Esej

Iz knjige akademika, prof. dr Kaplana Burovića, "Albanski morbidni falsifikati" (IK "Balkan, 2018., Ulcinj)

Osuđen sam na smrt

Kao jedini "evropski Mendela", akademik prof. dr Kaplan Burović, robijao je decenijama u enverostaljinističkom logoru u Albaniji i na svojoj koži osetio sve užase najcrnjeg totalitarizma. Iz njegovog dela "Albanski morbidni falsifikatu", jedne od preko stotinu knjiga koje je do sada napisao, "Magazin Tabloid" donosi odabrane delove.

Akademik, prof. dr Kaplan Burović

Usmeno i pismeno, više puta sam izjavio da sam potpuno nevin osuđen na smrt od albanskih vlasti, ne pogrešno, nehotice - već svesno i sasvim namerno. Izvolite dokumenta i činjenice: čim sam stigao u Albaniju kao politički emigrant, Enver Hodža je stupio u pregovore sa Josipom Brozom Tito za moju razmenu sa albanskim književnikom Martinom Camajem, koji je - nešto pre mog emigriranja iz Jugoslavije u Albaniju - emigrirao iz Albanije u Jugoslaviju. Po međunarodnom zakonu ova razmena bila je nedozvoljena. Tito i Enver Hodža su se pravili kao da poštuju međunarodne zakone, da bi izbegli osudu javnog mnenja i, posebno, mere međunarodne zajednice protiv njih. Zato su i jedan i drugi postavljali emigranta u takav položaj, prerađivali su ga policijski i tretirali na taj način, da bi ga ubedili da treba da napravi molbu za povratak u svoju domovinu, odakle je došao, jer, bilo kako bilo, tamo (pa i u zatvoru!) ipak je bolje negoli kod njih, gde je emigrirao i tražio političko sklonište. Na ovaj način, imajući njegovu molbu u ruke, oni su bez ikakve opasnosti mogli da vrate i razmenjuju svoje političke emigrante, kao i do tada, jer međunarodni zakon nije branio državama da dozvole povratak u svoju domovinu onim političkim emigrantima, koji bi to sami zatražili.

Kao i mnoge druge, tako je i mene Enver Hodža stavio u policijsku obradu, tretirao me na taj način da bi mi život došao na vrh nosa (i doveo mi ga na vrh nosa!) - sledstveno - da bih napravio molbu za povratak odakle sam došao. Za prelaz u neku drugu zemlju, posle prekida diplomatskih odnosa sa SSSR, nije bilo govora!

Albanske su me vlasti tresnule u koncentracioni logor jugoslovenske emigracije u Cermi, sred blatišta Muzećeje, 20 km udaljeno od gradića Ljušnje, gde sam gladovao, a pili mi krv komarci, vaši, stenice, buve, svakakva gamad, nečistoća i smrad. Taj logor nije imao ni nužnika, ni kupatila za pranje tela i veša! Preko svega - tu su me vređali i ponižavali, terorizirali agenti albanskog SIGURIMI-ja, specijalno instruirani za to.

Među ovim emigrantima bilo je interniranih tu još od 1948. godine. Viši oficiri JNA, visoki državni i partijski funkcioneri, visoki intelektualci, ali pretežno obični radnici, seljaci i mladež. Nekima behu osedele kose, drugima pale kose, svi depresirani i razočarani, dobrim delom deklasirani i degenerisani u svakom pogledu, svi u očekivanju ili da se uhapse, ili da im se uvaži molba i dozvoli povratak u Jugoslaviju, svojoj kući i porodici, ako su je još imali. U tom njihovom očajanju, pošto im vlasti nisu ni odgovarale na molbe za povratak, mnogi su pokušali da se bekstvom vrate. To je bilo samoubistvo, jer su ih vlasti pratili na svaki korak i samo očekivali to, da bi ih uhapsili. I hapšeni su! Vrlo-vrlo retko ko je uspeo da pređe granicu. Jedan dobar deo ovih nesrećnika je prošao kroz zatvor ne samo po prvi put, već i po drugi i treći put, desetinama godina interniranja i zatvora, gde su radili kao robovi po rudnicima, ostareli, slomili se fizički i psihički, umirali, ili vršili i samoubistvo.

