Na nišanu

Zao duh poslednjeg mandata: pobeda kojoj se Vučić neće radovati

SAN I JAVA BIVŠEG RADIKALA

Razapet između bolesnih ambicija i stvarnih mogućnosti, uveren da je dostigao svetsku slavu i da je istorijska ličnost, Aleksandar Vučić trči svoj poslednji predsednički krug, uoči lagane šetnje u zatvorskom krugu. Ne čeka ga ništa dobro u nastavku faraonske vladavine koju je uspostavio protiv Ustava i svih zakona, nebeskih i zemaljskih. Moraće vrlo jasno da se odredi prema Istoku i prema Zapadu. Za sankcije Rusiji ili protiv njih. Za evropske fondove ili kineske kredite. Za rusku naftu i gas ili vlažni ćumur iz Kolubare. Šta god da odluči, biće to njegov kraj. Zato njegova pobeda na aprilskim izborima jeste obična aprilska šala. A, šali je došao kraj. Čovek koji je pokopao i Grobara, sad je spreman da se sam pokopa. Drugi izlaz nema.

Nikola Vlahović

Nakon punih deset godina biblijske pljačke Srbije, glavni kupler-majstor naprednjačke lopovske lože, Aleksandar Vučić, došao je i do poslednjeg mandata na čelu države koju je zgazio i ponizio kao niko pre njega. Taj predsednički mandat biće kratak, možda najkraći od svih u istoriji svih srpskih pokušaja da se domogne demokratije.

Pobedio je skoro rutinski. Bilo je lako. Pred sobom je imao slabu i razjedinjenu opoziciju a u svojim rukama najjača oružja: sve medije, vojnu i policijsku oružanu silu, obaveštajne službe, sve zaposlene u državnim institucijama, upregnutu u svoja kola kompletnu kriminalnu mrežu, od Beograda do poslednje mesne zajednice u Srbiji i dobar deo uplašenih i propagandom sluđenih građana, koji su mu dali svoj glas. Konačno, imao je i plaćenu “dijasporu” sa Kosova i Metohije, iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore... Za svaki slučaj, da se “stvar ne otme kontroli”.

Ali, nakon decenije takve vladavine i takvog “modela” dobijanja parlamentarnih i predsedničkih izbora, nove okolnosti na svetskoj, regionalnoj i domaćoj političkoj sceni govore da će mu ova pobeda biti najkraća i najskuplja u životu. Da je politički neće preživeti.

Pred samozaljubljenim diktatorom kome je opojna moć vladarskog trona jača od straha i ono malo zdravog razuma koje možda ima, stoje teške odluke. Moraće, kako od njega zahteva EU i čitava angloamerička diplomatija traži, da se u najkraćem roku opredeli u vezi uvođenja sankcija Rusiji, ili će mu Zapad zatvoriti sva vrata i krenuti na njega svim sredstvima. Sa druge strane, ukoliko uradi takav samoubilački potez, čeka ga tragična sudbina kakvu svi diktatori na kraju zasluže. Duga ruka ruske FSB sedi u njegovoj neposrednoj blizini.

Sasvim je sigurno da će Vučić, kakvu god odluku da donese, bez imalo milosti uzeti Srbiju (državu, građane, sve resurse) kao taoca. Optužiće sve strane i “unutrašnje” neprijatelje i reći da je “morao”. No, ni to ga neće sačuvati.

Energetska drama u Evropi nastala nakon više od mesec dana rata u Ukrajini, direktno je ugrozila i Srbiju, mada se Vučić svim silama trudio da pokaže kako je on svojom “genijalnom” politikom i odnosom sa Moskvom, obezbedio regularan dotok nafte i gasa iz Rusije.

Međutim, dok on po običaju priča jedno, iza zatvorenih vrata radi nešto sasvim drugo. Scenario za moguće uvođenje sankcija Rusiji (i borba za odbranu od posledica tih sankcija) pripreman je u poslednjim danima Vučićeve predizborne kampanje, u najstrožijoj tajnosti, sa njegovim “ljudima od poverenja” i takozvanim stranim faktorom u formi “savetnika predsednika”.

