Feljton

Razbojnička država: Kosovo u svetskoj politici (8)

Okupacija po tačkama Sporazuma

Zašto je Zapad, pre svega SAD, izabrao baš Kosovo i Metohiju taj delić balkanske zemlje istorijske postojbine Srba (prvi srpski državni oblici potiču upravo sa teritorije Kosova u IX veku) za ulogu razbojničke države? Zašto Zapad i njegovi saveznici, u prvom redu Turska, Saudijska Arabija i Katar, aktivno doprinose rađanju mafijaške, narkoterorističke države u ovom regionu Balkana i na svaki način se trude da ga uvrste u svetsku politiku, da ga legalizuju putem priznavanja, pa čak i priključivanja Ujedinjenim nacijama? Ova i mnoga druga pitanja, postavila je dr Elena Ponomarjova, poznati ruski politikolog i profesor Univerziteta u Moskvi, u svojoj knjizi "Razbojnička država, Kosovo u svetskoj politici". Izdavačka kuća Evro Book iz Beograda, ustupila je srpski prevod ovog dela Magazinu Tabloid za feljtonizaciju odabranih delova u nekoliko nastavaka

Elena Georijevna Ponomarjova

Današnje Kosovo nije samo kriminalna i teroristička pseudodržava, to je razbojnička država čija osnova leži u sistemu „gospodara rata". Termin warlord u bukvalnom prevodu znači „gospodar rata" ili oblasni komandant, nezvanični ratni vođa, koji se suprotstavlja državi prisvajajući posebna prava prava na upotrebu nasilja.

U razbojničkim državama, prvi na spisku za pljačkanje su stranci. Kada njih unište i isključe na red dolaze domaći, pripadnici plemena. San o stvaranju etnički čistog Kosova za većinu kosovskih Albanaca pretvara se u žestoku eksploataciju i produženu arhaizaciju političkog i ekonomskog prostora.

Republika Kosovo je poseban slučaj fenomena gospodara rata. Na njen karakter umnogome je uticao spoljni faktor. Sa međunarodne tačke gledišta, uspon kosovskih gospodara rata podudara se sa razvojem narkobiznisa. Kraj Hladnog rata označilo je, pored političkih promena, i slabljenje kontrole transporta narkotika i drugih nelegalnih proizvoda na postjugoslovenskom prostoru, koji je ranije kontrolisao jak državni sistem. Neko će uočiti sličnost sa Kinom u XIX veku, Burmom, Somalijom i Južnom Amerikom, ali tamošnji gospodari rata i narkobiznisa bili su razlog i posledica slabljenja centralne vlasti.

Na Kosmetu je situacija potpuno drugačija. Tu je iz pokrajine trebalo skloniti centralnu vlast, vlast Srbije, kako bi se napravila zona koju potpuno kontrolišu zapadne specijalne službe i vođe međunarodnog kriminala. To je bilo moguće ostvariti na sledeći način:

1. Uz pomoć moćne i neverovatno okrutne terorističke jedinice, a tu ulogu je sa zadovoljstvom ispunila OVK

2. Uz spoljašnji međunarodni pritisak

3. Direktnom vojnom intervencijom.

Od 1999, kada je srpska vlast uklonjena, a u pokrajini uspostavljena međunarodna uprava, Kosovo je postalo pravi raj za narkodilere i druge kriminalne strukture. Zadatak da kontrolišu ceo taj proces dobili su gospodari rata, ubice i nasilnici. Međutim, ni to nije bilo dovoljno. „Gospodari istorije" hteli su potpuno, formalno i pravno da odvoje Kosmet od Srbije.

Baš zbog toga je Zapad prešao na novu taktiku, bez obzira na to što nijedan od osam standarda koje su odredile UN nije ispunjen, a u Rezoluciji navedeno načelo „standardi pre statusa". Nova taktika je glasila: „standardi i status istovremeno". Podsećam da je 10. decembra 2003. godine specijalni izaslanik Generalnog sekretara UN Hari Holkeri zvanično objavio svoj plan „Standardi za Kosovo". Taj prvi dokument je 2004. godine dopunjen zvaničnim planom za primenu standarda koji su se, kako je zabeleženo u izveštajima UN, pre svega odnosili na status Kosova. Plan za njihovu primenu je obuhvatao: funkcionisanje demokratskih institucija, sprovođenje reda i zakona, slobodu kretanja, povratak izbeglica i iseljenih lica, stabilnu i konkurentnu tržišnu ekonomiju, imovinska prava, dijalog sa Beogradom i Kosovski zaštitni korpus. Od osam tačaka primenjen je samo jedan „standard": od boraca OVK stvoren je Kosovski zaštitni korpus!

