Feljton

Iz knjige istoričara Džona Luisa Gedisa: "Hladni rat" (3)

Stvarnost i realni strahovi

Istaknuti američki stručnjak za istoriju hladnog rata Džon Luis Gedis (John Lewis Gedis), profesor je istorije na Univerzitetu u Jejlu, u svojoj knjizi "Hladni rat" (koja je izdata i na srpskom jeziku još 2003. godine, u izdanju izdavačke kuće Klio), opisuje kako je završetak hladnog rata omogućio da se o njegovoj istoriji piše, jednako uzimajući u obzir sovjetska, kineska i američka stanovišta. Ali, autor tokom pisanja nije ni slutio da je novi hladni i ekonomski rat, uz pretnju novog svetskog rata, tada već kucao na vrata. Zbog nove, duboke podele sveta i događaja koji su usledili, Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove iz ove važne knjige, koja govori o starom hladnom ratu ali i uzrocima današnjeg hladnog rata između Istoka i Zapada. Ovaj put, svet gleda zahlađene odnose između narastajućeg, gigantskog vojno-privrednog potencijala Rusije i sve slabije Amerike, čija politička elita ne shvata vek u kome živi i promene koje su se desile.

Džon Luis Gedis

Ono što se dogodilo u Zalivu svinja aprila 1961. godine bila je monumentalna katastrofa za Sjedinjene Države i kubanske izbeglice koje je CIA regrutovala i koja se mogla porediti samo s poniženjem koje su Britanci i Francuzi pretrpeli na Suecu pet godina ranije. Ajzenhauer, slično Makmilanu, izašao je nepovređen: ma koliko bilo nefer, upravo je Kenedijeva reputacija - koja nija bila naročito velika - pretrpela najveću štetu. Izgledalo je da Kastro drži vlast čvršće nego ikada.

Kada se Hruščov sreo sa Kenedijem u Beču juna iste godine, on nije mogao da odoli a da mu ne uputi žaoku. Neuspela invazija je „samo učvrstila revolucionarne snage i Kastrovu vlastitu poziciju zato što je kubanski narod strahovao da će dobiti novog Batistu i izgubiti ono što je postigao u revoluciji. Kastro nije komunista, ali ga američka politika može takvim učiniti". Kenedi je priznao da je čitava stvar bila greška, ali je istakao da ako Kastro od Kube napravi bazu za subverziju drugih zemalja u zapadnoj hemisferi, to će ugroziti Sjedinjene Države. Hruščov se rugao: „Može li šest miliona ljudi odista biti pretnja moćnim Sjedinjenim Državama?" A onda je zaista postao zajedljiv:

SAD nemaju kolonije, ali podržavaju kolonijalističke zemlje i zbog toga su ljudi protiv njih. Postojalo je vreme kada su Sjedinjene Države bile lider u borbi za slobodu. Zapravo, ruski car je odbio da prizna Sjedinjene Države čitavih dvadeset šest godina jer ih je smatrao nelegalnom kreaturom. Danas Sjedinjene Države odbijaju da priznaju Novu Kinu - stvari su se promenile, zar ne?

Hruščov je nastavio, ponavljajući stavove iz svog govora od 6. januara: nuklearni rat ne dolazi u obzir, jer ga niko ne može dobiti; komunisti će pobediti u svakom konvencionalnom ratu; nacionalnooslobodilački ratovi su „sveti ratovi" koje niko ne može zaustaviti i koje će Sovjetski Savez podržati. Sjedinjene Države se nalaze na pogrešnoj strani istorije. Nije nikakvo čudo što se Kenedi osetio poraženim posle ovog iskustva.

Ali, Hruščov je, danas to možemo videti, glumio: zapravo, Zaliv svinja je učinio da on počne gubiti poverenje u Kastra i kubansku revoluciju. Njegovi memoari govore zašto: „...Mi smo, svakako, pozdravili Kastrovu pobedu, ali smo u isti mah bili potpuno svesni da je invazija bila tek početak i da Amerikanci neće ostaviti Kubu na miru."

Zemlja je bila osetljiva na napad, pošto se nalazi samo nekoliko milja od američke teritorije, „rastegnuta kao kobasica, u obliku koji olakšava posao napadačima i neverovatno otežava posao braniocima ostrva. Postoji bezbroj mogućnosti za invaziju, naročito ako napadač ima na raspolaganju artiljeriju i vazduhoplovnu podršku". Problem kako odbraniti Kubu „bio nam je stalno na umu ... Jedna misao koja mi je bila na umu glasila je: šta će se dogoditi ako izgubimo Kubu?"