Ipak ja nisam napravio tu molbu za povratak, od albanskih vlasti tako željno očekivanu. Ali sam zato tražio, usmeno i pismeno, ako nemaju parče hleba da mi dadnu i ako ne mogu da mi dozvole da nastavim moj književni i naučni rad, da mi bar dozvole da odem u Kubu - kod Fidel Kastra, sa kojim su imali prijateljske odnose, u Kinu - kod Mao Ce Tunga, pa i na frontu Vijetnama - kod Ho Ši Mina, naglašavajući im otvoreno da sam rad i da poginem na frontu za slobodu i demokratiju, za stvar radnog naroda, ali nikako da me pojedu ničiji komarci, vaši, stenice, buve i svakakva gamad, nikako da me ma ko vređa i ponižava, zlostavlja, nikako da me provociraju vucibatine emigracije.

Na moje usmene žalbe odgovarali su mi da će to predstaviti nadležnim organima, a na pismene - nisu odgovarali nikako.

I dok su oni očekivali da i ja napravim molbu za povratak, ja sam se naprotiv, upregao svim silama, svim mojim znanjima i snagama da povratim optimizam i nadu emigrantima, da ih otrgnem od njihovog razočarenja, očajavanja, i da ih mobiliziram na ujedinjenom frontu protiv Josipa Broza Tita i njegove socijal-fašističke klike, koja je uzurpirala narodnu vlast i proletersku diktaturu pretvorila u ličnu diktaturu svog firera Josipa Broza. Neke od ovih, kako su to već i sami izjavili preko medija, ja sam ih spasio ne samo zatvora, već sam im spasio i život. Moje kulturno-prosvetno i društveno-političko delovanje u tom logoru je bilo bez presedana ne samo u istoriji tog logora, već bez presedana i u istoriji svih logora Albanije, moguće i sveta. Mnogi emigranti, koji su primili i albansko državljanstvo, među njima i mnogi Albanci, da bi se vratili u Jugoslaviju pravili su molbe da im se skine albansko državljanstvo.

Da bih povratio optimizam kod emigranata, ja sam iz tog logora napravio molbu za albansko državljanstvo, koju su mi vlasti odbile, zbog svojih paklenih planova sa mnom. I pored toga ja se nisam razočarao. Mobing se nastavio. Nastavio sam i ja moju borbu da sačuvam ne samo sebe, već svu jugoslovensku emigraciju u Albaniji od svih loših istupa, od razočarenja i raspada, deklasiranja i degeneracije. Preko est- rade i pozorišta, koje sam organizovao u logoru, i preko mojih pozorišnih skečeva i komada, drama i komedija sa više čina, ja sam otvarao oči ovoj emigraciji da se čuvaju provokacija, koja su im činiii njihovi ,,drugovi", koji su bili u službi albanskih vlasti - SIGURIMI-ja.

Tako im propade pokušaj da me razmene sa književni- kom Martin Camaj.

Od mojih dela objavljenih u Jugoslaviji, od mojih pisama, koja sam iz tog logora pisao partiji i vlastima Albanije, posebno od mog držanja i rada sa emigrantima, Enver Hodža sa svojom klikom se ubediše da ću se ja okrenuti i protiv njih, čim budem saznao da je i u Albaniji uzurpirana narodna vlast i us- postavljena socijal-fašistička diktatura. Zato su me uveli u njihove crne liste ili da me razmene (ukoliko jednog dana budem napravio molbu za povratak!), ili da me uhapse i likvidiraju fizički. Zato su nastavili sa zlostavljanjem, teroriziranjem i policijskom obradom, mobingom.

Iako su granicu osigurali ne samo stražama i psima na svaki korak, već i bodljikavom žicom, kroz koju su propustili i struju, u jedno vreme kad ne samo sela, već i gradovi nisu imali struje ni za osvetljavanje, albanske su se vlasti bojale da im ja ne pobegnem. Oni su znali, ako im ja pobegnem, da ću svetu reći sve što sam lično pretrpeo, što sam video i slušao u Albaniji. Oni su već upoznali moje pero, a i moju odlučnost, odvažnost i smelost. Videći kako se neustrašivo borim protiv Tita, za koga su mi sami rekli da je poslao svoje agente da me i fizički likvidiraju, da me ubiju, mogli su zamisliti kako ću se boriti i protiv njih, ako se dočepam slobode. Zato su preduzeli mere da mi blokiraju sve tri svoje granice, ne samo jugoslovensku, već i grčku i italijansku.

Čime i kako?

Počeše da mi objavljuju tu i tamo koju pesmu, koju pripovetku, najzad mi objaviše i roman Izdaja, pa zbirku pripovedaka Odjek Koraba i novelu Zmija. Sva disidentna dela, protiv Tita i njegove klike.

