Natrag

Kad vam ja kažem

Olga Olja Ivanjicki je želela da bude balsamovana...

 

Osetljivo rusko srce

Kad je Olja umrla, pokušala sam da dođem do nekoga iz Grada da se ispoštuje Oljina želja, jer ona je to zaslužila, ali avaj, ni do koga iz naše vlasti nikada ne možete doći, osim u bajkama, koje se pričaju uoči svakih izbora

Piše: Jelena Tinska

Oljinoj osetljivoj duši, samo desetak dana pre odlaska sa ove planete zla i zavisti, dogodila se jedna velika neprijatnost. Naime, na aerodromu u Londonu tu zvezdu, tu damu, tu ličnost, uhapsili su zbog nekog neslaganja brojeva u pasošu, i držali su je u zatvoru četiri sata. I niko nije reagovao.Verovatno je to poniženje, ta sramota, dobrano uticala i na stanje njenog ionako umornog srca. Umornog od ove čaršije. Od ove šarade u kojoj živimo.
Ovu tužnu storiju mi je ispričao njen prijatelj i dugogodišnji saradnik Moša Todorović.
- Dvadesetak dana pre smrti - priča Moša - Olja je imala promociju svoje monografije u maloj sali Kolarčevog univerziteta. Bilo je jedva 150 ljudi. Nigde nije bilo mnogih dama, koje se inače nisu odvajale od nje, Verice Rakočević, Nade Momirović, ni Mire Adanje Polak, ni velikih slikara, kolega Glavurtića, Ljube Popovića, Veličkovića, Vukovića:
"U Srbiji ti sve mogu oprostiti osim uspeha", citira Moša Todorović reči Milorada Pavića, i sa suzama u oku kaže da je sa Oljom otišao i jedan deo njega samog.
Svi naši veliki pomenuti slikari, članovi Mediale, nisu bili ni na poslednjem ispraćaju svoje drugarice.
Ali zanimljivo je da je na sahrani Olje Ivnjicki bilo deset puta više sveta nego na promociji.
To je prilično zastrašujuće. Ljudi su voajeri. Ne vole naše uspehe, ali vole da vide nečiji kraj. Olja mi je u intervjuu ispričala kako smatra da su najbolje prošle mumije i da je sve u vezi sa telom posle smrti užasava.
Kad smo završile intervju, poverila mi je da bi volela da bude balsamovana. Tada smo se tome smejale.
No ona je ipak bila ispod belog cveća sama, bez pitanja, izložena pred neznancima. I kad sam videla taj snimak, pomislila sam kako to nije nimalo lepo.
Volela sam Olju i bila mi je draga. Ona je do kraja bila jedna velika devojčica. I imale smo jednu zajedničku crtu. Osim ruske krvi, najomiljenije jelo nam je isto - hleb, majonez i paradajz.

Intervju koji sledi uradila sam za list ID u maju 2002. godine. Kasnije, on je dobio svoje mesto u mojoj knjizi "Pogrešno pročitano?"

Jelena Tinska
Dok sam sedela u ateljeu Olje Ivanjicki, postala sam svesna da sedim...
...NA JEDNOM OD KROVOVA SVETA

 

