Tragom vesti

Kako je bivši otporaš postao tajkun od pokradenih donacija

Dugi prsti boraca za ljudska prava

Slobodan Đinović je jedan od onih novostvorenih multimilionera koji su iznikli iz petooktobarskog puča i koji je bogatstvo stekao prvo potkradajući fondove „Otpora", a kasnije otimajući od naroda kome je zaseo na grbaču. On se, gotovo ni otkuda, pojavio 2000. kada je osnovao svoju prvu kompaniju za pružanje internet usluga, ali je široj javnosti postao poznat tek 2010. kada osniva „Orion", preduzeće koje je u to vreme jedino pored „Telekoma Srbija" imao licencu za fiksnu telefoniju.

Milan Malenović

Srbija je poligon za neometano delovanje stranih obaveštajnih i terorističkih grupa, ali je istovremeno i centar odakle deluju razne špijunske i terorističke grupe. Uopšte nije slučajno što su od tri provajdera fiksne telefonije čak dva u vlasništvu ili pod direktnom kontrolom stranih obaveštajnih službi. U ovom trenutku i treći ponuđač, „Telekom Srbija", je takođe pod kontrolom stranaca zahvaljujući kvislinškoj vlasti, ali čak i kada bi se on otrgao kontroli, preostala dva bi bila dovoljna da Srbiju zadrže u telekomunikacionom ropstvu.

Koliko je kontrola nad telekomunikacijama i medijima značajna vidi se već i iz činjenice da će privatizacija Elektroprivrede Srbije biti moguća kada se reši problem iseljenja jednog od glavnih čvorišta optičkih kablova koje se nalazi ispod zgrade Elektrodistribucije Beograd na uglu Kneza Miloša i Masarikove ulice.

Drugo značajno čvorište, čak po mnogima i najveće u Beogradu, nalazilo se ispod stare zgrade američke ambasade u Kneza Miloša. Da li je ono premešteno ili će kupac ispražnjenog kompleksa biti neka od kompanija koje rade za američke obaveštajne službe, za sada još uvek nije poznato.

Posle „Telekoma Srbije" drugi ponuđač fiksne telefonije je „Orion Telekom", preduzeće sa veoma kriminalnom poslovnom ''biografijom''.

Zvanični i jedini vlasnik „Orion Telekoma" d.o.o. iz Zemuna je „Orion Telekom Holdings B.V" iz Holandije, ali se nezvanično zna da je pravi vlasnik Slobodan Đinović, jedna od sivih figura nekadašnjeg „Otpora" i sadašnjeg „Canvasa".

Đinović je rođen 1975. godine u Zagrebu, tvrdi se kako je završio Matematičku gimnaziju i diplomirao na Mašinskom fakultetu, ali se ne navodi ni gde ni kada. „Financial Times" je, po citatu u sourcewatch.org, jednom objavio kako je on ranije igrao košarku (kada i za koga?), kao i da je magistrirao na američkom „Fletcher School of Law and of Diplomacy".

Uprkos svom nazivu „School" (škola) „Flečer" je visokoškolska ustanova posebne namene: na njoj se školuju, ili preciznije - programiraju lideri zemalja koje SAD žele da kolonizuju.

Da bi se stiglo do „Flečera" potrebno je sa uspehom završiti neki od kurseva koji takozvane nevladine organizacije organizuju na lokalnom nivou. Devedesetih godina prošlog veka najpoznatiji kurs, poznat u slengu i kao „grupna terapija", bio je organizovan u Ustaničkoj ulici u Beogradu. gde su predavači bili Slobodan Homen, Ivan Marović i Srđa Popović. Đinović se u to vreme još uvek nigde ne pominje kao jedan od lidera „Otpora", ali je on bio prisutan i to sa izuzetno važnim ulogama.

Prva i najvažnija uloga je bila da preko granice donosi džakove para koje su američke i druge obaveštajne službe slale tadašnjoj opoziciji u Srbiji i „Otporu". Ovo je u intervjuu iz 2013. na JourneymanTV-u, u dokumentarnom filmu „Revolucija kao posao" („The Revolution Business") potvrdio i sam Srđa Popović: „...Nije tačno da nas je finansirala američka vlada. Novac sam dobijao od različitih osoba, najviše od Slobodana Đinovića".

