Feljton

„Zanat špijunaže", iz knjige Alena V. Dalsa, doajena američke diplomatije o tehnikama obaveštajnih službi (3)

KADROVI, KODOVI I ŠIFRE

Svi dobri poznavaoci obaveštajnih poslova i špijunaže od kraja XX veka do danas, smatraju da je knjiga The Craft of Intelligence (Zanat špijunaže), autora Alena V. Dalsa, diplomate, i vodećeg američkog obaveštajca, najbolje delo iz ove delikatne oblasti. Dals je bio visoki oficir CIA (Central Intelligence Agency) u Kancelariji za strateške usluge, a bio je i jedan od osnivača ove agencije. U njoj je proveo blizu jedne decenije na dužnosti direktora. The Craft of Intelligence (Zanat špijunaže) je skoro ispovedno delo gde Dals opisuje svoja iskustva sa obaveštajnim podacima iz skoro pola veka rada u spoljnim poslovima, a pre svega suštinu tih iskustava jer objašnjava kako se obaveštajni podaci prikupljaju i obrađuju i kako dobijene procene doprinose formiranju nacionalne politike. Ovo publicističko delo je objavljeno prvi put 1977. godine, u izdanju Greenwood Press, i opravdano se smatra „udžbenikom" špijunaže, iz koga se savršeno vidi delovanje obaveštajnih zajednica za potrebe političkih oligarhija i njihovih strategija. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje najzanimljivije delove iz ove epohalno važne ispovesti bivšeg šefa američke CIA-e

Alen V. Dals

Godine 1948., naša vlada je uspostavila non-stop monitoring nad atomskim oružjem.

U septembru 1949. godine, na iznenađenje čitavog sveta, a posebno na izenanđenje mnogih naučnika koji su do tada verovali da Sovjeti ne bi mogli "imati bombu", u godinama koje dolaze.

Ipak, naši savršeni instrumenti su počeli da nam otkrivaju ne samo njihove probne atomske eksplozije koje su se desile, već i snagu i vrstu uređaja ili oružja koji su detonirani.

Ovakvi događaji, kao što se i očekivalo, na kraju su još više inspirisali protivnika, koji je otkrio da su njegovi eksperimenti bili pod nadzorom, pa su preduzele kontramere, i to one visoko tehnološke prirode.

Sada je obostrano bilo moguće saznati za atomske eksplozije, kako podzemne tako i spoljašnje i definisati njihove karakteristike, veličina i tip.

U narednom periodu, počelo je osmišljavanje sredstava za prodiranje u planove za kontramere.

Počeli su i pregovori sa Sovjetima pred kraj te godine o razoružanju i zabrani nuklearnih proba. Konkretno se radi o ovim problemima koji su se pojavili, a radi se o otkriću neverovatno kompleksnog istraživanja, do tada skrivenog, koje smo mi i Sovjeti imali, pa smo i bili posvećeni tim problemima.

Eksperimenti sa nuklearnim uređajima i detekcija postali su problem čak i kada su bili zaštićeni.

Moderna tehnologija na taj način pokušava da prati i posmatra određene naučne i vojni eksperimenti drugih nacija, i to na osnovu "sporednih efekata" njihovih eksperimenata. Pretraga predstavlja sasvim drugu vrstu prilike za monitoring! Svemirska vozila tokom leta prijavljuju podatke o svojim performansama, kao i u uslovima u svemiru ili u blizini nebeskih tela, pomoću elektronskog signala ili telemetrije.

Ovi signali su, naravno, namenjeni za baze i stanice države koja je poslala letilicu.

S obzirom na to da je, kao i u slučaju običnih radio poruka, lako „ući u njih", ništa ne sprečava bilo koga sa odgovarajućom opremom "sluša" koga hoće. Očigledno je da se države takmiče u svemiru. Eksperimenti će presresti u međusobnu telemetriju, sve u pokušaju da se sazna koji su eksperimenti u toku kod onog drugog. Ipak, osnovno pravilo je bilo i ostalo da se pravilno pročitaju signali.

Međutim, mnogi važni vojni i tehnički ciljevi su samo statički i ne izdaju svoju lokaciju ili prirodu svog aktivnosti na načine koji se mogu detektovati, pratiti ili presretati.

U toku gradnje ne ostavljaju se dokazi o tome da nešto postoji, a što bi moglo da se prati izdaleka. Takve instalacije (za praćenje) morale su da im se približe. Ili da direktno budu iznad njih, na velikim visinama, naoružani kamere dugog dometa.