Ovime su mi blokirali granicu Jugoslavije. Posle tih objavljenih dela, kojima sam podvrgao demaskiranju i najoštrijoj kritici titoizam, ja više nisam imao kako da se vratim tamo. Ponudili su mi sami da me pošalju tamo kao "diverzanta ", ali ja na to nisam pristao iz više razloga. Nije mi ni na kraju pameti bilo da je to bio njihov pakleni plan da me živog predaju Josipu Brozu, na bazi ugovora o uspostavljanju diplomatskih odnosa na rang ambasada. Naprotiv, pomislio sam da hoće da me pošalju tamo misijom da ubijem koga, ili da razdam brošure Envera Hodže protiv Titovog revizionizma, kako su to činili sa mnogima, pa i sa nekim od mojih drugova.

Kako rekoh, moju molbu za albansko državljanstvo oni su odbili. Zašto? Pa eto, oni su imali u planu ne samo da me razmene, već - ako im to ne uspe - i da me pošalju kao diverzanta u Jugoslaviju. Razmenu i slanje kao diverzanta oni nisu mogli da čine sa osobom koja je albanski državljanin! Sve su svoje diverzante vrbovali iz redova jugoslovenske emigracije (na strani Grčke - iz grčke emigracije), a sa ciljem, ako se uh- vate i optuže albanske vlasti za diverziju, da im vrate to protuoptužbom: da tobože jugoslovenske vlasti lažu i insceniraju sudske procese svojim građanima, kao da su poslati za diverziju iz Albanije. Zato, o našem emigriranju u Albaniji, nikada nisu dali ni najkraću vest preko svojih medija, pa ni o meni, koji sam bio afirmiran kao jugoslovenski književnik, disident, pa i politički osuđenik. Davali su vesti samo za one koje su pustili da odu za SSSR i za one, koje su na bazi njihovih molbi razmenjivali na granici.

Grčka granica za mene je bila zatvorena pre svega jer grčke vlasti su bile u jako dobrim prijateljskim odnosima sa jugoslovenskim vlastima (Trojni pakt Balkanskih zemalja!), zatim Kaplane i Arslane (muslimane) Grci obično nisu primali ni ka- da su bili albanski državljani, posebno ne one koji su afirmirani kao komunisti.

Italijanska granica je Jadransko more, koje ja, iako izvrstan plivač, nisam se usudio da prepijivam, pa i ne znam da ga iko do danas preplivao. I pored toga, provocirali su me da pokušam sam i sa decom da i Jadransko more preplivam, da bi me uhvatili i tako opravdali moje hapšenje! Ovako sam bio izoliran u Albaniji. I krila da sam imao, nisam im mogao pobeći. Sigurni u ovo, oni su mleli na moja pleća što su hteli i kako su to hteli.

U međuvremenu, i protiv njihove vole i njihovih mera, očitih nastojanja da budem niko i ništa u očima svih, ja sam i samo sa ta tri objavljena dela uspeo da se afirmiram u Albaniji kao književnik Br. 1. Sami su Albanci ocenili moj roman kao chef-d’oeuvre albanske proze svih vremena, da sam eklipsirao njihovog najvećeg književnika Ismaila Kadare i da sam tim delom zaslužio da mi se sred Albanije podigne spomenik nad svakim drugim spomenikom. I pored mera koje su preduzete od vlasti protiv mog romana (intrigirali su da nije moje delo!), pohvale su brujile ne samo širom Albanije, već i širom sveta, posebno širom albanske dijaspore po svetu i - naročito - na Kosmetu. Iako objavljen u 5.000 primeraka, on je prodat za ma -nje od mesec dana (U jednoj zemlji sa 2.500.000 stanovnika!). Tražen je ne samo u Albaniji, već i širom albanske dijaspore, posebno u Jugoslaviji. Zato albanske vlasti preduzimaju odmah drugo izdanje u 20.000 primeraka, od kojih su samo na Kosmet ubačeni ilegalno 5.000 primeraka.

Istovremeno preduzimaju i mere protiv te moje afirma- cije: iza mojih leđa rasprostiru glasove na sve strane Albanije i dijaspore da taj roman nisam napisao ja, već Adem Demači, koji je u to vreme bio u jugoslovenskom zatvoru: tobože sam mu ga ja ukrao. Štoviše, rasprostiru i glasove da sam ja agent UDB-e, stigao u Albaniju sa misijom da ubijem Envera Hodžu i da Albaniju pripojim Jugoslaviji kao sedmu republiku.

