Tabloid istražuje

Kojim se kriminalnim poslovima u Srbiji bavi arapska mafija udružena sa Aleksandrom Vučićem

Širok osmeh i zlatan zub

Još pre dve i po godine u Srbiju je iz Ujedinjenih Arapskih Emirata stiglo 100 miliona evra kredita za, kako je zvanično navedeno, izgradnju infrastrukture za navodnjavanje. Umesto da se taj novac upotrebi u tu svrhu i da se ublaže posledice katastrofe koja nas je zadesila, vlastodršci su pare preusmerili u projekte u kojima su Arapi „investitori" na papiru, iako ni dinara nisu dali. Osim što investiraju naš novac, koji kasnije još uz kamatu moramo i da im vratimo, ti „investitori" dobijaju i donacije i subvencije iz budžeta u kome nema para za veće penzije, socijalna davanja ili dečije dodatke, potvrđuje istraživanje urednika Magazina Tabloid Milana Malenovića

Milan Malenović

Odnosi Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata su kao priče iz „1001 Noći", saga bez kraja i konca u kojoj svakog dana otkrivamo neke nove detalje o srazmerama pljačke koja do sada nije zabeležena u istoriji čovečanstva. Čak su i španski konkvistadori tokom celog srednjeg veka u Južnoj Americi bili „mačiji kašalj" u odnosu na ono što je za samo četiri godine postigla pljačkaška banda Aleksandra Vučića u saradnji sa dinastijom Al Nahjan iz Abu Dabija.

Upravo su ovih dana u medijima izašli izveštaji o poslovanju „Air Serbia"-e, odnosno o visini donacija koje je Vlada Republike Srbije odobrila ovoj kompaniji čiji je manjinski vlasnik „Etihad" iz UAE, kako bi ona godinu završila sa mizernim dobitkom od 900.000 evra. Donacije su, podsećanja radi, iznosile 5.920.317.000 dinara!I u 2015. godini je „Air Serbia" od države Srbije dobila donacije u visini od 8.384.641.000 dinara.

„Investitori" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata su, izgleda, pretplaćeni na subvencije i državnu pomoć. Projekat „Beograd na vodi" vodi istoimeno društvo ograničene odgovornosti sa sedištem u ulici Karađorđevoj 48., u Beogradu, odnosno u jednoj od zgrada koje su ovom privrednom društvu poklonjene od strane srpske države.

„Beograd na vodi" d.o.o. je u većinskom vlasništvu Belgrade Waterfront Capital Investment L.L.C. (68 odsto) iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, dok Republika Srbija ima preostalih 32 odsto. Radi se, dakle, o privatnom preduzeću čiji je vlasnik u inostranstvu i koji je obećao da će u projekat „Beograd na vodi" uložiti najmanje 3,5 milijardi evra. Zauzvrat od Srbije dobija na korišćenje sređeno gradsko građevinsko zemljište sa nekoliko izgrađenih objekata, koje sve može besplatno da koristi, a čija je vrednost procenjena na oko milijardu evra.

Posmatrajući ove sume deluje neobično da je, uz sve to, Republika Srbija u 2015. ovom privatnom preduzeću dala i - donacije. Svota, istina, nije velika, radi se o „samo" 2.700.000 dinara, ali je neuobičajeno da se „investitoru" koji planira ulaganje od više od tri milijarde evra, osim zemljišta i objekata vrednih trećinu njegovog uloga, dodeljuje bilo kakva državna subvencija.

Još je čudnije što se pomenuta subvencija za 2015. godinu ne pojavljuje u bilansu uspeha koji je „Beograd na vodi" d.o.o. za tu godinu predao Agenciji za privredne registre, već tek u istom izveštaju, ali za 2016. godinu u rubrici „poslovanje prethodne godine".

Od svog dolaska na vlast Aleksandar Vučić priča o ogromnim investicijama iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koje samo što nisu potekle u Srbiju. Pedantni novinari „Al Džazire" su izračunali da su, sabirajući sve one cifre sa kojima su nas političari na vlasti obasipali od 2012. godine, Arapi do danas u Srbiju ''uložili, ili su na putu da to učine'', ukupno 15 milijardi evra. Brojka od koje se običnom čoveku zavrti u glavi. Istina je, međutim, sasvim drugačija.

