Do koske

Od čega će ljudi živeti u Srbiji?

Smrt se kezi nad našim glavama

Vlast smatra ne samo da je manje od 200 dinara dnevno dovoljno da se neko prehrani, već i da je za to dovoljno oko 150 dinara, ubeđujući nas putem zvanične statistike kako je i 150 grama mesa nedeljno dovoljno za prosečan život. Skoro četvrtina zaposlenih prima minimalac ili čak i manje od toga, a polovina njih zarađuje jedva toliko da može sebi da priušti usporavanje smrti od gladi kupovinom minimalne potrošačke korpe, statističke kategorije nepoznate u normalnom svetu. Ta ista polovina zaposlenih mora da štedi oko četiri godine da bi svom detetu kupila set knjiga potrebnih za prvi razred. Zlatno doba, nema šta.

Milan Malenović

U preambuli američke deklaracije o nezavisnosti kao jedno od osnovnih ljudskih prava navodi se i težnja ka sreći. Srbija ni od jednog drugog prava nije udaljenija, kao od ovoga, jer gladan narod nikako ne može da bude srećan. Ili neko ozbiljno misli kako su 23 grama mesa dnevno, jedno jaje svaki drugi dan i kriška jabuke dnevno dovoljni da čovek ne bude gladan, pa uz to još i srećan?

Poslednje povećanje minimalne zarade na 177 dinara na sat, koje će početi da se primenjuje od janura, nameću čitav niz pitanja, a jedno od njih glasi i od čega će ljudi živeti? Jer, umesto da stigne minimalnu potrošačku korpu minimalac sve više za njom zaostaje, mada ni ona ne garantuje nekome da će preživeti, već samo da će sporije umirati od gladi.

Minimalna potrošaćka korpa je jedan od nama svojstvenih izuma stvorenih kako bi statistika pokazala da živimo bolje nego što stvarno živimo. Ona nije poznata ni u Hrvatskoj, ni u Sloveniji, a ni u jednoj razvijenoj evropskoj zemlji gde postoji samo potrošačka korpa, koja je kod nas skoro potpuno zaboravljena, jer je i ona minimalna za većinu stanovništva nedostižan san, a o ovoj drugoj, većoj, niko više ni ne razmišlja.

Po Zavodu za statistiku, minimalna potrošačka korpa vredi trenutno 37.500 dinara (po proceni sindikata 38.171 dinar) i zadovoljava apsolutni minimum koji propisuje Svetska zdravstvena organizacija kada je u pitanju dnevni unos kalorija da bi čovek preživeo. Statistički, dve kašike masti dnevno bi bile dovoljne da se zadovolji ovaj uslov, pa se na to i svodi naša mini korpa, jer SZO ne propisuje i kvalitet i raznolikost ishrane, već samo kalorijsku vrednost.

Do sada je, statistički, minimalac iznosio 30.000 dinara mesečno, ali je on, realno mogao da bude ostvaren jedino ako neko radi najmanje 48 sati nedeljno, a ne, kako je davno zamišljeno, 40 sati.

Minimalac je, naime, vezan za satnicu, a ona sada iznosi 172,54 dinara. Radeći propisanih šest dana u nedelji, radnik je ove godine, statistički, minimalac ostvarivao osam meseci, dok je u četiri meseca bio ispod njega, jer nije bilo dovoljno radnih sati. Slično će bti i sa uvećanom minimalnom satnicom naredne godine.

Između minimalne zarade i minimalne potrošačke korpe, još uvek ostaje da zjapi praznina od oko sedam hiljada dinara mesečno, a toliko iznosi i minimalna mesečna zagarantovana socijalna pomoć.

Situacija u glavnom gradu, Beogradu, još je gora, jer su tamo i cene mnogo veće, pa tako minimalna potrošačka korpa košta mnogo više od proseka na republičkom nivou: 44.403 dinara. Svaki treći radnik sa minimalcem živi u Beogradu, a kako preživljava to samo on zna.

