Tabloidovom izvoru ustupljen je primerak kopije priručnika "Kako izbeći izlaganje" (osiromašenom uranijumu), za pripadnike KFOR-a.
Darodavac ovog zanimljivog dokumenta je Falko Akame, italijanski admiral u penziji koji je do 1975. godine služio u Pomorskoj floti NATO-a u Sredozemlju.
Akame je po napuštanju vojske postao poslanik i predsednik odbora za odbranu u parlamentu u Rimu, da bi se poslednjih godina potpuno posvetio radu Udruženja za zaštitu vojnika koji su se razboleli od posledica upotrebe osiromašenog uranijuma u "mirovnim" misijama (ANAVAFAF). Da bi se shvatilo o kakvoj temi je reč i koliko je dramatično upozorenje koje proizilazi iz ovog "praktikuma" za spasavanje žive glave, treba se vratiti u vreme akcije 19 zemalja NATO pakta protiv Srbije. U maju 1999. godine Ujedinjene nacije su u celini sakrile od javnosti šokantan izveštaj Senegalca Bakari Kantea, šefa prve misije UNEP-a (Program Ujedinjenih nacija za čovekovu okolinu), o direktnim ekološkim posledicama bombardovanja SR Jugoslavije.
Ovaj tekst UN nikad nisu objavile, ali su njegovi delovi procurili u javnost zahvaljujući američkom nezavisnom novinaru Robertu Parsonsu, izveštaču iz međunarodnih institucija u Ženevi.
Robert Parsons je uspeo da dobije Kanteov izveštaj od svog izvora u UNEP-u i 17. juna 1999. i objavi njegove delove u ženevskom dnevniku "Kurije" (Le Courrier) pod naslovom "Skriven alarmantni izveštaj o posledicama bombardovanja Jugoslavije: Otrovi koje UN neće da vide".
Robert Parsons svedoči o tome kako su se u kancelarijama Ujedinjenih nacija, u atmosferi unutrašnjeg razdora, cenzurisali i frizirali izveštaji o zdravstvenim posledicama upotrebe oružja sa OU (osiromašenim uranijumom) na Balkanu, odnosno u Srbiji.
Posle 12 dana boravka u još bombardovanoj SR Jugoslaviji, u maju 1999. godine, gde je bio sa misijama drugih agencija iz sistema UN, Bakari Kante je UNEP-u podneo izveštaj koji govori o ekološkom užasu: "...Atmosfera i tlo u bivšoj SR Jugoslaviji trajno su zagađeni otrovnim materijama i zbog bombardovanja industrijsko-hemijskih kompleksa i zbog upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom".
Izveštaj je bio kategoričan u oceni da će naredne generacije koje žive na bombardovanom tlu patiti od kancerogenih oboljenja, leukemije, i biće povećan broj spontanih pobačaja i deformiteta novorođenčadi.
Trovačnica, mrtvačnica...
U izveštaju Bakari Kantea piše da su zbog posledica bombardovanja prirodu u SR Jugoslaviji zagadile veoma otrovne supstance, među kojima su najopasniji polihlorobifenili (PCB), koji su visokokancerogeni i odgovorni za brojne imunološke bolesti. U izveštaju se naglašava da je jedan litar polihlorobifenila dovoljan da se zagadi milijarda litara vode!
PCB se nalazi u električnim transformatorskim stanicama i u brojnim naftnim rafinerijama koje su bile namerna meta NATO-a. Dodaje se da je bombardovanje i brojnih fabrika u kojima su upotrebljavani teški metali, između ostalog, izazvalo i širenje kadmijuma i metilizovane žive (najotrovniji oblik žive). Reč je o metalima koji ostaju otrovni čak i ako se raznesu na prostoru od više hiljada kilometara. Tako je zatrovana i najveća evropska reka Dunav.
U osmom poglavlju cenzurisanog izveštaja Bakari Kantea govori se o zagađenju koje je prouzrokovala upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom.
