Dežurna

Posledice "Trampotresa" i slom Evropske unije

Život sa greškom

Dana 5. aprila ove godine, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU), održano je predavanje povodom šezdeset godina Evropske unije i izveštaja o stanju u ovoj zajednici, o čemu je posebno govorio jedan od naših najboljih ekonomskih stručnjaka, prof. dr Miroslav N. Jovanović, stalni predavač na Univerzitetu u Ženevi (Global Studies Institute). Kao vrstan poznavalac stanja u Evropskoj uniji, Jovanović se osvrnuo i na takozvani "Evropski integracioni brak" (kome je očito došao kraj), a Magazin Tabloid prenosi delove njegovog izlaganja i neke činjenice i stavove američkih, britanskih i ruskih analitičara koji opisuju razloge sunovrata evropske zajednice država i naroda.

......

Evropska unija je, uprkos gorkim iskustvima, nastavila da živi sa greškom koja se zove Evro, koji služi Evropskoj uniji da njena administracija uzme što više poreza i da što više smanji plate zaposlenima, te da se zbog ovoga (i mnogo čega drugog) još nekoliko evropskih zemalja sprema na "Bregzit", tačnije, za izlazak iz Unije. Na primeru Velike Britanije, razlozi su više nego jasni: ona je od 2.000 godine pa sve do izlaska iz ove zajednice, platila u budžet Brisela 110 milijardi evra više nego što je primila iz kase EU, zbog čega je u najvećoj meri i došlo do razlaza u Velikoj Britaniji (Vels i Engleska izlaze iz EU, a Škotska i Severna Irska žele da ostanu).

Takozvani "Trampotres" koji je pogodio Ameriku, stigao je i u Evropsku uniju koja, očito, ima "više brzina" i u njoj postoje različiti interesi i politički sporazumi, međusobno često suprotstavljeni. Tu su zemlje članice takozvanog Šengenskog sporazuma, zemlje koje su van "Šengena", zatim zemlje koje su kandidati za članstvo, zemlje osnivači ("stare članice") i zemlje koje su u Evropsku uniju ušle u poslednjoj dekadi integracija.

A, kako izgleda ekonomska slika Evropske unije, govori i podatak da je još pre 2014. godine, više zemalja članica EU izmenilo svoje statistike, tako što su u izračunavanju bruto društvenog proizvoda (BDP), ubacili i prihode od prostitucije i prometa narkotika (zbog nemogućnosti utvrđivanja precizne cifre, uzima se "aproksimativna" cifra!).

Metode kojima EU pokušava da reši problem neće uspeti. Brisel predlaže reviziju Šengenskog ugovora da bi se zaštitile zemlje „evropskog jezgra" od migranata koji dolaze sa juga, ali Šengenski ugovori su prvobitno rađeni zbog lakšeg kretanja kapitala, roba, usluga i radne snage među zemljama EU i pokazali su se kao efikasan ekonomski model. Revizija ugovora neće doneti ništa dobro.

Osim toga, ako Nemačka, Francuska i u manjem stepenu Italija uspeju sebe zaštiti, kako će onda biti zemljama koje ne ulaze u šengensku zonu i znatno su slabije na socijalno-ekonomskom planu, budući da su uništene globalizacijom? One će primiti udar na sebe. Velike zemlje EU sebe štite bacajući kao zalogaj migracionim tokovima „male" zemlje, isto onako kao što velike ribe proždiru male, ali takva politika neće spasiti Evropu od kataklizme. Migraciona kriza će se nastaviti.

Raspad Evropske unije, nakon šezdeset godina postojanja (od kako je nastala Evropska ekonomska zajednica), danas je izvesniji više nego ikada ranije. Niko više među državama-članicama ne pita "hoće li", nego kada i kako će se taj konačni slom desiti.

Bivši predsednik Češke Vaclav Klaus izgovorio je do sada najjasniju poruku u vezi sa tim, rekavši da je za spas Evrope neophodno da ona odbaci ideju o Evropskoj uniji!

