Aleksandar Đurđev
(„Ko hoće nešto da uradi nađe način, ko neće nađe izgovor" Pikaso)
U Srbiji su agresivno nametnute dve prevaziđene škole „razvojnog" mišljenja. Predstavnici prve, đelićevske, jalovo „znaju" Kada će nam biti bolje, a druga ekipa iz Šekspirove sebično „ume" da demonstrira Kako će nam biti bolje.
Međutim, nama je sad i odmah neophodna treća, ali ne škola već radionica, a u njoj kritična masa vedrih, dobronamernih, stručnih, hrabrih i kreativnih ljudi, spremnih da brzo i efikasno organizuju državu i društvo.
Srbija iščekuje ljude sposobne da naprave red i uspostave poredak u skladu sa iskustvom uspešnih država uz uvažavanje našeg nacionalnog interesa. Na kraju krajeva, neko mora u Srbiji da vodi računa i o srpskom interesu. Svedoci smo da se u našoj državi decenijama sve razgrađuje, od preduzeća do porodilišta. Iz dana u dan sve poskupljuje, sem narkotika! Kako to da ni jedna sektorska strategija, ekonomska studija i privredna analiza nije to predočila našoj javnosti? Zašto niko ništa nije preduzeo da se to spreči!? Čemu služe svi ti fakulteti, instituti, doktorske teze, ekspertske disertacije, ministarski kabineti i vladine agencije? Niko prstom ne mrda!
Nedavno je savetnik Ekonomskog instituta u Beogradu, profesor Miladin Kovačević, ustvrdio na osnovu podataka Eurostata (Evropske agencije za statistiku) da smo rasipnici čak i u hrani! Profesor opominje javnost: „...Zavisnici smo od obilne i masne hrane, koja prilično košta. Daću vam primer Holanđana - oni gala ručkom smatraju čorbicu i salatu sa Gauda sirom! A kod nas? Pogledajte kako ručaju siromašne porodice...Meso, iće, piće...To se gosti!"
Zašto profesor nije uporedio kojim se prevoznim sredstvima koriste ministri u Holandiji, a kojim naši ministri? Zašto profesor nije afirmisao među srpskim ministrima bicikl kao prevozno sredstvo, taman da umanje negativne posledice zavisnosti od mesa i masne hrane i ličnim primerom dokažu da su za standarde pre statusa? Takvi i slični eksperti su „stimulisali" najvrednije i one koji veruju sopstvenim očima a ne ekspertskim rečima da se nađu van granica Srbije u potrazi za društvenim uređenjem u kome će moći da dođe do izražaja njihovo stvaralaštvo. O tome svedoči i primer Novaka Đokovića, a podršku sistema nisu dobili ni Nađa Higl, Milorad Čavić, ni mladi Teodor fon Burg, kao i mnogobrojni pregaoci koji su svojim rezultatima Srbiji doneli međunarodni ugled.
Neprihvatljiva je činjenica da je u našoj državi na sceni sistem koji ne ceni vredne i delotvorne ljude.
Tvrdnje o uništavanju Srbije potvrđuje i statistika. Svega 13% populacije je završilo višu ili visoku školu. Najbogatiji Beograd je deset puta razvijeniji od najsiromašnije Merošine. Tužno je što više niko neće da živi južnije od Beograda. Svake godine Srbija izgubi 25.000 stanovnika, a svaki šesti građanin je stariji od 65 godina. Spoljni dug je 23 milijarde evra. Cilj privatizacije nije bio da se preduzeća oporave, restruktuiraju organizacioni i proizvodni kapaciteti, u njih investira i postanu konkurentna. Nego da se kroz špekulaciju unakaze i rasprodaju u delovima. Nekom rođaku građevinsko zemljište na atraktivnoj lokaciji - „naši smo"! Nekom kumu staro gvožđe - „valja se"! A uvozničkom lobiju tržište - „dobro se dobrim vraća"!
Podaci Nacionalne službe za zapošljavanje pokazuju da nezaposlenih u Srbiji ima 760.000. Što znači da preko 2,3 miliona radno neaktivnog stanovništva (penzioneri i nezaposleni) pada na teret 1,7 miliona radno aktivnih. U Srbiji ima oko 100.000 starijih od 65 godina koji nemaju nikakva materijalna primanja. Strahota!
Na scenu treba da stupi nova generacija koja je sposobna da sad i odmah produktivno upravlja Srbijom.
Neko mora da prokrči realan put razvoja, da državne institucije učini dostupnije građanima, da omogući pravednu prohodnost u društvu, da stvori povoljno poslovno okruženje, da stimuliše domaće proizvođače, reorganizuje i drugačije raspodeli budžet, poveća zaposlenost stanovništva, da unapredi konkurentnost nacionalne privrede i omogući bolji životni standard svih građana.
Neko mora da transformiše kriterijume tako da ekonomski efikasno upotrebi postojeće resurse i društveni kapital.
Neko mora sad i odmah da kreira ambijent i organizuje državni sistem u kome će se stimulisati najbolji, najvredniji i najsposobniji. Neko mora da vaspita naraštaje da rade vredno, proizvode kvalitetno, prodaju primereno, zarade realno i troše umereno.
Taj Neko smo svi mi, naši prijatelji iz grada, rođaci sa sela i kolege sa posla. Taj neko su ljudi sa kojima se svakodnevno viđamo i razgovaramo. Taj neko su ljudi koji žele slobodu, osećaju da je sazrelo vreme i traže način da se umreže, organizuju i služe Srbiji, sad i odmah!