U izveštaju se navodi da "...Prema raspoloživim podacima, snage NATO-a upotrebile su municiju sa osiromašenim uranijumom gađajući vojne i civilne ciljeve".
Upotrebljena je municija kalibra 30 milimetara. Ispaljivana je uglavnom iz aviona tipa A-10, kao i krstarećih raketa "tomahavk". Ove rakete mogu da probiju čelik debeo 57 mm. Njihovo punjenje je radioaktivno i smatra se da sadrže uranijum 238, čija radijacija iznosi oko 3,4 Mbq.
"...Upotreba ove municije ima užasne posledice po stanovništvo jer pored telesnih povreda prouzrokuje radiološku kontaminaciju. Ta kontaminacija ima toksične i radijacijske posledice koje uzrokuju kancer", piše u Kanteovom izveštaju koji je tokom maja 1999. godine upućen generalnom direktoru UNEP-a Klausu Topferu.
Kante dalje navodi: "...Prilikom upotrebe (eksplozije) oružja sa osiromašenim uranijumom nastaje uranijumski oksid (U308 i UO2), kao i, između ostalog, veoma reaktivni gasovi radijum i radon. Oksidne čestice su širine između 0,5 i 5 mikrona i vetar može da ih raznosi na udaljenost od više stotina kilometara. Pošto u regionu Jugoslavije najčešće duvaju severozapadni vetrovi, to praktično znači da zagađenje ide od Jugoslavije ka Mađarskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Bosni ili ka Albaniji, bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji i Grčkoj".
Jedi pa umri
U cenzurisanom izveštaju Bakari Kante je takođe upozorio: "...Bombardovanje NATO-a dogodilo se u vreme setve poljoprivrednih kultura od životnog značaja za stanovništvo - kukuruza, suncokreta, soje, šećera, šećerne repe i povrća. Bačeni osiromašeni uranijum uticao je na kvalitet vazduha, tla, vode, što je imalo, kako dugoročno tako i kratkoročno, negativne posledice po lanac ishrane".
Po ulasku na Kosovo, u novembru 1999. godine, pripadnici KFOR-ove multinacionalne brigade Zapad dobili su nuklearno-biološko-hemijski priručnik na čijoj se naslovnoj strani nalazi mrtvačka glava koja upozorava na radiološku opasnost i na kojoj piše :
"Kfor - Zapad Osiromašeni uranijum - priručnik" (KFOR International Brigade NWest Depleted Uranium - Infromation book).
Sadržaj ovog priručnika zaključuje na poslednjoj stranici u uokvirenom tekstu naslovljenom "Zlatna pravila":
"...Držite se dalje od tenkova, vozila i zgrada pogođenih projektilima ili krstarećim raketama s osiromašenim uranijumom (OU). Nosite zaštitnu masku ukoliko radite na udaljenosti od 500 metara od tenka, vozila ili zgrade pogođenih OU-projektilom ili OU-krstarećom raketom. Udisanje nerastvorljivih čestica uranijumske prašine dugoročno je povezano sa zdravstvenim posledicama uključujući kancer i deformacije novorođenčadi. Ove posledice mogu da postanu vidljive tek nekoliko godina kasnije".
Pod nazivom "Osiromašeni uranijum, informacije i instrukcije"priručnik je potpisao 22. novembra 1999. pukovnik Osvaldo Bizari.
U poglavlju priručnika "Kako izbeći izlaganje" (uticaju osiromašenog uranijuma) vojnicima se preporučuje: "Perite često uniformu". Na kraju sledi poglavlje naslovljeno "Upozorenje":
"...Hrana i voda postaće nejestive zbog kontaminacije OU-prašinom. Nikako ne jedite hranu koja nije kontrolisana. Udahnute čestice mogu da pričine dugoročnu štetu..."
Ova zastrašujuća upozorenja nikada nisu dobili civili koji žive na Kosovu ili koji su na Kosovo dolazili sa strane bilo kao članovi nevladinih organizacija bilo kao novinari, stručnjaci ili slično, što su mnogi već platili glavom. Naprotiv, nakon bombardovanja bivše SR Jugoslavije, NATO i zapadni i američki lideri u više navrata su izričito negirali da je upotreba oružja sa OU opasna po zdravlje ljudi i životnu okolinu. Oni su redovno isticali da "nema dokaza".