Prema izvorima barem dve strane agenture stalno nastanjene u Beogradu, taj i takav “scenario” predviđa takozvani “iznuđeni potez” koji Vučić mora da povuče. Novopostavljeni američki ambasador u Srbiji, stari znanac domaćih medija iz ratnih devedesetih, Kristofer Hil, već je u svojoj prvoj izjavi na novom poslu kazao da “Srbija mora da se odmah i bez oklevanja okrene ka Zapadu”...

Kako već pomenuti izvori spekulišu, upravo bi ambasador Hil “upozorio” Vučića na obavezu uvođenja sankcija Rusiji, a potom bi usledila i zvanična nota Amerike i Evropske unije, nakon čega bi samozvani “vožd” takvu odluku predao u nadležnost predsednika vlade, navodno se gnušajući tog postupka. Pozvao bi se na svoja “predsednička ustavna ograničenja” i izbegao da učestvuje u akciji uvođenja sankcija, kako bi on lično izbegao rusku odmazdu.

U sasvim drugom Vučićevom suludom scenariju, umesto uvođenja sankcija Rusiji, on bi zadržao ulogu “trojanskog konja zapada na istoku” ukoliko krene u nasilnu nacionalizaciju Naftne industrije Srbije (NIS)... Došlo bi do “razumnog dogovora” sa Zapadom da umesto sankcija Rusiji krene u nacionalizaciju NIS-a...Sasvim očekivano, Rusija bi odmah uvela kontrasankcije kojima bi bila onemogućena nabavka i uvoz komponenti koji su neophodne za preradu nafte i ostalih derivata što bi Srbiju dodatno energetski uništilo u svakom smislu.

U jednom od pomenutih “scenarija” Vučićevog “izbavljenja” pominje se i otkup Naftne industrije Srbije od strane države po nekoliko puta višoj ceni nego što je svojevremeno prodata Rusiji. Reč je o “otkupu” vrednom najmanje dve milijarde dolara. Diktator računa i na kreditnu pomoć Kineza, ali tek ukoliko Rusija pristane na ovu njegovu šaradu...

Da bi stvar bila još dramatičnija, Evropska unija je ovih dana donela odluku da “Jadranski naftovod” (JANAF) prekine isporuku sirove nafte Srbiji do 15. maja 2022. godine. Ovim činom je i Hrvatska “uknjižila” gubitak od transporta, ali mnogo manji nego što će ga Vučićava nova vlada platiti novcem iz budžeta.

Krug oko diktatora se steže. Niti može niti sme da uvede sankcije Rusiji, niti ima hrabrosti da se suoči sa Evropskom unijom koja ga je svih deset godina dosadašnje vlasti izdašno finansirala i podržavala diplomatski, medijski i na sve druge načine, dok je on surovo pljačkao i ponižavao Srbiju.

Kakvu omču je stavio oko vrata Srbiji, govori i podatak da su članice Evropske unije i dalje sebi zadržale pravo da trguju sa ruskim naftno-gasnim sektorom, dok Srbiji kao “zemlji kandidatu” to pravo sankcionišu. Sa druge strane, ruski Gaspromnjeft u Srbiji ima većinski udeo u NIS-u sa preko 56% a poseduje i kompletnu gasno-naftnu infrastrukturu uključujući i rafinerijske potencijale. Rusija, dakle, nema nijedan razlog zašto bi pristala na “otkup” onoga što joj geostrateški savršeno odgovara.

Početkom rata u Ukrajini, Vučićevo ludilo se pogoršalo pa je počeo da sam sebe smiruje i povremeno da panično traži odgovore na svoja pitanja, od prisutnih na konferenciji za novinare:

“...Da znate, imamo velike količine nafte, rafinerija radi sve vreme i da je stanje u Srbiji bolje nego u velikom broju zemalja EU, kao i da država ulaže oko 100 miliona evra da napuni sve do vrha. Imamo i više nego što je potrebno, samo je pitanje cena, zato smo i odlučili da se odreknemo 20 odsto akciza na gorivo, a to nas mesečno košta 35 miliona evra. Krvarimo za 35 miliona evra mesečno. Ne daj bože da to potraje 12 meseci, to nam je 400-500 miliona evra rashoda na koje nismo računali... Ako nastavi da raste cena nafte, ako ode na 200 dolara... Mi je imamo, ali je pitanje koja će cena da bude. Da damo tri milijarde godišnje za naftu samo, da bismo je subvencionisali, odakle?”