Ovo je, naravno, bio i cilj U-2, koji može da prikuplja informacije mnogo većom brzinom, tačnošću i pouzdanošću, nego što bi bilo koji agent mogao to da uradi.

U izvesnom smislu, njegovi podvizi mogli su biti vezani za nabavku tehničke dokumentacije, i to direktno iz sovjetskih kancelarija i laboratorije.

U-2 je označio novi maksimum, na više načina. U naučnoj arhivi špijunaže, Thomas S. Gates, Jr., ministar odbrane SAD, povezan je bio sa incidentom na U-2.

Naime 1. maja 1960. godine, potvrđeno je da je pred Odborom za spoljne odnose Senata da smo sa špijunskih letova dobili informacije o aerodromima, raketama, raketnim testovima i obukama, specijalnim oružjem, skladištenjem, podmorničkom proizvodnjom, atomskom proizvodnjom i raspoređivanjem letilica...Dakle, sve vrste vitalnih informacija.

Ovi rezultati su uzeti u obzir u formulisanju naše vojske, programe.

Postojali su novi programi a ni smo, naravno, bili glavni klijenti, što je i bio naš najveći interes.

Letovi koji su dali "čvrste dokaze" o pozicioniranju sovjetske rakete srednjeg dometa krajem oktobra 1962. godine, otkrivaju rad sovjetskih baza koje su mogle predstavljati tajnu i mogle da smrtonosno ugrožavaju našu i bezbednost ove hemisfere.

I ovde je, takođe, zanimljiv slučaj u kojem su metode klasičnog prikupljanja informacija i to naučnim putem, doneli izuzetno vredne rezultate.

Brojni agenti i izbeglice sa Kube saopštili su da je u toku izgradnja raketnih baza, pa su čak i precizirali oblast izgradnje. Ovo je dovelo do usmeravanje prikupljanja dokaza vazdušnim izviđanjem. Do tada sa pilotom.

Pitanje je bilo: da li se pilot U-2 može zameniti? Ali, sateliti bez pilota koji kruže oko planete na mnogo većim visinama pojavljuju se tek u maju 1964. godine, kada je premijer Hruščov proglasio da bi SAD mogle da izbegnu međunarodne tenzije.

Hruščov je zatražio i zabranu daljih letova aviona U-2 iznad Kube jer i njihovi svemirski sateliti, mogu da rade isti posao, a ponudio je da to i dokaže našem predsedniku i to savršenim fotografijama Amerike i Amerikanaca iz svemira.

Tako se saznalo da su sovjetski "nebeski špijuni" zauzeli svoje „baze" u kosmosu.

Sumnjali smo da bi Hruščov u potpunosti pristao da svemirska (autonomna) vozila treba da zamene letilicu sa ljudskom posadom za svako izviđanje. Ali, ipak, odao je priznanje svojim proizvođačima takvih satelita.

Elokventno svedočanstvo o vrednosti naučne inteligencije koja je sto puta dokazala svoju vrednost, napisao je i Vinston Čerčil u svojoj istoriji Drugog svetskog rata.

On opisuje britansku upotrebu radara u bici kod Velike Britanije u septembru 1940. godine, a takođe govori o savijanju, pojačavanju i slanju falsifikovanih signala koje je Berlin poslao u toku napad na nemačke avione koje je Berlin poslao na Britaniju.

Čerčil je sve to nazvao "Čarobnjački rat" i zaključuje da "osim ako britanska nauka nekim čudom nestane", britanska će se pokazati superiornijom od nemačke.

I zaista, resursi su efikasno iskorišteni u borbi protiv Hitlerove Nemačke, ali, „da bi opstali, rizikovali smo da budemo i poraženi, da Britanija bude pobeđena, uništena", rekao je Čerčil.

Nauka kao vitalna ruka inteligencije je tu da ostane. Mi smo su u kritičnoj takmičarskoj trci sa naučnim razvojem komunističkog bloka, posebno sovjetskog, ali i Evropske zajednice, i mi moramo da se pobrinemo da ostanemo u poziciji liderstva.

Jednog dana, ovo bi moglo biti od vitalnog značaja za nas. Reč je o tehničkoj pomoći za špijunažu druge generacije, odašiljači koji održavaju protok informacije unutar mete do obližnjeg prislušnog mjesta. Ovo je u javnosti poznato kao "prisluškivanje telefona" ili "prisluškivanje" ili "miking."

"Audio nadzor", kako se to u špijunaži naziva, zahteva odličnu minijaturnu elektronsku opremu, pametne metode prikrivanja i ljudski agens za prodiranje u prostorije.