Znao sam da bi to bio strahovit udarac za marksizam-lenjinizam. To bi ozbiljno umanjilo naš prestiž u svetu, a naročito u Latinskoj Americi. Ako Kuba padne, ostale latinoameričke zemlje će nas odbaciti, tvrdeći da sva moć Sovjetskog Saveza nije bila dovoljna da učini ništa za Kubu osim praznih protesta Ujedinjenim nacijama. Mi smo morali da smislimo neki način da se suprotstavimo Americi s nečim što bi bilo jače od reči. Mi smo morali da stvorimo opipljivu i efikasanu branu američkom mešanju u Karibima. Ali, šta tačno?

Možda je najbolje da na trenutak ostavimo Hruščova da se bavi ovim problemom, primećujući s ironijom da je ono što je Kenedi video kao svoj najteži poraz imalo neočekivan efekat na Hruščovljevu euforiju povodom jednog od svojih najvećih uspeha - nalik onom kada je američka intervencija u Južnoj Koreji naglo umanjila Staljinove ambicije u istočnoj Aziji. Ako je Vašington ozbiljno doživljavao takve stvari da bi bio spreman na vojnu akciju, onda se sve to tek neznatno razlikovalo od dečje igre. U pitanju je bio prestiž. Poniženje je moglo biti posledica. Stagnacija, opadanje i zaborav bi svakako sledili. Očajnički lekovi bi možda postali potrebni.

Trideset tri godine posle ovih događaja, Klintonova administracija je zatražila od male južnoameričke republike Gvajane da prihvati Vilijama K. Doertija mlađeg, izvršnog direktora Američkog instituta za razvoj slobodnog rada, kao sledećeg američkog ambasadora. Predsednik Gvajane, Čedi Džagan, iznenadio je Vašington učtivim podsećanjem da je Doerti jednom učestvovao u zaveri CIA-e, da ga svrgne s vlasti. Stejt department je hitro povukao nominaciju i počeo tihu analizu karipske istorije.

Ispostavilo se da je Džagan već jednom vodio zemlju kao premijer, tada još uvek Britanske Gvajane, da je bio poštovalac Karla Marksa i da je Kenedijeva administracija gledala na njega kao na glavnu pretnju stabilnosti u regionu, ispred koga se nalazio još samo Fidel Kastro.

Kenedi je sreo Džagana u Vašingtonu oktobra 1961. godine dok je u emisiji „Susret sa štampom" saslušavan o svojim komunističkim vezama. On nije ostavio bolji utisak od Kastra i Kenedi je naredio CIA da ga se oslobodi. Agencija je, kroz Doertijev institut, delovala na podmićivanju lokalnih sindikata i organizovala je nemire u tu svrhu. Kada su ti pokušaji propali, Britanci su odložili priznavanje nezavisnosti sve dok Džagan konačno nije otišao s vlasti i bio zaboravljen, da bi se kasnije, posle prvih slobodnih izbora u zemlji 1992. godine, pojavio kao predsednik Gvajane. Pošto su se podsetili ove istorije u leto 1994. godine, Stejt department i Cija su važna dokumenta izuzeli iz normalnog procesa objavljivanja posle trideset godina, iako, kako je raspoloženi Džagan primetio, „svi u Gvajani znaju šta se dogodilo".

Pokušaj ostarelih revolucionara

Bil Klinton je bio prerano sazreli tinejdžer kada je Kenedi bio u Beloj kući i od njega se nije moglo očekivati da to zna. Činjenica, međutim, da se niko od njegovih starijih savetnika nije sećao krize u Britanskoj Gvajani ukazuje koliko se mnogo promenilo od dana kada su Amerikanci posvuda u „trećem svetu" videli poređane domine spremne da se sruše. Da li je sve to bio lažni alarm? Da li je ikada postojala mogućnost da Moskva može proširiti svoj uticaj - kao što su se Lenjin, Staljin i Hruščov nadali - putem revolucionarnih ustanaka u kolonijalnim i zavisnim regionima? Pokušati odgovoriti na uopštavanja o „trećem svetu" kao o celini pokazaće samo ispraznost tog veštačkog, iako još nezamenljivog termina. Zato je potrebno ukazati na nekoliko vrsta razlika.

