(H)umorna priča

 

Šta se dešava kad država propadne?

 

NE DA VAS VAŠ MLAĐA

 

I sada svi lepo živite u parku, tu na uglu. Milina jedna. Deca po ceo dan na svežem vazduhu. Obrazi im sve pucaju od rumenila i zdravlja. Sa mamom i tatom više ne govorite. Dedu smestili u ludnicu, a babu u bolnicu. Žena traži razvod, tata pušku da vas ubije, a vi sedite ispred zgrade Vlade i tražite svoju platu.

 

Piše Nebojša,

(tepaju ga Neša, a pomažu mu Vlada i MMF; vi bi da čitate, ali ne da Mlađa)

 

Uvažavajući valjda moje godine, pitaju me ovi mlađi: šta se događa kada se država toliko prezaduži da ne može da vraća kredite i plaća obaveze prema MMF (međunarodni magareći fond) i ostalim državama od kojih je namicala pare uglavnom za svoje činovnike?

Tuc, muc, pokušavam da im objasnim šta se događa kada se lično zadužiš. Ne platiš struju - dođu i isključe ti struju. Dobro, to može. Ne platiš vodu - isključe ti vodu. Dobro, i to može. Ne platiš gas - isključe ti gas. Može. Ne platiš iznošenje smeća - isključe ti smeće. Ma ne, to ne može! Mogu da ti preskoče kante i ostave ti ih pune smeća. Ti lepo uzmeš te kante, istreseš ih negde iza ćoška i rešio si sopstvene probleme, ali je zato neko dobio gomilu smeća ispod svog prozora. Ni kriv ni dužan. Onda se mi sami organizujemo i napravimo akciju i svi čistimo smeće onoga ko je to smeće istresao gde je stigao, jer to smeće je tu i ispod naših prozora.

Jest da nisam našao odgovor za pitanje šta se događa sa državom koja se prezaduži, ali sam analizirajući situaciju sa smećem našao rešenje kako da se rešimo đubreta koje je, eto, tu pod našim prozorima, a istresli su nam ga oni kojima smo verovali da mogu da nam reše taj problem, a u stvari oni nisu radili ono što treba, nego su uradili samo to da taj smrad i prljavštinu prebace nama, a da pod njihovim prozorima ostane čisto. To se zove ekologija.

Postojala firma. Imala kredit, dobila ga od banke. Dala firma u zalog, na primer, mašinu. Loše se radilo, velike obaveze prema državi, veliki porezi, veliki doprinosi, država hoće još (ali tu je superheroj Mlađa, pa ne da).

Firma bez para. Rata kredita nije plaćena. Dođe banka. "Dobar dan - dobar dan, znate, ova mašina sada nije vaša, to je naša mašina". U međuvremenu si radeći u toj firmi podigao kredit za stan.

Firma ne radi. Nema para za plate. Ne platiš ratu kredita. Dođu iz banke. "Dobar dan - dobar dan, niste platili ratu kredita. Rešićemo taj problem. Evo vam novi kredit da vratite onaj stari kredit, pa ćemo vam dati još jedan kredit da vratite ovaj kredit i onda ćete dobiti još jedan kredit da vratite taj novi kredit." "Ljudi, ali kako ću ja to?!" "Jednostavno", kažu u banci, "daćete u zalog kuću vaših roditelja, tatin automobil, maminu veš-mašinu, dedin vinograd i babinu protezu."

Bez velikog ste izbora. Ubeđujete ih sve redom da je to najbolje za sve njih da vam pomognu da izađete iz krize. Krv nije voda - prihvataju. Ponovo se zadužujete. Firma bi da isplati neku platu, ali kako da isplati doprinose? Nema para, a država hoće još. Sva sreća, ne može više - ne da Mlađa.

Stigne plata, a od plate ima samo toliko da se plate zemljarine, vazdušarine i ostale ležarine. Što se ležarina tiče, mislim na one što leže na našoj grbači i koje ceo vek nosimo i koji su nam postali toliki teret da ne možemo da potrčimo, da negde požurimo, da negde stignemo. Ali, skinućemo ih - rek'o Mlađa.

I tako, u vašem stanu će stanovati neko drugi. Za tatu i mamu je bolje da ne žive u onoj kući. Stara je a i skupa, treba je održavati. Dedi vinograd više ne treba. Što je popio - popio je. A babina proteza? Ne treba joj, ionako nema para za meso.

I sada svi lepo živite u parku, tu na uglu. Milina jedna. Deca po ceo dan na svežem vazduhu. Obrazi im sve pucaju od rumenila i zdravlja. Sa mamom i tatom više ne govorite. Dedu smestili u ludnicu a babu u bolnicu, dočepala se u narodnoj kuhinji parčeta mesa, pa probala bez proteze da ga jede. Pozlilo joj.

Žena traži razvod, tata pušku da vas ubije, a vi sedite ispred zgrade Vlade i tražite svoju platu. Ne brinite - spasiće vas vaš superheroj. Mlađa nije zaboravio. Dobićete pare od prodaje NIS-a i pre nego što mislite, čim država vrati pare Rusima jer su ih prevarili prikazujući NIS kao dobru i stabilnu firmu. Mislim da će morati nešto i da im doplate na cenu koju su Rusi platili.

Ovih dana sam ponovo čuo vic. Zabacio Milo Đukanović štap i peca. Zadrma se plovak, kad na udici zlatna ribica! Gleda Milo koje je marke. Sitna, ništa od nje. Otkači je sa udice i baci nazad u vodu. Zlatna ribica skače u vodi i viče: "A šta je sa željom?" "Reci što želiš pa da ti ispunim", odgovori Milo.

Naravoučenije - Što je babi Milo, to joj se i snilo.

Što je nama Mlađa obećao 1.000 evrića, upecali smo se pa nas on sada ponovo vraća u vodu. Videćete - spasiće nas Mlađa.

Sve ja to posmatram i gledam, ali nikako da dođem do odgovora šta se događa sa državom koja se prezaduži. Ima li država stan koji je dala pod hipoteku... ili dedin vinograd, tatinu kuću i babinu protezu. Ili, ima nešto drugo što mi ne znamo, ili znamo ali niko glasno ne govori.

Može li država da ode pod stečaj?

Može, što da ne. I dođe onaj ko ima para i kupi državu. Nas sve izbaci na ulicu - ima pravo, njegovo je vlasništvo. I, pretpostavljam, onda mi svi idemo pred Ujedinjene nacije, protestujemo protiv naše vlade koja nam je bila tu pod prozorima, ali mi smo nos zatvarali i glavu okretali na drugu stanu. Glađu ne moramo da štrajkujemo, jer već su se pobrinuli da nema šta da se jede.

Ova država je kao Ciga koji je učio svog konja da ne jede. I jednog dana konj crče. Ciga sav razočaran reče: "Taman sam ga naučio da ne jede, a on crče".

Mislite o tome!

Ali, ne brinite - ne da Mlađa.