Na primer, US ambasador Henry Cabot Lodge, početkom juna 1960. predstavljen pred Ujedinjenim nacijama u Njujorku, nosio je sa sobom pečat Sjedinjenih Američkih Država koji je držao i u kancelariji američkog ambasadora u Moskvi.

U njemu (pečatu) su Sovjeti sakrili mali instrument, koji, kada se aktivira, sovjetima daje savršenu reprodukciju svega što je rečeno u kancelariji ambasadora.

Instalaciju ovog uređaja, Sovjetima nije bio veliki podsticaj jer su svi stranci Ambasadi u Moskvi, počevši od lokalnih električara, vodoinstalatera, lake kuvarica i slično, bili agenti svoje države. Sovjeti nemaju poteškoća oko toga jer njihovi građani sarađuju sa svojom obaveštajnom službom, ili mogu poslati svoje prave obavještajne službenike, prerušene u tehničare, da izvrše zadatak.

Početkom maja 1964. godine, Ministarstvo spoljnih poslova US, objavilo je kao rezultat potpunog rušenja unutrašnjih zidova, plafona i podova, do "osetljivih" soba u našoj ambasadi u Moskvi, da je tu bio čak 40 skrivenih mikrofona!

Prethodni naši intenzivni elektronski testovi za tako skrivene uređaje, nisu locirali nijedan od ovih mikrofona.

U Sovjetskoj Rusiji i u većim gradovima, pojedine hotelske sobe su predviđene samo za strance. Tamo su mikrofone instalirali samo kad na scenu stupi "zanimljiv" stranac.

Mnogo ranije, 1929. godine, državni sekretar US, Stimson, rekao je javno svojim saradnicima: "Gospodo, ne čitajte jedni drugima poštu!" ). I, kad je to rekao, odmah je bio i smenjen. Naravno, ne govorim ovde o običnoj pošti, već onoj obaveštajnoj.

Bio je to, ironično, jedini američki „kriptoanalitički napor" (razbijanje koda) u to vreme. Kasnije, tokom Drugog svetskog rata, kada je Stimson bio ministar rata za vreme predsednika Franklina. D. Roosevelt, on je prepoznao preovlađujuću važnost informacionih tehnologija, uključujući i ono što danas nazivamo komunikacijom. Sudbina jedne nacije i životi vojnika zavise od „čitanja" te „pošte".

Moderna komunikaciona intelgencija, savremena špijunaža, to je visoko tehničko polje, kojim se bave najbolji matematički umovi u neprestanom ratu razuma i fikcije (pretpostavke).

Lako se to može uporediti sa borbom za naučne informacije koje sam malo ranije opisao. Svaka vlada ima beskrajne muke da izmisli nesalomivo komunikacionih sistema i zaštite ovih sistema, kao i da izabere osoblje koje bi moralo da ih vodi.

Istovremeno, to će učiniti sve što je u njegovoj moći da dobije pristup ili uvid u komunikacije drugih vlada čije politike ili akcije mogu da budu od velike važnosti za to.

Razlog za ovo stanje na obe strane (Istok i Zapad) je evidentno. Sadržaj službene vladine poruke, političke ili vojne, delikatne teme su, posebno u kriznim vremenima, angažuje najbolju i "najvišu" špijunažu kojoj se jedna vlada može nadati.

Velika je razlika između raznih amatera i i profesionalne terminologije u ovoj oblasti.

Ako se držim amatera, verovatno ću uvrediti profesionalce, a ako koristite profesionalne termine, verovatno ću se dosađivati i zbuniti amatere.

Moj izbor je nesretan i ja ću biti kratak. U kodu, neka reč, simbol ili grupa simbola. Zamena za celu reč ili čak grupu reči ili kompletna misao.

Dakle, recimo, "XLMDP" ili "79648". Na osnovu toga da li se koristi slovo ili broj koda, može se dobiti "rat" svaki put kada se pojave u poruci.

Kada je japanska vlada uspostavila čuveni kod "Istočnog vetra" za njihove diplomate u decembru 1941. godine, Sjedinjene Američke Države su bile spremne da najjednostavnije odgovore na unapred dogovorene kodne reči nakon kojih je usledio napad na Pacifiku.

U šifri, simbol, kao što je slovo ili broj, stoji za jedno slovo u jednoj reči. Dakle, "b" ili "2" može značiti "e" ili neko drugo pismo. U jednostavnim šiframa isti uvek isti simbol.

