Tabloid istražuje

Vučićev režim je mlade ljude doveo u beznađe

Izgubljene generacije Srbije

Većina mladih u Srbiji je u beznađu i ne veruje nikom od političara, a sve manje i u demokratiju, koju krive za ovu nesreću. Nije ni čudo kada ogromna većina njih nema svoj stan, već živi sa roditeljima, nemaju nikakve prihode ili su oni ispodprosečni, pa se tako sve manje njih odlučuje za brak i potomstvo. Izumiremo kao nacija zahvaljujući nebrizi i kriminalu aktuelne vlasti, jer nestalim bebama treba pridodati i još preko 6.000 mladih u alternativnom smeštaju koji ili čekaju prodaju nekom strancu, ili smrt u bedi. Ova generacija se na Zapadu zove zlatna, a kod nas izgubljena.

Milan Malenović

Biti mlad u Srbiji je svojevrsna Božija kazna.Više nego zabrinjavajući su podaci izneti u studiji Krovne organizacije mladih Srbije pod nazivom „Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih u Srbiji", prezentovanoj javnosti početkom avgusta ove godine, kako su nezaposlenost, sistem vrednosti, korupcija i beznađe glavni problemi osoba starosne dobi od 15 do 30 godina.

o Zapanjuje da se beznađe ovako visoko kotira, a kako skoro dve trećine mladih planira da napusti Srbiju i samo njih 24,2 odsto pokazuje interesovanje za politiku, jasno je da mladi za svoj položaj krive takozvanu političku elitu ove zemlje na čelu sa sveprisutnim Aleksandrom Vučićem koji je po istom istraživanju u pogledu poverenja koje uživa dobio ocenu 1,6, odnosno za dlaku je izbegao da bude negativno ocenjen.. Beznađe se ogleda i u tome da samo 40 odsto mladih izlazi na izbore i da njih 88 odsto smatra kako se njihov glas nedovoljno čuje u institucijama.

o Sociolog profesor Dragan Popadić je prošle godine u maju na jednoj tribini izneo sledeće zapažanje: "Pravi razlog (za nepoverenje u institucije) je shvatanje mladih da to nije deo naše uloge, da smo mi podanici a ne građani". Manje od dva odsto mladih je voljno da uđe u institucije i započne političku karijeru, iako im ona garantuje brz i siguran uspon na socijalnoj skali i bogatstvo. Ovakvo radikalno odbijanje državnih institucija predstavlja eksplozivnu mešavinu koja svakog časa može da detonira, kako se videlo na julskim protestima.

o Pomenuti "Alternativni izveštaj" iz avgusta pokazuje da manje od polovine mladih veruje u demokratiju, a da čak 56 odsto njih smatra da je Srbiji potreban jak vođa i lider, koga će narod slediti. S obzirom kako je Vučić dobio onako slabu prelaznu ocenu jasno je da mladi u njemu ne vide očekivanog lidera, ali je isti slučaj i sa ostalim političarima.

o Slično je bilo i u Vajmarskoj republici pred dolazak na vlast Adolfa Hitlera (gde se vladajući haos pogrešno smatrao demokratijom, zbog čega se tražila čvrsta ruka), tako da se moramo zabrinuti za budućnost naše zemlje.

o Ogromnu većinu mladih uzrasta 15 do 30 godina čine takozvani post-milenijalci, odnosno Generacija Z (često samo Gen Z) kako ih nazivaju sociolozi, u koju ulaze rođeni od 1995. do 2010. (po nekima do 2015.). Zbog toga treba posebnu pažnju njima posvetiti.

o U svetu je rasprostranjeno mišljenje kako je ovo "zlatna generacija", ili bar da je daleko uspešnija od generacije roditelja (milenijalci, ili Generacija Y). Kod nas ne samo da vlada suprotno mišljenje, već podaci to i pokazuju.