Kako pokazuju podaci Narodne banke Srbije, do kraja juna prošle godine iz UAE u Srbiju je pristiglo ukupno 452,4 miliona evra, od čega je više od polovine kredit, a ne direktna investicija. Od tada do danas nema novih podataka, ali situacija se nije bitno promenila, mada treba uzeti u obzir da su pojedine „investicije", kao na primer kredit za navodnjavanje, već više puta „izvšene", odnosno da se novac vrti u krug i neprestano „ulazi" iznova u zemlju u vidu marketinški dobro propraćenog „novog stranog ulaganja".

Iz tog razloga je moguće da se opet pojavi neka od „investicija" prethodno već uračunata u onih 452,4 miliona evra.

Još u januaru 2013. Aleksandar Vučić je objavio kako je tadašnji ministar Mlađan Dinkić u Abu Dabiju potpisao ugovor o ulaganju sa nizom arapskih „investitora", između ostalih i sa kompanijom „Al Dahra", koja je trebalo da ulaže u agrar. Na kritike opozicije kako se na taj način krši domaći zakon po kome stranci ne mogu da postanu vlasnici zemljišta u Srbiji, iz redova Vlade je stigao odgovor kako je ovaj ugovor od strateškog značaja, jer „Al Dahra" želi da uloži „stotine miliona evra u navodnjavanje i to ne samo sopstvenih parcela". Ukupna investicija je, međutim, procenjena na samo 200 miliona evra.

Ugovor je potpisan, sredstva su odobrena, ali „Al Dahra" nikada nije započela ni jedan jedini posao sa srpskom Vladom (kupila je samo od Vojina Lazarevića preduzeće „Rudnap", ali to je privatni aranžman). Novac za navodnjavanje, i zvanično, nikada nije stigao u Srbiju.

Umesto „Al Dahre", koja već ima neku poslovnu reputaciju, ugovor sa Vladom Srbije u leto 2014. potpisuje fantomska firma „Al Rawafed International Investment" iz Abu Dabija koja je osnovana neposredno pre potpisivanja pomenutog ugovora i koja nema nikakve poslovne reference niti prijavljene zaposlene. Uprkos ovakvom „bonitetu" ova kompanija zajedno sa Vladom Srbije osniva „Al Rawafed Srbija" d.o.o. u Beogradu u kome Srbija ima 20 odsto vlasništva, a arapski partner 80 odsto (aktuelni direktor je Dragan Crnjanski). Kao domaće pravno lice, iako sa uplaćenim kapitalom od samo 10 miliona dinara, ovo preduzeće od države kupuje i uzima u zakup više od 10.000 hektara zemlje u Vojvodini, između ostalog i lovište „Karađorđevo".

Tokom diskusije o tome da li preduzeću u kome je većinski vlasnik fantomska firma iz Abu Dabija treba dati državno zemljište, uopšte nije ni postavljeno pitanje o najavljenom ulaganju u navodnjavanje koje je obećala „Al Dahra". Novac o kome je u januaru 2013. pričao Vučić uopšte nije bio ni namenjen u tu svrhu, to je sada jasno.

U leto 2015. tadašnji ministar poljoprivrede Dragan Glamočić je obznanio pristizanje prvih 100 miliona evra kredita (dakle ne direktne investicije) namenjenih poboljšanju navodnjavanja plodne zemlje u Srbiji. Šta se dalje dešavalo sa tim parama nije do kraja jasno, ali je više nego očigledno da su nenamenski potrošene.

Naime, sporazum o zajmu potpisao je u martu 2014. još tadašnji ministar finansija Lazar Krstić sa direktorom Fonda za razvoj iz Abu Dabija. Ministarstvo poljoprivrede je u septembru 2015. potvrdilo kako je potrebna dokumentacija, iako sa neverovatno velikim zakašnjenjem, predata arapskom Fondu. "...Srbija će u narednih deset dana dobiti prvih 100 miliona evra iz Abu Dabi Divelopment fonda za navodnjavanje", potvrdio je 30. septembra 2015. i sam Aleksandar Vučić.

Očigledno je novac i stigao, ali je utrošen u ko zna koje svrhe, jer zajmodavca uopšte ne interesuje na šta se pare troše sve dok se pozajmljeno uredno vraća. Posebno, jer se ovde, najverovatnije, ni ne radi o sredstvima Emirata, već ovdašnjih vlastodržaca koji su ista pokrali iz budžeta.