Poznat po svom „mirotvornom" radu, specijalni izaslanik generalnog sekretara UN Marti Ahtisari predstavio je Savetu bezbednosti UN „Sveobuhvatni predlog za rešenje statusa Kosova", u javnosti poznat kao „Ahtisarijev plan".

U skladu s tim dokumentom, državnost i status Kosova uređeni su po principu „nezavisnost pod nadzorom međunarodne zajednice", to jest, „reintegracija Kosova u sastav Srbije nije moguća". Posle dugih usklađivanja sa Vašingtonom i Briselom, 17. februara 2008. godine parlament pokrajine jednoglasno je proglasio nezavisnost Republike Kosovo (RK). Novi saziv Parlamenta usvojio je 15. juna 2008. Ustav Republike Kosovo, zasnovan na osnovnim stavovima „Ahtisarijevog plana".

Bez obzira na ozbiljne pritiske SAD i članica EU, Srbija još uvek nije formalno priznala suverenitet te teritorije. Priznavanje Kosova praktično je postalo izraz lojalnosti hegemonističkoj politici Amerike i EU. Krajem 2013. godine RK je priznalo 106 država (o tome kako se to priznavanje kupuje, biće reči u sledećem poglavlju). Rukovodstvo Rusije odmah je izjavilo da će se po tom pitanju solidarisati sa Beogradom.

U skladu sa Ustavom Srbije, parlament pokrajine nema pravo da izglasa odvajanje, te je proglašena nezavisnost neustavna, a ta teritorija kao i ranije ulazi u sastav Srbije, kao autonomna pokrajina Kosovo i Metohija. Osim toga, 28. juna 2008. godine u severnom delu pokrajine, gde su Srbi kompaktna celina, formirana je Srpska Skupština Kosova i Metohije. Nova skupština, koju su priznali Srbija i Rusija, predstavlja paralelnu instituciju vlasti. Severno Kosovo zauzima tri opštine na krajnjem severu pokrajine: Leposavić, Zvečan i Zubin Potok, kao i manji deo opštine Kosovska Mitrovica, oko koje ima najviše sukoba, i zauzima 11,1% cele teritorije pokrajine. Za razliku od drugih mnogobrojnih srpskih enklava, severno Kosovo ima zajedničku granicu sa Srbijom, što pokreće zakonske zahteve ne samo za autonomijom unutar pokrajine već i za prisajedinjenjem Srbiji.

Treba spomenuti da je sporazum sa Prištinom potpisan posle posete Ivice Dačića Moskvi, od 9. do 11. aprila 2013. godine. U toku pregovora, 10. aprila, Dačić je zahvalio predsedniku Ruske Federacije, Vladimiru Putinu, za podršku koju Rusija pruža „principijelnoj politici Srbije u vezi s Kosovom i Metohijom". Pitam se u čemu je bio smisao izraza „principijelna politika"? To je očigledno bila prazna retorika.

Gledajući Putina u oči, Dačić je tada rekao: „srpski narod, Srbija, pamte, znaju i misle da je Rusija najbolji prijatelj srpskog naroda i Srbije. I zato, veliko hvala u ime celog srpskog naroda". S druge strane, tokom sastanka sa ruskim premijerom Dmitrijem Medvedevim, Dačić je izjavio da „...Rusija treba ne samo da aktivno učestvuje u tom procesu", već smo mi, ruska vlada, dužni da uskladimo sve naše korake i da ne preduzimamo jednostrane poteze, koje bi bilo veoma teško ispraviti, kao što je, na primer, bilo podnošenje predloga Generalnoj skupštini UN o prenošenju pregovora na Evropsku uniju, obavljeno bez konsultacija. I oni se danas vode na nivou Evropske unije. Dačić je, takođe, u ime Srbije zamolio Rusiju, da pomogne Beogradu „da vrati te pregovore u okvire UN".

Kao potvrda otvorenosti ruskog društva i njegove spremnosti da podrži istorijske saveznike, potpisan je ceo paket međudržavnih sporazuma. Najvažniji su bili sporazumi o kreditu za potrebe srpskog budžeta i o saradnji u oblasti železnice, kao i sporazum o državnom kreditu. Rusija je predložila da preuzme na sebe finansiranje izgradnje dela gasovoda koji će prolaziti kroz Srbiju, s tim što bi Srbija kasnije vratila svoj deo investicije iz naplate za tranzit gasa preko svoje teritorije.

I šta je bilo od toga? Pošto su dobili od Moskve podršku na najvišem nivou, srpski zvaničnici su preduzeli „jednostrane poteze". Pritom je glavni sporazum zvanični Beograd zaključio čak ne ni sa Prištinom, već sa Severnoatlanskom alijansom, koja je pokrenula bombardovanje Srbije dugo 78 dana i okupirala KiM. Posle pregovora u Briselu, sada je NATO garancija sporazuma. Zar Dačić i glavni inicijator tog sporazuma sa srpske strane, Aleksandar Vučić, ne razumeju da prihvatanjem NATOa kao „garanta" taj deo balkanskog regiona praktično potpuno prelazi pod upravu evroatlantskih struktura?!