Zabranjeni izveštaj UN
Od 2001. godine, svi izveštaji Svetske zdravstvene organizacije (SZO) i Ujedinjenih nacija (UN) o dejstvu osiromašenog uranijuma, kako je istraživanje pokazalo, bili su drastično cenzurisani.
Ujedinjene nacije su već u junu 1999. godine imale izveštaj o posledicama bombardovanja osiromašenim uranijumom (OU) na Kosovu, funkcionera UN Bakari Kantea. Ovaj izveštaj je zabranjen za objavljivanje jer sadrži upravo ono što sadrži priručnik za pripadnike KFOR-a.
Svetska zdravstvena organizacija postupila je slično. Kako je izjavio britanski fizičar dr Kejt Baverštok, SZO je 2001. godine iz izveštaja o osiromašenom uranijumu izbacila osam njegovih poglavlja koja govore da upotreba ovog oružja izaziva kancer i oštećuje gene!
Nuklearno-biološko-hemijski priručnik (NBC) nedvosmislena je potvrda da su NATO i SAD 1999. godine pouzdano znali da je oružje s osiromašenim uranijumom kancerogeno i genotoksično, ali su ipak izvršili bombardovanje SRJ sa genocidnim namerama koje treba da daju rezultate u narednih hiljadu godina, dakle da istrebe i srpski i albanski, ali i sve ostale narode na ovim prostorima.
Svoje vojnike su u priručniku upozoravali na opasnost, a civile i javnost u isto vreme obmanjivali da nema opasnosti, kao što pokazuje više izjava bivšeg GŠ NATO-a Lorda Robertsona.
Takođe, tekst priručnika je, prema mišljenju poznavalaca problematike, prva zvanična i eksplicitna potvrda da je NATO upotrebljavao ne samo projektile sa osiromašenim uranijumom već i krstareće rakete s osiromašenim uranijumom.
U uvodnom poglavlju ovog priručnika, između ostalog, piše:
"...Vozila i materijal srpske vojske mogu da predstavljaju opasnost za vojnike i civile koji sa njima dođu u bliski kontakt. Isključivo stručna lica moraju da ispitaju uništena ili oštećena vozila i materijale..."
U poglavlju "tehničke informacije" piše:
"...Osiromašeni uranijum emituje alfa zračenje niskog nivoa kao i nisko beta i nisko gama zračenje. Obične vojne uniforme dovoljna su zaštita od apsorbovanja kroz kožu. Realnu opasnost, međutim, predstavlja moguće udisanje OU-prašine... OU je teški metal i treba apsolutno izbegavati blizinu vozila za koje postoji sumnja da su pogođena osiromašenim uranijumom. Odstojanje ne sme da bude kraće od 50 metara. Ukoliko ste prinuđeni da budete bliže, morate da nosite zaštitnu masku i zaštitne rukavice kako biste izbegli da uranijumska prašina uđe u vaše telo".
Klaus Topfer, generalni direktor UNEP-a, naredio je da se od javnosti sklone saznanja o ekološkoj katastrofi u Srbiji koja je bez presedana u evropskoj istoriji.
Dakle, nezavisni američki novinar Robert Parsons otkrio je javnosti sakriveni izveštaj UN, koji je još u maju 1999. godine napisao Senegalac Bakari Kante, tadašnji šef misije Programa UN za životnu sredinu (UNEP), a u kome se upozorava na stravične posledice bombardovanja Srbije municijom punjenom osiromašenim uranijumom.
Dva lica ubica
Robert Parsons, u sedištu UN u Ženevi, kaže da je lako pogoditi zašto je izveštaj Kantea sklonjen od javnosti po naređenju Klausa Topfera, generalnog direktora UNEP-a.
