Amerika

 

Amerika se povlači sa mnogih frontova - biće haosa

 

Odlazak Ujka Sema

 

Kraj 2013. godine označio je i kraj američke dominacije u svetu. Neizbežno je američko povlačenje iz žarišta svetskih sukoba (koje su SAD uglavnom same izazivale) a posebno tamo gde je ova velesila vodila ratove ili je pokoravala izolacijom, ekonomskim genocidom, vojnom pretnjom... Pre svega u Iraku, Iranu i Avganistanu...Narasli unutrašnji problemi danas su važniji vladi u Vašingtonu nego dugogodišnje vojne avanture na drugim kontinentima, iz kojih je Amerika uvek izlazila sa materijalnim i ljudskim gubicima i sve gorom reputacijom, čak i kod svojih tradicionalnih saveznika. O tome piše naš urednik Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald.

 

Milan Balinda

 

Istoričari su doba Rimskog carstva vekovima opisivali kao Rimski mir (Pax Romana).

U vreme kada se Rimska imperija prostirala na prostorima Evrope i Bliskog Istoka i kada je vladao relativni mir i progres, Rimski mir je opisivan kao Jedinstvena dominacija jednog centra moći koja je sprečavala sukobe između velikog broja manjih država koje bi ratovale između sebe da nije postojala kontrola iz Rima.

Istoričari opis takvog stanja potvrđuju ukazujući na haos koji je postojao pre nastanka i nakon pada Rimskog carstva. Potom su tokom XIX veka mnogi opisivali taj period kao Pax Britannica (Britanski mir), ali to je bilo više da bi se opravdala kolonijalna osvajanja Velike Britanije.

Oko toga kada je tačno započeo Američki mir (Pax Americana) još postoje mnoga neslaganja. Ima ih koji tvrde da se to dogodilo već početkom prošlog veka, a, opet, drugi kažu da je početak bio nakon Drugog svetskog rata, 1945. godine. Bilo kako bilo, danas postoje mnoge indikacije da su Sjedinjene Države odlučile da se povuku iz izvesnih delova sveta, da kontrolu relativnog mira prepuste lokalnim silama i grupacijama. To je, može da se sudi po mnogim događajima, svesna odluka Vašingtona, ili makar ove današnje administracije.

 

Umesto malja, skalpel

 

 

Amerika će braniti svoje interese tamo gde smatraju da im je to najvažnije, recimo, na Pacifiku, ali da li će da se svi pobiju u Siriji, Libanu ili u nekom Sudanu, izgleda da im nije više prioritet spoljne politike. Takođe im je veoma važno da Iran ne proizvede atomsku bombu, ali bi i to mogli da svare, sve dok su uvereni da Teheran tu bombu ne bi smeo da upotrebi iz straha da bi Amerika mogla da ih „vrati u kameno doba". Bliski Istok je najbolji primer da se Sjedinjene Države izvlače od uloge „policajca na zadatku u čitavom svetu".

Kraj 2013. godine označio je kraj američke dominacije u tom delu sveta. Odigravali su se tu mnogi sukobi, počevši od izraelsko-arapskih ratova, iransko-iračkog sukoba, iračka okupacija Kuvajta, američka intervencija, krvave terorističke akcije…

 Međutim, za sve to vreme niko nije sumnjao da su Sjedinjene Države te koje drže situaciju u svojim rukama. A to su radile na različite načine: njihovi saveznici dobijali su finansijsku i pomoć u oružju, ali veoma važno je bilo da se saveznički lokalni lideri fotografišu sa „velikim poglavicom", američkim predsednikom. To slikanje je saveznicima Sjedinjenih Država na Bliskom Istoku bio dokaz da, ako njihova zemlja bude napadnuta, stići će američka konjica da ih odbrani.

