Da se ne zaboravi

Početak kraja SFRJ: decentralizacija pa dezintegracija (25)

Ustavom do sloma države

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma" (ali i o dugoročnim posledicama ovog događaja), na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

U prošlom broju "Magazina Tabloid" objavio sam tekst-pregleda događaja u Jugoslaviji, koji su prethodili čuvenoj Proširenoj sednici Izvršnoga komiteta CK SKJ, održanoj 14-16. marta 1962. godine u Beogradu. O toj sednici i okolnostima u vezi sa njom, sada ću detaljnije izložiti dalji sled događaja. Prvo, da tako kažem, par organizaciono-personalnih detalja... Bila je istorijska Proširena sednica Politbiroa CK KPJ 4. jula 1941. Na kojoj je doneta odluka da KPJ organizuje opštenarodni ustanak protiv okupatora i tzv. domaćih izdajnika, a prvenstveno kao pomoć nadčovečanskoj borbi koju vodi Crvena Armija protiv Hitlerove soldateske. Ta je sednica nazvana "Proširena" jer je njoj prisustvovao samo jedan član CK KPJ, koji nije bio član Politbiroa-bio je to Svetozar Vukmanović-Tempo.

Ovom prilikom , marta 1962. Proširenoj sednici Izvršnoga komiteta prisustvovali su svi članovi toga dana-njih 14, zatim još 15, članova CK SKJ, pa onda iz svake republike još po četiri vrhovna republička funkcionera (predsednici republičkih izvršnih veća, organizacioni sekretari republičkih centralnih komiteta, predsednici republičkih narodnih skupština, I /ili funkcioneri republičkih veća sindikata. Iz Hrvatske bilo je pet učesnika -peti bez funkcije bio je Ivan Stevo Krajačić, koji je bio "visoki funkcioner u Hrvatskoj i lični prijatelj i saradnik druga Tita.

Ovo je vrlo karakterističan podatak, zato ga i apostrofiram ovom prilikom, a kasnije jednom o mnogo koje čemu i sudbonosno važnom, što je bila sadržina prijateljstva i saradnje-molim: pa i obaveštajne aktivnosti za NKVD-čitavoga života između Krajačića i Tita. "Zaklela se zemlja raju, da se tajne sve saznaju!" O tim tajnama znam neposredno koje šta i vrlo važnom, a o tome je pisao u nekoliko svojih tekstova dr. Vladimir Dedijer, poznati Titov biograf. O svemu tome jednom prilikom kasnije.

Pomenuo sam prošli put da su objavljeni stenogrami sa te Proširene sednice Izvršnoga komiteta CK SKJ od 14. do 16. Marta 1962. U knjizi-zborniku pod karakterističnim naslovom: "Početak kraja SFRJ". Taj kvalifikativ upotrebljavali su i drugi analitičari, istoričari, pa i neki političari-ovi poslednji više kao usput, kao neku vrstu uslovnoga sinonima za ono što se dešavalo pre te sednice, pa i na samoj sednici, pa otuda i onaj slogan: "Početak kraja SFRJ"

Sumnje u istom smeru o spregi: Tito-Krajačić+NKVD, koliko mi je poznato, imao je i dr. Blagoje Nešković, što je za mene od posebne važnosti, ali...

Na Proširenoj sednici Izvršnoga komiteta CK SKJ dominirao je, što je samo po sebi razumljivo, Josip Broz Tito. On je imao uvodni referat, u kome je na prilično otvoren i dramatičan način izložio aktuelnu situaciju u Jugoslaviji. Pre svega na privrednom području, ali u vezi i sa tom problematikom-na političkom i državno-organizacionom području. Tito je tada prvi put, i, razume se, prvo nas je on pomenuo: "...Drugovi, postavlja se pitanje da li mi kao državna zajednica možemo opstati; toliko je stvari koje kao da govore da ćemo se raspasti kao jedinstvena zajednica. Kod nas se 'decentralizacija' kao političko 'spuštanje' vlasti, pre svega u ekonomskoj sferi, na organizacije udruženoga rada i lokalne zajednice, sve više manifestuje kao 'dezintegracija' ".