U kompleksnim šiframa koje se danas koriste, isti simbol može da znači različito slovo svaki put.

Kriptogram ili kriptograf je bilo koja poruka u kod ili šifru. "Komunikaciona inteligencija" je informacija koja je dobijena uspešnom kriptoanalizom saobraćaja drugih ljudi.

A sad da zbunim čitaoca: u potpunosti možemo da pređemo na suštinu problema. Diplomatska služba, oružane službe i špijuni svake zemlje koriste tajne šifre i šifre za poverljivu i hitnu komunikaciju na daljinu. Transmisija može biti putem komercijalnog kabla ili radija ili preko specijalnog krugovima koje su formirale vlade.

Svako može da sluša i muziku i verbalni saobraćaj. Takođe, vlade, barem u kriznim vremenima, mogu uobičajeno da dobijaju kopije šifrovanih poruka koje strane diplomate razmenjuju na svojoj teritoriji, koje će poslati kući putem komercijalnog kabla i pripadajuće instalacije.

Problem je razbiti šifre (da ih neko "dešifruje"). Određeni kodovi i šifre mogu se razbiti matematičkim analiza presretnutog saobraćaja, tj. kriptoanaliza ili više dramatično i jednostavno dobijanjem kopija kodova ili knjige šifara ili informacije o šifrovanim mašinama koje se koriste od strane protivnika ili kombinacijom ovih metoda.

U ranijim danima naše diplomatske službe, sve do Prvog svetskog rata, pitanje kodova se ponekad tretiralo više ili manje džentlmenski, često sa nesretnim rezultatima.

Sećam se priče koja mi je ispričana kao lekcija upozorenja kad sam bio mladi oficir Službe.

U mirnim danima 1913. imali smo našeg čoveka u Ministarstvu Rumunije, koji je bio cenjen političar koji je dobro se osećao na Srednjem Zapadu. Kao nagradu, postavljen je za resorng Ministra u Bukureštu. Bio je nov u igri i kodovima. Šifre su mu malo značile. U to vreme, naš osnovni sistem baziran je bio na kodu knjige, koji ću nazvati Ružičastim kodom, iako to nije bila boja koju smo tada odabrali za njeno ime.

Proveo sam hiljade sati zabrinutosti nad ovom knjigom, koju nisam video više od 40 godina, ali do danas mogu da još uvek da se sećamo da smo imali šest ili sedam reči za "period."

Jedan je bio "PIVIR", a drugi "NINUD". Drugo 4 ili 5 ne mogu da se setim. Teorija je tada bila... da je bilo naivno, da ako bismo imali šest ili sedam reči, da ćemo zbuniti neprijatelja gde smo počeli, a gde smo završili našu komunikaciju.

U svakom slučaju, naš ministar za Rumuniju počeo je od Vašingtona sa ružičastim kodom u velikoj, zapečaćenoj koverti. Stigao je bezbedno do Bukurešta. Trebalo je da bude uklopljen kao deo jednog prvatnog zaveštanja u nekom sefu.

Međutim, rukovanje sigurnom kombinacijom! Premijeru nije bilo jasno šta se desilo, a ubrzo je pomislio da bi bilo lakše da stavi šifru ispod dušeka, gde odmarao sretno nekoliko meseci. Jednog dana je nestao...Cela knjiga kodova i ministrova jedina knjiga kodova.

Veruje se da je pronašao put do Petrograda.

Novi ministar je bio u velikoj dilemi, koju je, kao političar, riješio značajnom domišljatošću. Kodirani saobraćaj u Bukureštu je u to vreme bio relativno slab. Najčešće se odnosio na pitanje o nekontrolisanim nesrećama i ratnimkatastrofama ponekad izlaganje jednom protivničkom kriptografskom materijalu koji se koristi za drugi.

Dakle, štab ili predstraža, mogu biti pregaženi i u žaru povlačenja, mogu iza sebe ostaviti kodne knjige.

Mnogi ovakvi primeri u Prvom svetskom ratu spasili su Britancima život jer su bili tako informisani o vojnim i diplomatskim namerama Nemaca.

Na početku rata Rusi su potopili Nemce. Nemački kod sa krstarice Magdeburg odmah je predat britanskim saveznicima.

Na potopljenim nemačkim podmornicama pojavili su se slični nalazi. Godine, 1917. dva nemačka dirižabla (leteća balona), vraćajući se iz racije nad Engleskom, naletela su na oluju i oborena su iznad Francuske.

Među materijalima koji su izvučeni iz njih bile su kodirane mape i kodne knjige koje su koristile nemačke podmornice u Atlantiku.