Naravno, nije to uvek bilo tako, a kao primer američke nedoslednosti može da se pogleda i odnos Vašingtona prema pobunjenicima u Siriji. Prvo im je obećano oružje, potom je Bela Kuća odustala od bombardovanja Asadove žive vojne sile i postrojenja, a nakon toga Vašington je odlučio da im spreči dostavu oružja iz Turske, Saudijske Arabije i Katara. Kasnije su stigli signali da će svi morati da se naviknu na Asada koji je sposoban da kontroliše mudžahadine, Al Kaidu i ostale ekstremiste. Pretnja Asadu bilo je samo, i ništa više, blefiranje. Još pre toga, Sjedinjene Države su upozorile Izrael da ne preuzima stvar u svoje ruke i krene s bombardovanjem iranskih nuklearnih postrojenja, a Obamin pomoćnik Džejk Sulivan je još u julu 2012. godine naširoko, i u tajnosti, u Teheranu pregovarao s iranskim zvaničnicima. Ti razgovori su bili osnova za dogovor sa Iranom 24. novembra prošle godine. Izraelski premijer Benjamin Netanijahu, koji je zasigurno znao da mu se nešto kuva iza leđa, nije krio svoju frustraciju.

U žurbi da se dogovori sa Iranom, Sjedinjene Države su, između ostalog, zanemarile rezoluciju Ujedinjenih Nacija koja zahteva od Teherana da zaustavi svako obogaćivanje uranijuma. Ovakva spoljna politika Baraka Obame, Hilari Klinton, i njihovih savetnika, nazvana je „pametna moć". Umesto malja koristi se skalpel. Ta „pametna moć" zasniva se na diplomatiji, ali je potpomognuta tajnim operacijama, dronovima, internet napadima, komandosima, sankcijama… Do sada nije donela mnogo uspeha po pitanju rešavanja sirijskog problema, a nije zaustavila ni Iran u nastojanju da napravi atomsku bombu, te se postavlja pitanje da li će to uopšte funkcionisati ili, za sada, Vašington ne zna dobro da koristi skalpel. A možda se radi o nečim sasvim drugom: ako privremeni ugovor sa Iranom ne preraste u dugotrajni dogovor, onda će Teheran razviti svoje atomsko naoružanje i to pod brižnim okom i zaštitom Sjedinjenih Država.

 

Mirovni sporazumi nikada nisu bili u interesu SAD

 

Možda Barak Husein Obama veruje da se „igra" promenila i da Amerika ne mora više, jer je sada energetski nezavisna, da se ponaša kao slon u staklenoj radnji u tom nasilnom delu sveta. Možda je američki predsednik, dobitnik Nobelove nagrade za mir, stvorio viziju o multipolarnom Bliskom Istoku koji će morati brzo da nauči kako da živi u takvom svetu, jer više neće biti policajca da im stoji nad glavom i da ih razvađa. U svakom slučaju, bilo bi suludo poverovati da su Sjedinjene Države odustale od upotrebe „malja", naročito ako se radi o ličnoj bezbednosti i neminovnoj opasnosti. Neki od onih koji u tom delu sveta nisu shvatili poruke Bele Kuće iz 2013. godine, proći će još gore u 2014. Jedno je sigurno, na Bliskom Istoku već postoje tri moćna saveznička bloka koji će morati da između sebe reše regionalne probleme.

Jedan od tih blokova predvodi Iran. Bloku pripadaju, kao najprepoznatljiviji, Asad iz Sirije i Hezbola iz Libana. Namere Irana je da bude najjača sila u regionu i da kontroliše do samih obala Mediteranskog mora u zoni Bliskog istoka. Drugi blok je takozvani Turski blok. Osim Turske njemu pripadaju Hamas, Katar i Muslimansko bratstvo. To je savez muslimana Sunita, za razliku od Šiita iz Irana, koji su mislili da su već na vrhu sveta nakon „Arapskog proleća", ali je prošla godina bila pogubna za Muslimansko bratstvo koje je izgubilo moć u Tunisu i Egiptu. Treći blok predvodi Saudijska Arabija. U njemu se takođe nalaze Jordan i male zemlje iz susedstva (Ujedinjeni Arapski Emirati) isključujući Katar. To je blok konzervativnih Suni- monarhija koje su podržale državni udar protiv Muslimanske braće u Egiptu. Sama Saudijska Arabija prestrašena je mogućnošću da Iran poseduje atomske bombe, toliko da se, čini se, stvara „tajni pakt" sa Izraelom.