Osim toga, Zapad je doneo odluku da se kosovsko pitanje rešava van okvira UN, iako su srpski zvaničnici u Moskvi molili da to pitanje ostane u nadležnosti UN, postavivši tako novu prepreku vraćanju Rusije na Balkan.

Zašto baš NATO postaje „garant" sprovođenja tog dokumenta? Radi se o tome da se još pre početka pregovora Beograda i Prištine, Rasmusen sastao sa vicepremijerom i ministrom odbrane Srbije Aleksandrom Vučićem. Posle tog sastanka, Vučić je NATOu dao status garanta bezbednosti Srba na KiM, a Rasmusen usmeno obećanje da na mestima u kojim živi srpsko stanovništvo neće biti „kosovske vojske". Drugim rečima, upravo Vučić sprovodi zamisao o „posebnoj ulozi" NATOa na Kosovu. Kasnije, 19. aprila, na dan kada je parafiran sporazum TačiDačić, obe delegacije su zajedno sa visokim predstavnikom EU za spoljne poslove i politiku bezbednosti Ketrin Ešton otišli u posetu Andersu Fogu Rasmusenu, u rezidenciju generalnog sekretara NATOa. Srpskoj strani je bilo bitno da dobije potvrdu da kosovske snage bezbednosti neće biti u severnom delu pokrajine. Dačićevo mišljenje je da se to može realizovati samo uz podršku NATOa.

Pritom se reorganizacija Kosovskog zaštitnog korpusa, osnovanog uz pomoć NATOa posle okupacije KiM, 1999. godine, u vojno sposobnu albansku vojsku ostvaruje uz pomoć savetnika američke vojske. Američki Stejt department godišnje, samo po zvaničnim podacima, za obuku u vojnim objektima u SAD, naoružanje, opremu, uniforme i specijalnu opremu za jedinice Snagama bezbednosti Kosova odvaja od 5,5 do 7 miliona dolara, a formalno stvaranje vojske RK planira se u junu 2013. god. U vezi sa tim, nameće se pitanje: „Kako Severnoatlantska alijansa, koja je 1999. godine izvršila oružanu intervenciju protiv Jugoslavije, naoružavajući i obučavajući kosovske teroriste i nastavljajući to da radi, može da se transformiše u 'faktor zaštite Srba'?" Odgovor na ovo pitanje dao je sam Rasmusen. „NATO će nastaviti da se stara o bezbednosti na Kosovu kao i ranije i spreman je da podrži buduće sporazume...". Ne može a da nas ne uznemiri izraz „kao i ranije", jer upravo su ta dejstva Alijanse dovela do potpune promene političke karte regiona.

Zaključak „istorijskog sporazuma" Rasmusen ocenjuje kao „nov impuls evroatlantskih integracija regiona". U srpskom rukovodstvu, bivši ministar finansija i ekonomije M. Dinkić nije skrivao entuzijazam već je otvoreno govorio o KiM kao nezavisnoj državi izjavivši da Srbija neće blokirati „evropsku integraciju Kosova, jer će i Srbija i Kosovo postati članice EU, i tako će se ukinuti sve administrativne granice".

U svom entuzijazmu Dinkić i njemu slični nisu se zapitali kakva sve poniženja još čekaju Srbiju u potrazi za mitskim prednostima evropske integracije. Ako je Vučić izjavio da je srpska delegacija uspela da u okviru odlučujuće runde pregovora modifikuje tačku o predstavljanju Kosova u međunarodnim organizacijama, a Dačić naglasio da su „svi zahtevi Srbije razmatrani i da je za srpsku stranu to najpovoljniji tekst, u poređenju sa svim dosadašnjim", dotle je Priština zauzimala potpuno drugačiji stav.

Tako je i Tači ubeđen da je, potpisujući sporazum, „Srbija de facto priznala Kosovo", i da konačni dokument potpisan u Briselu predstavlja „međunarodno priznanje Kosova", priznanje njegovog „suvereniteta i teritorijalne celovitosti". Albanske novine koje izlaze na Kosovu, nazivaju taj dokument „novom potvrdom činjenice da je Kosovo nezavisno, suvereno i slobodno". Osim toga, kosovski Albanci smatraju u principu rešenim čak i pitanje ulaska Kosova u UN. Zašto je Priština toliko sigurna u to?

Kako glasi Tačka 14 Sporazuma „nijedna strana neće blokirati drugu stranu niti će joj smetati na njenom putu u EU".