Klaus je toj izjavi dodao i svoje viđenje promašene ideje integracija: "...Poznat sam po kritičkom stavu prema procesu integracije u Evropsku uniju i nije čudno čuti od mene da nisam srećan zbog toga kako stvari funkcionišu, a nekada sam bio zagovornik integracija, u onim crnim komunističkim danima. Proces se promenio, transformisao ga je Ugovor iz Mastrihta, a naročito Ugovor iz Lisabona. To više nije integracija, već unifikacija...".

I nemački vicekancelar Zigmar Gabrijel je teškom mukom, ali vrlo jasno rekao da raspad EU nije toliko nezamisliv scenario, te da bi mu bilo veoma drago da se EU transformiše u nešto drugo.

Britanski "Gardijan" posebno naglašava da je takozvani „Plan iz Bratislave" iz 2016. godine (predlog napretka Evropske unije) "pun je tupavih fraza" kao: „Evropska unija nije savršena, ali je ona je najbolje sredstvo kojeg imamo za prevladavanje novih izazova sa kojima se suočavamo", i „Proširenja konsenzusa u Evropskoj uniji o dugoročnoj politici prema migrantima i prihvatanju principa odgovornosti i solidarnosti".

Istraživački centar Stratfor donosi i dokaze o tome kako je Misija Evropske unije propala i tvrdi da joj neće biti zamene kad jednom nestane. Stratfor takođe kaže da su SAD već otpisale Evropsku uniju, dok preporuke njenih zvaničnika više nemaju skoro nikakvu težinu. Migrantska kriza je veoma jasno pokazala neuspeh evrointegracija, budući da zemlje EU nikako nisu mogle da se dogovore i pronađu zajedničku strategiju. Došlo je do toga da više ne postoji politički autoritet nijedne države-članice.

Već sada, EU ne može da donosi bitne odluke, samim tim neće moći da odluči čak ni o sopstvenom raspadu! Ubrzo će sve evropske zemlje prestati da obraćaju pažnju na to šta administracija EU govori. A, institucije EU sve više liče na muzeje - one su otvorene za posetu i nastavljaju da funkcionišu, iako nemaju nikakvu bitnu ulogu. Mada Evropsku uniju niko neće likvidirati, ona će po svemu sudeći polako izbledeti iz političkog procesa i svi će je zaboraviti.

Radi se o političkoj volji za smanjenje nadležnosti EU i njenih statusnih prava u poredku nacionalnih država članica, što daleko više prevazilazi političke stavove evroskepticizma i suverenizma koji su do sada srpskoj javnosti bili poznati kao načini protivljenja EU.

Američki profesor Teodor Ruzvelt Maloh, izjavio je januara 2017. godine, da bi jedinstvena valuta evrozone "mogla da doživi slom" u naredih 18 meseci. Maloh, koji je predsednik i glavni izvršni direktor kompanije "Global Fiducijary Governance" i "Ruzvelt grupe", rekao je u intervjuu za britanski javni servis BBC da bi zauzeo "kratku poziciju" na berzi u trgovanju s Evrom, što znači da bi se kladio na pad vrednosti jedinstvene valute, i u vezi s tim je dodao: "...Mislim da je Evro valuta koja je ne samo na izdisaju, već ima stvarni problem i mogla bi da doživi slom u narednih godinu do godinu i po dana".

U britanskom političkom javnom govoru se Evropa i Evropska unija koriste kao sinonimi. „Bregzitom" je jasno artikulisana volja nacionalnih država u EU uopšte, čiji zahtevi proističu iz nove političke volje, nepovoljnije po jedinstvo EU, jer je osnova šira od one koja je ranije artikulisana pod nazivom „manje Evrope". Razlog ovog opreznog izražavanja je u tome što nijedan politički subjekt u EU nije javno istupio sa direktnim stavom protiv jedinstva EU, ali je na britanskom referendumu kao instrumentu neposredne demokratije direktno izrazio svoju volju protiv jedinstva u EU.