Pre svega, na regionalne razlike. Ono čega se Vašington plašio u jugoistočnoj Aziji odista se i dogodilo. Staljin je podstakao kineske komuniste da podrže komunističke revolucije izvan njihovih granica i oni su to učinili s impresivnim uspehom u Indokini.

Postoje svi razlozi da pobedu Vijet Mina nad Francuzima 1954. godine pripišemo u zaslugu kineskoj vojnoj pomoći kao glavnom činiocu. Neobično je to što je sovjetski i kineski pritisak zaustavio Ho Ši Mina da svoj trijumf ne proširi južno od 17. paralele dok do kinesko-sovjetske saradnje u podršci drugim revolucijama u Aziji nikada nije došlo.

Na Srednjem istoku sovjetski interes se proširio zbog nespretnosti Džona Fostera Dalsa. Naser je pozvao Sovjete da bi se suprotstavio nametljivim i previše zaštitnički nastrojenim Amerikancima, koji su prekasno počeli da cene njegovu nezavisnu ulogu u tom delu sveta. U Latinskoj Americi Moskva nije očekivala ništa, a dobila je mnogo, ali Vašington bi tek delimično trebalo kriviti za to. Poput Staljina i Maoa, ali za razliku od Nasera, Kastro je bio istinski revolucionarni samodržac: danas izgleda dovoljno jasno da su Sjedinjene Države mogle s njim izaći na kraj jedino da su bile spremne da prihvate, bez pitanja, njegovu diktatorsku vlast.

Drugo, razlike u pogledu spoljne politike Sjedinjenih Država. Argument da su one sistematski koristile svoj „centralni" položaj da bi eksploatisale „periferiju" tokom hladnog rata deluje previše pojednostavljeno. Amerikanci su oduvek bili ambivalentni u pogledu kolonijalizma: njihov bilans suprotstavljanja kolonijalizmu nije postojan, ali ga one nisu ni čvrsto branile kao što je suecka kriza ubedljivo pokazala.

Ni ekonomski interesi nisu bliže određivali američku politiku: oni su bili uvek prisutni i povremeno preovlađujući, ali su bili ugrađeni u složenu mrežu drugih interesa - vojne uverljivosti, solidarnosti u savezima, humanizma, straha od komunizma, iritacije antiamerikanizmom, kongresnim i grupnim interesima, hidraulikom hladnog rata.

Amerikanci nisu bili ni sve vreme na glavnom mestu: postojanje suparničkog „centra" dovelo je „periferije" u položaj da manipulišu Vašingtonom isto onoliko često koliko je to bio slučaj i u obratnom smeru.

Treće, razlike u pogledu sovjetske spoljne politike. Mi smo bili skloni da razmišljamo o njoj kao o hladnoj, proračunatoj, čak sličnoj Klauzevicu u njenom preciznom svrstavanju interesa uz ideologiju. Ono što nismo razumeli bilo je to da je sama priroda autoritarizma obeshrabrivala realizam i prenaglašavala emocije: ako su Staljin, Mao ili Hruščov nešto veoma želeli, ko bi ih u tome sprečio?

Zbog čega je Staljin toliko toplo reagovao na Maoa kada je logika trebalo da mu kaže da se pojavio novi suparnik? Zbog čega je Mao napustio sopstvene planove da zauzme Tajvan da bi pomogao ratobornim drugovima u Koreji i severnoj Indokini? Zbog čega su Hruščov i Mikojan bili toliko ganuti onim što se dogodilo na Kubi? Zbog čega je Mao kasnije pokrenuo veliku kulturnu revoluciju? Zbog čega je Leonid Brežnjev u svojim poznim godinama krenuo u avanture poput Angole, Mozambika, Somalije, Etiopije i Avganistana?

Ono što povezuje sve ove epizode je staračko prenaprezanje: pokušaj ostarelih revolucionara da iz razloga, koji su bili više sentimentalni nego racionalni, ponovo otkriju svoje korene, da uvere sebe da svrha, zbog koje su se toliko žrtvovali osvajajući vlast, nije izgubljena kompromisima koje su morali da čine da bi je zadržali.

