Zatvor

Kako jedan resor Ministarstva pravde pljačka državni budžet

Siva ekonomija u sivom domu

  Tabloidov istraživač u drugom nastavku piše o zloupotrebama i malverzacijama unutar  KPZ Požarevac-Zabela, neuspešnim pokušajima da stupi u kontakt sa  Jasminom Čolak, portparolkom Ministarstva pravde, ali i o tome kako je zbog curenja informacija počelo uništavanje dokumenata koji kompromituju pojedine važne ličnosti u ovom sivom domu.

Igor Milanović

Neposredno nakon izlaska prethodnog broja Tabloida iz štampe i činjenica iznetih u tekstu o stanju u KPZ Zabela, počelo je "veliko loženje" dokumenata u ovoj vaspitno-popravnoj ustanovi. Izvor ovog istraživača prenosi da su već prvog vikenda po objavljivanju neugodnih istina, u pekari KPZ Zabela gorela dokumenta, koja su pojedini uspaničeni zaposlenici spaljivali u strahu da će biti otkriveni. Sve je podsetilo na velike pobune u KPZavodima u Srbiji s kraja 2000. godine, koje su instruisane spolja samo zato da bi nesmetano mogli da se zametnu tragovi ranijih zloupotreba u srpskim apsanama.
Radi lakšeg razumevanja ove piromanije, treba reći da je duplo knjigovodstvo u srpskim zatvorima ustaljena praksa. Primera ima dovoljno...
Recimo, osuđenik (takozvani brigadir), koji je od šefova (civilnih zaposlenih) zadužen da prati stanje robe u magacinu, svakodnevno podnosi izveštaj. Međutim, taj izveštaj služi šefu samo kao orijentir o stvarnom stanju u magacinu, dok on Upravi dostavlja svoje, frizirane izveštaje, tako da su dokumenti o izlazu uvek jednaki ulazu robe. Na kraju, volšebno, uvek bude da zaliha nema.
 U slučaju kontrole robe sve brzo bude prebačeno na drugo mesto ili, ako je u pitanju hrana, odmah se troši. Tabloidov izvor zna za čak tri mesta na kojima je u KPZ Zabela uskladišteno brašno koje, po potrebi, šeta iz jednog magacina u drugi kako bi pravo stanje odgovaralo stanju u knjigama. Isto je i sa mesom i mnogim drugim prehrambenim proizvodima: poreski obveznici plaćaju namenski za ishranu osuđenih lica. A plaćanja nisu mala...
 Prema dostupnim podacima, za svaki dan u KPZavodima iz budžeta se izdvaja 1.000 dinara za ishranu i slične troškove svakog osuđenog lica.
Informacije iz Uprave za izvršenje zavodskih sankcija govore da samo u KP Zavodima (bez Zavoda za žene u Požarevcu čiji podaci iz nepoznatog razloga nisu dostupni) u Srbiji 2009. godine ima 4.937 lica na izdržavanju kazne. To znači da država, dakle poreski obveznici, samo za njih dnevno iz budžeta izdvajaju bezmalo 5.000.000. dinara samo za ishranu i smeštaj, što na godišnjem nivou iznosi 1.825.000.000. dinara, odnosno preko 19.000.000 evra! Troškovi održavanja i zidanja KPZavoda, kao i plate zaposlenih, nisu obuhvaćeni ovom računicom.
 Koliko može da košta ishrana osuđenika koja se dnevno u proseku sastoji od: 80 grama najjeftinije salame, 500 grama pirinča, 50 grama čistog svinjskog mesa, jedne kutlače "čorbe" skuvane od kostiju preostalih od ručka i 600 grama hleba? Da bi bilo jasnije koliko je dnevno pokraden državni budžet i na ovaj način, dovoljno je taj zbir oduzeti od 1.000 dinara,  pa to zatim pomnožiti sa 4.937. Mahinacije oko održavanja i izgradnje KPZavoda tek treba pridodati završnom računu.
Ali,  na papiru je sve u najboljem redu. Kao rashod, veliki majstori zatvorske ekonomije  već godinama knjiže umesto 80 grama (koliko u stvarnosti iznosi jedna zatvorska porcija) predviđenih 100 grama salame, plus dozvoljeni kalo do 5 odsto. Umesto zaista serviranih pedesetak grama mesa, upisuju zakonom propisanih 100 grama, plus kalo (a za "čorbu" knjiže novu nabavku mesa umesto restlova od kostiju).
Ovako, naravno, izgledaju izveštaji koji filozofi zatvorske sive ekonomije serviraju Upravi, dok su pravi izveštaji, zapravo, oni koje takozvani brigadiri predaju šefovima i koje su nedavno spaljivali u peći pekare uKPZ Zabela.
Zakon o izvršenju krivičnih sankcija (ZIKS) kao i pravilnici o kućnom redu u našim kazneno-popravnim zavodima predviđaju da osuđenici mogu da budu uposleni 40 sati nedeljno i to u regularnom radnom vremenu. Za prekovremeni rad se plaća dodatak uvećan do 50 odsto, a najmanja plata osuđenika ne sme da bude niža od 20 odsto najnižeg zagarantovanog ličnog dohotka u Republici.
