Pravda

Zašto srpsko pravosuđe ima u svetu tretman nepouzdanog i kompromitovanog

Ko je mogao, pobegao je

    Zbog odsustva poverenja u domaće pravosuđe, ne dešavaju se izručenja Slobodana Radulovića, Marka Miloševića, Bogoljuba Karića, Mirjane Marković, Vladimira Jovanovića zvanog Japanac, Davidovića Firera i mnogih drugih zaslužnih građana. Šire o ovoj temi piše naš urednik Josip Bogić, penzionisanu pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i stalni konsultant OEBS-a

Josip Bogić

Uprkos hvaljenim reformama našeg pravosuđa, odnos ostatka sveta prema srpskom poimanju pravde formiran je prema činjenici da se ovde redovno dešavaju hapšenja, pa puštanja na slobodu okorelih ratnih profitera i zločinaca. Šta je još uzrok ignorancije srpskog pravosuđa od strane najvećeg broja svetskih zemalja, potpisnica mnogih međunarodnih konvencija, sporazuma i međunarodnih ugovora?

Ako se izuzme politički momenat, koji sigurno igra veliku ulogu, ostaje nepobitna činjenica da za mnoge predmete u kojima je tražena međunarodna pravna pomoć ili izručenje izvršilaca teških krivičnih dela i zločina nije udovoljeno našim zahtevima iz nekih opravdanih razloga. Očigledno je u pitanju sumnjičavost stranih država prema našim selektivnim krivično-pravnim procesima, u kojima, oni to vrlo dobro znaju, i te kako postoje političke konotacije.

Zasigurno, stranci vrlo dobro znaju da naši zakoni nisu u punoj meri usaglašeni sa međunarodnim konvencijama, na koje smo se obavezali potpisujući ih, i zbog toga ne udovoljavaju našim zahtevima. Ili je pak u pitanju neznanje naših pravnih stručnjaka, koji kada zatreba, i te kako znaju svoj posao. To potvrđuju svakodnevna hapšenja raznih mafija kako bi se neko politički eliminisao zbog biznisa ili pak da bismo se dodvorili nekim zemljama.

Potvrda za to je i hapšenje Damira Dokića, oca naše slavne teniserke, koji je kao i svaki roditelj reagovao impulsivno na pisanje pojedinih novina o privatnim odnosima u jednoj od mnogih unesrećenih porodica tokom proteklih ratova.

Dokić je u časovima očaja pretio da će likvidirati zvaničnog predstavnika zemlje čije državljanstvo i sam poseduje, što je očigledno bilo i tragikomično i besmisleno jer je reč o čoveku koji dalje od verbalnog obračuna i autodestruktivnog ponašanja nije mogao da ode. Niko nikome, pa ni najobičnijem građaninu, ne sme da preti, ali koliko je bilo nerealno očekivati da tu svoju nameru Dokić i ostvari, jasno je i laiku. Prave ubice, u većini slučajeva, nikada javno ne iznose svoje namere. No, Dokić je netaktičnom izjavom na sebe sručio lavinu državnih institucija koju ni danas ne može da skine sa svojih leđa, čak ni sumom od 300.000 evra koliko mu neki centri moći nude za puštanje na slobodu.

 Činjenica je da je kod njega pronađeno oružje za koje poseduje dozvole, i dve bombe koje  po zakonu nije mogao i smeo da poseduje, i da za to treba da odgovara. Naši državni organi su munjevito reagovali i pokazali svetu kako treba da se radi, pošto je to otac teniske zvezde,  kao što su reagovali nemački pravosudni organi prilikom otkrivanja afere sa ocem teniserke Štefi Graf.

   No, Dokić je i dalje u pritvoru! Osuđen na 15 meseci i još uvek čeka odluku suda na žalbu o pritvoru. Dokić je od 6. maja u pritvoru u KPZ Sremska Mitrovica. Opštinski sud u Rumi izrekao je Dokiću 11. juna kaznu od 10 meseci zatvora zbog krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti i sedam meseci zbog nedozvoljenog držanja oružja i eksplozivnih materija, a onda i jedinstvenu kaznu od 15 meseci.