Što se tiče Evra, kao valute EU, sada je davna prošlost doček Nove 2002. godine, kada su svi Evropljani, prvi put na celom kontinentu podigli novčanice od 10, 20 i 50 evra sa bankomata. U to doba je ovo izgledalo kao mnogo dobra ideja. Međutim, već sedam godina kasnije, nisu bile jasne ideje šta da se da rade sa jedinstvenom valutom.

Uopšte nema inicijative koja bi jednom i za svagda pokrenula rešavanje nesaglasja koje je u srcu „projekta evro". Vlade su prestravljene zastrašenim finansijskim tržištem i glasačima. Sastanci ministara finansija postali su besciljni nizovi zastoja. Južne sile žele da poguraju svoj suverenitet i da njihove cifre pokažu ekonomsku i fiskalnu snagu, žele da izolacijom zaštite svoje ugrožene ekonomije. Severnjaci tome prigovaraju pošto se tope njihovi bilansi osiguranja od rizika. Dok god postoje dva različita doktrinarna stava, ciklusi zaostalih isplata dugovanja i osiguravanja od odgovornosti će se ponavljati.

Evropska centralna banka, izložila je plan produbljenja ekonomske i monetarne unije. Međutim, nije bilo jedinstvene ideje kako da se okupi blok od 19 nacija evro-bloka u fiskalnu i finansijsku uniju i kako da svi brzo počnu da izgledaju integrisano, pošto su demagozi to već ismejali, a ljudi odbacili.

I poznata ruska analitičarka Elena Ponomarjeva slikovito je opisala razloge zašto EU ne može opstati: "...Danas u Briselu žele da stvore jedinstvenu supersilu. Ali to je nemoguće. Da, evropske zemlje su bliske, integrisane, među njima nema barijera u protoku kapitala roba i ljudi, ali nikad EU neće biti federacija ili konfederacija. Te države su vekovima živele kao nezavisne zemlje, i veštački ih terati u neku centralizovanu teritoriju, pa i još s geopolitičkim ambicijama - znači, rušiti samu ideju evrointegracija..."

Konačno, Evropska unija je ovih dana uvela "specijalni režim" na šengenskim granicama. Hoće li on biti povratak na nacionalne granične prelaze kao u doba pre EU?

Prema najgorem scenariju, u kom bi ponovno uvođenje kontrola na granicama EU podiglo troškove uvoza za tri odsto, Nemačka bi, kao najveća evropska ekonomija, imala izdatke od čak 235 milijardi evra do 2025. godine, a Francuska do 244 milijarde evra.

Prema najblažem scenariju, kada bi troškovi uvoza porasli za jedan odsto, kraj šengenske zone bi koštao EU oko 470 milijardi evra u narednoj deceniji. Troškovi bi, prema najtežem mogućem scenariju, porasli na 1.400 milijardi evra, ili oko deset odsto godišnjeg bruto domaćeg proizvoda (BDP) 28-člane EU. To znači, ako se unutar Evrope vrate granične kontrole, ionako slabašan privredni rast će se naći pod neizdrživim pritiskom.

Biće to i konačni kraj EU.

Glosa

Do 2025. godine, Evropska unija neće razmatrati nikakva proširenja. Država-kandidat poput Srbije moraće da sačeka još najmanje devet godina da zakuca na vrata EU. Nakon toga, EU više neće postojati ili će potpuno izmeniti oblik, na način da će od "starog zdanja" ostati samo tragovi.

Ritam događaja ide u tom smeru. Naime, Evropska unija će nestajati po sledećem scenariju do 2020. godine: vratiće se državne granice, umanjiće se značaj priliva imigranata, povećaće se neizvesnost od daljeg opstanka u zajednici. Razlog svemu tome je što je od Evropske unije samo Nemačka imala koristi (privrednim rastom od 2,5 odsto, dok su svi ostali bili na gubitku!).