Konačno, razlike u odnosu na istoriju. Danas je lako reći da Sjedinjene Države i njihovi saveznici nikada nisu morali suviše da se brinu o „trećem svetu" - da nije bilo izgleda da će se marksizam-lenjinizam tamo ukoreniti. Ali, to što se strahovi nisu ostvarili ne znači da oni nisu bili i stvarni. Revolucionarne ideologije su se u prošlosti odista daleko širile: nijedna toliko koliko američki primer iz 1776. godine.

Pored hroničara ovih revolucija, ko je taj ko će reći kakva je mešavina dugoročnih i kratkoročnih sila, načela i ličnosti, okolnosti i nepredviđenih situacija, učinila da se njihove ideje ukorene? Bio bi vrhunac arogancije istoričara da osudi one koji su stvarali istoriju da nisu izvukli korist od istorija koje bi tek trebalo napisati. Noćne more uvek deluju stvarno u svoje vreme - čak i ako na svetlu dana deluju pomalo smešno.

Ideologija, ekonomija i solidarnost saveza

Pobeda komunizma na Kubi - i mogućnost da se ovaj trijumf ponovi i u drugim zemljama „trećeg sveta" - izazvao je veliki strah na Zapadu i naveo Sjedinjene Države, početkom šezdesetih godina, na jednu ambicioznu i loše smišljenu kampanju čiji je cilj bila „imunizacija" procesa modernizacije u Aziji, Africi i Latinskoj Americi od mogućnosti marksističko-lenjinističke infekcije. Najvidljiviji rezultat - u isti mah i sulud i tragičan (i još tragičniji zbog svoje ludosti) - bio je dug i skup vojni napor da se spase Južni Vijetnam, najveća greška koju su Sjedinjene Države napravile u hladnom ratu. Robert S. Maknamara, jedan od najodgovornijih za to, kasnije je priznao: „Mi smo grešili, strašno smo grešili."

Ono u čemu su Amerikanci grešili bila je pretpostavka da ako Vijetnam padne, pašće i „treći svet". Ideja da bilo koja pojedinačna država može dominirati u toliko velikom regionu ili da njegovo raznoliko stanovništvo može prigrliti jednu ideologiju - danas nam izgleda kao jedna od najčudnijih rukotvorina hladnoratovskog načina mišljenja.

Posthladnoratovska era je otkrila koliko su trajne nacionalne, kulturne, etničke i lingvističke osobenosti; ali, to reći samo znači priznati da su one morale postojati tokom hladnog rata isto kao što su postojale i tokom decenija, pa čak i stoleća pre njega. One su garantovale da će „treći svet" naći svoj put ma šta hladnoratnici u Vašingtonu i Moskvi mislili.

Kada je posle mnogo godina razornih ratova Južni Vijetnam konačno postao komunistički 1975. godine, on je postao primer samo za svoje neposredne susede, Laos i Kambodžu. Mnogo veći sused, Kina, svrstala se uz Sjedinjene Države i protiv Sovjetskog Saveza: ma kakve bile njihove ideološke razlike, Ričard Nikson i Mao Cedung su našli mnogo zajedničkog u oblasti geopolitike. Tokom narednih nekoliko godina Maov naslednik Deng Sjaoping je obnovio kapitalizam u onome što je simbolički i dalje bila marksističko-lenjinistička država; u međuvremenu je SSSR, pošto je mnogo fatalnije prigrlio marksističko-lenjinistička načela, polako tonuo u privrednu stagnaciju i političko rasparčavanje. Do sredine devedesetih godina tržišne privrede su pustile koren ne samo u Kini nego i u ujedinjenom Vijetnamu, pa čak i u razjedinjenom bivšem Sovjetskom Savezu. Komunizam je ostao na vlasti samo na Kubi i u Severnoj Koreji.

Pa ipak, takav ishod uopšte nije bio predodređen; odista, 1945. godine to je izgledalo malo verovatno. Kapitalizam je, na kraju, doživeo gadan krah tridesetih godina, posle čega je ubrzo izbio rat: nije li Lenjin predvideo upravo takav ishod?

Čak su i Franklin Delano Ruzvelt i njegovi savetnici pojavu fašizma u Evropi i militarizma u Japanu pripisali raspadu međunarodne ekonomske saradnje koja je pratila veliku depresiju. Amerikanci i Rusi su se mogli složiti krajem Drugog svetskog rata da je kapitalizam, kakav je postojao u prošlosti, bio nestabilan sistem, nepogodan da organizuje budućnost. Hladni rat se bavio, bar jednim delom, različitim rešenjima koja su oni predviđali za rešavanje ovog problema.