Kuća od Sauda zna kako da koristi novac i politiku, ali protiv iranskih vojnih akcija, a to su pokazali da dobro poznaju u Siriji, Saudi nemaju nikakvih šansi. Budući da Amerika neće hteti da se meša, jedino bi Izrael bio dovoljno moćan saveznik koji je nad sirijskim nebom svoju umešnost pokazao najmanje pet puta tokom prošle godine.

Saudijska Arabija bi dozvolila izraelskim avionima da preko njene teritorije napadnu iranska postrojenja, asistirala bi im svojim avionima sa radarima, punila izraelske avione u vazduhu i pružila široku pomoć svojim helikopterima i dronovima. Uprkos tome što je saudijski režim protiv države Izrael, i finansirali su mnogobrojne terorističke napade, Saudi nisu mnogo brižni za Palestince. Naravno, nije ih briga ni za Jevreje, ali neprijatelj mog neprijatelja može biti upotrebljen.

Takođe se smatra da ako bi Izrael vodio rat za njih, to bi bilo jeftinije od identičnih američkih usluga. Jedno je sigurno - Izrael i Saudijska Arabija nikada neće postati saveznici. Te dve zemlje nemaju diplomatske odnose ni nakon 65 godina, ali pred zajedničkim neprijateljem, suočeni sa nuklearnom potencijom Irana, jednokratni dogovor je veoma moguć. Teorijski makar, mada da su pregovori u toku već potvrđuju razni agencijski i diplomatski izvori. Američka administracija želi da ubedi Izrael, Saudijsku Arabiju i druge saveznike u Zalivu da je rešenje u diplomatiji koja je bolji način od vojne akcije da se postigne isti cilj. Naravno, ukoliko diplomatija ne uspe, najverovatnije ih ubeđuje Bela Kuća, uvek na scenu može da stupi vojna alternativa. Sad, ko im veruje, a ko ne, ostaje da se nagađa.

Iznenada, tokom prvog vikenda ove godine, počele su da kruže nepotvrđene vesti da je američki državni sekretar Džon Keri predložio Palestincima da bi američke trupe mogle da pomognu da čuvaju granice nove palestinske države. Odnosno, američke trupe bi bile tamo da spreče anti-izraelske grupacije koje stižu iz Jordana infiltrirajući se u Izrael.

Palestinske vlasti zahtevaju da Izrael pomeri svoje vojne snage iz Jordanske doline, i tamo bi bile stacionirane američke trupe. Američko ministarstvo odbrane nije komentarisalo te glasine, ali mnogi analitičari smatraju da bi takvo rešenje bilo suludo. Osim toga, pitanje je da li bi Izrael pristao na to budući da je vojni vrh Izraela već rekao da oni neće da zavise od stranih trupa. Gledajući iz vojnog ugla, budući da bi trupe morale da budu mnogobrojne, to ne bi bila dobra ideja. Treba se samo prisetiti 1983. godine kada je kamion-bomba raznela 300 pripadnika američkih i francuskih trupa u Bejrutu. Vrlo je verovatno da je to samo još jedna „ponuda" Džona Kerija da bi se pregovori sa Palestincima malčice pomerili u pozitivnom smeru.