 Kako to izgleda u praksi? Na pojedinim radnim mestima osuđenici rade od 6 do 19 sati, svih sedam dana u nedelji, tokom cele godine. To su: kuhinja, trpezarija, pekara, ekonomija i redarske službe u upravi. Ovo je i logično jer se serviraju tri obroka dnevno, koje treba spremiti, poslužiti i posle toga očistiti prostorije.
Ko se ikada bavio poljoprivredom zna da na njivi nema radnog vremena, a i razmaženi stražari očekuju da im po ceo dan na usluzi stoji posluga koja će da im kuva kafe, ide u nabavku i obavlja druge poslove.
Prema radnim listama, svi oni rade samo u prvoj smeni i to od ponedeljka do petka i izvan državnih praznika! Prosečna zarada osuđenika ukazneno-popravnim zavodima Srbije je oko 2.000 dinara, od čega se jedna trećina stavlja na štednju i osuđeniku isplaćuje na dan njegovog otpuštanja, dok ostale dve trećine osuđeno lice može da troši u kantini za nabavku najosnovnijih potrepština. To se u civilizovanom svetu zove ropski rad za dva boksa cigareta mesečno!
Nema nikoga u Ministarstvu pravde niti u celoj Srbiji ko zna da kvalfikovano objasni kuda  odlazi razlika novca za isplatu osuđenika i novca koji su oni svojim stvarnim radom zaradili.
Većina običnih ljudi smatra da barem Ministarstvo pravde radi sve po zakonu. To je, nažalost, daleko od istine. Zakon koji bi trebalo da bude obavezujući za sve, nema nikakvog uticaja na ponašanje zaposlenih u ovom resoru Vlade. Nekoliko slučajeva iz KPZ Zabela najrečitije govore o tome, mada ni situacija u drugim zatvorima nije ništa bolja...
Osuđenik Sv. M. (ime i prezime poznati redakciji) početkom ove godine kažnjen je zbog dela koje nije počinio sa pet dana samice i gubitkom radnog mesta. Na ovu odluku tadašnjeg upravnika Brajovića, Sv. M. se žalio Ministarstvu pravde, ali je ono potvrdilo osporavano rešenje. Sv. M. nije odustajao, pa je podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije, koji je u svojoj presudi od 30.04.2009. (U. 2766/09) poništio rešenje Ministarstva pravde zbog čitavog niza propusta.
Po nalazu VSS, Ministarstvo pravde je Sv. M. kaznilo a da pri tom nije utvrdilo činjenično stanje. Ministarstvo je, jednostavno, poverovalo u službenu belešku svog zaposlenog, komandira Miroslava Stankovića, bez provere navoda što je i moglo i moralo da učini.
 Zanimljiv je deo pomenute presude: "...Dakle, radi se o paušalnoj oceni nestručnih lica, koja je za posledicu imala izricanja mere upućivanja u samicu... zbog učinjenog težeg disciplinskog prestupa iz čl. 18. st. 1. tač. 12 navedenog pravilnika."
Sv. M. je imao sreću jer nije hteo da se pomiri sa nepravednim rešenjem Ministarstva, a što su mu mnogi savetovali.
Većina osuđenika nije toliko uporna, niti ima potrebno znanje za vođenje ovakvog spora. Od pravne službe u KP Zavodu ne mogu da očekuju nikakvu pomoć, jer su zaposleni iz ove službe istovremeno i članovi disciplinske komisije koja je donela sporno rešenje!
Još gore je kada se sa osuđenikom postupa bez donošenja bilo kakvog rešenja.
Iako čl. 157. ZIKS-a predviđa, izuzetno, da i pre donošenja rešenja u disciplinskom postupku osuđenik može najduže na 24 sata da bude upućen u samicu, u praksi to izgleda tako da bukvalno svaki komandir svakog osuđenika može da zatvori i drži u izolaciji i po nedelju dana dok se disciplinska komisija ne sastane. A veoma često se dešava da komisija ni ne donese rešenje, već se osuđenik posle nekoliko dana maltretiranja u izolaciji (čuveni VII paviljon u Zabeli) jednostavno vrati na krug.
U ovim slučajevima je stražarska služba jedina i neograničena vlast. Iako se osuđenici u poluotvoreni ili otvoreni deo Zavoda upućuju po rešenju upravnika, njihovo vraćanje u zatvoreni ili strogo zatvoreni deo Zavoda je najčešće pitanje odluke nadzornika VIII paviljona, koji svoju volju tako, nezakonito, pretpostavlja odluci upravnika.
Donedavno je nadzornik VIII paviljona (poluotvoreni i otvoreni deo Zavoda) u Zabeli bio Vuja Kusalo, koji je sa ovog mesta sklonjen posle serije napisa o malverzacijama, objavljenim u jednim dnevnim novinama. Na njegovo mesto je došao nadzornik Jolović, do tada zaposlen u Dežurnoj službi Zavoda, ali se po ovom pitanju situacija uopšte nije promenila, čak ni posle dolaska novog upravnika Vidića. Najgore je to što se, posebno posle gorepomenutog debakla pred Vrhovnim sudom, više ni ne donose rešenja o promeni tretmana, pa osuđenici ne mogu ni da traže sudsku zaštitu.