Znači, Srbija je formalno dala „zeleno" svetlo za integraciju Kosova, mada taj sporazum ne znači mnogo, jer Beograd nema moć da rešava to pitanje. Međutim, problem je zapravo mnogo dublji i povezan je s funkcionisanjem same EU. Očigledno je da Brisel od srpskih zvaničnika sada traži niz ustupaka u skladu s Tačkom 14 Sporazuma.

Obavezan dalji pritisak na Beograd predviđen je normativnim dokumentima same Evropske unije. A to ne mogu da ne znaju političari koji na sebe preuzimaju odgovornost za donošenje odluka od nacionalnog interesa. Tako se u dokumentima EU, pre svega u Sporazumu iz Mastrihta, kaže da članice Unije mogu da budu samo države koje imaju stopostotni međunarodnopravni legitimitet. To jest, sa tačke gledišta zakona EU, podrška Srbije evrointegracijama Kosova jednaka je priznanju Kosova kao države članice UN. Iako u Beogradu pokušavaju da očuvaju iluzije u vezi s tim, istoričar P. Iskenderov lepo je primetio: „Brisel će se potruditi da ih u što kraćem roku rasprši". Za razliku od Beograda, u Prištini je to vrlo brzo shvaćeno.

Baš zbog toga se kosovska delegacija nije bunila protiv sužavanja okvira Tačke 14 (prvobitno se predlagala formulacija „zemlje neće smetati jedna drugoj u procesu stupanja u međunarodne organizacije, imajući u vidu i UN"), za razliku od modifikacije stava koji se tiče institucija severnog Kosova. Zato je, polazeći od pravnog teksta, ministar spoljnih poslova Kosova E. Hodža primetio da „tim sporazumom Srbija razume i priznaje realno nezavisno Kosovo, njegovu teritorijalnu celovitost, Ustav i zakone".

Tako su posle potpisivanja Sporazuma zahtevi od Beograda, i ne samo od Beograda, postajali sve veći. U posebno složenom položaju našle su se države EU, koje su do danas odbijale da priznaju nezavisnost Kosova, smatrajući to protivpravnim činom. To su Španija, Grčka, Kipar, Rumunija i Slovačka. U vezi sa tim, nemački diplomata Volfgang Išinger je primetio da pet zemalja članica EU koje nisu priznale Kosovo, „više nemaju opravdanja" za svoje stavove. Evropski parlament je 22. aprila doneo rezoluciju u kojoj je konstatovano da odbijanje „petorke" da prizna nezavisnost Kosova komplikuje proces evrointegracija. Rumunija je odmah reagovala, a njen premijer Viktor Ponta je izjavio: „...Rumunija je dužna da promeni svoj stav prema Kosovu posle donošenja rezolucije Evropskog parlamenta". Signali o mogućoj promeni stava prema Kosovu dolaze i iz Atine.

Srbija može da ostane bez spoljnopolitičkih istomišljenika u Evropi, što će još više ugroziti njen međunarodni položaj. Povodom toga poljsko izdanje Nova Evropa vshodnja napisala je da evrointegracije za Srbiju označavaju „...priznanje teritorijalnog statusa kvo na Balkanu, gubitak sopstvene zemlje i mirenje sa ulogom male, nebitne države na periferiji ujedinjene Evrope...".

Kad započne pregovore o ulasku Srbije u EU, Brisel će nastaviti žestoko da pritiska Beograd kako bi konačno izdejstvovao priznanje nezavisnosti pokrajine. Ako Srbija u tom procesu ne izgubi interes za Evropsku uniju, neće imati mnogo izlaza.

Situacija će se ovako razvijati: posle ratifikacije plana Srbiji će biti dat datum pregovora o ulasku u EU, ali će joj pritom biti postavljeni i novi uslovi. Ako na vlasti ostane prozapadna vlada, na kraju će Beograd priznati nezavisnost Kosova sa svim posledicama do kojih to dovodi, uključujući i ulazak samoproglašene republike u UN.

Na promenu odnosa prema novoj albanskoj državi ni Evropu ni Ameriku nije naterao čak ni senzacionalni izveštaj švajcarskog poslanika PASE Dika Martija, napisan u decembru 2010. godine. U izveštaju su navedeni dokazi o umešanosti premijera Kosova Hašima Tačija u trgovinu organima, narkoticima i oružjem, i dovodi se u sumnju politički legitimitet šefa kabineta ministara RK.

(Nastavak u sledećem broju)

Glosa

"...Kosovski Albanci smatraju u principu rešenim čak i pitanje ulaska Kosova u UN. Zašto je Priština toliko sigurna u to?"

Glosa

"... Zar Dačić i glavni inicijator tog sporazuma sa srpske strane, Aleksandar Vučić, ne razumeju da prihvatanjem NATOa kao „garanta" taj deo balkanskog regiona praktično potpuno prelazi pod upravu evroatlantskih struktura?!"