"...Dok je NATO na sve strane trubio o svojoj 'humanitarnoj intervenciji' izveštaj o kome je reč govorio je o ekološkoj katastrofi bez presedana u evropskoj istoriji".
On podseća da su u maju 1999. godine predstavnici različitih organizacija UN, među kojima i UNEP, otišli u misiju u SR Jugoslaviju i da je nakon toga svaka agencija ostalima trebalo da pošalje svoj izveštaj. "Dogodilo se nešto neobično - o izveštaju misije UNEP-a niko nije govorio".
Čim je predat, taj je izveštaj klasifikovan kao poverljiv u UN i sklonjen od javnosti i verovatno završio u sedištu UNEP-a u Najrobiju. "...Nijedna od humanitarnih organizacija u Ženevi nije bila u toku događaja, pa čak ni zaposleni u sedištu UNEP-a u Ženevi", tvrdi Parsons.
On kaže, "...Dobio sam izveštaj Bakari Kantea od mog kontakta iz UNEP-a. On mi je dao šifru za upotrebu mašine za fotokopiranje i ja sam brzo odštampao tridesetak kopija. Ženevski "Kurije" 17. juna 1999. ustupio mi je čitavu stranu i ja sam preneo sve što se nalazilo u ovom cenzurisanom tekstu", otkriva Parsons. Pošto su pročitale članak u "Kurijeu", agencije UN koje su učestvovale u misiji u SR Jugoslaviji obraćaju se ovom novinaru umesto UN, tražeći da im pošalje čitav Kanteov izveštaj jer su od UNEP-a dobile nepotpun tekst.
Zatim je organizovana konferencija za štampu na kojoj je Parsons naravno pitao Klausa Topfera, generalnog sekretara UNEP-a, zašto je Kanteov izveštaj sklonjen od javnosti.
"...Topfer je odgovorio da je izveštaj objavljen i da ništa nije sakriveno od javnosti. Ja sam onda rekao da je izveštaj objavljen zato što sam ga ja objavio. 'Da. I u čemu je problem?', pitao je Topfer. Rekao sam mu da je time lišio druge agencije izveštaja Bakari Kantea iako je mandat misije UNEP-a u SR Jugoslaviji zahtevao da se taj tekst svima pošalje."
Topfer je na to odgovorio da su sve agencije dobile kopiju izveštaja. 'Pa naravno da su ga dobile kad sam im ga ja poslao!', rekao sam, na šta je Topfer hladno ponovio: 'Pa dobro, dobili su izveštaj - u čemu je problem?' ", iznosi detalje s konferencije za štampu Robert Parsons.
Sećajući se ove neslavne epizode iz hronike Ujedinjenih nacija, čiji je Jugoslavija osnivač, Parsons dodaje da je konferencija za štampu, održana u junu 1999. u sedištu UN u Ženevi, trajala skoro sat vremena i da je Topfer napustio salu mokar od znoja. "...Misleći da ga ne čujem i ne razumem, rekao je na nemačkom svom saradniku: 'Ali oni mi ne veruju.' Uzvratio sam na nemačkom: 'Naravno da vam ne verujem. Lažete!' ", dodaje američki novinar.
Parsonsov tekst koji je objavljen u ženevskom "Kurijeu" očigledno je iznervirao generalnog direktora UNEP-a Klausa Topfera, ali većih posledica nije bilo.
Izveštaj Bakari Kantea u celini je cenzurisan i nikada se nije pojavio na zvaničnoj internet prezentaciji UN kao da nije ni postojao. UNEP je zatim u jesen 1999. godine osnovao Balkansku radnu grupu - BTF (Balkans Task Force) čiji je zadatak bio da izradi "definitivni izveštaj" o ekološkim posledicama bombardovanja. Na čelo ove grupe imenovan je Peka Havisto, bivši finski ministar ekologije. Robert Parsons kaže da su i u slučaju ovog drugog izveštaja radile cenzorske makaze.
"Ovaj drugi izveštaj takođe je prepravljao Robert Bise (Robert Bišet), portparol i desna ruka Klausa Topfera, generalnog direktora UNEP-a", tvrdi Robert Parsons.