Posle stravičnih ovogodišnjih suša, ista priča se ponavlja sa gotovo identičnim detaljima koje je imala i ona koja je javnosti servirana u periodu od 2013. do 2015. godine. Onda se govorilo o 100 miliona evra za 11 projekata navodnjavanja u Vojvodini i tri u Centralnoj Srbiji. Sada je reč opet o 100 miliona dolara, ali za četiri projekta u Vojvodini i sedam u Centralnoj Srbiji (ukupno, dakle, 11, odnosno tri manje nego pre dve godine za iste pare).

Sadašnji ministar poljoprivrede je u izjavi za medije od 7. avgusta 2017. godine, malo neoprezno rekao kako je pomenuti novac uzet "još pre dve i po godine", dakle mnogo pre nego što je to tadašnji ministar Glamočić uopšte i najavio?!? Novac je preuzeo, očigledno, ministar Krstić, odnosno njegovo Ministarstvo, po potpisivanju sporazuma sa Fondom za razvoj u Abu Dabiju u martu 2014. Gde je do sada bilo pomenutih 100 miliona evra i zbog čega nisu uloženi u navodnjavanje kako bi se sprečila ovogodišnja katastrofa?

Kredit za navodnjavanje je tipičan kliše po kome se odvija poslovanje između Ujedinjenih Arapskih Emirata i Srbije, ali i ostalih zemalja u regionu.

Čak i da je tačan podatak koji je u jesen 2015. izneo Aleksandar Vučić da za ovaj kredit plaćamo kamatu od samo 2,5 odsto godišnje (poređenja radi, „Etihad" nam uzima 6,5 odsto za kredite „Air Serbia"-i), to znači da smo, iako ni dinar nismo uložili u navodnjavanje, Arapima već isplatili preko šest miliona evra samo kroz kamate.

Po mišljenju upućenih, pomenutih 100 miliona evra je delom otišlo kao osnivački kapital „Mirabanke", preko koje je novac i uplaćen, a delom na pokrivanje drugih rashoda arapskih „investitora", zbog čega nije ni mogao da bude uložen u domaći agrar.

Magazin Tabloid je u broju 352 već pisao o fantomskoj vlasničkoj strukturi beogradske „Mirabanke" i o tome da je ona osnovana zahvaljujući deviznim rezervama Srbije deponovanim u trezoru FGB banke ("First Gulf Bank") u arapskom vlasništvu, čiji je jedan od vlasnika i predsednik borda direktora šeik Tahnun bin Zajed al Nahjan, krajnji vlasnik "Mirabanke".

Pomenuta banka je u Beogradu počela sa radom upravo u vreme kada je pristigao kredit Fonda za razvoj, čija je isplata išla preko jednog od računa u „Mirabanci". Kako je Srbija u FGB grupu, a samim tim i u „Mirabanku" uložila najmanje 300 miliona evra iz sopstvenih deviznih rezervi, jasno je da je i „kredit" Fonda plaćen iz istih sredstava, jer ne postoje javnosti dostupni dokazi o nekom drugom transferu novca iz UAE pomenutoj banci.

I u „Air Serbia" je šema poslovanja, odnosno ulaganja identična kao što je i kod pomenutog kredita - srpska strana sve plaća, a to se knjiži kao „strana investicija". Čak je i po ugovoru obavezno ulaganje „Etihada" u visini od 40 miliona evra kredit dobijen na osnovu garancija koje je položila srpska Vlada.

„Protiv brata ratujem, ali sa njim ratujem protiv stranca, a sa strancem protiv nevernika", jedna je arapska poslovica koja odlično oslikava ne samo njihov mentalitet, već i način na koji nas posmatraju. Mi smo za njih i stranci i nevernici i zato nas tretiraju kao poslednji otpad sa kojim mogu da rade šta god hoće, a udvorički stav aktuelne vlasti im daje za pravo.

Kada se pogledaju sve „investicije" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, ne samo u Srbiju već i šire na prostoru Zapadnog Balkana, vidi se da se posluje po istovetnom modelu.