Amerikanci, polazeći od sopstvenog iskustva, želeli su da reformišu kapitalizam, a da ga pri tome ne unište. Progresivizam pod Teodorom Ruzveltom i Vudro Vilsonom, republikanski korporativistički asocionalizam tokom dvadesetih godina i Ruzveltov „nju dil" su nastojali da uravnoteže međusobno suprotne zahteve privatne svojine, otvorenih tržišta i vladine regulative, iako na specifične načine i s oprečnim rezultatima.

U međuvremenu u Engleskoj, Džon Majnard Kejns je razvijao teorijsku osnovu za sprečavanje budućih depresija i njegove ideje su takođe našle svoj put do ratnih planova Vašingtona za posleratnu epohu. Kako se pobeda približavala, nije bilo garancija da će bilo koji od ovih pristupa najpre obnoviti, a potom i održati prosperitet. Bilo je potrebno da se dogodi Perl Harbur da bi se postigli kejnzijanski nivoi potrošnje jedne administracije koja nije bila pripremljena da prihvati kejnzijansku logiku; uprkos tome što su rezultati bili spektakularni - za pet godina nacionalni proizvod je gotovo udvostručen - njih je proizvela jedna krajnje nenormalna situacija. Približiti se takvim rezultatima u mirnodopsko vreme, a da se i ne govori o njihovom širenju u svetu razorenom ratom, bio bi odista neustrašiv poduhvat.

Sovjetski Savez je stvorio sasvim drugačiji domaći sistem, zasnovan na ukidanju privatne svojine, državnoj kontroli tržišta i komandovanju sredstvima za proizvodnju: godine 1945. njegovi rezultati izgledali su ubedljivo. Mi smo danas skloni da se sećamo cene forsirane industrijalizacije u SSSR-u, kako u smislu izgubljenih života tako i neefikasnosti koja je tolerisana. Ali, za bilo koga ko je preživeo depresiju i rat, bilo je nečega impresivnog u vladi koja je ostvarila punu zaposlenost pre nego što je krenula da savlada najmoćniju zemlju u Evropi. To nije pošlo za rukom čak ni Sjedinjenim Državama. Stoga ne može začuditi da su Staljinovi metodi i ideologija koja ih je inspirisala mnogima u svetu delovali bar onoliko ostvarivo u posleratnoj eri koliko i metodi i ideologija Sjedinjenih Država.

Kada je, dakle, ovaj talas promenio smer? U kom trenutku je došlo do zaokreta u odnosu na situaciju kakva je postojala na kraju Drugog svetskog rata, kada je i sama budućnost kapitalizma izgledala sumnjivo, u pravcu kakav je doveo do situacije na kraju hladnog rata, kada su marksisti-lenjinisti mogli gledati samo na slabašne primere Kim Il Sunga i Fidela Kastra? Proces je, naravno, bio postepen, ali ako je postojala kritična decenija - nikada nije bilo samo jednog odlučujućeg trenutka - to su bile pedesete godine. Uprkos Hruščovljevim bučnim tvrdnjama o unucima kapitalizma koji će živeti u komunizmu, upravo tih godina su uslovi počeli da se menjaju u korist zapadnih demokratija i na štetu komunizma: oni su, takođe, olakšali američki napor da očuvaju zvanične saveze i ostvare neformalni uticaj, s tom posledicom da dok se Vašington brinuo da može izgubiti „treći svet", Moskva je bila na putu da izgubi „drugi".

Ono što se dogodilo tokom pedesetih godina, da upotrebimo Lenjinov rečnik, bilo je to da su „unutrašnje protivurečnosti" unutar njegove sopstvene ideologije prevazišle protivurečnosti ideologije koju su želele da sruše. Prvi put je postalo jasno da Sovjetski Savez i njegovi saveznici mogu očuvati autoritarno vođstvo - osnovni zahtev u marksističko-lenjinističkim državama - jedino sredstvima koja dovode do ekonomskog zaostajanja. Reforme, čija je svrha bila da se obnovi kompetitivnost, ugrozile su vlast, kako iznutra tako i u okvirima međunarodnog komunističkog pokreta. Pokazaće se da to nisu bile samo protivurečnosti: to je bila fatalna slabost.

(Kraj)