene pretnjama da će me ubiti, zaklati ili osakatiti.

Prostorija u kojoj sam boravio kada nisam ispitivan se nalazila u podrumu ovog objekta. Ta prostorija je imala rešetke na prozoru, a osećao se zadah i neprijatan miris boravka psa. Bilo je puno dlaka.

U nekoliko navrata čuo sam režanje psa i njegovo grebanje po vratima da bi ušao u moju ćeliju jer je očigledno on tamo ranije boravio. Na ispitivanje sam odvođen u prostoriju na spratu. Svi odlasci na ispitivanje su bili uz batine, pretnju likvidacijom mene i moje porodice. Pretili su da će meni dati odsečene prste ili glavu mog deteta. Jednom prilikom su mi pretili da će na mene pustiti dresiranog vučjaka da me on „ispita".

Četvrtog dana mog boravka u ovom logoru čuo sam jauke, pucnje, užurbanost uz komentar „ vidi ovog Četnika, već deset minuta neće da umre, već se trza". U ovom logoru sam ostao do 3. 12. 1991. godine".

Svedok 249/973, rođen 1941. godine, u logoru „ Lora" je boravio od 14. 05.1995. do 01.04.1996 godine, navodi: „U toku boravka u „Lori", a naročito posle okupacije od strane hrvatske vojske područja Republike Srpske Krajine, veoma često su po grupama dovođeni zarobljeni srpski vojnici iz Knina i okoline i tu su strahovito tučeni. Video sam nekoliko puta te vojnike koji su bili do te mere isprebijani da se uopšte nisu mogli kretati i da su od glave do pete svi modri, otečeni i krvavi.

Jednom prilikom i to mislim u avgustu mesecu 1995 godine posle pada Knina nama su pokazali uhapšenog Srbina čije je ime Miloš i koji je strahovito isprebijan. Naredili su Milošu da skine veš mi smo videli da je njegovo telo bilo skoro sve modro i da su se na istom ocrtavali tragovi od udaraca nekim predmetima. Miloš je bio potpuno nepokretan, otečen i krvav".

Svedok 249/9740, advokat, rođen 1947., u logoru „Lora" je boravio od 16.05.1995. do 02.04.1996. godine, navodi: „ Za sve vreme mog boravka u „ Lori" iz drugih prostorija dopirali su neprestano krici i jauci uhapšenih Srba, a naročito nakon pada Knina. U to vreme dovodili su zarobljene Srbe iz Knina i okoline pa su ih strahovito tukli. Jednom prilikom sam video jednog zarobljenog srpskog vojnika koga su hrvatski policajci strahovito tukli do te mere da su mu testisi otekli tako da su bili do kolena, a takođe sam video jednog vojnika kome su hrvatski policajci prebili levu nogu" .

Svedok 15/93, pre rata oficir JNA, navodi: „ Kada sam prebačen u zatvor „ Lora" bio sam mučen na taj način što su u moju ćeliju dovodili pse vučjake kojima su čuvari naređivali da me napadnu pa bi meni posle toga naređivali da ljubim pse.

Upravnik logora Tomo Dujić me je tukao bezbol palicom, a tukli su me i stražari koji su nosili crne maske preko lica. U ovom logoru sam proveo tri dana i četiri noći u martu 1992. godine i za to vreme nisam dobio ništa za hranu" .

Svedok 63/941 kao vojnik na odslenju vojnog roka u Gabeli zarobljen 17. aprila 1992. godine i odveden u logor „ Lora" gde je boravio do 14. avgusta iste godine, navodi: „ Smeštajni uslovi u ovom logoru su bili teški. Po nekoliko nas je spavalo na betonu sa samo po jednim ćebetom. Terali su nas da radimo u obližnjem mestu Dračevac gde smo bili izvodili građevinske radove.

Prilikom vraćanja u krug logora skidali su nas gole i terali nas da trčimo po krugu logora tako goli, da pevamo ustaške pesme, a oni su nas posle oznojene polivali sa šmrkovima hladne vode.

Povremeno sam dobijao batine jer su me vodili kao redovnog pripadnika JNA, a prema nama je bio nešto blaži tretman. Dobrovoljce i rezerviste su besomučno tukli i mučili. Oni su bili smešteni u bloku „C" i ja sam slušao zapomaganje tih vojnika.