Američka mornarica krajem Drugog svetskog rata došla je do još većih uzbuđenja i priča o hvatanju neprijateljskog koda i materijala za šifrovanje.

Ovo je rezultat pažljivo postavljenog plana, a ne sreće u nesreći.

Nemačka podmornica U-505 je zarobljena. Netaknuta, 4. juna. 1944.

Obala Francuske i Zapadne Afrike i jedinice američke mornarice pod komandom Kontraadmirala Daniela V. Galeria.Tokom Drugog svetskog rata, ta saveznička akcija je rezultirala uništenjem više od 700 nemačkih podmornica.

U-505, koja se danas nalazi u Muzeju nauke i industrije u Čikagu je bio jedini koji je vraćen na plutanje i u jednom komadu. To je bila konzistentna praksa nemačkih posada podmornica čije su podmornice bile primorane da se pojave i predaju da bi podmornica potonula dok je posada odlazila na brod kao zarobljena.

Ipak, knjige kodova i obaveštajna dokumentacija, bile su prvi prioritet.

General Marshall, u pismu guverneru Deweyu, ranije, naglasio je osetljivost operacija „Involv", zapravo neprijateljske šifre, govoreći mu o koordinaciji, pokušaju američke obaveštajne službe da dobije nemački kod u Portugalu.

Operacija je zabrljala i tako upozorila Nemce da su promenili šifru koju smo već čitali, i ovo vredan izvor je izgubljen.

Nisam znao za ovaj incident u vreme kada sam primio radio poruku iz štaba u moje ratno vreme u Švajcarskoj, da ne pokušavam da dobije bilo kakve strane kodove bez prethodna uputstva.

Ubrzo posle ovoga, krajem 1944, jedan od mojih najvernijih nemačkih agenata su mi rekli da može da dobije skoro detaljne informacije o određenim nacističkim kodovima i šiframa.

To me je dovelo u priličnu nedoumicu.

Iako sam imao samopouzdanja u njemu, nisam želeo da zaključim da se lomimo oko 81 nemačke šifre.

Da nisam pokazao interesovanje, ovo bi bio pokazatelj da je takav slučaj.

Bez špijunaže, oficir bi u suprotnom odbio takvu ponudu. Hteo sam malo vremena da razmislim o tome kako ovo može biti najbolje i vežbao sam.

Sledećeg dana sam to rekao svom prijatelju kako sav moj saobraćaj do Vašingtona mora da ide preko radija.

Švajcarska je tada bila okružen nacističkim i fašističkim snagama, bilo bi takođe nesigurno da prenesem šta bi mogao da mi da.

Rekao sam da više volim da čekam dok Francuska ne bude oslobođena.

„Mandy" invazija se već dogodila da bih mogao da pošaljem informacije o njegovom kodu od strane diplomatske potere.

On je spremno prihvatio ovaj pomalo spektakularan odgovor. Najbolje planiranje i najbolje vođstvo ne mogu, naravno, predvideti sve.

Bez obaveštajne službe i bez obaveštajnih podataka iskusni obaveštajac isključuje mogućnost slučajnog i neočekivanog i često neobjašnjivog toka događaja.

Ponekad čovek koji ima nešto što mu je na umu, sigurniji je u razgovoru sa zapadnjačkim informacijama: recimo, oficir za vezu na 10. 000 milja daleko od kuće koji čeka za priliku putovanja u inostranstvo, hoće da ga potražim.

Sovjetski naučnik ili tehničar koji posećuje jugoistočnu Aziju, na primer, možda bi pričao na opušteniji način nego da je tamo negede iza „Gvozdene zavese".

Instrukcije Kremlja sovjetskom zvaničniku u Egiptu, ako su dobile našu pažnju, mogle bi baciti malo svetla na sovjetsku politiku prema Berlinu.

Godine 1958., arapski student iz Iraka koji je uzimao neke napredne studije u Arizoni dobio je pismo zbog koga je odmah otišao kući.

Kad je odlazio, nagovestio je svom američkom prijatelju da je razlog njegovog iznenadnog odlaska toliko jedan važan politički događaj u njegovoj domovini.

Nekoliko nedelja kasnije, usledio je irački državni udar koji je zapanjio Zapadni svet i ostavio neke US obaveštajce posramljene, sa crvenom bojom lica. Ova informacija o iračkom studentu je „negde nestala", na putu do Vašington, a mogla je da otkrije znatno više od državnog udara u Bagdadu.

(Nastavak u sledećem broju)