Ni Popović, a ni bilo ko drugi nikada nije objasnio odakle mladom studentu, iseljeniku iz Hrvatske, toliki novac da bi mogao ne samo da finansira petooktobarski puč, već i da istovremeno pokrene sopstveni biznis? Jasno je već iz ovoga da je Đinović samo prenosio tuđ novac.

U svakom slučaju, osim Srđe Popovića skoro niko da nije devedesetih godina prošlog veka čuo za Slobodana Đinovića. Po kasnijim medijskim napisima on je u okviru „Otpora" bio zadužen za telekomunikacije, što je odgovor na pitanje odakle mu sredstva da 2000. pokrene sopstveni biznis i da ubrzo postane lider na tržištu. Njegova, posle petooktobarskog puča osnovana firma „Media Works" bila je prvi provajder bežičnog interneta u Srbiji. Tehnika koja je korišćena poticala je iz nekadašnjih Soroševih donacija srpskoj opoziciji i nevladinim medijima. Kapital je Đinović, dakle, stekao potkradajući svoje strane sponzore i domaće saborce.

Strancima ovo, očigledno, nije smetalo, jer su, posedujući saznanja o tome, mogli u svakom trenutku da ucenjuju Đinovića, u slučaju da on otkaže poslušnost. To se, međutim, nikada do sada nije desilo.

Posle puča, Đinović je, paralelno sa svojom firmom, opremao i internet centar Demokratske stranke koji je bio u jednoj od zgrada iza hrama Svetog Save. Zanimljivo je da vođe demokrata gaje neku posebnu ljubav prema ovoj lokaciji, jer je tu stan od tri ara Dragana Šutanovca, velelepna zgrada Borivoja Homena (pokojnog oca Slobodana Homena), kao i još nekoliko zdanja raznih demokratskih finkcionera i funkcionerčića.

Opremu za ovaj IT centar dao je Đinović od onoga što mu je preteklo posle osnivanja sopstvene firme novcem stranih donatora ovdašnje opozicije. Zaposleni, preteče ovih današnjih naprednjačkih botova, bili su studenti koje je demokratska vlast smestila u stanove u nekoliko zgrada u blizini Cvijićeve ulice u Beogradu. Umesto plate, oni su imali besplatno školovanje i stanovanje, a bio im je obezbeđen i posao posle diplomiranja.

Na čelu centra, koji je bio zamisao Dragana Đilasa, stajao je u početku Marko Šutija, koji kasnije odlazi u diplomatiju.

Osim Demokratskoj stranci, Đinović je osnovao IT centar i LDP-u Čedomira Jovanovića, koji se nalazi u maloj beogradskoj ulici Emilijane Joksimović, u neposrednoj blizini sedišta stranke u Siminoj 1, ali i u blizini sponzora Uglješe Jokića, koji ima lokal u Skadarliji. Uglješa je Čedu Jovanovića upoznao još 1996. godine, kada je kao pripadnik Državne bezbednosti ovoga dobio na „obradu". Ubrzo su se sprijateljili i od tada je on ne samo Čedin liferant droge, već i veliki sponzor koji je rano shvatio koja je moć u IT sektoru i odlučio da angažuje Đinovića da stranci napravi isti centar kao što su imale demokrate.

Po rečima Vesne Kukić, koja i danas vodi jednu od „radionica za ispiranje mozga" u Vršcu, Đinović je u periodu od 2003. do 2008. raspolagao neveovatnom količinom para koje su i dalje stizale od Soroševih fondacija. Posle osnivanja Srpske napredne stranke, strani donatori su se udaljili od demokratskih opcija u Srbiji, pa je tako nestalo potrebe za Đinovićevim posredovanjem u prenosu para.

Osim toga, po zamisli stranih finansijera, do tada je Đinović morao dovoljno poslovno da ojača da prestane da bude zavisan od strane pomoći i da vremenom postane i dovoljno uspešan da učestvuje u finansiranju terorističke organizacije „Canvas", specijalizovane za nasilno rušenje režima koji nisu po volji Sorošu i biuvšim stanarima u Beloj Kući.

Ovo proizilazi iz već pomenutog članka „Financial Times"-a u kome Đinović tvrdi kako svaki slobodan cent ulaže u „Canvas".