o Post-milenijalci su se od malih nogu upoznavali sa najmodernijim tehnološkim dotignućima, što je kod njih, posebno onih na Zapadu, odredilo i vrstu obrazovanja i radnih kvalifikacija. Kod nas je potpuno pogrešna obrazovna politika i sistem lažnih vrednosti učinio da su pripadnici ove populacione grupe najzastupljeniji među nezaposlenima.

o Više od 60 odsto mladih, od kojih je ogromna većina pripadnika Generacije Z, u Srbiji nema nikakve prihode. Svaki četvrti ima prihode ispod republičkog proseka, a tek svaki deseti post-milenijalac zarađuje više od proseka. Kada tome dodamo i činjenicu da ogroman procenat njih ima diplomu nekog potpuno nepotrebnog i od tržišta rada netraženog fakulteta za menadžment ne čudi što se za ovaj uzrast kod nas sve češće koristi izraz "Izgubljena generacija".

Dok 81 odsto pripadnika Geeracije Z u svetu veruje da je važno imati fakultetsku diplomu, kako pokazuje istraživanje "Northeastern univerziteta", kod nas je taj procenat daleko niži zahvaljujući sve većem broju tatinih sinova i politički podobnih starleta i tupoglavaca na javnoj sceni koji imaju sumnjive diplome još sumnjivijih fakulteta ili dopisnih kurseva i stranih večernjih škola koje se ovde volšebno nostrifikuju kao fakultetske. Nepoverenje u važnost obrazovanja je logični nastavak nepoverenja u institucije ove zemlje.

o Naopaki sistem vrednosti koji vlada kod nas pokazuje i podatak kako trećina mladih kod nas sa fakultetskom diplomom nema posao, a najlakše do zaposlenja dolaze oni sa srednjom stručnom spremom. Ako uzmemo i obzir podatak koji iznosi Eurostat za 2018. godinu kako 24,1 odsto mladih uzrasta od 20 do 34 godine ne samo da je nazaposleno, već i neškolovano (evropski prosek je 16,5 odsto) vidimo kako nam se crno piše.

o Rezultati istraživanja koje je sprovela američki psiholog Džin Tuendž u 2018. i objavila u svojoj knjizi "Me, My Selfie and I" pokazuju kako najmlađi pripadnci Generacije Z, takozvana iGeneracija, sve više izlaze zajedno sa roditeljima, sve kasnije i ređe stupaju u intimne odnose i sve manje konzumiraju alkohol i droge. Po njoj procenat mladih uzrasta od 14 do 17 godina koji su već imali heteroseksualne odnose opada, a sociolozi veruju kako je to posledica ne samo porasta broja apstinenata, već i onih koji slobodno iskazuju svoju pripadnost LGBT+ populaciji.

o Procenat mladih u svetu, posebno u SAD (na koje se prvenstveno odnosi pomenuto istraživanje) uzrasta od 16 i 17 godina koji su već probali alkohol spao je na 87 odsto. Kod nas se ovakva istraživanja rade retko i parcijalno, tako da su i rezultati nepouzdani.

Neformalna grupa mladih "NI.šta...teško..." iz Niša objavila je 4. novembra rezultate svog istraživanja po kojima 90 odsto osoba starosti 17 godina već ima iskustva sa alkoholom. Čak 22 odsto mladih svih uzrasta se izjasnilo da alkohol konzumira jednom nedeljno, a 10 odsto tvrdi kako pije više puta nedeljno.

U porastu je i broj mladih kod nas koji koriste droge, posebno "vutru" (marihuanu), a sve to je odraz nezadovoljstva ličnim životima i beznađem. U svetu su ovi procenti u stalnom padu, jer post-milenijalci veruju kako imaju odličnu perspektivu ne samo u karijeri, već i u privatnom životu.

U razvijenim zemljama su mladi optimisti po pitanju budućnosti, dok kod nas sve više njih ne vidi nikakvu budućnost, ili isključivo u bekstvu preko granice. Naopaki naprednjački sistem vrednost ubio je kod mladih i ono malo optimizma koji je preživeo bombardovanje i socijalni sunovrat usled divlje privatizacije.

