Teror

Srpski tamničari i posledice njihovih nedela

Čovek koji je odbio da umre

Zbog užasnog satiranja koje je doživeo u zatvoru, zbog pogrešnog lečenja i pogrešnih lekarskih dijagnoza, beograđanin Momčilo Nikolić ostao je bez noge. Onu jednu preostalu,   zatvorski čuvar je vezao lancem za bolnički krevet. Istovremeno, lanac smrti i ubijanja svega što je ljudsko u srpskim zatvorima nesmetano traje.  Specijalno za Tabloid, o tome svedoči žrtva gnusnog gaženja života i prava na život

Igor Milanović

Beograđanin Momčilo Moma Nikolić je porodičan čovek, oženjen, otac dvoje dece, diplomirani pravnik... Svoj radni vek je proveo  na carinskoj pošti Aerodroma Nikola Tesla u Beogradu. Njegova supruga Dragana je radila kao činovnik u Beogradskoj banci.
 Običan život, reklo bi se, obična porodica. Da, ali samo do početka ovog veka, kada se ceo svet srušio porodici Nikolić na glavu.
"Nekako u isto vreme kada sam ja proglašen tehnološkim viškom i otpušten sa aerodroma, i moja supruga je ostala bez posla, jer je Mlađan Dinkić ukinuo Beogradsku banku", priča  Moma. "Da sve bude još gore, moja supruga, kao ni ostali zaposleni u toj banci, nije dobila nikakvu otpremninu, jednostavno je najurena na ulicu. Moja otpremnina se brzo topila, ostali smo uskoro bez para, sa dva školarca u kući."
Da bi preživeli, Moma je počeo da se bavi izradom falsifikata. Nije bio posebno uspešan, jer mu je ovaj "posao" doneo nešto više od dve godine zatvora.
Krajem 2007. prva kazna zatvora u trajanju od pet meseci postala je pravosnažna i Moma se obreo u Padinskoj Skeli, zatvoru otvorenog tipa. 
Dve druge presude, prema pozivu, trebalo je da izdržava u KPZ u Sremskoj Mitrovici. Moma je otišao kod vaspitača da pita gde će da služi kaznu kada spoji sve presude.
 I vaspitač, ali i tadašnji upravnik KPZ Padinska Skela Velimir Vidić, obećali su mu da neće biti prebacivan u drugi zatvor. Tih prvih mesec dana u Padinjaku, kako se ovaj zatvor obično naziva, Momi ni po čemu posebnom nisu ostali u sećanju. Svaki vikend je ili imao posetu ili odlazio kući do svojih. U novembru su počele prve neprilike.
"Civilni šef kuhinje je bio neki Đuro, izbeglica iz Krajine, za koga je u novinama pisalo da ima nekoliko tezgi na Kalenić pijaci, na kojima prodaje hranu iz zatvorskih magacina. Većina nas gotovo da nikada nije uzimala hranu iz zatvorske kuhinje, jer smo imali dobre pakete, a po potrebi bismo se snabdevali i u obližnjoj prodavnici. Kako smo čitali u dnevnim novinama da se naša hrana prodaje na pijaci, odlučimo mi jednog jutra da svi odemo po doručak. Bio je to 10. 11. 2007. godine, nas dvestotinak, umesto uobičajenih desetak, pojavimo se u trpezariji. Šefovi se hvataju za glavu, trče u magacin, iznose šta se nađe. Po jelovniku je za doručak trebalo da bude pašteta, nju je dobilo prvih dvadesetak osuđenika, ostali su dobijali šta je ko stigao: od marmelade do nekih ubuđalih kobasica. Neki, jednostavno, nisu dobili ništa."
Umesto da zavede red u kuhinji, upravnik Vidić se obrušio na osuđenike. Isto kao što sada postupa u KPZ Zabeli, on se prvo raspitivao o kolovođama ovog neobičnog događaja. Naredio je da mu dovedu nekoliko osuđenika, kako bi ih saslušao. U jednoj od tih grupa je bio i Moma. Vidić je insistirao da mu osuđenici kažu ko je organizator. Oni su ga začuđeno pitali: "Organizator, čega? Odlaska na doručak?".