Sećam se potpukovnika L. koji je bio u „C" bloku, a potom prebačen u moje odeljenje. Njega su tukli bezbol palicama svuda po telu. Bile su mu natekle uši i glava. Nad njim su se posebno iživljavali pijani stražari HVO kada su se vraćali iz grada. Video sam kada su ga terali da liže pod od ĐUS-a i da jede kore od pomorandži pri tome tukući ga nemilice. Vojnik rezervista Savić Vlado je svakodnevno tučen i mučen. Kasnije sam čuo da je umro i da je sahranjen odmah tu, pored zatvora.

Sećam se i jednog vojnika rezerviste iz Kragujevca koji je zarobljen kao ranjenik. Njega su tukli po ranama i podlegao je povredama. Ja sam ga lično sahranio pored zatvorske žice prema moru. Učestvovao sam u sahrani trojice Crnogoraca koji su takođe umrli u logoru, ali ne znam njihova imena".

Svedok 181/952 u logoru „ Lora" je boravio od 19. aprila do 11. avgusta 1992. godine, navodi: „ Upravnik Tomo Dujić je bio inicijator i izvršilac mnogih iživljavanja i mučenja zatvorenika. On je najčešće primenjivao mučenje strujom. Ja sam četiri puta podvrgavan ovom mučenju. I druge zatvorenike su mučili na ovaj način, a to su posebno činili prema zarobljenim rezervistima bivše JNA. Njima su žicom ili spajalicom bušili ušne školjke pa bi tu žicu zavrnuli u obliku minđuše i na nju prikačili elektrode. Kad su nas vodili na ovo mučenje strujom govorili bi da idemo da se telefonom javimo kući. Ž. K, Č. i S. V. su ove elektrode prikopčavali i na polne organe.

Razmenjen sam 14. avgusta 1992. godine. U grupi za razmenu u kojoj je trebalo da bude nas šestorica pilota, nije razmenjen pilot Medić. Čuo sam da je vraćen sa razmene zato što su mu bile odsečene uši i nos.

Kasnije sam od jednog Srbina čuo da je jednom prilikom u kafani slučajno slušao razgovor nekih hrvatskih vojnika od koji se jedan hvalio da su ubili jednog pilota na taj način što su ga živog ispekli na ražnju u Širokom Brijegu. Pretpostavljam da se radi o Mediću jer je on jedini pilot koji je ostao nerazmenjen".

Svedok 111/952 potpukovnik bivše JNA, pilot, boravio je u logoru „Lora" od 26. aprila do avgusta 1992. godine navodi: „Po dovođenju u „Loru" smešten sam u blok „C" za koji sam kasnije video da je deo logora koji je služio za najgora mučenja.

Tu čak ni predstavnici Međunarodnog crvenog krsta nisu imali pristup. Imao sam povrede koje sam zadobio prilikom spuštanja iz mog aviona kada je ovaj oboren (povredio sam kičmu, izgorela mi je koža na desnoj ruci, a prilikom doskoka na zemlju polomio sam i desnu nogu na tri mesta), zbog čega sam osećao jake bolove te sam tražio da mi se ukaže pomoć.

Sutradan su me odvezli u bolnicu u Firulama, ali me tamo lekari nisu primili da ležim jer po njima nisam imao povrede koje bi tražile moju hospitalizaciju. Stražar koji me je dovezao u bolnicu pod nadimkom „Rambo" me je odmah vratio u „ Loru" govoreći da simuliram. Te me je prijavio i upravniku Tomi Dujiću pa su odmah počeli da me tuku.

Tukli su me i po dovođenju u ćeliju. Tom prilikom je prebijen i P G. koji je bio sa mnom u ćeliji. Leđa su mu bila sva crna od batina. Nakon ovoga „Rambo" mi je doneo da jedem pun tanjir kuvanog pirinča u kome su bile pileće kosti, a na vrhu jela zaboden opušak cigarete. Terao me je da to sve pojedem, a kada sam rekao da ne mogu, počeo je da me tuče pendrekom po glavi.

Od ovih udaraca sam počeo da gubim svest, a tada me je naterao da ispružim levu ruku i zdravu nogu, pa je onda nastavio da me tuče po ovoj ruci i nozi. Od zadobijenih udaraca noga mi je otekla i bila je potpuno crna.