Zbog siromaštva i besperspektivnosti mladi pripadnici Generacije Z u Srbiji sve ređe stupaju u brak ili čvrste veze i sve manje imaju dece. Samo 12 odsto post-milenijalaca starijih od 18 godiba je u braku, dok njih 87 odsto to ne planira ni u bližoj budućnosti.

o Skoro identičan procenat mladih koji još uvek žive kod roditelja (66 odsto) sa onim koliko njih nema nikakve prihode (63 odsto) pokazuje kako život više generacija pod istim krovom nije nikakav narodni običaj u Srbiji, već rešenje nametnuto besparicom.

Budući da 17,4 odsto mladih živi u iznajmljenom stanu ili sobi (čiji vlasnici ne žele porodice za kirajdžije), a da njih još 4,5 odsto boravi u studentskom ili učeničkom domu, dok se 6,3 odsto "snalazi" (najčešće nemaju nikakav smeštaj), lako je objašnjiv onako visok procenat mladih koji ne planiraju osnivanje porodice u dogledno vreme.

Eurostat iznosi nešro drugačije podatke i smatra kako 59 odsto mladih u Srbiji živi sa roditeljima, po čemu smo na samom dnu evropske lestvice. Iza nas je samo još Hrvatska (62 odsto). U vrhu liste su mladi u Danskoj (4 odsto), Finskoj (4,8 odsto), i Švedskoj (5,7 odsto).

o Pripadnici iGeneracije koji žive sa roditeljima u istom domćinstvu pravi su srećkovići u odnosu na svoje vršnjake koji koriste neki od vidova takozvanog alternativnog smeštaja.

Prošle godine je 6.179 dece bilo zbrinuto na ovaj način, od kojih je 80 odsto bilo u hraniteljskim porodicama, a 11 odsto u domovima za nezbrinutu decu i mlade. Koliko je zaista dece i mladih ugroženo, ali za njih nema mesta u alternativnom zbrinjavanju, nije poznato. Međutim, kako se procenjuje da je svako četvrto dete ili gladno ili nedovoljno uhranjeno možemo samo da pretpostavimo prave razmere ove katastrofe.

Uslovi koji vladaju u domovima, bar u ogromnoj većini njih, izazivaju jezu i kod najhladnokrvnijih čitalaca i pokazuju potpunu nezainteresovanost države za mlade. U prilog ovome ide i činjenica da u Sektoru za omladinu Ministarstva za omladinu i sport radi samo devet zaposlenih, dok je prethodnom pomoćniku ministra za pitanja mladih istekao mandat, novi nije imenovan, a sredstva koja se odvajaju za mlade predstavljaju samo 0,09 odsto ukupnog republičkog budžeta, što je manje od para koje se daju za nabavku i održavanje limuzina koje koriste državni funkcioneri i njihovi mili i dragi.

Da bismo ilustrovali kako se država ophodi prema štićenicima domova za nezbrinutu decu, opisaćemo slučaj dva momka ista uzrasta koji su nedavno u istom vremenskom intervalu boravili u dva različita doma u Srbiji (njihova puna imena su poznata redakciji).

Marko J. je rodom iz okoline Zrenjanina i sada ima 21 godinu, a iz doma je izašao 2017. kada je postao punoletan. Svog detinjstva se seća kao srećnog perioda u životu, jer je živeo sa roditeljima.

Prvo mu je umro otac, a zatim i majka, pa o njemu više nije imao ko da brine zbog čega ga je Centar za socijalni rad smestio u dom "Dr Milorad Pavlović" u Sremskoj Mitrovici koji radi u okviru međunarodne organizacije "SOS Dečije selo".osnovane 1949. godine koja danas zbrinjava preko milion dece i mladih širom sveta.