"Najčudnije od svega je bilo to što smo svi mi, pa i sam Vidić, znali ko dojavljuje novinama o događajima u Padinjaku", objašnjava nam Moma, "Bio je to Petar Panić, zvani Pana, bivši telohranitelj Vojislava Šešelja, koji je odsluživao neku kratku kaznu. Vidić, pri susretu, nije smeo ni u oči da ga pogleda, toliko ga se plašio, pa se zato iživljavao na nama, običnim zatvorenicima."
Narednih dana se povremeno ponavljao masovni odlazak na doručak, ali je Đuro, izgleda, obustavio snabdevanje svojih tezgi, pa je uvek bilo dovoljno hrane. Zato su osuđenici počeli da dolaze i na ručak. Odmah su primetili da, ma koliko se trudili, u porciji ne mogu da nađu ni trunku mesa. U tanjirima je bilo svega i svačega: pasulja, boranije, pirinča (toga najviše i najčešće), ali od mesa ni traga ni glasa. Kada sretnu upravnika Vidića, osuđenici ga pitaju gde je meso u ručku, a on im odgovara da nema para za nabavku. Moma i ostali ga onda pitaju šta je sa farmom svinja koja pripada samom Zavodu i na kojoj ima stotinak grla.
Konačno je, izgleda, ova igra dosadila Vidiću, pa je pozvao Momu na razgovor.
"Prvo što mi je onako besan odbrusio, bilo je da je mislio da sam ja pametniji", prepričava nam Moma ovaj sastanak, "Nastavio je sve u tom tonu kako sam ga razočarao, kako je trebalo da budem na njegovoj strani, a ne na strani bundžija, i slično. Na kraju mi je rekao kako će da me pošalje u Zabelu da videm šta je prava robija i da se naučim pameti. U Padinjaku sam se, valjda, razmazio?! Pokušao sam da ga ubedim kako ja po rasporedu Ministarstva pravde pripadam KPZ-u u Sremskoj Mitrovici, za gde sam već i dobio poziv. Još više razljućen, Vidić je histerisao kako on može sve što hoće i da ne bi trebalo da ga teram da mi pokaže šta sve može. Odustao sam od dalje rasprave kada sam video da mu je hitno potrebna stručna pomoć."
Pred Novu 2008. godinu, rano ujutro, odmah posle buđenja, u spavaonicu su uleteli komandiri i naredili Momi da spakuje sve stvari i izađe napolje, dodavši da ima pet minuta za pakovanje.
I zaista, posle tačno pet minuta stražari su ponovo ušli u sobu i Momu bukvalno izgurali napolje. Da mu cimeri nisu pomogli u pakovanju, za ovako kratko vreme ne bi uspeo da ponese sve svoje stvari. Hitrim korakom, skoro maršem, odveli su ga do marice i sa još dva druga zatvorenika ubacili u potpuno zatvoreni zadnji deo vozila, na kome nema ni prozora, pa se zato zove bunker. Odmah su krenuli.
Posle vožnje od preko dva sata konačno su se zaustavili i straža ih je izvela iz vozila. Bili su u KPZ Zabela.
"Meni je, u suštini, bilo svejedno gde su me poslali", priča Moma. "Bilo mi je samo krivo što sam toliko udaljen od porodice, i što su me ovako, kao najgoreg kriminalca, u cik zore izvukli iz kreveta i poslali u premeštaj. Tokom puta upoznao sam se i sa dvojicom mojih saputnika i tek mi onda ništa nije bilo jasno. Jedan je bio momak po imenu Bašanović, kome je do isteka kazne ostalo manje od pola godine, a drugi je bio Aca Jovanović, momak koji je već skoro celu kaznu odležao u KPZ Sremska Mitrovica, pa je zbog dobrog vladanja prebačen u Padinjak, da bi bio bliže svojima, a sada, na manje od tri meseca do isteka kazne, Vidić ga je poslao u Zabelu."
Čim su stigli u zgradu karantina, Moma i druga dvojica su Upravi za izvršenje zavodskih sankcija poslali pismo u kome su pitali za razloge zbog kojih su premešteni. Tek nekoliko nedelja kasnije, iz Uprave im je stigao odgovor da je to učinjeno iz bezbednosnih razloga, jer su planirali bekstvo.