Tito je u svome uvodnome referatu bio vrlo konkretan i vrlo jasno oštar kritičar stanja u zemlji, posebno na ekonomskom planu: investicijama, spoljnoj trgovini, raspodeli dohotka, nelojalnoj konkurenciji u zemlji i posebno u inostranstvu naših kompanija, olakom zaduživanju u inostranstvu i rasipničkom trošenju deviza, konačno i separatističkim ponašanjima u svim društveno-političkim zajednicama, autarhičnim ponašanjima svih republika.

Posebno zabrinjavajućim pojavama na ideološko-političkom i međunacionalnom terenu, pri čemu je apostrofirao tada žestoku polemiku preko novina slovenačkoga intelektualca Dušana Pirjeveca i Srbina, književnika Dobrice Ćosića. Ali i komentare "Ježa" i nekih drugih listova, intelektualaca okupljenih oko tih listova, posebno književnika.

Svi učesnici u trodnevnoj diskusiji-bilo ih je 33., a neki su po dva ili tri puta uzimali reč-dali su podršku Titovim ocenama, stavovima. Najdoslednije, ipak, Aleksandar Ranković.

Generalni zaključak te sednice, po mome sudu, bio je da konstatacija i osuda brojnih anomalija, posebno na privrednom području, ali na kraju krajeva prevladao je stav-osuda "unitarizma"! Osuda orijentacija, koncepcija na bitnom slabljenju uloga republika, u perspektivi-njihovome ukidanju, i rehabilitaciji uloga republika, dakle, slabljenju uloge federacije, saveznih institucija vlasti, ovoga puta i na vitalnome ekonomskome području. Da je bila-sednica Centralnoga komiteta SKJ -materijali sa te sednice, posebno Titov referat i zaključci, morali bi biti javno objavljeni. Budući da je bila Proširena sednica Izvršnoga komiteta tok njenoga rada, sadržina govora pojedinih učesnika I detaljniji pregled zaključaka nisu bili tada objavljeni!

Uskoro je usledilo Pismo Izvršnoga komiteta CK SKJ partizanskome članstvu. Ni to Pismo nije bilo promtno objavljeno, učinjeno je tek početkom juna meseca.

Tito je kasnije , 6. maja 1962. govorio na masovnom zboru građana u Splitu. Taj Titov govor ocenjivan je epohalnim, otvorenim, iskrenim, realnim, mobilizatorskim, ali i kod mnogih je dočekan sa iznenađujućom zabrinutošću: da li je moguće da je situacija u zemlji prepuna javašluka, tu i tamo, na pojedinim sektorima i dramatično teška?

Očigledno, održana je Proširena sednica Izvršnoga komiteta CK SKJ, zatim je poslato Pismo Izvršnog komiteta CK SKJ partijskome članstvu. Kako sam već konstatovao, ono je objavljeno tek početkom juna...Dakle, sve je bilo tempirano da Tito bude u centru dešavanja, ocena, kritika, a i radi svoga prestiža...

Uzgred jedan detalj: bilo je dva-tri pisma Izvršnoga komiteta u posleratnom period, ali uvek je bilo Pismo Izvršnoga komiteta, nije posebno apostrofirano ime Titovo. Međutim, poslednje pismo bilo je: "Pismo Druga Tita i Izvršnoga biroa Predsedništva CK SKJ"! Nije moglo samo "Pismo druga Tita", a nije moglo ni samo: "Pismo Izvršnoga biroa", jer Tito nije bio ni sekretar ni član toga Biroa! Neiscrpne su bile kombinacije "u najavama", "autorima" itd.., a sve sa ciljem da se Titovo ime pomene, i to kao glavne ličnosti u KPJ/SKJ, državi Jugoslaviji! Neiscrpne su bile mogućnosti i kombinacije uzrokovane "kultom ličnosti" Generalnog sekretara KPJ, Predsednika republike Jugoslavije...A Tito je bio prvi i jedini Maršal Jugoslavije, prvi i jedini Predsednik republike Jugoslavije, legendarni Gensek KPJ/SKJ!