Đinović je dugo vremena bio i u zvaničnom vođstvu „Canvas"-a, ali se već izvesno vreme tamo više ne pominje. Nije se pominjao ni devedesetih kada je donosio novac „Otpor"-u.

U svakom slučaju, u periodu od desetak godina, koliko dugo je bio nosač para, Đinović je pokrao više nego dovoljno da bi mogao da pokrene sopstveni biznis.

Osim strancima, Đinović je novac uzimao i od Beograđana. Dok su njegovi žuti saborci vladali u Beogradu on je bio član i predsednik upravnog odbora Javog preduzeća „Ada Ciganlija" koje upravlja ovim poznatim beogradskim izletištem, a kome su vlasnici lokala morali da plaćaju reket da bi dobili ili obnovili dozvolu za rad.

Pod pritiskom „odozgo", kako su tvrdili zaposleni dva nekadašnja provajdera interneta, „Sezampro"-a i „Neobee net"-a, ova dva preduzeća su se 2010. spojila sa Đinovićevim „Media works"-om, čime je nastao današnji „Orion". Prethodne godine je ukinut monopol državnog „Telekoma" i „Media Works" kao prvo privatno preduzeće dobija licencu za fiksnu telefoniju, koju kasnije prenosi na „Orion".

Fuzijom je novoosnovano preduzeće dobilo oko 70.000 korisnika, dok je njegova tržišna vrednost tada bila procenjena na 22 miliona evra. Sudeći po svedočenju nekadašnjih rukovodilaca prisajedinjenih preduzeća, „Orion" je bio državni projekat poklonjen privatniku.

Prihodima iz poslovanja, „Orion" je po zamisli stranih mentora, trebalo da finansira delovanje Popovićevog „Canvasa", navodne nevladine organizacije koja je po presretnutim depešama „Stratfora" obična produžena ruka bivše američke administracije, koja je organizovala čitav niz uspelih i neuspelih „spontanih" revolucija u Severnoj Africi, na Bliskom Istoku, i na području bivšeg SSSR-a (Belorusija, Rusija, Gruzija i čak dva puta u Ukrajini).

Pretplatnici „Orionovih" usluga u Srbiji tako svojim novcem, a da to ni ne znaju, niti ih je iko pitao, finansiraju organizaciju koju su Ujedinjeni Arapski Emirati stavili na istu listu terorističkih organizacija na kojoj je i „Al Kaida" i koja organizuje nasilne promene režima u zemljama koje smatramo prijateljskim i bratskim.

Korisnici „Orionovih" usluga ne znaju da se direktno izlažu i riziku da njihovi podaci dospeju u ruke trećih lica. Ovo je jedini internet provajder na svetu koji za elektronsku poštu korisnicima još uvek nudi protokol „sntp 25" koji svaki iole spretniji haker može da provali. Zbog te nesigurnosti on je napušten u svim zemljama, osim u Srbiji, gde ga jedino još Đinović koristi kako bi njegovi strani mentori imali lakši pristup elektronskoj prepisci naših građana, ali i javnih i privatnih preduzeća koja koriste usluge „Oriona".

A 1. Novi kursisti

U Srbiji i dalje funkcionišu centri za obuku budućih „revolucionara" koje strane obaveštajne agenture koriste za rušenje režima koji im nisu po volji, a pojedine direktno finansira Slobodan Đinović novcem dobijenim iz inostranstva, ali i zarađenim od „Orion Telekoma".

U Vršcu već godinama nesmetano radi izvesna „Radionica", koju vodi Vesna Kukić, izuzetno bliska saradnica Đinovića i članica mnogobrojnih „nevladinih" organizacija i profesionalni borac za ljudska prava, dok na Palićkom jezeru postoji centar na kome je glavni predavač Dragoljub Mićunović. Najuspešniji polaznici ovih „kurseva" dobijaju stipendiju od američke „Fletcher School of Law and of Diplomacy" koju je završio i sam Đinović. Diploma ove škole garantuje da je njen imalac prošao sve bezbednosne provere CIA-e .

Jedan od polaznika „kursa" na Palićkom jezeru je posvedočio da se kroz izuzetno zgusnut plan aktivnosti i predavanja vrši pravo „ispiranje mozga", a da se polaznici zasipaju lavinom demagoških floskula koje moraju da nauče napamet.