"Ma kakvo planiranje bekstva", čudi se danas Moma, "Padinjak je zatvor otvorenog tipa, tamo se bekstvo ne planira, već se jednostavno išeta na ulicu i sedne u prvi autobus!"
Iako su na odgovor iz Uprave čekali mesecima, samo pisanje pritužbe je imalo za ova tri osuđenika momentalne i opipljive posledice.
 Te godine je u januaru napadao veliki sneg i njih trojica su bili nezaobilazni članovi svake ekipe za čišćenje. Kako nam Moma u razgovoru objašnjava, sam posao i nije za njega bio toliko težak, koliko obaveza da se nose zatvorske cipele, jedna potpuno neudobna kreacija napravljena od gume koja se, obično, koristi u auto-industriji.
Kada su Momi iskočili plikovi, tražio je da mu vrate njegovu obuću, koju je doneo, ali mu je nadzornik Drakulić rekao da nošenje privatne obuće može da odobri samo lekar. Iako su se na jednoj nozi plikovi već otvorili i počeli da krvare, Moma nije odmah vođen kod lekara već tek nekoliko dana kasnije, kada su svi išli na sistematski pregled.
"Sistematski je, u stvari, merenje pritiska, visine i težine. Pitaju vas, istina, da li ste vi, ili neko iz vaše bliže porodice bolovali od neke teške bolesti, ali i kada im pomenete tako nešto, onda vam traže da im predočite nalaze kako bi mogli da vam odobre terapiju. Zato mi ni do dan-danas nije jasno zašto uopšte vode osuđenike na taj pregled", nastavlja Moma ispovest, "Tehničaru kod koga su me doveli požalio sam se na rane na nozi i zamolio ga da mi odobri nošenje civilne obuće. Mojoj izranjavljenoj nozi taj tehničar nije prišao na manje od dva metra, već mi je samo dao dve kapsule nekog antibiotika i rekao da ću civilnu obuću da dobijem kada iz karantina budem prešao u paviljon."
Nekoliko dana kasnije, 28. 1. 2008, Moma Nikolić je iz karantina prebačen u Drugi paviljon. Civilna obuća mu je vraćena, ali mu je zato, zauzvrat, nadzornik Cvetković oduzeo zavoje, koje je dobio od kuće da previja rane na nozi. Objašnjenje je bilo da zavoji mogu da budu zloupotrebljeni?!
 Ona dva antibiotika su odavno bila popijena, nove lekove nije dobijao iz zavodske bolnice, pa se Moma lečio na svoju ruku, sredstvima koje je dobijao u paketima od kuće, ili koje su mu ostali osuđenici pozajmljivali. Rana na nozi je postajala sve gora. U martu se Moma nekoliko puta pisao za lekarski pregled, ali nijednom nije bio vođen. Danas veruje da je komandire mrzelo da ga dovode sa njegovog radnog mesta koje je bilo na drugom kraju kruga. Kada ga je jedan osuđenik posavetovao da kada ima lekarski pregled ne ide na posao, već je bilo kasno.
Početkom aprila Moma je uspeo da ode na lekarski. Ponovo su mu dati neki antibiotici, prepisana mu je i neka mast koju nikada nije dobio, a danas mu se čini i da je neko pominjao vođenje u grad na pregled, ali ni do toga nikada nije došlo. Posle večernjeg brojanja, 11. 4. 2008. oko 19 časova Moma je osetio slabost, pa je legao u krevet.
Pošto je spavao u gornjem krevetu zamolio je jednog osuđenika da mu iz kupatila donese flašicu vode u kojoj je rastvorio vitaminsku tabletu. Imao je osećaj da tone i nije imao više snage ni da se pridigne. Zvuči paradoksalno, ali Momina sreća u tom trenutku je bilo to što se uneredio, pa je smrad skrenuo pažnju ostalih osuđenika da se sa njim dešava nešto čudno. Kada su videli da ne reaguje na njihove pozive, pozvali su stražu. Moma je hitno prebačen u gradsku bolnicu u Požarevcu, gde su ga odmah priključili na infuziju.
 Kao kroz maglu je čuo glas neke doktorke, ili tehničarke, koja je stražarima rekla da mu nema spasa i da ga voze za Beograd, u KPD Bolnicu, jer je za Zabelu bolje da se tamo konstatuje smrt. Danas Moma ovako opisuje te prve sate u KPD Bolnici, koja se nalazi u istoj zgradi gde i CZ:
"Svi su se muvali oko mene, ali mi niko ništa nije radio. Valjda su očekivali da ću svakog momenta da umrem pa im je bilo žao da se troše na meni. Ali, ja sam se bio zainatio i nisam hteo još da umrem!"