Posle svih pomenutih dokumenata, posebno posle Titovoga govora u Splitu, nastalo je novo raspoloženje nade, porasta zakonitosti, porasta životnoga standard , uspešnijeg poslovanja svih privrednih subjekata u zemlji...Toj reafirmaciji jugo-linije, saveznih organa i federacije, trebalo je da doprinese i niz kadrovskih pretumbacija. Najvažnije: predsednici izvršnih veća Srbije-Miloš Minić, Hrvatske-Jakov Blažević i Slovenije-Boris Krajger "smenjeni su", povučeni su u organe federacije.

Minić je postao potpredesednik SIV-a i predsednik Odbora za plan SIV-a, Boris Krajger-potpredsednik SIV-a i predsednik Odbora za privredni sistem, sistem raspodele dohotka, a Jakov Blažević je postao predsednik Privredne komore Jugoslavije. Kao izraziti centralisti, smenjeni su direktor Saveznog zavoda za društveno planiranje-Vojin Guzina i njegov zamenjenik dr. Nikola Čobelić. Guzina je imenovan za pomoćnika ministra spoljnih poslova, Koče Popovića, u sektoru ekonomska razmena sa inostranstvom, a Čobelić je postao profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu. U saveznom , pa i u republičkim zavodima za planiranje, za direktora su uskoro postavljene tzv. političke ličnosti...

Vojin Guzina je sve te aktuelne okolnosti prokomentarisao: "Prvo je država razbila privredu-decentralizacija, sada privreda razbija državu-dezintegracija!"

Bilo je istine, po mome poimanju, u toj Vojinovoj "sintagmi". Međutim, ubrzo se pokazalo: prvo, da Tito eskivira, drugo-da bitnijih promena u bilansima privrede i države nema, porast standard života nije, a nije ni mogao, brzo da se promeni. Tu svoju eskivažu, ili kako su neki tada govorili, sopstvenu oštricu i orijentaciju, Tito je delimično obelodanio u svome govoru privrednicima na Beogradskom sajmu 22. maja 1962.godine.

Tito je, inače, skoro svakodnevno pre pomenute sednice, Proširenoga Izvršnoga komiteta i posle te sednice, govorio na nekom mitingu, nekoj konferenciji, davao izjave brojnih privrednika. U tim njegovim istupanjima, posebno onim posle splitskoga govora, bilo je kontradiktornosti i sl. Pa je tim povodom rođen vic: Tito daje žmigavac na levo, a vozi desno.

U zbiru, Tito je bitno odustao od uverenja i onoga što je decenijama propovedao-nesalomljivo bratstvo i jedinstvo naroda Jugoslavije, čvrsta i dugotrajna uspešno dejstvujuća Jugoslavija. Nema, bar za mene, dvojbe: Tito je iskreno želeo i verovao u jedinstvo Jugoslavije. On je čak bio i mišljenja: nacije su veštačka tvorevina, to nije neophodan prirodni tok razvitka čovečanstva, kao što su nastale -nacije mogu i da "odumru"...

Pri tome se rukovodio stvaranjem naroda Sovjetskoga saveza-brisanjem nacionalnosti kao neophodnim faktorom organizacije društva. Kad mu je jednom Milovan Đilas, u vili "Dalmacija" u Splitu 1949. prigovorio: "Druže Stari, pa to su ideje Kralja Aleksandra-integralno jugoslovenstvo, mi smo to kritikovali!" Tito je reagovao: "Znam, ali smo mi na vlasti!"

Hoću da kažem: Tito je bio za Jugoslaviju, složnu, čvrstu, nacije i republike su privremena stvar...Činjenica je, međutim, da je on počeo bitno da odstupa od teze koje je branio na Proširenoj sednici Izvršnoga komiteta CK SKJ 14 -16 marta 1962. godine!

Razgovarao sam jednom duže o svemu tome sa Mihajlom Švabićem, predratnim članom Partije, oštroumnim čovekom, objektivnim u bitnim stvarima...I on mi je obrazlagao moje pitanje: "...Tito je odstupio od sopstvenih stavova koje je izneo u diskusiji, referatu na Proširenoj sednici IK CK SKJ, jednostavno zato jer nije hteo da ide protiv većine!"

