Postdemokratija

POŠTO KOŠTA KOSOVO

Već dugo slušamo kako je Kosovo najskuplja srpska reč, a nikako da saznamo kolika je zapravo ta cena i dokle ćemo je plaćati. Srbija je kroz istoriju više puta debelo platila osvajanje i odbranu Kosova, dovodeći u pitanje i sopstveni opstanak zbog toga. Da li je vredelo? Račune za negovanje mita o Kosovu najviše je plaćao narod, ali i njegovi vladari, od cara Lazara, do Borisa Tadića. Na redu je Aleksandar Vučić, smatra Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Nema nikakve sumnje da je u viševekovnom boju za Kosovo najveće žrtve podneo srpski narod, naročito onaj njegov deo koji se tamo naseljavao i odatle se iseljavao. Tako je i danas, ali bilo je žrtava i među njegovim vladarima koji su ga u tim bitkama predvodili, sa dobrim razlozima ili koristeći kosovski mit za osvajanje i opstanak na vlasti. Budući da smo ponovo svedoci još jedne takve manipulacije u u predizbornoj kampanji koja se ponovo zahuktava, a koja neprekidno traje već decenijama, nije na odmet podsetiti se kako su prošli naši savremenici koji su na vlast dolazili i sa nje padali, nošeni zapadnim vetrovima koji su duvali naizmenično prema Kosovu ili sa Kosova u sasvim suprotnom pravcu.

Neposredan povod je sudbina Aleksandra Vučića i njegove apsolutne vlasti, o kojoj će se odlučivati na izborima koje je zakazao za 17 decembar. Ako od njih ne odustane u poslednji čas, kad shvati da ga vetrovi koji duvaju sa svih strana mogu odneti na đubrište istorije, umesto da u nju bude upisan zlatnim slovima, o čemu mašta već punu deceniju. Vučić je na vlast došao obećanjem da će odbraniti već izgubljeno Kosovo, što je već samo po sebi kontradiktornost u koju su mnogi želeli da poveruju. Međutim, vlasti se dokopao uz pomoć zapadnih sila, kojima je obećao sasvim suprotno, da će ga konačno prodati. I šta god sad da uradi, koje god obećanje da ispuni, to će mu doći glave.

Slično je počeo i Slobodan Milošević, sa povikom kosovskim Srbima „niko ne sme da vas bije", da bi, kad se to ipak počelo sve više događati, iz očaja tamo poslao specijalne jedinice policije i vojske. Tako je od miljenika zapada i garanta mira i stabilnosti dospeo do titule balkanskog kasapina, odlučujuće doprinoseći da OVK od terorističke organizacije u zapadnom svetu preraste u borce za slobodu. Rezultat je poznat, Srbija je sankcijama ekonomski potpuno devastirana, pa dotučena bombardovanjem od strane najveće vojne sile sveta koju je svet ikad video. Pošto je potpisao kapitulaciju i predao Kosovo, Milošević je izgubio na izborima, i na kraju završio na robiji u Hagu, sa optužnicom za ratne zločine, gde je i preminuo.

Na njegovo mesto je došao kandidat proevropske opozicije Vojislav Koštunica, koji je najzaslužniji što je u preambuli novog Ustava, donetog posle referenduma sa nategnutom većinom u produžecima, 2006 -te, zapisano da je Kosovo i Metohija sastavni i neotuđivi deo Republike Srbije. Međutim, za njegovog vakta Kosovo je proglasilo nezavisnost, 2008, koja je odmah i priznata od SAD i većine članica Evropske unije, što je dovelo do podela u vladi kojoj je on bio na čelu. Pošto su se okolnosti promenile priznavanjem nezavisnog Kosova od strane brojnih članica EU, Koštunica je predložio koalicionim partnerima da se od EU jasno zatraži izjašnjavanje o tome koje granice Srbije priznaje. Smatrao je da ne treba da se potpiše „Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju" Evropskoj uniji sve dok EU ne prihvati Srbiju u celini, dakle sa Kosovom u njenom sastavu. Pošto za to nije dobio podršku cele vlade, podneo je ostavku na mesto premijera, odnosno izazvao prevremene izbore, na kojima je izgubio vlast. Posle tih izbora, na kojima njegov DSS nije dobio poverenje da ponovo formira vladu, napustio je politiku. Mada je to jedinstven primer da se neko odrekne vlasti iz principijelnih razloga, faktički i on je pao zbog Kosova.

U međuvremenu ubijen je premijer Srbije, Zoran Đinđić, pošto je od međunarodne zajednice zahtevao da se na osnovu Rezolucije Ujedinjenih Nacija 1244 i Kumanovskog sporazuma, na Kosovo vrati predviđeni broj srpske vojske i policije. Ne mogu da tvrdim da je atentat na njega direktno naručen spolja, ali nemam nikakve sumnje da je na direktan ili prećutan način odobren sa vrhova nekih zapadnih sila, kojima je to bio prst u oko. Naročito kada je zatražio podelu Kosova, ako tamo ne mogu da se vrate srpske snage bezbednosti, pri čemu bi severni deo ostao u sastavu Srbije.

Posle Đinđića i Koštunice, skoro apsolutnu vlast u Srbiji je izgradio Boris Tadić, koji je izgubio podršku zapada, a dobrim delom zbog toga i vlast, takođe zbog Kosova. Sve je počelo pošto je odbio zahteve Angele Merkel da se raspuste sve institucije republike Srbije na severu Kosova, koje su još funkcionisale pod rukovodstvom tamošnjih Srba. Suštinski, to je bio zahtev da se Srbija protera i sa severa kako bi se uspostavio pravni sistem nezavisnog Kosova na celoj teritoriji, čime bi se odrekla i onoga čega se nije odrekla ni Kumanovskim sporazumom, i izgubila i ono što nije izgubljeno u ratu. Zbog toga je pao u nemilost Berlina i Brisela, što je uz izgubljenu podršku značajnog dela proevropskog biračkog tela, doprinelo da izgubi na izborima od predsednika SNS, Tomislava Nikolića, koji je na to unapred pristao.