A što se Palestinaca tiče, arapski režimi, sada kada se Amerika povlači, imaju važnijeg posla nego da ih bezuslovno podržavaju. Više ih brine njihova sopstvena sigurnost i preživljavanje. Ionako niko nije verovao da će Sjedinjene Države uspostaviti mir između Palestinaca, drugih Arapa i Izraela. Svima im je bilo jasno, makar onima kojima je „posao" da im bude jasno, da je Amerika sve što je radila u regionu to radila da bi tamo bila „glavni dasa". Svi mirovni pregovori, još iz doba Henrija Kisindžera, služili su za unapređenje američke politike. Neko je rekao da je sve to bilo „jedno lutkarsko pozorište gde je Vašington vukao konce". Kako arapski režimi nisu nikako mogli, a nije da nisu nekoliko puta pokušali, da pobede Izrael, onda su oni bili primorani da od Vašingtona potraže uslugu da primora Izrael da se povuče sa nekih zauzetih teritorija. Čini se kao da mirovni sporazum nije nikada bio u američkom interesu.

 

Kako izaći iz Avganistana?

 

Može se nagađati kako će izgledati Bliski Istok nakon američkog povlačenja iz regiona. Ličiće na Siriju danas. Svako će biti u ratu protiv svakog. A sa Sjedinjenim Državama odsutnim, neće više ni biti mirovnih procesa. Pax Americana biće zamenjena haosom. Neizvesni relativni mir biće zamenjen izvesnim ratnim stanjem. Ispostavilo se da vojna hegemonija već odavno nije unosan posao. Možda još iz vremena srednjeg veka kada su države imale potrebu za velikom vojskom da bi osvajale tuđe teritorije i, osim poreskog novca, glorifikovale svoje vođe. Kasnije je to bilo pitanje protivničkih ideologija, a nakon pada Berlinskog zida, kada je liberalna demokratija pobedila totalitarizam, više ne postoji potreba za mnogobrojnom vojskom. U ratu protiv militantnih muslimana, bilo da se radi o Americi, Rusiji ili, recimo, Evropskoj Uniji, nije potrebno mobilizirati nekoliko miliona vojnika.

  Sada je Sjedinjenim Državama važnije da prate i pariraju kineskoj ekspanziji na Dalekom Istoku. Tamo je najveći problem što se političke tenzije pojačavaju u trouglu koji čine Kina, Japan i Južna Koreja. Tu je svako protiv svakog i svi se naoružavaju. Amerika, koja demonstrira svoju snagu ispred kineskih obala, s vremena na vreme zadobije i po koji podmukli udarac od svojih saveznika. Naročito od Japana. Naime, 26. decembra Šinzo Abe, japanski premijer, posetio je Jasukani grobnicu da oda počast počivšim. Problem je u tome što su tamo sahranjeni preko deset ratnih zločinaca „kategorije A", uključujući i premijera Japana za vreme Drugog svetskog rata, Hideki Tojoa. Kina je oštro protestvovala i bilo je poziva u zvaničnoj kineskoj štampi da se japanskim političarima ne dozvoli ulaz u zemlju tokom sledećih nekoliko godina. Ipak, iako je očigledna politička tenzija između Pekinga i Tokija, trgovinski odnosi su počeli ponovo da napreduju.

  Kina jeste protestvovala, ali se Južna Koreja razbesnela. Seul je doneo odluku da stornira planove o vojnom zbližavanju Južne Koreje i Japana. Toliko su besni da su Japanu vratili 10.000 puščanih metaka koji im je Tokijo poklonio za mirnodopske korejske trupe stacionirane u Južnom Sudanu. Abe je, to nema nikakve sumnje, znao da će njegova poseta ozloglašenoj grobnici razbesneti Južnu Koreju koju je, inače, Japan pripojio svom carstvu još početkom prošlog veka. Taj njegov čin pokazuje da se Japan nije pokajao zbog zločina koje je počinio u vreme kada je bio imperija. Kako se odnosi sa Kinom pogoršavaju na političkom nivou, i kako Japan i Kina pariraju jedna drugom ratnim brodovima, potez premijera je bio sulud jer u ovom trenutku Tokiju je potreban svaki saveznik.