Tako su građani Srbije, zbog Vučićeve navodne “neutralne” politike došli na sam rub opstanka. Posledice toga će vrlo brzo da uslede u svakom delu života. Realno je očekivati velike socijalne sukobe i otvorene obračune između podivljale Vučićeve partijsko policijske falange i takozvanih “gubitnika tranzicije” koji više nemaju šta da izgube osim sopstvenih lanaca. Mržnja, agresija i duboka podeljenost srpskog društva vidljiva je bila na svakom koraku i u danu izbora, a kako sada izgleda, ta vatra zla će se širiti još više kako socijalno dno bude dublje.

U sred takvog sumraka, prvih dana aprila 2022. godine oglasila se i zamenica pomoćnika američkog sekretara za odbranu zadužena za Rusiju, Ukrajinu i Evroaziju Lora Kuper koja je povodom Vučićevog “nejasnog” stava o Rusiji dodala benzin na tu vatru rekavši da “...nije u interesu Srbije da bude partner ruskoj vojsci, koja brutalno napada civilno stanovništvo u Ukrajini” te da je sigurna da “...narod Srbije može svojim očima da posmatra narod Ukrajine i da razume sa kakvim se razaranjem suočava i da želi da ga podrži.”

Pomenuta Lora Kuper završila je svoju tiradu ovako: “...I iskreno, nije u interesu Srbije da bude partner sa vojskom koja trpi tako očigledne neuspehe na ratištu. Pretpostavila bih da bi Srbija donela najsmisleniju odluku u kontekstu budućih vojnih odnosa i kapaciteta po kojoj je besmisleno imati Rusiju kao dobrog partnera”

Sa Istoka, iz Moskve, sasvim druga priča. Bivši predsednički savetnik Borisa Jeljcina i Vladimira Putina Sergej Karaganov, inače šef moskovskog Veća za spoljnu i odbrambenu politiku, dao je ovih dana intervju za američki magazin Nju Stejtsmen (New Statesman) u kome između ostalog kaže: “Predsednik Putin je 2008. rekao da ako članstvo Ukrajine u savezu postane mogućnost, onda Ukrajine neće biti. Nisu ga slušali. Dakle, prvi cilj je okončati širenje NATO-a”.

Karaganova u Americi smatraju kreatorom mnogih ključnih ideja ruske spoljne politike, od njegove doktrine o pravima etničkih Rusa koji žive u inostranstvu do principa “konstruktivne destrukcije”. No Karganov smatra da svaka zemlja koja je u ekonomskom ili političkom savezu sa Rusijom a koja i pomisli da uvede sankcije ovoj imperiji, veleizdajnička i neprijateljska. To je postao aksiom ruske spoljne politike već prvih dana rata u Ukrajini. Vučićeva vlada je to samo delimično shvatila. Sam Vučić je u nekoliko navrata kazao da je Ukrajina žrtva agresije, ali sankcije Rusiji nije smeo da uvede. Odnos zvanične Rusije, vlade SAD i zemalja članica EU prema Vučiću, potpuno je promenjen. Čovek koji, uprkos višegodišnjem tolerisanju njegovog ludila nije stavio nijednu jasnu spoljnopolitičku kartu na sto, prezren je i izolovan. Sad je i ucenjen, a ni sankcije nisu daleko.

U kakvom je stanju zbog svega toga, govori najbolje jedna neoprezna izjava njegove dvorske lude Ane Brnabić: “...On ne miruje, to mogu da kažem. Pod užasnom je tenzijom, mislim da zaista noćima ne spava. Imuni sistem mu je oslabio... “

Šta mu je sa mentalnim i fizičkim zdravljem, bolje znaju u Vojno medicinskoj akademiji u Beogradu (VMA). Znaju, ali ćute. A trebalo je da obaveste građane Srbije da je čovek nesposoban za vršenje bilo kakve visoke državne dužnosti. Da je nesposoban čak i za neke osnovne poslove u prosečnoj privatnoj firmi.

