Postdemokratija

VOLIM I JA SRBIJU NO TRPIM

Srbi u zemlji čuda. Srbija se nalazi u Evropi a nije evropska država, ima teritoriju a ne znaju joj se granice, nije monarhija a neguje svog kralja naslednika, nije diktatura a ima diktatora. Ima stotinu stranaka a jednopartijski sistem, ima tzv demokratske izbore a nema izbora, ima vladu a vlada predsednik, ima pravosuđe a nema pravde, ima bezbroj novina i televizija a nije obaveštena. Najviše voli Rusiju i Kinu. a na zapad masovno šalje svoju decu da se školuju, da rade, da se bave naukom, umetnožću i sportom, a onda njihove uspehe proglašava svojim. Najstrastvenije navija za Zvezdu i Partizan, za koje igraju uglavnom stranci. Ponosno peva nacionalnu himnu kad navija za reprezentaciju, za koju u većini sportova igraju isključivo sportisti koji ne žive u Srbiji, navodi kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Izraelu

Piše: Mile Isakov

Srbija definitivno pati od Betovenovog sindroma, pa ako je on gluv mogao onako da komponuje i svira klavir, mogu i slepci da vode državu. Svi koji to vide i zameraju, od Domanovića do današnjih dana, proglašavaju se izdajnicima. Očigledno s razlogom, jer otkrivaju najveću bolest svoje države koja se kao kancer širi na sve njene organe i institucije.

Ronald Regan je u svojoj kampanji za drugi predsednički mandat voleo da priča viceve na račun oponenata iz Demokratske stranke. Najčešće o dečaku koji je ispred jednog konferencijskog centra u kojem se održavala konvencija Demokrata, prodavao male kučiće sa povicima, kupite demokratsko kuče! Kada su sledeće nedelje u istom centru konvenciju organizovali Republikanci, promenio je ploču i izvikivao parolu, kupite republikansko kuče. Na pitanje kako sad to, prošle nedelje su kučići bili demokratski, a sad republikanski, dečak je spremno odgovorio: Pa, otvorile su im se oči.

Za razliku od Amerike, gde se kučićima oči otvaraju posle nedelju dana, u Srbiji taj proces traje mnogo duže i sa efektom bumeranga, oči se otvaraju tek olinjalim džukcima, koji onda ponovo postaju nečiji kučići. Primera je bezbroj, od Vesića, Krstića, Jovanova, Bakareca, Nedimovića, Rističevića, do Šapića i Siniše Malog, koji onda čak počinju i da pišu. Dobro, za početak samo prepisujući.

I šta se onda može očekivati od države u kojoj je vlasti sačinjene od takve nedonoščadi. I kad progledaju, ipak su to samo kučići koji reže i laju i na mesečinu, jer smeta im svaka svetlost. A, kad porastu u svojim očima, najradije ujedaju ruku koja ih je do juče hranila. Tako će proći i novi vlasnik. Narod je odavno na to upozorio izrekom, hrani kera da te ujede. Pas jeste najbolji čovekov prijatelj, ali prvo treba biti čovek. I gajiti pse, a ne večite kučiće.

Naslov ovog teksta neodoljivo asocira na Crnu Goru, uostalom tako je i nastao u vreme dok sam sa velikim interesovanjem pratio da li će se tamo već jednom završiti serija poznata pod nazivom „Đekna još nije umrla, a kad će ne zna se", ili će biti još nastavaka. I konačno, Đekna Đukanović je srušena sa vlasti, a kad će i kako završiti posestrima Đekna Vučić, ne zna se. Šta će biti sa Crnom Gorom ostaje da se vidi u novoj seriji koja tek počinje da se snima, pod radnim naslovom „Šesti oktobar".

Iz nje bismo i mi u Srbiji mogli mnogo naučiti, kao što bi i Crna Gora mogla izvući pouke iz reprize serije „Povratak otpisanih", koja je već deceniju najgledanija u Srbiji. Prema tome trebalo bi da crnogorski političari dva puta razmisle pre nego što daju izjave kako su sad udareni temelji novog sistema u kojem se Đekna nikad više ne može ponoviti. Stariji Srbi i Crnogorci dobro se sećaju kako je još Tito govorio da posle oslobođenja i dobrobiti samoupravnog socijalizma, koje su narodi i narodnosti Jugoslavije osetili, nema povratka u kapitalizam.

Na eventualni rat među njima nije ni pomišljao jer bratstvo i jedinstvo to nikad više neće dozvoliti. I Đinđić je, neposredno pred atentat, govorio kako se eventualnim njegovim ubistvom ne mogu zaustaviti promene. Dakle, oprez braćo Crnogorci.

Još jedna sličnost je upozoravajuća, pošto je i u Srbiji kao i u Crnoj Gori na delu nadmetanje političara u tome ko je veći patriota i ko više voli svoj narod i svoju domovinu. Do bola. U tome su prednjačili upravo Đukanović, koji se ubi braneći voljenu Crnu Goru od velikosrpske hegemonije, i Vučić, koji takođe na rečima brani Kosovo i „ jedinu i najlepšu zemlju koju voli najviše na svetu" od zlih komšija, belosvetskih sila, stranih plaćenika i domaćih izdajnika. A kad se bolesno voli mora i da zaboli, i zaljubljenika i njegovu žrtvu.