Iako skoro u komatoznom stanju, Moma Nikolić tek dva dana kasnije biva prebačen na VMA, sa uputnom dijagnozom: povišen šećer, usled čega je došlo do otvaranja rana na levoj nozi. Načelnik odeljenja na VMA, dr Vlada Marković, međutim, utvrđuje da se radi o zapuštenoj rani i suvoj gangreni, pa ga upućuje u bolnicu "Dr Dragiša Mišović", gde ga prima hirurg  dr Nebojša Mitrović.
On  je u celom ovom slučaju jedan od retkih lekara koji je zaista želeo da se zauzme i da pomogne Momi, koji više nije bio u stanju ni da komunicira sa okolinom. Videvši koliko je kritično stanje u kome se pacijent nalazio, dr Mitrović se odlučuje za momentalnu amputaciju leve noge.
Iako mu je na ovaj način bio spasen život, muke našeg sagovornika se ovde ne prekidaju. Čim su ga sa operacionog stola vratili u bolničku sobu, stražar koji je imao zadatak da dežura pored Mome lancima ga je vezao za krevet, kako bi on mogao da cunja po bolnici i okolnim prodavnicama. Kada je sledećeg jutra dr Mitrović došao da obiđe svog pacijenta i video lance na preostaloj nozi, digao je takvu uzbunu da su stražari morali da uklone okove. Zbog toga je Moma istog dana vraćen u KPD Bolnicu. Jedan dan posle operacije! I to samo zato što stražari nisu smeli da ga vežu, pa tako isto nisu mogli da napuštaju svoje radno mesto!
I sam transport od bolnice "Dr Dragiša Mišović" do CZ-a bio je kriminalan:
"Opet su dovezli maricu, istu kao što je bila ona kojom su me prebacili iz Padinjaka u Zabelu. Stavili su me na ćebe i ubacili unutra kao da sam naramak drva. Do CZ-a sam ležao na podu marice, bez ikakvog medicinskog nadzora. A prošlo je manje od 48 sati od kako su mi odsekli nogu."
U KPD Bolnici su nastavili da ga leče od visokog šećera, od koga nikada nije ni bolovao!Mesec i po dana kasnije, 28. maja prošle godine, naš sagovornik od Ministarstva pravde dobija prekid izdržavanja kazne u trajanju od tri meseca, a u svrhu daljeg lečenja, rehabilitacije i nabavke proteze. Tada se g. Nikolić susreće sa nezamislivom nehumanošću:
"U koju god bolnicu da sam se javio radi daljeg lečenja i kontrola, svuda sam bio odbijen pod izgovorom da nema mesta i slično. U početku sam bio naivan pa sam isticao da za tri meseca moram da se vratim u zatvor, nadajući se da ću tako brže doći na red za pregled. A onda sam shvatio da me baš zato i odbijaju, jer sam robijaš."
Tek pomoću jednog prijatelja, koji je imao odlične veze, Moma uspeva da dobije termin na institutu "Rudo", gde su pristali da mu izrade protezu. Kako se bližio dan povratka u zatvor, naš sagovornik 25. 8. 2008. Ministarstvu pravde podnosi zahtev za produžetak prekida izdržavanja kazne radi završetka terapije i nabavke proteze. Odgovor dobija tek devet meseci kasnije, odnosno maja 2009. godine, neposredno pre nego što će iz KPZ Zabela da ga otpuste usled isteka kazne! U međuvremenu se Momčilo Nikolić obratio upravi KPZ Zabela s  pitanjem šta da radi. Posle više poziva, jedna službenica pod imenom Evica mu je prenela poruku od upravnika Brajovića da slobodno ostane na lečenju, a KP Zavod će to već da reguliše sa Ministarstvom.