Ovaj poslednji predsednički mandat koji će uskoro početi da teče, dovešće njegovo stanje do opasnih ispada usled nerešivih problema sa kojima se suočava. Bekstvo u bolnicu ili ludnicu jednog takvog čoveka na tako visokom položaju, mali je problem u odnosu na ono što on ostavlja iza sebe. Pre svega preko 35 milijardi evra duga i do besmisla iskomplikovan položaj Srbije u spoljnoj i unutrašnjoj politici. Njegova “ostavština” podrazumeva da čitava jedna “prelazna” generacija propati u relativnoj i apsolutnoj siromaštini. Srbija će se suočiti i sa strašnim istinama o brlogu “duboke države”, pa i o tome kako je Vučić prodao svakog čoveka u ovoj zemlji. Koliko i kako, govore između ostalog i ovakve “akcije” takozvanih državnih organa...

U nedavno otvorenoj nemačkoj fabrici Wieland u Čačku, direktori te kompanije hteli su radnicima da daju veće plate, zbog rada i zalaganja. Vest je došla do čelnika lokalne samouprave koji su kod investitora i vlasnika kompanije zahtevali da se to ne uradi jer navodno “remete socijalnu ravnotežu u regionu”. Šokirani ovom intervencijom, menadžeri nemačke kompanije pomenuli su da im je država Srbija dala novac za svako radno mesto, ali umesto bilo kakve dalje rasprave rečeno im je da je to novac “za troškove zapošljavanja”.

Pokazalo se da to nije usamljen slučaj. U svim gradovima lokalna samouprava reaguje ako su plate velike. Preko ministara i državnih sekretara, pa sve do zadnjeg opštinskog pisara, Vučićeva sadistička politika svim snagama sve čini da radnik bude ponižen. Fabrika Leoni u Nišu dobila je objašnjenje iz lokalne samouprave da ne daju veće plate radnicima navodno zbog opstanka malih privrednika. Leoni je inače planirao da radnicima plata bude 700 evra i više, ali su u toj ideji zaustavljeni. Isto se desilo sa komapnijom Rauch u Koceljevi. U Loznici je kompanija Golden lady isto to pokušala, ali bezuspešno.

U Kikindi je jedna strana privatna kompanija krenula da poveća plate i sprečena je u tome. U Sremskoj Mitrovici još dok je gradonačelnik bio sadašnji ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, on lično intervenisao da se ta povećanja ne daju. Vlasnik kompanije Vahali kod koga je došao da interveniše, isterao ga je iz poslovnih prostorija. Isti takav slučaj desio se u Somboru sa Italijanskom fabrikom gde je lokalna vlast reagovala hitno na prvu vest o povećanju plata. Takođe i kada je još početkom prošle decenije nemački Henkel kupio Merimu. Kad je Lidl otvorio svoj prvi supermarket u Jagodini i ponudio najnižu platu 42.000, pojavio se lično Dragan Marković Palma u upravi kompanije i rekao pred više svedoka da je “...za život u Jagodini dovoljno 25.000 dnara!”. Menadžer Lidla ga je opomenuo da ta kompanija ne radi od juče i da su plate privatna stvar privatne firme. Pre nekoliko godina, gradonačelnica Smedereva Jasna Avramović, došla je u belgijsku firmu Meteh da zamoli Belgijance da ne povećavaju plate radnicima jer u drugim firmama su manje plate “pa ne može baš to tako...”

Sve ovakve i slične “intervencije”, uredno se već dugo pakuju u izveštajima Evropske unije koja još urednije plaća Srbiji milionske sume za usaglašavanje privrednog i pravnog sistema sa sistemom EU.

Možda zato zvuči neverovatno da za sedam godina Srbija nije zatvorila nijedno važno poglavlje, osim dva gde Evropska unija nema ozbiljnih pretenzija da interveniše. U istom periodu (sedam godina) susedna Hrvatska je otvorila i zatvorila sva poglavlja, sprovela reforme i potpisala Sporazum o pridruživanju. Uslov je bio da pokažu kako pravni sistem funkcioniše na delu. Onda je došlo do hapšenja više ministara, tajkuna, pa na kraju je uhapšen Ivo Sanader, verovatno najbolji predsednik Vlade koga je Hrvatska imala za trideset godina. Ali, pogrešio je i upropastio sebe, porodicu i karijeru. Uhvaćen je u primanju mita od mađarske naftne kompanije “Mol”. U Srbiji ni za trideset godina nije nijedan ministar seo na optuženičku klupu i otišao u zatvor. A, bilo je i sada ima, puno kandidata. Samo za poslednjih deset godina Vučić je stao u odbranu najmanje petorice kriminalizovanih ministara a u međuvremenu je stvorio ličnu mrežu svojih ljudi koji rade “prljave poslove” pod zaštitom svake njegove vlade.