Dom, odnosno dečije selo „Dr Milorad Pavlović" organizovan je po principu porodičnog modela smeštaja, što znači da je bračni par vaspitača živeo zajedno sa grupom svojih štićenika, među kojima je bio i Marko. U principu je vladala dosta opuštena atmosfera, seća se naš sagovornik, a mi bismo rekli i previše opuštenaa. Štićenicima koji su pripadali različitim grupama bilo je dozvoljeno međusobno druženje, ali ne i posećivanje, a to se posebno odnosilo na posete osoba suprotnog pola.

Marko pamti kako mu je „Otac" (kako su zvali vaspitača) branio da u sobu dovodi devojku sa kojom se tada zabavljao. „Otac" je, sa druge strane, praktikovao da Marka i ostale domce iz sopstvene grupe ljubi u usta, tvrdeći kako je to dobro za jačanje socijalnih kontakata i veza. Tražio je da se i sami domci, a svi u njegovoj grupi su bili muškarci, na isti način međusobno „pozdravljaju".

U školu je iišao ko je kad hteo, pa su neoravdani izostanci i samim tim i loše ocene bili česti. „Otac" i „majka", vaspitači u Markovoj grupi, nisu grdili niti prisiljavali svoje štićenike da bolje uče. Kazne za loše ocene, ili izostajanje iz škole nisu postojale.

Vaspitači su daleko više pažnje posvećivali svakodnevnim sitnicama, kao što je nameštenost kreveta, sređenost ormana i lična i higijena prostora.

Konzumiranje droge i alkohola je bilo zabranjeno, iako se praktikovalo, dok je pušenje bilo dozvoljeno, ali samo na otvorenom. Marko tvrdi da je „vutre" bilo u velikim količinama, a donosili su je stariji i iskusniji domci koji su znali gde da je nabave u Sremskoj Mitrovici. Bilo je i tableta ekstazija, ali je potražnja za njima bila daleko manja.

Ono što je Marko zapazio bilo je da se nekoliko štićenica bavilo prostitucijom i to kako u domu, tako i izvan njega. Skoro svi domci su to znali, kao i ko su devojke, glasine su stigle i do vaspitača, ali osim razgovora i ubeđivanja da to ne rade nije bilo nikakvih konsekvenci.

Osim razgovora sa „ocem" i „majkom" u kojima je ponekad spominjan i period po napuštanju dečijeg sela Marko uopšte nije bio informisan šta ga čeka po izlasku. Dugo vremena nije znao ni tačan datum svog otpuštanja. Kada je došao taj dan bio je upućen na kapiju, prethodno se pozdravio sa cimerima, a do izlaska su ga otpratili „otac" i „majka" koji su mu pomogli i da odradi papirologiju. Sa sobom je poneo samo garderobu koju je dobijao iz humanitarne pomoći, ili nabavljao od ostalih domaca, nešto para sa takozvanog depozita (novac se uplaćuje domcima i mogu da ga podignu tek pri izlasku) i autobuskom kartom za Zrenjanin. U ruci je držao cedulju sa adresom Centra za socijalni rad i ime osobe kojoj je trebalo da se javi. Verovao je tada da će tamo dobiti još para i da će mu pomoći da se zaposli kao polukvalifikovan radnik. Za smeštaj nije brinuo, jer je imao nasleđenu roditeljsku kuću.

U CSR-u ga je čekalo prvo gorko razočarenje. Pare nisu mogli da mu daju, jer je prvo morao da podnese zahtev da mu se odobri socijalna pomoć, a nije postojao ni neki poseban program zapošljavanja bivših domaca. Sve je funkcionislao po principu „snađi se sam". Najveće razočarenje je bilo kada su mu saopštili kako mu je kuća oduzeta, da bi se namirili troškovi njegovog boravka u dečijem selu. Bio je na ulici, bez para, porodice i posla. Imao je tek 18 godina.