U malom bosanskom mestu Trnovo trebalo je da nikne rezidencijalno - poslovni centar „Buroj Ozon" za koji je procenjeno da će koštati između 2,5 milijardi i preko četiri milijarde evra. „Investitor" je bila, kao i u svim drugim poslovima, fantomska firma iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, ali je posao naglo prekinut i „investitori" nisu imali dovoljno vremena da sakriju sve tragove koji nam objašnjavaju i kako se istovetni projekti izvode u Srbiji, a najvažnije - daju i odgovor na pitanje „zašto se ovako izvode".

Bosna i Hercegovina je i zvanično međunarodni protektorat, tako da su se u istragu brzo uključile i inostrane agencije, što u Srbiji ne bi bilo moguće.

„Investitora" u Trnovu je trebalo da glumi preduzeće „Buroj International Group" d.o.o. iz Sarajeva, u međuvremenu preimenovano u "Buroj" d.o.o. Bosanski mediji su kao osnivača i vlasnika ovog preduzeća navodili Ismaila Ahmeda iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, potpuno nepoznatog pravim investitorima na svetskoj sceni. Ni „Buroj" nije ništa poznatiji.

MEED je skraćenica za „Middle East business news", stručni portal koji već godinama prati finansijska kretanja i investicije firmi sa Arabijskog poluostrva. Po ovom sajtu postoji „Burooj Properties", preduzeće definisano kao „ispostava za građevinske poslove 'Islamske banke' iz Abu Dabija".

Arapski alfabet nema samoglasnike, tako da ista reč u različitim krajevima može različito da se čita, u zavisnosti od lokalnog dijalekta. „Buroj" (čita se „burož") i „Burooj" (čita se „buruž") imaju isto značenje: zvezda, ali i kula i tvrđava, odnosno nešto što je vidljivo na horizontu. Kao stanovnici pustinje, stari Arapi nisu poznavali svetionik, niti imali naziv za to, tako da bi „burož/buruž" mogao da ima upravo to značenje.

Reč se pominje i u „Kuranu" po kojoj i jedna sura nosi naziv, a odnosi se na opomenu vernicima da uvek budu istrajni u veri, jer će tako steći Alahovu naklonost i posthumnu nagradu.

„Burož Ozon" u Trnovu je trebao da bude zvezda vodilja, svetionik, za sve slične projekte i to bi i postao da ga prerano otkrivanje toka para nije prekinulo. Naime, kamen temeljac je postavljen u septembru 2016, a već u leto ove godine bosanski mediji su objavili da je vlasnik Ahmed pobegao u nepoznatom pravcu. Pre toga je započela istraga o tokovima novca koju su vodile međunarodne institucije.

Za samo nekoliko meseci aktivnog poslovanja Ismail Ahmed je u Bosni uspeo da opere najmanje deset miliona evra i da ih uloži u finansiranje islamističkih organizacija, što i jeste bio zadatak koji je dobio od „Islamske banke".

Za razliku od BiH, u Srbiji nisu na delu nezavisne strane agencije koje bi mogle da kontrolišu poslovanje „Etihada", „Al Rawafela", „Al Dahre" ili „Beograda na vodi", a ovdašnje institucije ne smeju da rade svoj posao.

Nemački nedeljnik „Der Spiegel" je 5. aprila 2016. objavio opominjući članak kako islamisti iz Arapskog zaliva kupuju zemljište na samoj granici sa nekom od zemalja Evropske unije kako bi odatle lakše mogli da švercuju svoje džihadiste i oružje. „Al Rawafel" je vlasnik gazdinstva „Karađorđevo" koje ne samo da se nalazi uz samu granicu sa Hrvatskom, već je pre raspada Jugoslavije u toj republici takođe imalo parcele.

Zabrinjavajuće je ne samo što srpska država omogućuje takvo delovanje, već ga i finansira i to novcem građana.

Iako uglavnom ulažu naš novac, arapski „investitori" se trude da posluju samo tamo gde postoji ili mogućnost brzog pranja para (kao što su projekti „Beograd na vodi" ili zajam za navodnjavanje), ili gde je moguće prebacivanje islamskih boraca i oružja na teritoriji EU, na šta je ukazao „Der Spiegel".

Zbog toga je „Etihad" preuzeo menadžment „Air Serbia"-e, iako novac skoro isključivo pristiže iz našeg budžeta. U međuvremenu je javnost obaveštena o najmanje jednom prenosu oružja putničkim avionom ove domaće kompanije. Koliko je bilo takvih slučajeva za koje se u javnosti ništa ne zna?