Takav Vučić ne može dalje. Uzalud njegove mađioničarske pljačke glasova, uzalud “velike pobede”. Stigao je tačno do onog kamena za koji je rekao da treba da se svi podvučemo ispod njega. Mali je svaki kamen zemlje Srbije koji bi mogao da sakrije brigade njegovih kriminalaca koji su ojadili ovu zemlju.

Nemačka štampa ovih dana piše da će se Vučić “ipak opredeliti za Evropsku uniju” pa tako Frankfurter Algemajne Cajtung (Allgemeine Zeitung) konstatuje: „Čak 72 odsto od 2.800 stranih firmi dolazi u Srbiju iz EU i obezbeđuju dve trećine s tim kompanijama povezanih 312.000 radnih mesta. Prema podacima Nemačke spoljnotrgovinske komore, samo 400 nemačkih kompanija zapošljava 65.000 ljudi u Srbiji. Prema podacima iz Beograda, Nemačka je najvažniji investitor, ispred SAD, Austrije i Francuske. Rusija i Kina su daleko niže na listi, sa samo po pet odsto od ukupnih stranih investicija...”

To bi sve zaista bilo idealno da Vučić nije kriminalizovao srpsku političku scenu, uništio domaću industriju, obećao Srbiju Rusima, obećao je Amerikancima, pa Arapima i Kinezima. Podvodio je on Srbiju svima i svakome, kao poslednju prodavačicu ljubavi ispred jeftinog bordela. Prodao je domaću radničku klasu za jedan dolar dnevno. U međuvremenu je najgori društveni talog preko njega i njegove stranke došao do stotina miliona evra i dolara od pljačke i bezakonja, rodila se jedna nova, primitivna, neuka nova klasa, kojoj i novac i moć zavise od njegovog opstanka na vlasti.

Duboko podeljena Srbija je već dugo u stanju građanskog rata, samo ga od Vučićevih drama i zapomaganja niko ne vidi. A kad se desi zaista, biće kasno za bilo kakve izbore i kampanje. Rat, a posebno građanski, ima svoje nepredvidive tokove. Niko normalan ga ne želi, ali niko ne želi da živi ni u nenormalnom Vučićevom stalnom vanrednom stanju...

I mediji i političari u Evropskoj uniji nakon pobede na predsedničkim izborima postavljaju pitanje: da li će se Vučić usuditi da izađe iz začaranog kruga Miloševićevog nasleđa? Ali niko, baš niko u takozvanoj liberalnoj Evropi ne ume da kaže da je reč o bolesnom diktatoru sa nasleđenim refleksom za terorisanje svih i svakog oko sebe.

Jirgen Hart, predstavnik poslaničke grupe CDU/CSU zadužen u nemačkom Bundestagu za spoljnu politiku kaže i ovo:

„Srpski narod je zaslužio da bude deo EU i učestvuje u oblikovanju zajedničke budućnosti u miru i blagostanju. Srbija ima potencijala da kao važan oslonac u evropskoj budućnosti regiona Zapadnog Balkana stvori uspešnu priču. No, da bi to moglo da se ostvari, političari u Srbiji bi trebalo da ostave duhove prošlosti i okrenu se budućnosti”.

Ali, kako Srbija da se otarasi jednog vampira iz ružne prošlosti? I kako mala Srbija može da uvede sankcije ogromnoj Rusiji? Bratskoj Rusiji!

GLOSA

"Onaj ko misli da je sve u redu, taj nije gledao stvarne brojeve. Mi već danas imamo teške posledice, i pitanje je koliko će biti teške u budućnosti" (Aleksandar Vučić, 2022)

GLOSA

Još nije umro, a kad će, ne zna se...

"Kada god mi bude loše, ja ću obavestiti javnost. Do 15. marta je trebalo da umrem, a vidite još nisam" (Aleksandar Vučić, 2020. godine)