Da ostavimo na trenutak brojeve u dinaraima po strani i da vidimo šta sve može zaista da se nabavi za one pare koje Zavod za statistiku smatra dovoljnim da se preživi i to uzimajući u obzir prosek cena na republičkom nivou (na koji Beograđani treba da dodaju još 40 odsto).

Statističari smatraju kako prosečna tročlana porodica za hranu i alkoholna pića mesečno izdvaja 44,46 odsto prihoda, a preneto na minimalnu potrošačku korpu to iznosi 16.766 dinara, ili da bi svakome bilo jasnije: jedva nešto preko 100 dinara dnevno po članu domaćinstva!

Da bi se ovo postiglo, Zavod za statistiku smatra kako je oko dva kilograma mesa mesečno doboljno tročlanoj porodici da preživi, a to znači da u proseku svaki njen član može da pojede oko 23 grama mesa dnevno. U Beogradu, za te pare, ni toliko.

Čak je i ovo upitno, jer Zavod za statistiku, recimo, procenjuje vrednost jabuka na 35 dinara za kilogram, što je cena koja možda može da se ostvari direktno kod proizvođača, ali teško i na pijaci ili u supermarketu.

Statističari, takođe smatraju kako je dovoljna ista količina voća i povrća dnevno, dok su kod jaja još štedljiviji. Mini korpa predviđa ukupno 48 jaja mesečno za tročlanu porodicu, što znači da svaki njen član dobija u proseku po 16 jaja, odnosno jedno jaje na dva dana!?! I to se smatra dovoljnim.

Kod hleba, najvažnije namirnice u Srba, statističari su bili darežljiviji, pa su za mini korpu predvideli 22 kilograma belog hleba mesečno, odnosno nešto preko 200 grama dnevno po osobi. Takođe je predviđeno i dovoljno para za nabavku pola kilograma masti, tri litara ulja i jednog kilograma pirinča - mesečno za tročlanu porodicu.

Cela priča postaje groteskna kada od hrane pređemo na druge izdatke. Tako statističari smatraju kako je za stanovanje, vodu, struju gas i ostale energente mesečno dovoljno 7.381 dinar. Za troškove komunikacija predvideli su 925 dinara, što jedva da pokriva mesečnu pretplatu za telefon. Za prevoz je rezervisano 2.306 dinara (što u Beogradu ne pokriva ni troškove jedne mesečne markice), a za opremanje domaćinstva 1.612 dinara.

Ako porodica na svoju nesreću kao trećeg člana nema penzionera (sa dodatnim primanjima u vidu), već đaka, onda je osuđena na ubrzano umiranje od gladi. Minimalna mesečna korpa predviđa izdatak od 125,26 dinara mesečno za obrazovanje, a cena udžbenika za prvi razred osnovne škole iznosi 6.600 dinara, pa tako porodica koja sebi može da priušti mini korpu za to mora da štedi 53 meseca, odnosno četiri godine i pet meseci.

Još je gora situacija kada dete ide u neki od starijih razreda: udžbenici za sedmi razred osnovne škole koštaju 17.200 dinara, odnosno da bi njih kupila ta porodica mora da štedi 11 godina i šest meseci, odnosno skoro tri puta duže nego što se u normalnom svetu otplaćuje novi automobil.

Porodica koja raspolaže sa dovoljno sredstava da sebi priušti normalnu prosečnu potrošačku korpu (72.887,58 dinara) u nešto je povoljnijem položaju, pa za komplet knjiga za 7. razred štedi "samo" 36 meseci, odnosno tri godine. Ovo su, međutim, cene samo za set udžbenika, a tome treba dodati i školski pribor, patike za fizičko, školsku torbu...

Očigledno da nešto nije u redu sa relacijom prosečni prihodi - prosečni rashodi i da se statistika upinje iz petnih žila da dokaže nedokazivo, a to je da je u Srbiji moguće živeti od poštenog rada.

Prosečna neto zarada u Srbiji po statističarima iznosi 60.029 dinara, ali je to izmišljena kategorija koja nema nikakvu upotrebnu vrednost, osim da Aleksandru Vučiću služi za hvalospeve o sebi i svojoj vlasti prilikom javnih nastupa.