 Dokić je uhapšen početkom maja, a mesec dana kasnije izrečena mu je presuda od 15 meseci zatvora! U većini sličnih slučajeva, posle presude optuženi se pušta na slobodu na kojoj čeka žalbu i pravosnažnost presude. Tek onda se ide na izdržavanje kazne. Međutim, Dokić je i dalje u zatvoru u Sremskoj Mitrovici.

Vest da su profesori Mašinsko-elektrotehničke škole u Kruševcu uhapšeni zato što su od roditelja učenika tražili mito od 80 evra kako bi popravili negativnu ocenu, objavljena je kao nastavak energične borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala. No, sa druge strane, javnost i dalje čeka odgovore i reakciju tih istih organa u slučajevima Luke Beograd, poslovnog centra Ušće, kada je država Srbija, po grubim procenama, oštećena za nekoliko milijardi evra koje su pojedinci legalno uzeli.
Nije državu Srbiju sitan mito doveo u ovu situaciju, već upravo obrnuto. Naravno, i stranci znaju da kod nas nije u pitanju sitna korupcija kao gorući problem, već upravo korupcija koju proizvode političke partije u vlasti, koje su i najveći krivac našeg stanja i pokretači korupcije i organizovanog kriminala .

Nije šljunkarska mafija (ili kako je još zovu šoder mafija) glavni krivac stanja u državi. Veoma dobro je poznato da se za ove poslove i te kako daju pravične naknade da bi se dobile dozvole za rad. I upravo su dozvole kasnile jer lek nije stigao na vreme. Isto tako, hapšenja povodom nelegalne trgovine naftnim derivatima predstavljaju propust države i državnih organa, koji su dozvoljavali da ovi poslovni ljudi uzimaju od države ono što nije njihovo. Nisu svi ti biznismeni davali određene svote iz svog džepa, već upravo iz džepa poreskih obveznika. A zašto nisu sprečeni u lopovluku, morali bi da znaju oni kojima je to posao.
Na najavu jednog visokog zvaničnika i njegovih istomišljenika da će se povećati kazne u Krivičnom zakoniku, on i njegova bratija moraju da znaju da naše zakonodavstvo po visini zaprećenih kazni spada među najrigoroznije u svetu!
 Ali po izrečenim kaznama za izvršena krivična dela, među najblaža zakonodavstva. Uglavnom se i za najteža krivična dela izriču ukori razrednog starešine.
Taj mladi visoki zvaničnik morao bi da se potrudi i učini da dođe do usklađivanja zakona sa međunarodnim konvencijama, kako bi nam države pružale pravnu pomoć u krivičnim stvarima, ali i da dođe do usaglašavanja, naročito za dela organizovanog finansijskog kriminala.
Mladi visoki zvaničnik (Slobodan Himen, napomena redakcije) morao bi takođe da zna da on nema pravo tumačenja međunarodnih konvencija, ali i ko to pravo ima.
Najnovija laž kako je plaćanje slobode u slučaju Kovačević izvršeno od zaplenjene imovine stečene krivičnim delom od preduzeća PIK Zemun, primenom Zakona o oduzimanju imovine, milion evra u kešu, predstavlja ruganje građanima Srbije. Taj novac će se naći u budžetu Srbije po pravosnažnom okončanju postupka za trajno oduzimanje imovine okrivljenih direktora tog preduzeća. A nepobitna činjenica je da je milion evra plaćeno novcem poreskih obveznika i taj milion je na dugom štapu. Ovo je dokaz da Vlada Srbije nije ispunila obećanje da troškove u slučaju Kovačević neće snositi građani već kriminalci, dakle obrnuto: troškove kriminalaca snose građani Srbije.