U međuljudskim odnosima, istih ili suprotnih polova, to se osuđuje, čak zakonski kažnjava, kao uznemiravanje, maltretiranje i zlostavljanje. Kad bi čovek ženu toliko spopadao nadnaravnom ljubavlju, bio bi proglašen za nasilnika i zabranio bi mu se pristup u njenoj blizini, a kad neki tako siluju državu to se, ne samo toleriše, nego i nagrađuje prisustvom u njenim najvažnijim i najdelikatnijim, da ne kažem najintimnijim, telima. Nepoželjni i sumnjivi su svi oni koji joj ne izjavljuju ljubav svakodnevno i tako napadno. Svaka budala ume da viče kako mnogo voli, pokvarenjaci još više i češće, a prava ljubav se, kao što svi iz iskustva znamo, dokazuje ponašanjem i delima. I, uopšte, otkud ljubav u politici?

Poznato je da u politici nema ljubavi, samo interesi određuju odnose. I sam Vučić je to više puta ponovio, kad mu je trebalo, da bi odmah potom izjavljivao bezgraničnu ljubav Srbiji i srpskom narodu.

Emocije su opasne i pri rasuđivanju o najobičnijim svakodnevnim problemima u životu, a kamoli pri donošenju važnih državničkih odluka. A, na tome se, u nedostatku argumenata, upravo insistira. I naravno, onome ko toliko voli našu zemlju, treba uzvratiti istom merom.

Tako je nedavno u Kraljevu, prilikom Vučićevog mitinga, privedenim navijačima u halu, još u autobusima podeljen letak sa tekstom pesme koju treba svi u glas da mu otpevaju. I otpevali su mu: „Predsedniče, predsedniče, nek je tvojoj majci hvala, što junaka rodila je da se Srpska vrati slava"!!!

Koji su to poltronski moroni smislili i pripremili? Ako su ulizice, valjda nisu baš tolike budale da ne znaju da je to preterivanje na njegovu sramotu i štetu. Pre će biti da je i on otpevao svoje, pa su neki lokalni kučići to shvatili i počeli da ga zajebavaju? Zaslepljeni vođa to, naravno, nije video, naprotiv, grcajuči od sreće zahvalio se plaćenoj publici na podršci, kako reče, „kakvu nemaju ni Zvezda i Partizan na evroskim utakmicama"!?

Svi koji prate sport, košarku posebno, znaju da naši predstavnici u evroligi obaraju sve rekorde i po brojnosti publike i po spektakularnom navijanju, pri čemu svi sa kupljenim ulaznicam od svojih para pevaju mnogo smislenije pesme i sa iskrenijim emocijama. Porediti njihovu masovnost, ljubav i strast sa naručenim pesmama plaćene publike na Vučićevim priredbama, u najmanju ruku je neukusno i nepristojno. Da su naftu koju troše autobusi za taj pokretni cirkus podelili seljacima, uzorali bi i posejali sve njive u Srbiji. Ali, kao što bi Alan Ford rekao: Samo sirotinja nešto gunđa. Bogati ćute i trpe.

Koliko treba da se voli Srbija da bi se ovo trpelo?

Povodom Đukanovićevog poraza, posebna priča su izjave i naslovi po crnogorskim, ali i srpskim medijima, kako je „pao poslednji diktator u Evropi". Jeste to senzacija posle trideset godina njegove apsolutne vladavine, ali neće biti da je poslednji diktator. Razumem da neki komentatori u euforiji posle impresivne pobede i njegovog debakla previđaju objektivno stanje i zaboravljaju na Putina, Lukaščenka ili Erdogana, ali očigledno da neki u Srbiji to čine vrlo namerno kako bi amnestirali Aleksandra Vučića, koji već punu deceniju gradi svoj kult ličnosti čak veći i od Đukanovićevog.

Tako treba razumeti i najnoviji poziv Dragana Đilasa upućen Vučiću da ispuni obećanje i organizuje nove izbore prevashodno u Beogradu. Umesto drčnog izazova i pretnje, zazvučalo je to više kao ponuda za nagodbu i partnerstvo, po principu ruka ruku mije. Prepusti ti nama Beograd, a mi ćemo te zauzvrat ostaviti na miru na tvom tronu. Čak ćemo te i podržati ako zbog Kosova tvoja neprikosnovena vlast bude ugrožena. Spremni smo i na republičke izbore, ako su ti neophodni da bi potvrdio legitimitet za sporazum koji si prihvatio u Ohridu, pa i na neku vrstu koalicije posle njih, ako ti zatreba da sačivaš vlast. Kako si ti odustao od optužbi za moj lopovluk i pljačku, tako i ja odustajem od epiteta diktatora uz tvoje ime.

Tako nešto se moglo naslutiti već posle Đilasove posete Andrićevom vencu, dok su se još prebrojavali izjednačeni glasovi u Beogradu, i dogovora koji su tad postigli da Vučić tu ipak formira privremenu vlast, stim da se ubrzo ti izbori ponove. Do toga još nije došlo zbog toga što Vučiću nije odgovaralo, ali i zbog toga što ni Đilas na tome nije insistirao jer nije bio siguran da bi baš on preuzeo vlast u prestonici, čak i ako je SNS izgubi.

Sad kada su se okolnosti promenile i Vučiću treba pripomoć da očuva poljuljanu vlast u Srbiji, i Đilas bi, ako mu se u tome nađe, mogao računati na njegovu pomoć u osvajanju Beograda. Naravno, obojica računaju da će se posle lakše rešiti onog drugog. Đilas na osnovu tradicije kod nas, a i u Evropi, da se državna vlast počinje urušavati osvajanjem glavnog grada, a Vučić da će se sa time lako izaći na kraj kad se on utvrdi na prestolu.

Na primeru Crne Gore, međutim, može se videti da je to račun bez krčmara, a krčmar bi i u Srbiji mogao biti i neki dojučerašnji konobar, kao što je to bio vanparlamentarni pokret „Evropa sad" i Jakov Milatović, kao njihov rezervni igrač.