  Sjedinjene Države imaju dodatni problem kada je Kina u pitanju. Naime, prošlog novembra, nakon što je objavljeno da je Iran postigao dogovor sa Zapadnim pregovaračima (takozvana grupa P5+1: SAD, Rusija, Kina, Velika Britanija, Francuska i Nemačka) o privremenom obustavljanju nuklearnog programa Irana, oglasio se bivši kineski ambasador u Teheranu rekavši da nisu bili ni Amerika ni Evropska Unija ti koji su uspeli da postignu dogovor, već Kina. Rekao je: „Kada bi dve strane stizale do nerešivih problema, dolazili bi kod Kine, koja bi 'podmazala' pregovore i vratila ih na pravi put".

O čemu se radi? Radi se o tome da je Kina stajala i stoji iza Irana podupirući njegove napore da napravi atomsku bombu. Misli se da su Kina, Pakistan, Severna Koreja i Iran četiri paralelna načina i napora da se stvori nuklearno oružje, ali radi se o samo jednom dizajnu, radi se o takozvanoj „kineskoj bombi". To je jedinstveni program koji se sprovodi na četiri različite lokacije.

Amerika takođe hoće da izađe iz Avganistana, ali su i tamo stvari donekle komplikovane. Vašington je pripretio da će povući sve svoje trupe iz Afganistana ove godine ukoliko predsednik Hamid Karzai ne potpiše novi sigurnosni bilateralni dogovor o sigurnost. Sa tim dogovorom od 47.000 američkih vojnika u Avganistanu bi ostalo njih 8.000. Karzai odbija da potpiše pre izbora za novog predsednika koji su planirani za mart mesec, iako je Veliki savet avganistanskih plemenskih vođa glasao da se taj sporazum sa SAD odmah verifikuje.

 

Latinska Amerika ujedinjena protiv SAD

 

Iz Afrike Amerikanci nemaju mnogo toga ni da povlače jer nisu do sada pokazali veliko interesovanje za taj kontinent. Kada je trebalo intervenisati na Crnom kontinentu, onda su to mahom radile evropske zemlje, koje ga i jesu svojevremeno kolonizirali. Neke države u Africi već nekoliko godina drže rekord u privrednom rastu, a u nekim zemljama po prvi put je stvorena jaka srednja klasa, ali niko ne može da se zakune da je budućnost obezbeđena jer oblak nasilja takođe lebdi nad Afrikom. Videlo se to u Keniji, Maliju, Nigeriji, Kongu…

Što se Latinske Amerike tiče, tamo su se stvari menjale već decenijama, s tim što su neke ostale iste. Isto je to da su se već odavno Sjedinjene Meksičke Države i Sjedinjene Američke Države složile da se oko nekih stvari ne slažu. Slagali se ne slagali - zajedno su i biznis dosta dobro teče. Nema američkih vojnika u Meksiku, ali ih ima, više kao savetnici, u Kolumbiji gde deluju na suzbijanju opojnih ilegalnih droga.

Govoreći o kokainu, Vašington zaista ne mari što predsednik Evo Morales iz Bolivije žvaće lišće koke. Ili ne žvaće. Na Kubi je sve ostalo isto samo što je Fidela zamenio Raul. Jedini problem koji tamo mogu da imaju Amerikanci je da im ova dvojica puste bujicu Kubanaca da odveslaju do Majamija, ali o tome su se već dogovorili Vašington i Havana. Predsednik Venecuele Maduro, koji glumi svog prethodnika Uga Čavesa, i dalje „gradi revoluciju", ali isto tako prodaje svoju naftu Sjedinjenim Državama.