Prvih 15 dana su me svakodnevno tukli po nekoliko puta i to ne samo stražari već i gardisti koji su dolazili sa strane kao i civili. Noću su puštali ustaške pesme i udarali u vrata ćelija tako da nismo mogli da spavamo. Za ovih petnaestak dana oslabio sam 18 kg. Posle toga su me nešto manje tukli jer im je zatvroski lekar skrenuo pažnju da će me ubiti ako tako nastave. Od tada su me tukli po zdravim delovima tela.

U tučama su se naročito isticali stražari: Botić Anđelko, Gudić Ante, Bungur Emilio i Sulimović Zoran zvani „Sule". Prilikom posete delegacije Međunarodnog crvenog krsta P G. se požalio da je dobio batine pa smo posle toga više prebijani. P su tako tukli bezbol palicama da se od batina sav tresao. Nakon ovog su nam naredili da prilikom sledećeg dolaska MCK modrice na telu objašnjavamo padom sa kreveta i niz stepenice, a ne od tuče.

Najteže batine smo P i ja dobili 1. maja 1992. godine. Tada je u ćeliju upao Giljanović i tako me prebio da sam pao u komu. Intervenisao je zatvorski lekar koji me je jedva povratio u život. Taj Giljanović je često dolazio u zatvor i mučio zatvorenike. Uživao je da me maltretira u dvorištu tako što bi mi čizmom gazio prste polomljene noge koji su bili van gipsa sve dok mi prsti ne bi prokrvarili.

Mučili su nas i na druge načine. Mene su jednom prilikom stražari Bungur Emilio i Botić Anđelko odveli u Dujićevu kancelariju gde su mi stavili žice poljskog telefona na prste pa su onda okretali induktor od čega se stvarala struja što je kod mene izazivalo nesnosne bolove. Nekima su žice stavljali i na polni organ i onda puštali struju. Ž. V. su žice probadali kroz uši i prilikom puštanja struje on bi počeo da se cima tako da su mu ušne školjke bile pokidane.

U dva navrata stražari su organizovali javno mučenje strujom u zatvorskom dvorištu čiji je inicijator bio Botić Anđelko. On bi odvojio 1012 zatvorenika i naredio im da se uhvate za ruke, ruke prvog i zadnjeg bi spojio kablovima, a zatim puštao struju. Ukoliko bi neko od zatvorenika prekinuo lanac bio bi kažnjavan batinama ili bi bio teran da drugog zatvorenika nosi na leđima i trči u krug. Ovaj vid mučenja stražari su nazivali „igranje kola".

Primenjivani su i drugi metodi mučenja. Prisiljavali su nas da se između sebe šamaramo pri čemu bi nas stražari pretukli ako bi procenili da naša šamaranja nisu dovoljno jaka. U ovome se isticao Dževad Mekić zvani „ Brzi" koji je pre rata bio podoficir JNA i u logoru imao status zarobljenika, ali je brzo prešao na hrvatsku stranu. Maltretirali su nas i Gidić Duško i Hodžić Rešid koji su takođe imali status zarobljenika.

Prilikom svakog ulaska stražara u ćeliju morali smo da ga pozdravimo ustaškim pozdravom: „Za dom, spremni" . Morao sam da izgovaram tekst koji su nam dali da naučimo napamet i koji se odnosio na moje generalije uz koje sam morao da kažem da sam pripadnik srbočetničke, komunističke, agresorske vojske koja ubija nedužni hrvatski i muslimanski narod, nemoćne starce, žene i decu. Morali smo da pevamo ustaške pesme.

Neke zarobljenike su terali da uđu u kućice za pse i da laju, a L. su naterali da mjauče kao mačka, dok bi ostali na njega lajali. P G. su terali da trči sa raširenim rukama i oponaša avion, a ja sam štakom trebao da oponašam pucanje u njega kao protivvazdušna odbrana. Kada bi ga, po oceni stražara, oborio, P je morao da padne na zemlju i tada bi ga stražari mučili i tukli.

Vodili su nas na kupanje šmrkom i pod jakim mlazom smo trpeli nepodnošljive bolove zbog povreda koje smo imali od batina. Posle toga su zatvorenike terali da satima trče u krug, da se trkaju puzeći po betonu sve dok im laktovi i kolena ne raskrvare, da ustima skupljaju otpatke sa dvorišta, a zatim da to progutaju.