Procenjujući sve poznate poslove sa kompanijama iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, bile one u vlasništvu vladarske porodice Al Nahjan ili nekog drugog mutivode, vidi se da arapska strana ulaže samo „širok osmeh i zlatan zub", dok konkretni novac skoro isključivo stiže iz srpskog budžeta, ali i iz tajnih fondova osnovanih parama opljačkanim od građana Srbije.

A 1. Mafijaški aerodrom zatvorenog tipa

Državna kompanija, „Investment Corporation" iz Dubaija (ICD), kupila je "Porto Montenegro", luku u budvanskom zalivu namenjenu ukotljavanju luksuznih privatnih jahti, a sada je zainteresovana i za najprometniju crnogorsku vazdušnu luku: aerodrom u Tivtu. ICD, međutim, namerava da aerodrom pretvori u objekat strogo zatvorenog tipa, namenjen isključivo ultra bogatim klijentima i njihovim privatnim avionima. Na taj način je kontrola onih koji ulaze i onoga što se unosi još manja, to znaju svi stručnjaci za bezbednost.

A 2. Fiktivni krediti i povezana lica

Pre gašenja i dolaska arapskih „investitora" da našim parama osnuju „Air Serbia"-u, JAT je u poslednjim godinama svog poslovanja iskazao sledeće gubitke (u milionima evra): 2009. - 7, 2010. - 25,6, 2011. - 30,4 i 2012. - 35,6.

„Air Serbia" od šire javnosti krije svoje finansijske izveštaje, tako da sa sigurnošću ne može da se kaže kako posluje od svog osnivanja 2013. do danas. Po onome što se zna, 2014. je „Air Serbia" završila sa gubitkom od 67 miliona evra (koji takođe pada na teret budžeta u visini od 51 odsto), tako da nas je ta kompanija u samo jednoj godini, računajući i subvencije iz budžeta u visini od 69.318.442 evra, koštala više nego JAT za poslednje četiri godine postojanja.

Srbija nacionalnoj avio-kompaniji beskamatno pozajmljuje novac, dok drugi suvlasnik, arapski „Etihad", to čini uz kamate koje su i do dva puta više od onih koje važe na slobodnom tržištu kapitala, pa je tako samo u 2015. i 2016. prihodovao dodatnih osam miliona evra.

Sve pozajmice, ali i takozvane „investicije" „Etihad" obezbeđuje iz fiktivnih kredita dobijenih od povezanih lica, za koje garancije polaže Vlada Srbije koja, zauzvrat, ne poseduje nikakve garancije arapskog partnera da će on pozajmljeni novac i da vrati.

„Air Serbia", odnosno njena dva vlasnika, umesto 15 odsto za porez na dobit plaćaju samo 0,41 odsto, kako proizilazi iz dokumenata o poslovanju u 2014. godini kada je ostvaren izvesni prihod (opet uz državne subvencije). Pored subvencija postojećoj nacionalnoj avio-kompaniji, Srbija otplaćuje i dugove ugašenog JAT-a, koji su na dan 31. decembra 2016. iznosili 140 miliona evra.

A 3. Šerijatski poslovni maniri

„Al Dahra" je u Srbiju došla, ali ne sa „greenfield" investicijom, već je kupila postojeće preduzeće „Rudnap" koje je i do tada bilo u privatnom vlasništvu. Umesto onoga što se, navodno, dogovorio Mlađan Dinkić i pomenuta kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata o stotinama miliona evra ulaganja u navodnjavanje, Republika Srbija je privatnu akviziciju arapskog „investitora" takođe finansijski pomogla i to donacijom od 600.000 dinara u 2014. godini. Ni ova suma nije velika, ali je neobična za „velikog stranog investitora", kako je „Al Dahra" svojevremeno najavljivana.

Osim što dobijaju subvencije i donacije iz budžeta, arapski „investitori" su poznati i po tome što olako shvataju naše zakone. Zbog toga ni „Al Dahra Rudnap", a ni „Al Rawafed Srbija" do dana kada je ovaj članak otišao u štampu još nisu predali Agenciji za privredne registre konačni izveštaj za poslovanje u protekloj, 2016. godini, tako da nije moguće utvrditi da li je i u toj godini Srbija iz budžetskih sredstava finansirala rad ovih privatnih preduzeća.