Privatno, a i u Centru za socijalni rad je saznao za neke nevladine organizacije koje su pomagale bivše domce, ali ni jedna nije htela da mu pomogne.

Posle nekoliko meseci boravka u neuslovnom nužnom smeštaju i uzaludne potrage za poslom krenuo je za Beograd. Jedan njegov bivši cimer iz doma mu je obećao kako će ga zaposliti na nekom, gradilištu „Beograda na vodi".

Problem je bio samo taj što Marko više nije imao para, jer je poslednji dinar dao za putnu kartu. Živeo je na ulici, a pisac ovih redova ga je zatekao u improvizovanom skloništu ispod stepeništa jednog tržnog centra blizu Slavije. Radnici obližnje picerije su mu dozvolili da se prikači na nihove elektro-instalacije, a redovno su mu davali i da nešto pojede.

Njegov šef na gradilištu nije hteo ni da čuje da mu plati avans, pa se Marko jednog dana, iznemogao od gladi i napornog posla srušio. Posle kratkog boravka u Urgentnom centru ponovo se zatekao u svom prebivalištu blizu Slavije.

Danas preživljava od prosjačenja po beogradskim ulicama i snova o odlasku u inostranstvo do koga nikada neće doći. Redovno konzumira marihuanu na koju daje sve pare koje zaradi. Obrok su mu najčešće kesa smokija i koka-kola. Kaže da je to jeftino, a kalorično. Osim od „vutre", koju je upoznao od starijih domaca dok je bio u dečijem selu, zavisnik je i od mobilnog telefona preko koga luta po internetu i sanajri gde će sve otići kada bude mogao. U Zrenjanin više ne ide.

Aleksa Z. je rodom iz jednog prigradskog naselja u Beogradu. Zna samo za svoju majku. Ne zna ni ko mu je otac, niti je upoznao rodbinu svoje majke. Isto kao i Marko rođen je 2000. Majka je jednom prodala kuću u kojoj su živeli, a Aleksi je kasnije rekla kako su joj pare ukrali (po drugoj verziji ju je prevario investitor od koga je htela da kupi stan). Živeli su skromno, na ivici bede. Majka se odala alkoholu, a Aleksa društvu sa ulice. Godinu dana su živeli u iznajmljenom kućerku bez struje. Pod tim uslovima je Aleksa pohađao osnovnu školu i krenuo u srednju stručnu, odnosno na zanat za auto-limara. Voli mehaniku i elektroniku, ali nije imao uslove da upiše takvu školu.

Kada je imao nepunih 16 godina nije više mogao da izdrži život sa majkom. Na pitanje šta je bio konkretan uzrok odlaska od kuće rekao je „Alkohol, a o ostalom ne bih da pričam". Još pre toga je bio u kontaktu sa Centrom za socijalni rad od koga nije dobio nikakvu konkretnu pomoć. Ponovo se nijima obratio i tražio da ga smeste u neki dom za nezbrinutu decu. Poslali su ga u dom „Jovan Jovanovuć Zmaj" u beogradskom naselju Braće Jerković.

Zakon predviđa da po dolsku budući štićenik bude smešten u takozvani karantin gde sme da provede maksimalno šest meseci. Aleksa je proveo osam meseci i odmah shvatio kako u „Zmaju" nisu baš privrženi zakonima. Posle je bio smešten u Grupu 1 u kojoj je bilo još njih osmoro njegovih vršnjaka, starijih maloletnika. Vaspitači nisu živeli sa njima, nisu tražili da budu nazivani „otac" i „majka", a nisu ih ni ljubili u usta. Nisu ih uopšte ljubili, beć su ih često grdili, a najčešćče jednostavno ignorisali.