Zatvorenici su bili podeljeni u tri kategorije i prema njima je bio različit tretman. Najbolje su prolazili obični vojnici koji su služili vojni rok. a najteže dobrovoljci.

Najgori odnos je bio prema nama pilotima. Prema zarobljenim starešinama su se iživljavali i na taj način što su im naređivali da jedan drugom stavljaju polni organ u usta i da između sebe imaju homoseksualne odnose. Prvi put sam saslušan tek posle mesec i po dana boravka, ali ni tada nisam dobio nikakvo rešenje, niti su mi rekli zašto me optužuju.

Od zatvorenika koji su posebno bili mučeni žele bih da istaknem: T. G. koji je posle mučenja izgledao kao starac. A. L. su uši od batina bile potpuno otečene i ličile su na dve lopte, a glava mu je bila prosečena na dva mesta, a terali su ga da pojede svoju bradu koju su mu nasuvo obrijali. R. D. je bio toliko puta tučen da mu je na butini desne noge mišićno tkivo počelo da truli, pa mu je taj deo hiruškim putem odstranjen, P M. je od batina bila polomljena vilica na tri mesta tako da nije mogao da govori, a ruka mu je bila prosečena nožem, 3. S. su bila polomljena rebra koja su probila plućnu maramicu i operisan je bez anestezije, C. N je polomljena ruka, L. J. i P M. su skinuli potpuno gole i osam sati su ih u stavu mirno držali na najvećem suncu dok sve dok L. nije izgubio svesti, a obojica su imali opekotine.

Razmenjen sam 14. avgusta 1992. godine" .

Svedok 126/94, vojnik na odsluženju vojnog roka u Gabeli gde je u aprilu 1992. godine zarobljen sa još 14 vojnika i tri starešine, prebačen u Split u logor „ Lora" gde je boravio do razmene 14. avgusta 1992. godine, navodi: „Za vreme boravka u ovom zatvoru nas zatvorene vojnike bivše JNA su terali da se međusobno tučemo tako što bi nas podelili na dve vrste pa bi nas terali da jedan drugog udaramo pesnicama u glavu pri čemu su nas stražari kažnjavali ako vide da simuliramo tuču.

Terali su nas da nosimo jedan drugog na ramenima i da pri tome trčimo, pa kad padne onaj koji je nosio, onda je njega morao da nosi onaj koga je do tada nosio. Terali su nas da stojimo na suncu po više časova u podne pri čemu su mnogi padali u nesvest. Često su nas noću budili povicima „ustaj bando" pa bi nas isterali u krug i naređivali da čistimo kako bi nas na taj način sprečavali da noću spavamo".

Svedok 482/952, vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka u Gabeli, u aprilu uhapšen i odveden u logor „Lora" odakle je u avgustu 1992. razmenjen navodi: „ Skladište JNA u Gabeli čuvalo je nas 15 vojnika koje su činili Srbi i muslimani pošto su Hrvati i Slovenci i Albanci već ranije napustili ovu jedinicu.

Dana 13. aprila 1992. godine kapetan Gidić je organizovao izlazak vojnika iz kasarne tako što je došao civilni kombi kojim je upravljao, kako nam je rekao, njegov kum i mi smo ušli u taj kombi. Kada smo sa tim kombijem izašli iz kasarne, na oko kilometar udaljenosti ispred nas su izašli hrvatski vojnici, opkolili nas i sa uperenim automatima nam saopštili da smo zarobljeni.

Razoružali su nas i odveli u njihov garnizon u mestu Duboka gde su nas saslušali, a potom nas odveli u Split, u kasarnu Dračevac gde smo maltretirani i ispitivani, a odatle odvedeni u vojni zatvor „Lora" gde smo ostali četiri meseca.

Spavali smo na podu po šestorica u ćeliji. Svakodnevno su ulazili u našu ćeliju i mi smo tada morali da ustanemo, da stanemo mirno i da ih pozdravljamo fašističkim pozdravom: desnom rukom i uzvikom: „ Za dom, spremni".