I zaista, sve što su Koštunica i Tadić odbijali da prihvate, prihvatili su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, koji je formalno i potpisao Briselski sporazum o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova, 19. aprila 2018, što je Vučić još jednom potvrdio 18. marta 2023, prihvatajući Ohridski sporazum. Posle se vadio tvrdnjom da nije ništa potpisao, ali je sve vreme uredno radio na realizaciji tih sporazuma. Tako su kosovski Srbi, po njegovom uputstvu, napustili sve institucije vlasti na severu Kosova, sudove i policiju, a svi predsednici opština, izabrani apsolutnom srpskom većinom stanovništva, podneli ostavke. Na taj način, nije se samo Srbija odrekla svojih institucija sistema na severu Kosova, nego i tamošnji Srbi. Ta nebulozna odluka da se napusti lokalna samouprava i sasvim legitimna i legalna vlast (čak i po kosovskim zakonima) u svim srpskim opštinama preda Prištini, a narod prepusti na milost i nemilost Kurtijevoj administraciji i policiji, ugrozila je i sam opstanak Srba na Kosovu i Metohiji. Jadna uteha im je bilo obećanje Vučića da će ih Srbija zaštiti i braniti ako treba i oružanom silom, koju je svako malo slao na administrativnu granicu, preteći praznom puškom. Sad je i toj nadi došao kraj, posle povlačenja vojske sa granice pod pretnjom Amerike i izjave Vučića da nema nameru da šalje vojsku na Kosovo, samo potvrđujući da je nikad nije ni imao.

Sa oružanim sukobom u Banjskoj, iz kojeg je srpska paravojna jedinica neznanog porekla i namera, izašla potpuno poražena i ponižena, ponižena je i država Srbija, bez obzira kako je i koliko u to bila upletena, a nema sumnje da jeste. I ako je za tu akciju znala i ako nije. Neko bi za to morao odgovarati, a zna se i ko najviše, jer svi tragovi vode do Vučića.

Kako se uopšte predsednik jedne države, sa vrlo ograničenim nadležnostima, našao u situaciji da domaćoj i stranoj javnosti lično objašnjava jedan sporadični oružani incident na teritoriji koja i nije pod njegovom jurisdikcijom. Da do detalja analizira ko je na koga pucao i kako je ko ubijen, kao da je bio tamo ili lično vodio istragu. Zašto se predsednik Vučić uopšte time bavi?

Pa, zato što i vrapci na grani, kao i oni preko grane, znaju da se bez njegovog direktnog ili indirektnog učešća to ne bi moglo dogoditi. Da su Srbi na severu Kosova, koji su to i započeli, pod njegovom kontrolom i da su šefovi bezbednosnih službi i vojske Srbije, Vulin, Gašić i Vučević, koji su to morali znati i sprečiti, samo Vučićeve poslušne sluge. Kao i Milan Radoičić, koji je svu odgovornost preuzeo na sebe, da bi zaštitio njega. Radoičić zapravo i nije imao izbora, morao je da prizna jer uhvaćen na delu kamerama velikog brata, tako da ni Vučiću nije preostalo ništa drugo nego da pokuša na sve načine da relativizuje i umanji krivicu Radoičića, kako ne bi došao u iskušenje da u nekom ozbiljnijem istražnom postupku progovori o stvarnim namerama, razlozima i ciljevima akcije koja je nanela još nesagledivu štetu i Srbiji i Srbima na Kosovu. Neko za to ipak mora odgovarati.

Pošto svi tragovi vode direktno do Vučića, on je odlučio da ekspresno raspiše izbore, kako bi bar domaćoj javnosti preusmeri pažnju sa slučaja koji ga opasno ugrožava, na uobičajena nadgornjavanja u predizbornoj kampanji. Međutim, to neće ići tako lako kao što mu je dosad uspevalo sa domaćim aferama, koje se uglavnom nisu doticale običnog sveta. Ovo je sasvim druga priča. Ako nam Evropska unija uvede bilo kakve sankcije, što već traži nekoliko članica, to će osetiti svi građani Srbije, najviše oni najmanje obavešteni i najsiromašniji, sa kojima je dosad najviše i manipulisao. Posebna nevolja je što je upravo među njima bila najpopularnija pesma „kad se vojska na Kosovo vrati", jer kad nemaš ništa i nikakvu perspektivu, to se obično nadoknadi velikim ideaolom za koji vredi i poginuti. Sad je i takvima postalo jasno da Vučić nije taj koji će braniti i odbraniti Kosovo, već naprotiv, da je zarad očuvanja vlasti spreman i da ga izda. Tako da ni ti glasovi, na koje je dosad sa velikom sigurnošću mogao računati, nisu više tako sigurni.

Kosovo je čitavu deceniju bilo dežurna tema za Vučićevo vađenje iz svekolikih problema i kriza, došlo je vreme da mu to i naplati. Ma šta ko mislio o trenutnom statusu Kosova i Metohije i perspektivama za razrešenje tog problema, očigledno je da se sa time niko ne može poigravati. To ima svoju cenu, koja ni malo nije mala. Ako, kao pametan svet, to nije naučo na primeru svojih prethodnika, moraće da nauči na najteži način sopstvenim iskustvom. I da plati, već na izborima koji slede. Koliko, zavisiće jednim delom i od nemušte opozicije, ako shvati da ona ne može pobediti, ali da on, uprkos njenim slabostima, ipak može izgubiti.