Ocenio je tačno ono što se manifestovalo u govorima većine učesnika-nema govora o "odumiranju" republika, naprotiv federacija, Jugoslavija sve više se shvata i praktikuje kao konfederacija: Bakarić-federacija je ono što se i o čemu se u svakoj prilici dogovore republike, jednoglasno. Kardelj je u biti sve to vešto "provlačio" kroz mnoge zakone, pa i ustavna rešenja. U tim okolnostima, takvome raspoloženju, pristupilo se pripremama novoga ustava Jugoslavije: FNRJ, koji je i usvojen sledeće 1963. godine.

Dve su bitne karakteristike toga ustava, koliko ja ocenjujem: prvo, stvaranjem tri nova veća u Saveznoj skupštini (Kulturno-prosvetnog, Socijalno-zdravstvenog i Organizaciono političkog)-način njihovoga konstituisanja i obim nadležnosti prilično su sužavali i otežavali nadležnosti i funkcionisanje Saveznoga veća, koje je birano po principu: Jedan čovek-jedan glas (na 60.000 birača, biran je po jedan poslanik toga veća, a ono je imalo nadležnosti u najvitalnijim pitanjima države i društva. Budući su Srbi (Srbija) uključivo i one iz BIH i Hrvatske, ali i drugih delova Jugoslavije-imali većinu stanovništva Jugoslavije-bila je stalno "lansirana " opasnost od moguće srpske hegemonije i u uslovima demokratije, ravnopravnosti naroda, republika....

Drugi važan momenat po Ustavu 1963. jeste uvođenje položaja: potpredsednik republike Jugoslavije. Drugo, uvodi se princip rotacije, redovno izmenjivanje funkcionera "svih osim druga Tita" kako je to Edvard Kardelj, glavni kreator toga Ustava jednom objasnio. Dalje, menja se naziv države Jugoslavije-umesto FNRJ naziv će biti: SFRJ-Socijalistička (umesto: narodna) federativna republika Jugoslavija. U nacrtu ustava bilo je predviđeno da će ubuduće državna zastava biti platno tih i tih dimenzija, crvene boje, sa srpom, čekićem i petokrakom u jednom ćošku, pored jarbola, obloga drveta na kome je istaknuta zastava.

Neke detalje treba pojasniti: u objavljenom nacrtu ustava nije bilo predviđeno postojanje Potpredsednika republike Jugoslavije. Bilo je tada odmah jasno, čak i saopšteno: Tito ostaje predsednik republike (nema ograničenja trajanja za njegov mandate, nema rotacije), Kardelj će biti predsednik nove, proširene Savezne narodne skupštine, a Petar Stambolić predsednik Saveznog izvršnog veća: dakle: Tito-Hrvat, Kardelj-Slovenac i Stambolić-Srbin. I što bi Banaćani rekli: Mirna Bačka!

Međutim, drugari iz Savezne UDBE kad su proučili nacrt i videli da nema mesta "za druga Marka" - odluče da intervenišu. Slobodan Šakota pozove telefonom Kardelja i kaže mu: "...Vidimo, po novom Ustavu nema mesta za druga Marka. To tako ne može!"

I zbog te intervencije, Kardelj je, tačnije Tito, odmah reagovao: Kardelj je odmah saopštio četiri amandmana na nacrt ustava-prvi: "...Uvodi se položaj potpredsednika republike, zbog potreba prakse, pre svega. Bilo je odmah jasno da će potpredsednik biti Aleksandar Ranković. Međutim , u odredbi o potpredsedniku republike napisano je: "...Jedno isto lice ne može dva puta uzastopce biti na položaju potpredsednika republike".

Budući da je sledeće "rotacija" morala biti posle četiri godine, dakle 1967., bilo je jasno da Ranković ne može biti na tome položaju posle 1967. godine! Drugo, normalno je da potpredsednik republike u svemu zamenjuje Predsednika republike kad je on van zemlje, ili sprečen na neki način da efikasno vrši funkciju predsednika. Dakle, budući je predsednik republike istovremeno i vrhovni komandant oružanih snaga - trebalo bi da potpredsednik republike u takvim okolnostima bude i vrhovni komandant oružanih snaga Jugoslavije!