Zatim su nas vređali i iživljavali se nad nama. Udarali su nas palicama svuda po telu, vezivali nam lisicama za krevet. Poseban vid mučenja je bilo prisiljavanje zatvorenika da igraju „srpsko kolo" tako što bi pojedincima prikačili žicu na prste, a zatim bi ih naterali da se međusobnim držanjem za ruke uhvate u kolo, a zatim bi puštali struju koja je izazivala strujne udare tako da smo skakali kao da igramo kolo.

Dovodili su njihove građane da nas gledaju „kako izgledaju Četnici", a tu je bilo i ljudi koji su nas pljuvali i psovali nam majku četničku. Komandant logora nas je budio noću i zahtevao od nas da satima trčimo po krugu logora i da pevamo ustaške pesme sve dok ne popadamo od umora. Kada bi pali, onda bi nas tukli.

Preko dana su nas vodili da kopamo rovove i da radimo druge teške fizičke poslove. Mučili su nas i tako što nam nisu davali hranu po nekoliko dana, a i kada bismo je dobili bila je u malim količinama. Vodu smo dobijali samo kada radimo, a u ćeliji ne. Prilikom poseta predstavnika Crvenog krsta dobijali smo cigarete i druge poklone. Međutim, osoblje logora bi nam nakon odlaska delegacije pokupilo ono što smo dobili od Crvenog krsta"

Svedok 483/2 navodi: „ Hrvati su na nas u toku februara i marta 1992. godine otvarali vatru na skladište JNA u Gabeli koje je čuvalo petnaestak vojnika koje su činili samo Srbi i muslimani pošto su Hrvati i Slovenci već ranije napustili ovu jedinicu.

Kapetan Duško Gidić koji je komandovao skladištem je dobijao uputstva da treba da ostanemo u skladištu i da branimo gotovo prazno skladište jer je oružje već ranije bilo evakuisano, a zapravo se kasnije pokazalo da smo mi bili njegovi taoci.

On je 14. aprila 1992. organizovao „ izmeštanje" vojnika tako što je njegov prijatelj iz Gabele došao kamionom u kasarnu u koji su ušli svi vojnici pošto je Gidić rekao da će nas taj kamion prebaciti na srpsku teritoriju. Umesto toga na izlazu iz Gabele nas je sačekala zaseda koji su postavili pripadnici HVO koji su nas razoružali i iz Gabele koja se nalazi na području bivše Bosne i Hercegovine prebacili nas u Hrvatsku u Split. Najpre su nas odveli u kasarnu Dračevac gde su nas selektovali po nacionalnosti. Pošto sam rekao da sam Srbin sa Kosova dobio sam batine. Posle toga smo prebačeni u logor „Lora" kraj Splita gde su Srbi smešteni u jednu ćeliju, a zastavnik, kapetan Gidić i tri vojnika muslimana u drugu ćeliju.

U ovaj logor je stalno dolazio izvesni „Giljo" koji je bio u policijskoj uniformi i koji je tukao mene i ostale zatovrenike u kancelariji, u ćeliji i u krugu logora upotrebljavajući palicu. On me je više puta gazio svojim čizmama po prstima i drugim delovima tela. Od tada sam bio jako otekao, a na pitanje stražara od čega mi je to, morao sam da odgovorim da me „ boli zub".

Nisam smeo da kažem istinu jer bi me u protivnom ponovo tukli. Terali su nas da okopavamo ili kosimo travu u krugu logora koji je bio miniran i da izvodimo druge radove.

Zatvorenici su mučeni strujom. Davali su nam telefonsku slušalicu da se navodno javimo svojima pa bi uključivali struju što bi izazivalo strujne udare. To je bila specijalnost čuvara logora, mislim da se zove Gudić. Njemu su se često pridruživali zastavnik Mehić i kapetan Gidić.

U tom logoru su se nalazili i njihovi dezerteri hrvatske nacionalnosti kojima je takođe dozvoljeno da nas muče. Izvodili su nas u krug logora i terali da trčimo dok ne popadamo. Nosili smo jedan drugog, a ko padne dobijao bi batine palicom po leđima. Uz to morali smo obavezno da pevamo ustaške pesme i da pozdravljamo fašističkim pozdravom. Izvesno vreme sam bio zatvoren sa pilotima srpske nacionalnosti koji su još mučeni.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane