Tabloid je pozvan

Najbolji čovekov prijatelj u najgoroj evropskoj državi

Pseći život u Srbiji

Tokom najhladnije nedelje ove zime, sa Željko Stojčićem razgovarili smo o ljudima i napuštenim životinjama, pre svega psima. Kaže da se ne može setiti ni kada je tačno počeo da spašava, pomaže, hrani, brine se i udomljuje ulične pse. Ne zove ih lutalicama već napuštenima i odbačenima. Uz opasku da je reč o velikoj temi, koja se načine povodom hladnih dana a posle ponovo padne u zaborav, Željko iz iskustva kaže kako zima i mrazevi bukvalno jedu zdravlje životinjama prepuštenim ulici.

Vladimir Đoković

"Svakog dana sve je više pasa na ulicama. Do juče su bili u dvorištu, sa hranom i vodom, neko se o njima brinuo, a onda na ulicu, na minus 12, unezveren, ne znaju gde će i šta će. Temperature u minus ubiju dosta pasa, a za njih se na kraju i ne zna. I kad su dvorištu a nedovoljno zbrinuti zima im skrati životni vek a kamoli na ulici. Ko to ne razumem, neka uzme tanku jaknu i neka izađe dva sata na ulicu na minus dvanaest, i shvatiće kako je psu" - plastično objašnjava Željko Stojčić.

Ipak postoje i psi koji su na gradskim ulicama i imaju neke svoje staratelje, a neki od njih su i dobro zbrinuti. Pančevo je, uostalom prvi grad koji je prihvatio gradske kućice za pse ali kako naglašava Željko svakog dana, nezavisno da li je zima, na ulice pančeva stižu novi psi.

"Stižu upravo od ljudi koji uzmu štene. P a štene sa 5-6 meseci počne da jede obuću, kopa rupe po dvorištu, ili jednostavno dosadi. Onda im više ne treba taj pas, više nije u modi - i taj pas ide na ulicu. Veliki je procenat pasa koji nisu kastrirani odnosno sterilisani, pa ti psi zbog svog nagona u određeno doba odu, kao pobegnu. Posle ljudi kažu pobegao im pas, pa ne može da pobegne ako je advekvatno obezbeđen. I to je opet greška vlasnika. " - smatra Željko Stojčić.

On suštinu problema vidi u neodogovornom vlasništvu, koje kod nas kao da je sistemski omogućeno.

"Svi se hvatamo za sterilizacije, da bi bilo što manje štenaca...Sklanjamo ih sa ulice, lečimo. A niko se ne pita otkud taj pas na ulici? Nije nikao sam, nije se tu sam pojavio. Pazite, izraz pas lutalica - to ne postoji, svi su psi potekli od nekoga, neko je tog psa izbacio... I ako je ženka, eto teranja, parenja, i eto novih štenaca na ulici. Tek 10 posto ih preživi, i od njih bude novih štenaca. Alii ni to nije problem, mislim da je podatak da je od pasa na ulici samo do 5 posto onih koji su rođeni na ulici. Sve ostalo su novi psi neodgovornih vlasnika. " - naglašava Željko Stojčić.

Naši propisi su odlični, smatra on, ali kazne protiv neodgovornih vlasnika, za izbacivanje na ulicu ili nečipovanje niko ne izriče.

"...Čipovanje obavezno, a tvrdim da u pančevu nije čipovano 30 odsto pasa koji mogu da se nazovu vlasničkim. Trenutno cena čipa i vakcina je od 1.100 do 1.300 dinara. I to se plaća jednom godišnje i zakonska je obaveza vlasnika, a što se to ne poštuje - pa nema ko da ih natera. Našim inspekcijskim službama se to prijavljuje - većina ne bude procesuirana a one koje jesu završe se sa nekim opomenama. Čak i kada se po čipu nađe vlasnik psa sa ulice, odgovor je " pobegao mi je", ili "izašao je da se prošeta". Jednostavno ne zanima ih i kad su im njihovi psi na ulici. Ponašanje inspekcija nije tolerancija nego nerad. Ne zanima ih, to je prevelik posao da provere čipovanost u ulici gde u 95 odsto kuća imaju pse. A i kad im ostave opomenu - vlasnici se samo reše psa" -

Željko navodi i da u Engleskoj recimo čipovanje pasa nije obavezno. Neka naša društva za zaštitu životinja odmah spomenu ida tamo ima eutanazije, napominje Stojčić, pa ima ali u čitavoj Engleskoj dnevno bude tako ubijeno do 30 životinja a kod nas gde to zabranjuje zakon bude i do petsto životinja dnevno ubijeno. I sad Englezi nisu humani a mi kao jesmo - zaključuje Željko.

"Priča je jednostavna i gde postoji obaveza čipovanja i gde nema eutanazije, svuda je priča ista - kazne su ogromne. Nema popuštanja, naplaćuju se kazne neodgovornim vlasnicima, država radi. Recimo ako pas bez povodnika napusti park za šetanje pasa u Engleskoj kazna 350 funti. A kod nas eutanazija životnja je Zabranjena zakonom o dobrobiti životinja, a šinteraji u Srbiji, procene su, dnevno ubiju 350 do 500 životinja, na najgore moguće načine. Pa ja sam podnosio prijave protiv nadležnih u pančevačkom šinteraju na osnovu njihove dokumentacije zbog ubijanja životinja bez potrebe, i protivno zakonu. " - navodi Željko Stojčić.

Zakonske kazne za nečipovanje i isterivanje psa na ulicu kod nas niko ne izriče i to je problem - ocenjuje Željko Stojčić:

"Državu to ne zanima. Pas na ulici joj donosi mnogo veće pare nego da nije na ulici. I zato ih je sve više . Recimo u Pančevu gradski šinteraj radi sterilizacije, i mi pojedinci i te neke organizacije rade isto to - takozvani nevladin sektor. I ja sad ka saberem koliko se dnevno uradi sterilizacija u Pančevu ne bi smeli da imamo ni "p" od psa na ulici, međutim pasa je sve više i više. To je priča nivou države. Čuven je taj program CNR odnosno "uhvati, steriliši i pusti " koji se ovde sprovodi više godina. I na dosta mesta u Srbiji. I onda bi po tom programu trebalo da sve bude super, da nema više kuja koje nisu sterilisane, daa tako bude i manje legala - a mi svaki dan u Pančevu imamo od 3 do 5 legala novih štenaca. Za pola se ni ne zna i oni pocrkaju. A oni koji se odnesu u šinteraj su osuđeni na smrt, oni su bukvalno rođeni da bi patili i da bi umrli. Stvarnost je da sve što se radi oko pasa radi se da bi se nekom zamazale oči." - ocenjuje Željko Stojčić.

U ovoj oblasti mnogi žele da ostave utisak da se nešto radi a društvo izgleda da ništa ne dobija, smatra Stojčić, jer sve se vrti oko para.

"Evo ovako, pas je na ulici i neko pozove šinteraj. Oni psa ne nađu - to je 1.500 dinara, ako ga uhvate to je 3.000 dinara, u njihovom šinteraju je dan boravka 400 do 500 dinara, onda se pas sterilise što je 3-4.000 dinara, pa se čipuje i vakciniše, pa se vraća na ulicu. Znači od ulice do ulice, šinteraju je taj pas doneo oko 15000 dinara, naših para. A onda neko prijavi tog psa, šinteraj ga pokupi, drži ga do 7 dana, sve to naplati i na kraju se pas ubija. I to se sve opet naplati. I tako pas vredi za šinteraj do 20.000 dinara. Ako ga ne pokupi šinteraj, pokupi ga neka organizacija ili pojedinac koji hoće da ga leči. Jako je malo nas koji to radimo iz nekih svojih sredstava -možda 1 posto. Ostalo rade društva za zaštitu životinja koja su čuveni nevladin sektor. A 95 odsto tih društava živi od ovoga, na ovaj ili onaj način. Recimo postoje organizacije koje se bave sitnim stvarima, pronađu unesrećenog psa, slikaju ga, okače na fb, i traži sitne donacije. Postoje i ozbiljnije organizacije, društva, koje imaju veći broj životinja koje su po pansionima, te organizacije dobiju veće donacije. Od ukupnih donacija, oko 30 odsto bude iz Srbije a ostalo su donacije iz inostranstva. Tvrdim da u Srbiju mesečno uđe oko 1,5 miliona evra donacija, čistih para, kao donacije za naše pse. A je iznos samo za ove sitnije vrste organizacija. A onda postoji i jedan broj organizacija gde su profesionalci - ljudi koji se samo time bave. Ništa u životu ne rade, osim što su predsednici nekih društava za zaštitu životinja. To su ozbiljni igrači, i njih nema na FB-u da traže donacije, nema ih da javno kukaju. Rade projekte i sarađuju sa velikim svetskim organizacijama i tu su ogromne pare..." - opisuje situaciju u Srbiji Željko Stojčić.

Prema Željkovim saznanjima u Pančevu postoji i dvadesetak ljudi koji finansiraju spašavanje pasa iz svog džepa, rade svojim vozilim, u svom smeštaju. Manje problema bi bilo kada program "uhvati, steriliši i pusti" u praksi ne bi šepao.

"CNR program je teoretski super. Smanjuje se broj napuštenih životinja jer se sterilizacijom sprečava dalje razmnožavanje, a pas čuva određenu teritoriju od drugih novih pasa. Ali čitav program postane nebitan ako se ne rade uporedo i druge stvari. Obavezno čipovanje se ne sprovodi, kažnjavanje za izbacivanje životinja nema. A, imamo mnogo kotitelja - ljudi koji imaju odgajivačnice. Svi oni kažu da su registrovani a u čitavoj Srbiji po Agenciji za privredne registre ima 5 registrovanih odgajivačnica kao pravnih subjekata. A svi ostali imaju jednu kuju koju kote do iznemoglosti. Pa kad ne mogu da prodaju štence poklanjaju ih, ili odu na ulicu." - pričao o praksi u Srbiji Željko Stojčić i predlaže rešenje: "...Priča je mnogo jednostavna. Imamo zakon i kazne, i to treba da se sprovodi. Mnogo njih bi mi skočilo za vrat ali tvrdim da bi trebalo uvesti zabranu parenja i prodaje štenaca svih rasa u najmanje 24 meseca. Za mene su odgajivači oni koji čuvaj svog psa, upare ga jednom ili dvaput u 7 godina, a neko ko kupi štence labradora za 20 evra, spakuje ih u neku šupu, i pari ih svakih šest meseci - praktično stvara štence koji završavaju na ulici. Ovom zabranom na dve godine dobili bi da ljudi ne mogu da kupe štene za 20 evra, da nema ni uvoza, i time dobijamo da svi ljudi koji hoće psa, moraju da ga udome. To je jedino moguće rešenje." - predlaže Željko Stojčić.

Svestan je ipak da takvo rešenje ne odgovara nikome jer ne donosi nikome pare.

"A ovo sada što imamo donosi pare. Napušteni pas na ulici donosi pare šinteraju, državi, društvima za zaštitu životinja, pojedincima, pa i onima koji prijave da ih je ujeo." - smatra Stojčić.

Zabrana parenja na dve godine imala bi poseban značaj.

"Ko hoće psa mora da ode u šinteraj, u azil ili kod nekog pojedinca i da ga udomi. A tamo bi morali da ih čekaju za udomljavanje psi koji su čipovani, sterilisani odnosno kastrirani i vakcinisani. Bez toga nikada ne udomljavam životinju - a mnogo sam pasa do sada udomio. I tako bi ispraznili šinteraje i prihvatilišta za pse, i imali potpunu kontrolu onoga što se udomljava. Psi čipovani a mi smo ispoštovali zakon i bez inspekcijskih provera. E onda ako se takav pas pojavi na ulici, a nije prijavljen njegov nestanak, država mora da reaguje i inspekcija da naplati kaznu. Eto koraka da pitanje napuštenih životinja počne da se rešava i vrlo brzo da se vide rezultati, veoma povoljni, i to za par meseci, ali to nikome ne odgovora. " - realno procenjuje Željko Stojčić.

Naš sagovornik je svestan da pomaci nisu mogući bez organizacija za zaštitu životinja koje bi zajednički nastupale. A među njima postoji, kaže, neki tihi rat.

"Postoji organizacija koja jako tesno sarađuje sa državom, i pokriće je državi za stvari koje radi, a ta organizacija ima tesnu saradnju sa velikom svetskom organizacijom koja je podržava kroz projekte i na druge načine. Sa druge strane postoji do 10 organizacija tih profesionalaca, samo se time bave i jako lepo od toga žive. I sad njima je tu bitno da se uglave na mesto ove jedne, a on se bori da se to ne desi - sve se vrti oko para a ne oko zaštite životinja" - kaže Željko Stojčić.

Po njemu posebna sramota i bruka države je da društva za zaštitu životinja može svako da registruje.

"Tako je u pančevu jedno osnovano da bi moglo da prima pare. Predsednik mu je neko ko ima 30-40 pasa koji žive u užasnim uslovima i neko kome je šinteraj odneo pre par meseci 7 džakova leševa jer mu je uletela zaraza, neko ko je pustio 20 pasa na ulici kad mu je bila inspekcija. Odrasli kod njega pa ih izbacio i to veče ih 6 poginulo od kola, nisu znali da se snađu. I sadi taj ima društvo za zaštitu životinja, i dalje pravi priču, pa gde prođe - prođe. A onda neko ko u stvari nema pojma napravi i događaj u Beogradu pa pola prihoda da njemu za njegove pse. To su vrhunski manipulatori, a životinja je tu totalno nebitna. To su, po meni, ljudi koji pobiju više životinja, sa svojim glupostima i neznanjem, nego šinteraj, recimo." - ocenjuje Željko Stojčić.

Za njega u zbiru situacija je "ludilo iz koga postoji izlaz" kad bi država htela da rešava. Smatra da odgovornost za stanje imaju i organizacije za zaštitu životinja.

"...Meni su oni glavni su krivci jer ih ne interesuje da poprave stanje jer im to ne odgovara. Oni žive od brige o životnjima, uzimaju pare a ništa bitno ne rade. I tehnički ima tu dosta prevara. Pa neki oglase polomljenog psa, i počnu da stižu donacije, pas umre a oni to ne objave. A ima i onih koji namerno psu polome nogu pa to rade. Onda postoje prihvatilišta, odnosno društva za zaštitu životinja koje se bave samo hendikepiranim psima. Polomljeni, bez noge. I oni imaju zatvorene grupe na društvenim mrežama gde objavljuju fotografije, i onda stižu pare, donacije od stranaca. " - navodi primere prakse Željko Stojčić.

Imam iskustva sa udruženjima, prošao sam to, zato i znam da je čitava priča je oko para.

"...A recimo najveći problem imaju psi na ulici koji su se pojavili danas, na ovim temperaturama, niko o njima ne brine a ne znaju da se snađu. Imam na svom FB profilu gomilu takvih snimaka, i uvek su isti, samo su različite životinje. Kovinski šinteraj pokupi, steriliše i onda umesto da ih vrati u njihov kraj, izbaci ih na pola puta do Pančeva. I tu onda stradaju. Oni su ispoštovali program, uzeli pare, a neće niko da im sedi na glavi da imaju previše pasa u Kovinu ili Bavaništu. A to 90 odsto pasa ne preživi. " - navodi lično iskustvo Stojčić.

Da udruženja ali okupljena i aktivna u svom poslu mogu biti deo rešenja smatra i Stojčić.

"Jednom se okupilo deset udruženja u grupu u Srbiji. Pisali dopise i prijave, svašta se radilo, a pratila su ih druga udruženja. Lepo je funkcionisalo a čak je i državna uprava za veterinu imala problem sa tom grupom. Dosta šinteraja je zatvoreno, i to je toliko lepo radilo da je nekom smetalo. I gle čuda nije smetalo državi nego jednom društvu za zaštitu životinja jer je stanje počelo da se menja. Jer je i po 80 udruženja znalo da stane iza dopisa ovih 10. Tako okupljena udruženja su reagovala i kad je država svojevremeno htela da uvede meru da se svi psi koji se za osam dana iz šinteraja ne udome - eutanaziraju. Procena je tada bila da će od 150.000 do 200.000 životinja biti ubijeno za 60 dana. Zvuči nemoguće ali moguće je jer je bilo dana kada je pančevačkom šinteraju ubijano 100 pasa dnevno. Grupa organizacija je tada pokazala snagu i sprečila tu izmenu zakona jer je 86 domaćih društava i preko 60 stranih istoga dana potpisalo na isti papir i reagovalo u isto vreme u Srbiji, sudu za prava životinja u Lozani i u inspektoratu u Dablinu, i u Evropskom parlamentu. I sve to za 24 sata, pa država nije znala šta je snašlo. Posle je država prihvatila po prvi put da sedne za isti sto sa udruženjima koja su dobila otvorene ruke da kažu šta hoće. Eto, kad bi hteli nešto da promene, to može da se uradi preko noći jer mi imamo uvek 50 do 60 stranih udruženja koja hoće da podrže. Ali to našim udruženjima ne odgovara jer nema novca. Da se vratimo na psa na -12, njima je loše jer nema ko da ih skloni. A predsednici udruženja sede u toplim sobama, kuckaju i šalju mejlove, to smatraju svojim poslom. Da budu predsednici a ne da sklanjaju pse sa ulica na minusu.... " - ogorčeno priča Željko Stojčić.

Da je o politici i parama reč Željko Stojčić tvrdi i na osnovu nedavnog događaja u Pančevu.

"Najavi jedna organizacija protest zbog stanja u šinteraju, i nerada inspekcijski službi oko nekažnjavanja zbog čipovanja i izbacivanja pasa na ulicu. Dakle čisto i jasno do kraja. Onda predsednik druge organizacije počne da piše da je protest zlonameran i da je politički motivisan. A zašto? Pa zato što taj isti sedi u opštini u nekom timu, i tu je povezan sa rukovodiocima šinteraja i drugima, i protest mu ne odgovara. Sve dakle interesi i pare" - konstatuje Željko Stojčić.

Naš sagovornik upućen je u stanje u ovoj oblasti u Srbiji. Navodi nekoliko primera nove prakse.

"E sad postoje i privatni šinteraji. Kao što je čuvena Avenija MB iz sela kod Vrnjačke banje. I ona pokriva skoro celu državu. Recimo ugovor sa opštinom koja im je udaljena 300 kilometara. Odu uhvate pse i treba da se čipuju, sterilišu, vakcinišu i vrate u tu opštinu. I posle niko ne zna gde su ti psi. To je šinteraj koji ima kapacitet od nekoliko stotina pasa a oni pokupe hiljade i hiljade pasa širom Srbije. Pitanje je da li ih ubiju, ili ih puste ko zna gde. A druga priča je sakupljanje leševa životinja. Recimo pančevački šinteraj ih ne skuplja jer je to prepušteno nekoj firmi iz Novog Sada. I onda leš čeka danima da oni dođu, to je ludilo. Nova je i situacija je da opštine, lokalne vlasti, sve više pritiskaju i državu i ministarstva, jer je sve veći broj životinja na ulici, i sve više ujeda, i lokalni budžeti više ne mogu da izdrže ta plaćanja. I tu se definitivno nešto sprema. Imamo i novo ludilo da su šinteraji u Srbiji napravili svoje poslovno udruženje. I to je moguće jer udruženja za zaštitu životinja ne rade svoj posao, i nisu organizovana. Biće sve gore i gore ako udruženja nisu organizovana, i sve će se loše završiti za te životinje. Država kako god se okreneš uzima pare, i ovako i onako, a najveći krivac po meni za stanje su društva za zaštitu životinja, taj nevladin sektor, jer oni mogu da spreče ali to ne žele. Jer njima stanje odgovora, oni od toga žive, i to je tako" - rezignirano konstatuje Željko Stojčić.

Zbog zbog stalnog priliva pasa na gradske ulice građani počinju da ih se plaše.

"Društva za zaštitu životinja su subjekat koji je naterao neke lokalne samouprave da se prihvati programa, uhvati steriliši i pusti, kao u Pančevu. To je urađeno da bi oni sebi napravili priču da su uradili dobro delo. I sad imaš mnogo pasa koji se po programu vraćaju na ulici, ali i novih životinja na ulici. Sve je više pasa na ulici, a imaš na ulici i ljudi koji su ravnodušni, i onih koji ne vole životinje. I ide porodica ulicom i prođe pored jedne kuce kao da ne postoji, ne smeta im. Ali već sutra ta ista porodica se sretne sa pet kuca, a jedna laje na kolica a onda laju svi, i ti ljudi više nisu ravnodušni nego će da traže kamen da ih gađaju. I tražiće da se sklone sa ulice ti psi. Tako se sve više i više ljudi okreće protiv životinja. Ovo je teško reći ali je istina oni se okreću iz realnog razloga jer je životinja sve više i više. Eto dokaza da program steriliši i vrati na ulicu nemože da funkcioniše bez ostalih stvari o kojima smo pričali. Jer ćemo u jednom momentu doći do toga da ćemo imati ogroman broj životinja na ulici koji će smetati i onima koji vole životinje. Zbog ovog sad što pričam, mnogi će mi skočiti za vrat, ali to je tako. " - analizira Željko Stojčić.

Pojedinac, ma koliko požrtvovan i aktivan, teško da išta može da promeni. Društva bi mogla posebno zajedničkim nastupom smatra Stojčić.

"Društva za zaštitu životinja mogu da nastupe, da traže sastanke. Ja to ne mogu jer jurim za poslom da bih nahranio životinje, jer ja ne primam donacije niti ih tražim niti bi ih primio, ja moram da radim, pa da se brinem o tim životinjama, nemam vremena niti želim da sad ja kuckam mejlove. A greška društava je smatram što se bave kucikama i macikama ispred zgrade i u kvartu. Po meni treba prvenstveno da rade pravni deo priče, da vrši pritisak na državu da se nešto promeni. To ne rade pa tako jedan deo krivice na sebe preuzimaju. Po meni su oni i glavni krivci jer najčešće ništa ne rade osim što uzimaju pare. Neki realno pomognu životinjama, ipak veći deo njih samo lepo žive od toga" - smatra Željko Stojčić.

Željko Stojčić ima svoj FB profil i kaže da mu mnogi preko mesindžera nude pomoć i donacije za pse.

"Ja im samo odgovorim uvek da meni pomoć ne treba. Donacije ne primam, ni u novcu ni u hrani, jedino tražim da dele postove da bi udomio što više životinja. Jer meni je poenta da pokupim životinju, da je izlečim i da je dalje udomim. A ne da kod mene umiru od starosti. " - kaže Stojčić.

Pitam ga i za motivaciju a on kaže da ne zna koliko je bitna priča o njemu.

"Jako dugo se bavim psima. I to što radim kad pogledam unazad je budalaština. Ipak moj život je tome posvećen, ja auto kupujem da mogu da stavim životinju, tako biram i objekte u kojima živim. A to je budalaština, jer mi se čini da presipam iz šupljeg u prazno. I od kad se bavim konstanta je da jednog psa spasim a pet izgubim, i to tako ide u krug. Priče o životinjama su neverovatne, bukvalno ih sa samrti spašavamo, ali jednog spasiš pet izgubiš. Svaku životinju sam udomio sa ugovorom, svako udomljenje kontrolišem. Pa i pse koje sam udomio pre deceniju, i one koji su na 300 kilometara - nekako obiđem. A puno sam ih spasio i udomio.

Ranije je ulazio u pančevački šinteraj, vodio pse kod veterinara, hranio ih, utopljavao a sada ga više kaže tamo ne puštaju.

"Samo iz tog šinteraja sam udomio ne znam ni ja koliko pasa. Ja vozim, udomljavam, kontrolišem, o svom trošku. I sad mi zabrane prilaz, jer im snimci koje sam objavljivao nisu u interesu. Ja imam puno pasa, i dnevno mi kroz ruke prođe, na ovaj ili onaj način 4-5 životinja, i tako je godinama. Brojke su jako, jako velike. Pomažem psima ali i ljudima koji brinu o psima, i sreća je pa nisam jedini koji je takav u Pančevu, ima sjajnih ljudi, ali ima i jako velikih skotova. Ne mogu da objasnim kako sam i zašto počeo. Ja prosto stanem pored svakog psa koji je ugrožen. Spavaju mi psi u kolima, neki bi rekli da je surovo, ali je dobio hranu i veterinanara, nemam drugo rešenje i spava u kolima. Ja ne mogu da prođem pored životinje koja je ugrožena, takav sam od malih nogu. Nekad ih samo nahranim, nekad raznosim slamu i punim te ulične kućiće, mnogi ni ne znaju da sam tu, ni da postojim. Ćutim, uradim, odradim, idem dalje. Poslednjih par godina tek objavljujem te video snimke na fejsbuku, ranije nisam hteo ali sam shvatio da jedino sa tim nekim objavama može ljudima da se pokaže da ta neka društva za zaštitu životinja u Pančevu koja se plasiraju kao veliki da oni u stvari ne rade ništa, nego da postoji milon nekih nas koji radimo a da neko drugi to sebi pripiše i skine kajmak. Mene ne zanima da ja zbrinem životinju da bih uzeo neke pare za nju, a još manje me zanima da je zbrinem da bi me neko tapšao po ramenu." - priča o sebi Željko Stojčić.

Na insistiranje da ipak nešto novo kaže o motivima tolike brige za napuštene pse odgovora:

"S time živiš. To ti je, znaš, sve kao kad navijaš za Zvezdu. Ja navijam čitav život za Zvezdu. Gubi, loša je ali navijaš za nju i to je to. E, isto je i ovo, jednostavno ja sa time živim. Treba živeti sa tim životinjama, to je život. Ali moraš i da im pružiš normalne uslove za život, da su zbrinuti , da nisu gladni, da su veterinarski pokriveni. Živiš sa njima i one žive sa tobom. To je to" - kratko kaže Željko Stojčić.