Ja sam sela jednog dana i napisala pitanja, i znala sam da će se svi moji intervjui potpuno razlikovati, jer moja pitanja se tiču suštine jednog bića sa kojim razgovaram i jer svako od nas ima svoju viziju ovog sveta. Ono što mene inspiriše kad pišem su baš ti različiti odgovori na ta ista pitanja i uvek me to ponese nekud ka ovoj našoj svakodnevici punoj problema i nerešivih situacija. Uvek iskrsne nešto sto me muči i što je zajednički problem svih nas, i onda o tome pišem.
Danas mi se dogodilo nešto sasvim, sasvim drugačije. Potpuno nezadovoljna životom u ovom gradu, sa sve češćim i ozbiljnijim mislima o tome kako treba otići, otići daleko od ovog licemerja, od ove prevare, od duhovnog siromaštva, od ove šašave spirale u koju smo uleteli i vrtimo se gore-dole tražeći izlaz koga nema, odjednom sam se našla u paralelnom svetu. U svetu Olje Ivanjicki. I učinilo mi se da je sve u redu, da su ljudi dobri, da je grad čist, da na svetu postoje prijatelji i da život ne prolazi. Ili bar ne prolazi tek tako. Učinilo mi se da ima još mnogo vremena, iako dobro znam da nema. Učinilo mi se da je sve moguće iako je iz pravopisa ta reč izbrisana i sada se piše sa dodatkom NE.
Lorens Darel je rekao da je "GRAD CEO SVET, AKO SE JEDAN OD NJEGOVIH STANOVNIKA VOLI"
A ja danas dobro znam da bi grad mogao biti svet samo "AKO SE NJEGOVI POSEBNI STANOVNICI CENE"
Samo ako… ali ako. Neka. Uostalom, neko će sresti nekoga u sledećem životu... a dotle...  neka bude. Ko preživi pričaće.

 

Kosančićev venac

Kosančićev venac broj... Pored te kuće sam često prolazila i znam da u njoj slikari uramljuju slike, ali nisam znala da tu i žive. Ja sam oduvek mislila da Olja Ivanjicki ima kuću. Da je njena kuća baš jedna određena, koju sam često gledala prolazeći tim čarobnim krajem u kome kao da je vreme stalo, i moram priznati da sam bila šokirana kada sam shvatila da naša NAJVEĆA ŽIVA SLIKARKA živi u "jednom od ateljea" koji bi u gradu koji pretenduje da stane rame uz rame sa onim gradovima u kojima se cene vrednosti trebalo da bude prolazno stanište mladih, još neafirmisanih slikara. Da li je moguće da nikada nikome nije palo na pamet da jedno od svojih blaga Grad treba da drži na pijedestalu?
Ali Olja Ivanjicki ne haje. Njeno carstvo je istinsko. Ono je uistinu i magično. Meni se činilo da sam danas bila u Parizu. Jer atmosfera oko nje, od njenog malog prostora stvorila je bajku. Bajku o jedinstvenoj ženi u svetu muškaraca. Bajku o večitoj devojčici Olji Ivanjicki. Slikarki čista srca, zvonkog smeha i najneobičnijeg pogleda na planeti. Kad sam je pitala koje su boje njene oči, ona se nasmešila i kazala: "To je tajna". Ja sam je gledala u te oči jedan sat,  i zaista, jedino što sam videla bila je Tajna.

Prvo sećanje?

Moje prvo sećanje je jedan strašan san. Ja sam spavala u krevecu koji je imao belu mrežicu da ne ispadnem i tri osobe su došle pred taj moj krevetac. Bile su u crnom, sa nekim kukuljicama, i nisu im se videla lica i ja sam pomislila da su to ugljari.

Kada i gde ste bili najsrećniji?

Kada i gde? Pa ne znam... možda nikad i nigde. Pa... bivala sam najsrećnija kad se završavao svaki let avionom... u Njujorku... u Tivtu... kad siđeš na zemlju i osetiš miris mora... pitanje tih mirisa je nešto što me vezuje za sreću.

Kuda idu Vaše misli u ovom životnom trenutku?

Postoje dva kraka... jedan je moj lični, sa ogromnim brojem projekata koji su ili pred realizacijom ili pred nekom mogućnošću da budu realizovani; drugi krak je globalni i ja ga doživljavam kao vlastitu katastrofu.

Za kojim talentom čeznete?

(smeh) Ja kažem, kad bih znala da pevam, gde bi mi bio kraj...

Šta je za Vas potpuna sreća?

Verovatno trenutak posle smrti.

Šta smatrate precenjenom vrlinom?