Takvo rešenje, očigledno, Tito nikako nije želeo - da Srbin bude, makar na kratko vreme - i vrhovni komandant oružanih snaga Jugoslavije. I onda je on odredio da zamenik Vrhovnoga komandanta oružanih snaga Jugoslavije bude Ivan Gošnjak, Hrvat, i tada ministar vojske i mornarice. Što je sigurno, sigurno je!

Ranković i Penezić su odlučno predlagali da ubuduće zastava Jugoslavije, kako sam pomenuo, bude crvene boje sa srpom i čekićem i petokrakom zvezdom u gornjem uglu-crvena boja simbol socijalizma, komunizma; tako je i u SSSR-u. Taj predlog je bio usvojen i unet u nacrt Ustava. Međutim, kad je "uglavljeno" da Ranković bude potpredsednik republike, njegov i Penezićev predlog je zamenjen rešenjem da jugoslovenska zastava i dalje bude trobojka: crveno-plavo-bela, sa petokrakom u sredini. Kardelj to obrazložio: "...Pod trobojkom jurišali su naši borci u bitkama na Neretvi, Sutjesci, za oslobođenje Beograda..."

Petar Stambolić je bio veoma zadovoljan, jer se on uporno protivio predlogu Rankovića i Penezića da YU zastava bude menjana. Da li kao kompenzacija, što li-nisam načisto, ali, novim amandmanom predviđena je promena naziva države: umesto FNRJ-biće SFRJ!

Dakle umesto "narodna" biće "socijalistička" pa će time biti udovoljeno delimično i ideji Rankovića i Penezića o YU zastavi bude samo crvena (socijalistička!) boja sa srpom, čekićem i petokrakom u gornjem uglu. Već način na koji je u nacrt Ustava ušla odredba o Potpredsedniku republike i da isto lice ne može dva puta uzastopce biti na tome položaju- mnogo se govorilo o budućoj "sudbini" Aleksandra Rankovića. Ali o toj temi detaljnije u sledeća dva osvrta, kad budem govorio o neposrednim pripremama, toku i posledicama Brionskoga plenuma.

Posle usvajanja ustava 1963. počele su pripreme za (konačno) održavanje Osmoga kongresa SKJ, koji-ponavljam 6,5 godina prošlo je od Sedmog kongresa , a po statutu trebalo je da se kongresi održavaju svake četvrte godine.

Pomenuću samo dve najvažnije odluke Osmoga kongresa: prvo, sve do Osmoga kongresa, članovi CK SKJ birani su bez navođenja koje su nacionalnosti! Tito je stalno slovio, izričito se nekoliko puta o tome deklarisao: "Jugosloven!" Na Osmom kongresu on se "piše": Hrvat! To je izazvalo veliko iznenađenje i zaprepašćenje kod brojnoga članstva Partije a i među običnim građanima Jugoslavije, najviše među Srbim , jer se najviše Srba, više nego neke druge nacionalnosti - osećalo i izjašnjavalo kao "Jugosloven". Tako je posebno bilo kod nas bivših SKOJ-evaca.

Postojao je samo SKOJ-savez komunističke omladine Jugoslavije, nije bilo saveza komunističke omladine Srbije, Hrvatske itd. Što je inače bilo rešenje u nazivu komunističkih partija, kasnije saveza komunista...Istine radi, SKOJ je kao posebna omladinska organizacija ukinut posle rata, godine 1948., i ostao je samo USAOJ, ali postojao je: USAOS-Ujedinjeni savez antifašističke omladine Srbije, tako i USAOH, USAOM, USAOCG, USAOS-Slovenije, USAOBIH.

To je nama bivšim SKOJ-evcima i rukovodiocima SKOJ-a vrlo teško palo.