Svoju vaspitačicu Aleksa skoro da nije viđao, osim nešto na početku, a pred izlazak brigu o njemu je neformalno preuzeo jedan drugi vaspitač. Sa sobom je ovaj mladić u dom doneo i teško breme života u razorenoj porodici, bez roditeljske ljubavi i pažnje. O tome niko od zaposlenih nije posebno sa njim razgovarao, niti je pokušao da zaleči još otvorene rane. Niko nije razgovarao sa njim ni o vremenu po izlasku iz doma.

Upravnika je samo interesovalo da dom bude sređen u slučaju da naiđe neka delegacija, ili novinari, jer se nadao nastavku karijere. Kako zaista žive njegovi štićenici malo je brinuo, ako uopšte.

Hrana je bila odvratna, a Aleksa se seća kako je pilav imao ukus plasike ili lepka za tapete. Pasulj je bila retka čorba bez ukusa i mirisa u kojoj je plivalo i poneko zrno. Meso je bila mislena imenica, isto kao i konzervisana hrana (na primer mesni narezak). Jedno vreme su dobijali dve ogromne kutije raznoraznog peciva koje su slale okolne pekare. Posle se to smanjilo na manje od jedne kutije i to maltene otpada - ostatak bi probrali zaposleni u kuhinji i ono što valja uzimali za sebe.

Da se iz kuhinje krade ne na lopate, već na džakove, Aleksa se uverio kada su prilikom istovara neke robe on i društvo ukrali čak stotinu čaša pudinga - niko nije pravio pitanje niti vršio pretres soba, jer su svi mislili kako su zaposleni lopovi (kao i obično).

Osim ovakvim krađama domci su svoj jelovnik mogli da poboljšaju i džeparcem koji su dobijali od uprave, a što je iznosilo 3.500 dinara mesečno. Međutim, skoro niko nikada nije dobio ove pare, jer su one uzimane na ime kazni za neke minorne, a često i nepostojće disciplinske prekršaje. Zbog toga je Aleksa još kao maloletnik počeo da radi u jednoj auto-perionici i zanemario školu.

Niko se od zaposlenih nije uzbuđivao oko toga da li neki domac redovno pohađa školu i sa kakvim uspehom Važilo je nepisano pravilo „Ako hoćete idite na nastavu, ako nećete nemojte, samo ne sedite u Domu, jer onda moramo da vam dajemo marendu (koju ovako nosimo našim ukućanima)".

Marihuana i alkohol, kao i sve ostalo zabranjeno bilo je lako nabaviti u velegradu kao što je Beograd, a još lakše uneti u dom. U sobi pored Aleksine jedan domac je čak uzgajao biljku marihuane - sve je moguće ako znaš prave ljude.

Kada je napunio 18 godina Aleksa je morao da napusti Dom, Tog jutra, pre otpuštanja prvi put se sreo sa socijalnim radnikom koji je trebalo o njemu da brine i koji mu je rekao samo da može da ostane u Domu, ako naastavi sa školovanjem. Bilo je kasno za takvu odluku, jer je rešenje o otpustu već bilo napisano i potpisano.

Ni Aleksa, a ni Marko, kao niti bilo koji drugi domac nisu pre otpusta dobili bilo kakvu listu humanitarnih organizacija kojima bi mogli da se obrate. Aleksa od svog Centra za socijalni rad nije dobio ni materijalnu pomoć, a ni nužni smeštaj. Na sreću, već je radio u auto-perionici čiji gazda mu je dozvolio da noćiva u magacinu. Kada ga je letos pisac ovih redova upoznao Aleksa je radio u dve firme i u dve smene kako bi se prehranio, platio kiriju, časove u auto-školi i imao još i za svoju slabost - „vutru".

Mrihuana je zajednički imenitelj za sve bivše i sadašnje štićenike ovakvih domova. Gotovo da nema nijednog od njih koji je nije probao, a mnogi su postali i zavisnici. Narko mafija svoje najvernije mušterije pronalazi upravo u ovakvim institucijma u kojima je trgovina narkoticima, očigledno, došla pod zaštitu nekog moćnika iz vlasti. Mnogi domci prelaze i na teže droge