Sandinisti u Managvi više ne grade nikaragvansku revoluciju. U Brazilu se ljute zbog američke špijunaže, da bi se pokazalo da su i oni, istina, na mnogo manjem nivou, špijunirali Amerikance. Što se Argentinaca tiče - otkako su ih Britanci lupili po nosu zbog ostrva Malvina, manji su od makovog zrna, a i nikada nisu bili važni faktor na Američkim kontinentima.

 

A 1.

 

Sve znaju, ništa ne razumeju

 

  Američke špijunske agencije NSA, CIA i one druge, svetu manje poznate, znaju sve što se događa po svetu i to u najsitnije detalje. Na engleskom špijunaža se kaže intelligence, mora da se postavi pitanje već kada su tako inteligentni, zašto su toliko glupi - sve znaju ništa ne razumeju. Ništa nisu naučili.

Američki dnevnik Njujork tajms objavio je tokom poslednje nedelje prošlog decembra jedno istraživanje u šest delova u kojem potvrđuje da je napad na američki konzulat u Bengaziju, 2012. godine, posledica katastrofalnog špijunskog promašaja. Tajms je potvrdio da Al Kaida, a ni bilo koja druga međunarodna teroristička grupa, nisu učestvovali u napadu pri kome je poginuo američki ambasador i još trojica Amerikanaca.

Napad su izvršili lokalni pobunjenici, oni isti kojima je NATO iz vazduha pružio presudnu pomoć da bi ovi smakli pukovnika Gadafija. Pukovnik, isto kao i Husein iz Iraka i Asad iz Sirije su, ili su bili, „gnusni diktatori" i nisu se uklapali u američku priču o demokratiji. Takođe su bili ozbiljni neprijatelji Al Kaide i drugih muhadžedinaca. Znali su kako da ih onesposobe.

I dok su američke špijunske agencije nadgledale međunarodne terorističke grupacije, nož u leđa u Bengaziju zabili su im lokalni „saveznici", insistira Njujork tajms. Kad smo već kod toga, Saudijska Arabija, američki saveznik, finansira najveći broj terorista!

 

 

A 2.

 

Opet bitka za Faludžu i Ramadu

 

Između 2003. i 2010. skoro bez prestanka američke trupe borile su se protiv iračkih Suni pobunjenika, kojima su se pridružili teroristi Al Kaide, za gradove Faludža i Ramadi, u zapadnoj provinciji Anbar. Skoro trećina američkih vojnika koji su poginuli tokom rata u Iraku, umrli su pokušavajući da umire ovu provinciju. Vodile su se dve bitke za kontrolu Faludže, u krvavim uličnim sukobima kakve američke trupe nisu iskusile još od Vijetnamskog rata.

Amerikanci su krajem 2011. napustili Irak, a, evo, dve godine kasnije, u prvoj nedelji 2014. vode se žestoke borbe između iračkih vladinih trupa i lokalnih boraca povezanih sa Al Kaidom. Sve je počelo kao protest Sunita protiv vlade u Bagdadu, sačinjenoj uglavnom od Šiita, nezadovoljnih tretiranjem kome su izloženi. Nakon što je Bagdad pregovarao sa lokalnim Sunitima, koji nisu simpatisali Al Kaidu, vojska se povukla i ostavila lokalnu policiju da čuva red. To je iskoristila Al Kaida i zauzela ulice dva najveća grada u provinciji Anbar, obraćajući se stanovništvu uglavnom sledećom proklamacijom: „Ovde smo da vas zaštitimo od vaše vlade. Pozivamo vas da sarađujete sa nama".

  Povlačenjem Amerikanaca, bez obzira ko je u suštini destabilizovao ovaj deo sveta, nastao je haos gde se sukobljava svako sa svakim. Iz provincije Anbar, preko poroznih granica, pripadnici Al Kaide i drugih ekstremista infiltriraju se u Siriju. Amerikanci nemaju nameru da intervencijom, ako ništa drugo, balansiraju moć na svim stranama. Otišli su.