Milijan Neoričić je tada bio sekretar CK SKOJ-a i pričao mi je: najtežu i najneprijatniju ulogu, zadaću imao sam u životu kad sam kao sekretar CK SKOJ-a morao da napišem za Titov referat, obrazloženje-zašto treba da se ukine SKOJ. Bilo je među nama SKOJ-evcima tuge i protesta i zbog dva legendarna sekretara CK SKOJ-a: Ive Lole Ribara, posle njegove pogibije - Rata Dugonjića! Da li bi neko od njih dvojice prihvatio Titov predlog koji je morao, protiv svoje volje, da napiše, i napisao Milijan Neoričić?

Jedno bolno, lično sećanje: 1963. upisivao sam moga sina Veljka u prvi razred osnovne škole. Ja sam sa malom ćerkom Gordanom ostao u školskom dvorištu, a moja supruga, Veljkova majka Branka, otišla je u učionicu sa Veljkom da sina upiše. Ubrzo se vraća i meni kaže: "Ne može 'Jugosloven' - nacionalnost, jer to ne postoji!" Ja sav iznenađen velim supruzi - vrati se i kaži "Jugosloven" - može! Ona se ponovo vraća i veli mi: "...Neće da čuju, 'Jugosloven' kao nacionalnost ne postoji!" I onda je sin Veljko upisan kao Srbin.

Sve sam to ispričao mome šefu Jovanu Veselinovu-Žarku, sekretaru CK SK Srbije, misleći da će on pohvaliti tu moju orijentaciju. Na moje zaprepašćenje on meni kaže: "Šta ti je to 'Jugosloven'!? To znači, veliko-Srbin, ti i nisi svestan toga, a velikosrpstvo je Partija stalno osuđivala". Bio sam zbunjen! Kasnije sam, posle Titovog izjašnjavanja: "Hrvat" na Osmom kongresu, "produmao". Mora da je negde "prelomljeno", pre svega od Tita - "Jugosloven" to je u osnovi "Velikosrbin" - to ne može i dosta sa tom "odrednicom"!

Inače, na Osmom kongresu u CK SKJ izabrano je 155. članova. Oni su se po nacionalnosti deklarisali ovako: Srbi - 54, Hrvati - 26, Slovenci - 22 , Crnogorci - 16, Makedonci - 13, Šiptari - 4, Mađari - 2, Turčin - 1, i kao nacionalno neopredeljeni -17.

Detaljnije o temi "Šiptar", "Šipnija" vidi tekstove Zoran D. Milojevića u "Magazinu Tabloid", u rubrici: Predlozi za srpski nacionalni program!

Ako bih nagađao mogao bih da pitam: Da možda Tito, kad je kazao: "...Znam još nekoliko stvari koje nisam završio" nije mislio da pokrajine: Vojvodinu i Kosovo i Metohiju, konačno proglasi republikama, posebno Vojvodinu. Vojvodina je, inače, pre rata u razmišljanjima Izvršnog biroa CK KPJ "slovila" kao sedma republika. Ali, tada je u Vojvodini bilo nekoliko stotina hiljada Nemaca, Mađara i drugih nacionalnosti-Srbi su tada činili oko 32% ukupnog stanovništva Vojvodine. Tada je u Vojvodini bio i jak uticaj Hrvata, pa i Hrvatske varijante S/H jezika. Posle rata, ta se nacionalna struktura i osobenost u Vojvodini iz osnova izmenila: Nemci, a delimično i Mađari, kao saradnici Hitlerove Nemačke, pobegli su iz Vojvodine, na njihova veličanstva kolonizirani su uglavnom Srbi iz tzv. Pasivnih krajeva, pre svega Srbije i Bosne i Hercegovine. Pre rata Dalmacija je u politici KPJ slovila kao pokrajina u sastavu Hrvatske. Slično je bilo i sa Slavonijom!

Možda je Tito još bio pod utiskom onih stihova:"Drug je Tito zaslužio da je njegov Balkan cio". Kalkulisalo se: Egejska Makedonija(Grčka) pripojiće se Makedoniji, ergo Jugoslaviji. Delimično tako i sa Pirinskom Makedonijom (Bugarska). Bila je i kalkulacija, možda do poslednjega Titovoga dana: Kosovo i Metohija se pripajaju Albaniji, a Albanija ulazi u sastav SFRJ! I postaje sedma republika Jugoslavije! I tako dalje, i tako dalje... I Tito car na Balkanu!?