I pored toga što još nije dobio protezu, Momu 15. februara ove godine telefonom pozivaju iz Zabele, i nalažu mu da se odmah javi na nastavak izdržavanja kazne. Pri dolasku u KPZ, umesto lekara, dočekuje ga inspektor policije Zoran Jovanović, koji ga je saslušavao gde je bio sve vreme, šta je radio, ko mu je pomagao... Moma se osećao poniženo zbog ovakvog postupka, posebno jer su ga dva dana pre toga službenici Zavoda zvali na kućni telefon i sa njim razgovarali.
"Verujem da sam poziv da se javim u Zabelu dobio, jer je u međuvremenu na mesto upravnika došao Velimir Vidić, isti onaj upravnik koji me je svojevremeno iz Padinske Skele poslao u Zabelu", priča Nikolić. "Sigurno je hteo da nastavi da me maltretira, što su dalji događaji i potvrdili."
Moma je za 20. februar 2009. imao zakazan pregled u "Rudu" radi probe proteze. Taj poziv je odmah po dolasku u bolnicu KPZ Zabela predao zaposlenima, koji su napisali nalog za prebacivanje u Beograd, ali je straža odbila da ga realizuje! Mesec dana kasnije jedan od medicinskih tehničara je pozvao "Rudo" u pokušaju da zakaže nov pregled, ali je dobio odgovor da je proteza već izrađena i da je sam pacijent kriv ako mu ista ne bude odgovarala, jer je propustio da dođe na zakazanu kontrolu. Isto tako je i Fond za zdravstvenu zaštitu obavestio porodicu Nikolić da neće odobriti sredstva za izradu nove proteze, jer je svojim nedolaskom na zakazani pregled sam pacijent skrivio grešku.
Pošto Delta osiguranje d.o.o. pokriva sve povrede osuđenih lica nastale tokom izdržavanja kazne, Momina supruga im se obratila sa zahtevom za isplatu odštete. Da bi taj zahtev mogao da bude procesuiran, Delta je tražila dokumentaciju iz bolnice KP Zavoda. Na zaprepašćenje svih, stigao je odgovor da je bolesnički karton osuđenog Momčila Nikolića prazan i da u Zavodu ne postoji nikakva zdravstvena dokumentacija za period pre amputacije noge!
"Ništa nisam dobio ni od Zavoda, a ni od Uprave za izvršenje sankcija", žali se Moma. "Ni sud nije hteo da mi odobri uslovni otpust, jer su mu iz Zabele poslali mišljenje o meni u kome navode kako sam ja izgrađena kriminološka ličnost, a ovo mi je jedini sukob sa zakonom za mojih preko pedeset godina života. A kada su mi prijatelji poslali onaj broj Tabloida u kome je objavljen prvi tekst o mahinacijama u Zabeli, po reakciji zaposlenih, posebno straže, bilo mi je jasno da ništa dobro ne treba da očekujem."
Poslednjih meseci svog boravka u Zabeli, Moma je bio smešten na drugom spratu zavodske bolnice, koja nema lift. Na tom odeljenju su, uglavnom, narkomani i psihički bolesnici, uz nešto malo stvarno bolesnih. Kao što znamo, raspored smeštaja pacijenata ne pravi načelnik bolnice, već straža na čelu sa v.d. nadzornikom Mančeom, koji se ovim šikaniranjem našeg sagovornika dodvoravao novom upravniku Velimiru Vidiću.
"Ovim mojim iskazom ne želim ništa da postignem za sebe, već da pokušam da sprečim da se ovakve stvari dešavaju u našim zatvorima", na kraju razgovora nam priznaje Moma.
"Ne smem nikoga poimenice da pomenem od ljudi koji su ostali u Zabeli i kojima pomažem, jer bi ih straža i uprava odmah maltretirali, ali će se oni već prepoznati u ovom tekstu. Nadam se da će ovi tekstovi Tabloida uroditi plodom, i da će se u ovoj državi naći bar jedan pošteni tužilac koji će pred lice pravde da izvede ove zlotvore iz Zabele i Uprave za izvršenje zavodskih sankcija."
I mi se nadamo da će tako da bude, a za sledeći broj najavljujemo, uz nastavak pisanja o finansijskim mahinacijama u srpskim zatvorima, i otkrivanje kako su nedavno neki osuđenici umrli pod nerazjašnjenim okolnostima, i kakvim se sve sredstvima uprave zatvora služe da bi sprečile osuđena lica da ih tuže zbog povreda zadobijenih tokom izdržavanja kazne.