Pravu sliku nam pruža medijalna plata koja trenutno iznosi 45.736 dinara, što znači da je 50 odsto zaposlenih ostvarilo zaradu do navedenog iznosa. Ovo, sa svoje strane, znači da bi tek svaki drugi stanovnik Srbije sebi mogao da priušti boravak u Beogradu i to po cenama iz minimalne potrošačke korpe. Žalosno je da nam više nisu nedostižne destinacije samo daleke svetske metropole kao što su Pariz, London, Njujork, Peking i slično, već i glavni grad sopstvene zemlje.

Iz ovoga se, međutim, vidi da ni prosečna neto plata nije dovoljna da pokrije prosečnu potrošačku korpu. Da bi neka porodica u Srbiji opstala ona mora da ima bar dva svoja člana koja rade i zarađuju, makar oba imala minimalac (tada je dovoljno para za mini korpu), ili da makar jedan član zarađuje više od medijalne plate (tada može da se računa sa prosečnom potrošačkom korpom).

Problem u Srbiji je što je od 2,1 milion zaposlenih minimalnu mesečnu platu do sada primalo njih oko 350.000, dok sindikati upozoravaju kako je taj broj (zahvaljujući nerazumnoj politici naših vlasti) posle korone narastao na oko pola miliona, sa tendencijom daljeg rasta.

Sve je više onih koji, ako uopšte i ostvaruju neku zaradu, dobijaju minimalac i to samo statistički, jer mnogi zaposleni, posebno u unutrašnjosti, realno zarađuju dosta manje, a razliku od uplaćene i ostvarene plate moraju poslodavcu da vrate u gotovini.

Kako smatra Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) Srbiji će trebati mnogo više vremena od godinu dana da se vrati na ekonomski nivo na kome je bila pre aktuelne svetske krize.

Ove godine pad bruto domaćeg proizvoda iznosiće 3,5 odsto, dok će naredne BDP porasti za samo tri odsto, što znaći da ćemo u najboljem slučaju 2022. biti na istom nivou na kome smo bili pre korone. Sa ovakvom vlašću, teško da je i to ostvarivo.

Najgladniji smo u Evropi

Srbija se po kupovnoj moći stanovništva nalazi među najsiromašnijim zemljama Evrope.

U regionu, naravno, prednjači Slovenija u kojoj je na snazi minimalac od 940,58 evra. Za naše prilike zvuči čudno da je prosečna plata u Sloveniji veća od minimalne za samo oko 300 evra, odnosno nešto više od četvrtine, ali je to više nego logično ako se zna da u deželi samo četiri odsto zaposlenih prima minimalac. Kod nas je prosečna plata dvostruko viša od minimalne.

U Hrvatskoj je najniža garantovana zarada danas nešto veća od 400 evra. Ove godine minimalac od 3.250 kuna prima manje od tri odsto zaposlenih, ali je prosečna zarada u skladu sa drugim ekonomskim pokazateljima više nego dvostruko veća i iznosi oko 850 evra.

Crna Gora ima prosečnu zaradu veću nego u Srbiji, oko 520 evra, ali minimalac je minimalniji, pa je od 2018. na oko 220 evra.

U Bosni i Hercegovini prosečna i minimalna zarada slične su onima u Srbiji, mada entiteti samostalno određuju vrednost minimalca.

Severna Makedonija je na začelju eks-ju statistike sa prosečnom zaradom od oko 420 evra i bezmalo upola manjim minimalacem od 234 evra, koji propagandno dva meseca primaju i svi državni funkcioneri da bi se solidarisali sa najsimorašnijim radnicima.

Još je jedno poređenje bitno - koliko minimalac stvarno vredi: u Srbiji ne doseže ni redukovanu potrošačku korpu od koje niko ne može da preživi, dok su za prosečnu korpu potrebne 2,4 minimalne zarade. Njena vrednost je slična i u Crnoj Gori, pa su tamo potrebna tri minimalca za prosečan život, u Hrvatskoj dva (potrošačka korpa teži 895 evra mesečno, mini korpa je tamo nepoznata).