Republička struktura članova novoizabranoga Centralnoga komiteta CK SKJ bila je znatno drugačije od nacionalne strukture članova, i bila je kako sledi: Iz Srbije-42, iz Hrvatske-32, iz Slovenije-23, iz Bosne i Hercegovine -23, iz makedonije-18, i iz Crne Gore-17. Pokrajine nisu posebno iskazivane. Jer nije postojao Savez komunista Vojvodine, odnosno Kosova i Metohije, već su pokrajine "po partijskoj liniji" tada još bile inkorporirane u republiku Srbiju.

Veću pozornost, međutim, po mom mišljenju, izaziva sledeće: Fadil Hodža, Veli Deva, Alija Šukrija i Zulfićari Azem izjasnili su se: "Šiptar!" Dakle, ne "Albanac", jer oni su se "Šiptarima", ljudi sa Kosova i Metohije, tako "pisali" stalno. Oni, pa i stanovnici Albanije Albaniju su zvali: "Šipnija!". Nije bilo ni "Bošnjaka" među članovima CK SKJ, jer tada nije ni egzistirao oficijalno "Bošnjak", odnosno "Musliman" - veliko "M" kao znak nacionalne opredeljenosti.

Izmene su u oba slučaja nastale posle Brionskoga plenuma, pa je tada "govoreno" ranije je to sprečavao Aleksandar Ranković, što je laž!

Razumljivo: Osman Karabegović, Avdo Humo, Hasan Brkić i drugi Muslimani, da su se i kao članovi CK SKJ deklarisali kao nacionalno neopredeljeni. Ali, tako je postupio i Kiro Gligorov i Mito Hadživasilev, pa onda Budislav Šoškić i Veselin Đuranović, pa onda Savka Dapčević-Kučar, pa nekoliko iz Slovenije: Marijan Orožan i Albreht Roman, od delegata iz Srbije - samo Oskar Davičo i Velimir Matić, moj zemljak -Topličanin, registrovani su kao nacionalno neopredeljeni!

Verujem, da je Tito ostao kod svoga ranijega izjašnjavanja: "Jugosloven" da bi se svi u prethodnom pasusu pomenuti, a i mnogi drugi, izjasnili kao "Jugosloven"!

Pred održavanje Osmoga kongresa SKJ, Rista Antunović, tada org. Sekretar CK SK Srbije, u ime org. političkoga sekretarijata CK SK Srbije, predložio je na sednici org. političkoga sekretarijata CK SKJ da bi sastav CK SKJ trebalo po nacionalnom sastavu da odgovara nacionalnom sastavu članova Saveza komunista u Jugoslaviji.

Praktično to bi značilo: ako Srbi, članovi SKJ, čine oko 50% ili više od toga u ukupnom članstvu, trebalo bi i oko 50% članova CK SKJ da sačinjavaju Srbi. I sledstveno tome-tako i u drugim republikama, nacionalnostima.

"Urliknuo" je protiv te ideje Svetozar Vukmanović Tempo, pre svih, jer bi onda broj Crnogoraca u članstvu CK SKJ bio bar duplo manji od uobičajenog broja! Crnogorci su nadprosečno svojoj malobrojnosti, bili i pre rata u Partiji i članstvu CK KPJ, a NOR bili su po broju daleko iznad njihovog učešća u ukupnom stanovništvu Jugoslavije, pa prema tome i članstvu u KPJ/SKJ, pa i članstvu u CK KPJ/SKJ.

Tempova federacija nije bila debatovana, jer ni CK SK Srbije nije stao iza ideje koju je izneo Rista Antunović - tretirano je to kao mišljenje jednog čoveka, ili nekoliko ljudi-članova org.političkog sekretarijata CK SK Srbije. Međutim, još kako je Tito i drugi sve to drugačije, posebno u perspektivi, doživljavano i vrednovano. Kao pojavu velikosrpstva i u redovima članova Partije Srba, ili bar Srba iz Srbije, razumljivo, sledila su "odbrambene" mere , odredbe protiv te "opasnosti", pa je tako bio i sastav novoga CK SKJ izabranoga na Osmom kongresu!