(duboko je uzdahnula) Ne znam... možda kad se vrline primenjuju u političke svrhe...

Šta smatrate svojim najvećim uspehom?

Sebe samu.

Šta kod sebe ne volite?

Što sam popustljiva i dobra.

Šta kod drugih ne volite?

Kod drugih ništa nikad ne želim da menjam. Primam ih onakve kakvi su.

Postoji li apsolutna čestitost?

Postoji.

Šta je najčudnije (najekstravagantnije) u Vama?

Ja mislim, ništa.

Vaša najcrnja strepnja?

Da će čovečanstvo ipak sebe definitivno uništiti.

Vaše najomraženije iskustvo?

Nemam ga, nemam ga...

Koja je Vaša najupečatljivija osobina?

Možda upornost.

Vaše najdublje kajanje?

Kad ne dam milostinju na ulici.

Najvrednije blago koje posedujete?

Možda odnos prema Bogu...

Šta je za Vas najdublja mizerija?

Kad su ljudi prinuđeni da traže milostinju.

Šta je najveći kvalitet kod muškarca?

Nema razlike u kvalitetima između žena i muškaraca.

Ko su Vaši omiljeni pisci?

Ima ih puno, ali ne bih otkrivala imena. To su neke tajne knjige.

Ko je Vaš najomiljeniji imaginarni heroj?

Svaki dan donese novog.

Ko je istinski heroj Vašeg života?

U ovom trenutku masa heroja otkopava ruševine.

Gde biste voleli da živite?

Samo ovde, tu gde sam sad sa Vama.

Kada biste posle smrti mogli da birate da se vratite kao osoba ili kao stvar, šta biste  izabrali?

Kao osoba. Nezahvalno je biti stvar.

Kada biste, dakle, ponovo živeli, kakav život biste izabrali?

Nikome od nas nije dato da bira. Sve je to određeno u prethodnom životu...

Kako biste želeli da umrete?

(dugo je mislila) Pa ne znam. Sve to sa telom... bilo bi dobro da telo može da nestane. U stvari, mumije su nekako najbolje prošle.

Recite šta Vam je na srcu?

(ovde se nasmejala i kazala): Pa ja se nadam da nije ništa...

Da li Vi želite nešto mene da pitate?

Kazala je da ne zna šta bi me pitala, da joj se čini da o meni sve zna. Mene je to začudilo, jer dobro znam da ljudi eksponirani u javnom životu uglavnom malo imaju zajedničkog sa onom osobom kakvom se predstavljaju. A sa druge strane, stavila mi je do znanja šta je bio odgovor na moje pitanje o tome šta je kod nje najekstravagantnije. Možda baš ta čistota i ta izloženost jer Olja Ivanjicki se ne brani. Ona nema odbrambeni mehanizam. Ona se baca u talase bez straha i ona hrabro leti bez obzira na to što je prava sreća obuzima u trenucima kada dotakne tlo i oseti mirise. Mirise mora i mirise borova koji ispunjavaju njeno srce.
Pitala sam je još da li je ona Ivanjicki ili Ivanjicka i ona mi je odgovorila da se opredelila za muški princip u trenutku u kome se suočila sa životom na ovom našem čudnom i jedinstvenom meridijanu.
Razgovarala sam sa Oljom 10. maja 2002. u njenom ateljeu.
I da i ja završim Pavićevim rečima: "Jer nije svejedno iza kakvog bića ostaje praznina. Praznina bremenita bićem koje ju je ispunjavalo."

 

 

Olja je umrla u 03.30 u svom apartmanu koji je bio opremljen svim aparatima za intenzivnu negu u snu. Ne od posledica operacije, ne od tromba. Nije bila sama. Udahnula je i izdahnula. Reanimacija je trajala 45 minuta bez pomaka. Dakle, umrla je jer je njeno srce iživelo svoj vek. Njeno osetljivo rusko srce.

 

 

Natrag