Čim sam ovo nanjušio, tražio sam audijenciju lično kod presednika Republike Albanije, g. Hadži Leši, i izložio mu sve što sam do tada saznao od onoga što su činili protiv mene orga- ni albanskog SIGURIMI-a.

Sigurno da sve ovo nije činjeno samo da bi me deperso- nalizirali i eliminirali kao suparnika Ismaila Kadare, već i u brazdi njihovih planova i priprema da me eliminiraju. Oni su planirali da me pošalju u Jugosiaviju navodno kao diversanta, u stvari da me predaju jugoslovenskim vlastima, i da u isto vreme razglase da sam ja, pošto nisam uspeo da ubijem E.Hodžu i da ujedinim Albaniju sa Jugoslavijom, pobegao kod mojih poslodavaca.

Da bi mi zapepelili oči, primiše me za člana njihovog Saveza književnika, uvedoše me i u njihov zvanični Program Ministarstva prosvete za škole svih kategorija, za nekoliko meseci me proglasiše i za profesionalnog književnika, dozvoliše mi da se upišem na njihovom Universitetu kao vanredan student i da se diplomiram po drugi put; dozvoliše mi da registriram i brak sa albanskom državljankom (pravoslavna Vlahinja !), sa kojom sam već imao prvo dete, rođeno van braka upravo zato što mi nisu dozvoljavali do tada da ga registriram ni u Albaniji, niti u Jugoslaviji.

Dođe i presednik Hadži Leši u Lušnje i pozva me da mu više časova pravim društvo u vili za primanje posebnih ličnosti.

Što nisu učinili da mi zapepele oči, da bi iza mojih očiju činili monstruozne zločine protiv mene, moje supruge i moje maloletne dece ?!

Pošto im propade plan da me pošalu u Jugoslaviju kao di- versanta, smisliše plan da me predaju jugoslovenskim vlastima u vreći, tobože su me ugrabili jugoslovenski diverzanti poslati za to u Albaniju od UDB-e, ali im i taj plan propade. Zatim su krojili druge planove, ali im sve propade, jer im ja nisam izlazio na mušici njihovih nišanjenja.

Videći da im ne upadam u klopke, inscenirali su plan da, tobože iz ljubomore, ubijem ženu i decu, kako bi mi minirali ugled u narodu i izazvali sve protiv mene, a i da time opravdaju moje kažnjavanje smrću. Pošto im i taj plan propade, a pošto je jugoslovenski ambasador čekao u Beogradu moje hapšenje da sleti avijonom u Tirani, uhapsiše me 03. novembra 1970, kod kuće, i rasprostreše glasove da su me uhapsili sa 24 druga na granici, tobože sam, posle neuspelog puča, pokušao da pobegnem za Jugoslaviju.

Da bi me kaznili na smrt, pokušali su da mi insceniraju suđenje u grupi, kao načelniku antidržavne organizacije, ali - sem jednog njihovog agenta, koga su oni instruirali kako će govoriti - apsolutno nijedan od članova te ,,grupe" nije priznao ni neprijateljsku propagandu, kamoli i postojanje kakve ,,grupe". Tako su bili prinuđeni da me kazne za neprijateljsku propagandu, iza zatvorenih vrata, bez advokata, pošto ne samo što nije postojala ni neprijateljska propaganda, već i da sam vršio tu propagandu, kao stranog državljanina nisu imali pravo da me za to kazne: najviše što su mogli, jeste da me proglase za persona non grata i da me oteraju iz Albanije.

Za neprijateljsku propagandu nisu mogli da me osude na smrt, ali su zato planirali da me u toku izdržanja kazne likvidiraju fizički, tako da nikada ne izađem iz zatvora. To su i permanentno pokušavali svim sredstvima, pa su van zatvora i razglasili da sam umro, da više nisam živ, kako ne bi više niko ni pitao za mene. To su rekli i mojoj sestri, kad se usudila da pita, a majki moje dece, još pre mog hapšenja rekli su da se ne boji ni ,,mog" pištolja (jer su mu metci neispravni !), ni mog izlaska iz zatvora, jer nikada otuda neću izneti živu glavu. A i meni su otvoreno govorili pretstavnici vlasti u zatvor: ,,Da svi izađu iz zatvora, Kaplane, vi nećete izaći! Ovde ćete ostaviti kosti /"

Zašto? Pa u socijalističkim zemljama zatvor je za prevaspitanje osuđenika i za njihovo vraćanje porodici i društvu, a ne za fizičko likvidiranje!!! Eto koliko je Enver Hodža bio komunista i njegova Albanija socijaiistička zemlja!!!