Do Osmoga kongresa prvo su održani savezni kongresi SK, kasnije kongresi po republikama, sa obrazloženjem: oni treba da prouče i sprovode odluke i liniju SKJ usvojenih na saveznom kongresu. Posle Osmoga kongresa postupano je obrnuto: prvo kongresi po republikama, konferencije po pokrajinama, pa onda savezni kongresi, koji treba samo da verifikuju članove CK SKJ koji su već ranije predloženi na republičkim kongresima, po određenome „ključu".

Bilo je tako mnogo promena. Preturbacija, kontradiktornosti itd. I u statutima SKJ i ustavima Jugoslavije, odlukama Vlade posebno, a sve sa krajnjom namerom da se federacija pretvori u konfederaciju!

Drugi bitno važan momenat iz rada i zaključaka Osmoga kongresa SKJ bilo je tretiranje ekonomske problematike, kako u Titovom referatu, tako i još više u referatu Edvarda Kardelja. Naslov njegovoga referata bio je: "...Društveno-ekonomski zadaci privrednog razvoja u narednom periodu".

Mnoge postavke iz Kardeljevog referata ugrađene su kasnije u Rezoluciju kongresa, čime su Kardeljeve postavke dobile i statutarno obavezujuće ponašanje komunista, a budući su komunisti bili na najvažnijim mestima i državnih organa, time su postavke Rezolucije bile obavezni orjentir i na ponašanje državnih organa-Saveznog i republičkih izbornih veća i svih drugih tela.

Ukratko ću pomenuti i eksplicirati najvažnije momente iz toga domena. Prvo, ubuduće se, u raspodeli dohotka, veći deo mora izdvajati za ličnu potrošnju.

Drugo, budući da tzv. Zajedničku opštu potrošnju: školstvo, zdravstvo, socijalno staranje itd. Sačinjavaju značajni deo ličnoga standarda građana, u raspodeli nacionalnoga dohotka treba povećati veće učešće sredstava i na te delatnosti!

Treće, postepeno, sve više treba se preorjentisati na stambenu izgradnju iz ličnih dohodaka, drugim rečima: Neka svaki čovek, svaka porodica , se sama angažuje u izgradnji svojih stambenih i pratećih objekata!

Četvrto, budući će izdvajanja za investicije, na proširenu reprodukciju, trebati da smanje svoje učešće u raspodeli dohotka, mora se strogo poštovati planirana struktura tih ulaganja. Konstatuje se da je dosad bilo mnogo "probijanja" investicionih planova, i da je to stalno uticalo na povećanje stope inflacije, pa treba se ubuduće strogo pridržavati planskih okvira investicija, njihove strukture i regionalne upotrebe! Peto, (i po meni za neke detalje , od trenutno posebno važne za tadašnje planove i želje Srbije) Kardelj konstatuje da u sistemu takvih, pomenutih odnosa i sistemskih rešenja, nije više potrebna tzv. Poreska metoda prikupljanja sredstava za investicije, proširenu reprodukciju. To je značilo da će interesi samih proizvođača, njihovih radnih kolektiva, biti garant da će se investirati, da će radni kolektivi samostalno, na bazi sopstvenih interesa, ulagati u onu proizvodnju, objekte, koji će im garantovati povećanje sopstvenog dohotka, i to neposredno: što bi se reklo: "trak pare, investicije, trak neposredni sopstveni boljitak". Takav sistem bio bi garancija i za racionalnije investiranje, izbegavanje dupliranja kapaciteta, itd;

Šesto, nije Kardelj tada izravno kazao, ali je iz svega proizilazilo debalansiranje federacije iz investicionih ulaganja, rečju-ukidanje Opšteg investicionog fonda, jer je - kako je Kardelj jednom konstatovao - sve više i sve češće taj Fond bio izvor sukoba među republikama, a time i zaoštravanja političkih međunarodnih odnosa.

U produžetku ću ukratko izložiti planove, stremljenje itd. Republičkih organa Srbije, pre svega njenoga izvršnoga veća tih godina, dakle od 1961. godine...

(Nastavak u sledećem broju)