Robert Parson kaže da su se već u februaru 2000. godine podaci holandske vlade u glavnim crtama podudarali sa podacima američke nevladine organizacije MTP (Military Toxic Project). MTP je naime u januaru 2000. godine tražila od vlade SAD da skine oznaku tajnosti sa dosijea o upotrebi osiromašenog uranijuma (OU) na Kosovu.
MTP je dobila dosije 30. januara 2000. godine i na osnovu njega, ova NVO je izračunala da je na Kosovo bačeno 9,45 tona nuklearnog otpada! Međutim, nikada nije objavljen podatak koliko je preko toga osiromašenog uranijuma bačeno na užu Srbiju!
Cena ćutanja
Robert Parsons kaže da mu je jedan neposredno upućeni diplomatski izvor preneo da je u julu 1999. jedna grupa švajcarskih naučnika došla do još dramatičnijih zaključaka o posledicama osiromašenog uranijuma (OU) na Balkanu od onih koje sadrži zabranjeni izveštaj Bakari Kantea, krajem maja iste godine. (Njihovo istraživanje bilo je deo aktivnosti diplomatske grupe FOCUS koju su činili Švajcarska, Austrija, Rusija i Grčka).Pošto je Švajcarska bila ta koja je pokrivala sve troškove, ostali članovi grupe morali su da ćute - kaže Robert Parsons.
Seča tekstova
U prvobitnoj verziji izveštaja koji je podnela Balkanska radna grupa (BTF), u završnom poglavlju dugom 72 stranice "odsečeno" je 70 stranica. Taj deo objavljen je naknadno na Internetu, ali je trebalo znati pronaći ga. Trebalo je naći sajt UNEP-a, zatim Balkan Task Force, a onda još dve odrednice da bi se došlo do tih 70 isečenih stranica koje su objavljene kao aneks. Oni koji su čitali zvanični izveštaj, nisu mogli da znaju da postoji deo koji nedostaje i koji je u aneksu - objašnjava Robert Parsons.
Holanđani bez gaća
Robert Parsons kaže da je u leto 1999. godine holandskim trupama stacioniranim na jugozapadu Kosova naređeno da predaju svu odeću, šatore, vozila i drugu opremu. Holandska vlada dala je zvanično objašnjenje po kome je razlog ove operacije zagađenost azbestom. "Ispostavilo se da su lične stvari i oprema prebačeni sa Kosova u jednu fabriku NATO za nuklearnu dekontaminaciju u mestu Coevordan. Osim toga, komande nemačke i italijanske vojske strogo su naredile svojim trupama da ne jedu ništa što potiče sa Kosova", kaže Parsons.
Cena jedne istine
Robert Parsons, nezavisni američki novinar, imao je brojne neprijatnosti zbog obelodanjivanja izveštaja UN, koji je sakriven od javnosti, a u kome se iznose nepobitne činjenice o stravičnim posledicama bombardovanja Srbije municijom punjenom osiromašenim uranijumom.
On se seća jedne od neprijatnih scena u hodniku palate UN u Ženevi, kada je 8. oktobra 1999. došao u sedište Balkanske radne grupe (BTF), koja je imala zadatak da napravi definitivan izveštaj o ekološkim posledicama bombardovanja. Poslu ove grupe prethodila su šokantna saznanja Senegalca Bakari Kantea do kojih je došao Parsons i objavio ih u švajcarskom listu "Kurije". On je tog 8. oktobra došao u palatu UN u Ženevi kako bi dobio kopiju izveštaja Balkanske radne grupe pre objavljivanja. Lično ga je u hodniku dočekao Robert Bise, portparol i desna ruka Klausa Topfera, generalnog direktora UNEP-a (Programa UN za zaštitu životne okoline), čije su makaze debelo cenzurisale ovaj izveštaj. Bise je tom prilikom Parsonsu zabranio svaki kontakt sa ekipom Peka Havista, koji je bio na čelu Balkanske radne grupe.