Injekcija

Reforma zdravstvenog osiguranja u političkom Bermudskom trouglu

Obama uplovio u minirane vode

Sjedinjene Države troše na zdravstveno osiguranje više od bilo koje zemlje na svetu, uključujući i mnogoljudnije kao što su Kina i Indija. No, prvi problem je što preko 45 miliona Amerikanaca nema zdravstveno osiguranje, a drugi je što ga preko 250 miliona - ima

Milan Balinda

Napori predsednika Amerike Baraka Obame da fundamentalno modifikuje sistem zdravstvene zaštite u zemlji, u ovom trenutku ne pokazuju znake uspeha. Obamina krstarica uplovila je u minirane vode i došao je trenutak da se otkriju komandna i manevarska umeća novog kapetana broda. Jedno je sigurno - šef Bele kuće znao je da ga takva opasnost očekuje kada se upustio u reformu zdravstvenog osiguranja. Ideja da svi Amerikanci imaju obavezno zdravstveno osiguranje nije ništa novo, kao što nije novo da su se mnogi Obamini prethodnici nasukali u istim vodama.
Ukoliko se u oba doma Kongresa političari ne slože oko reformi zdravstva - Obamine šanse da kroz manje od četiri godine bude ponovo izabran na predsedničku funkciju visiće o koncu. Bil Klinton je pri istom pokušaju potonuo, ali je uspeo da ispliva i da se oporavi za drugi mandat, međutim, predsednik Obama nalaziće se u nezahvalnijoj situaciji. Zemlja se koprca u težoj ekonomskoj krizi, a ishodi ratova u Iraku i Avganistanu još su neizvesni. Naravno da bi neki novi događaji mogli sve to još više da iskomplikuju i zato je bolje uraditi sve što može biti urađeno - što pre.

Sa haosom ili bez njega

Problem je što preko 45 miliona Amerikanaca nema zdravstveno osiguranje. Drugi problem je što ga preko 250 miliona - ima. Ko će da plati za one koji nemaju i za rapidno rastuće troškove osiguranja koje već postoji? Bilo bi mnogo lakše kada Amerikanci ne bi zahtevali da zdravstvena nega bude prvoklasna i kada bi pristali da budu oporezovani za neku vrstu državnog, obaveznog osiguranja. Ispada da problem zdravstvenog osiguranja leži u samim Amerikancima koji ne samo da zahtevaju savršene zdravstvene usluge, već su i alergični na dve reči - obavezno i porez.
Bilo bi mnogo lakše da se u zemlji po tom pitanju ne sukobljavaju mnogobrojni interesi različitih poslovnih i građanskih grupa. Bilo bi najlakše kad kongresmeni i senatori ne bi direktno odgovarali svojim lokalnim glasačima za bilo koju odluku koju donesu u Kongresu i Senatu. Ipak, svima je jasno da je postojeći sistem preskup i da vodi ka finansijskoj katastrofi. Zato 50 odsto Amerikanaca podržava napore za fundamentalne promene zdravstvenog sistema. Problem je u tome što se preostalih 50 odsto tome protivi.
"Ako ne kontrolišemo ove troškove, ne možemo da kontrolišemo deficit. Ako ne modifikujemo zdravstveni sistem, troškovi polisa osiguranja i troškovi participacije pacijenata nastaviće da rastu", tvrdio je Obama na nedavnoj konferenciji za štampu. Mnogi se slažu s Obaminom prognozom, ali sistem koji im se nudi isuviše je komplikovan da bi bio oberučke prihvaćen. Najmanje polovina američkog stanovništva više voli haos koji postoji i koji već poznaje, nego onaj koji još ne razume. Skoro trećina onih bez ikakvog zdravstvenog osiguranja ima između 19 i 29 godina starosti, a to je mlad i zdrav svet kome se ne daje novac iz džepa za nešto što im ovom trenutku ne treba.
Ukoliko, na primer, neko među njima u saobraćajnoj nesreći polomi sve kosti, trošak  "krpljenja" u urgentnim centrima platiće država. Mnogi Amerikanci, zahvaljujući pre svega svojim poslodavcima, imaju sasvim dobro zdravstveno osiguranje i ne bi ga menjali za neko drugo za koje smatraju da bi im uskratilo "luksuzni" deo zaštite. Postoji verovanje u Americi da evropski zdravstveni sistemi nisu ništa drugo do "socijalni ugovori" gde pacijent ne može da očekuje najbolju i najskuplju negu.
Dan nakon svoje konferencije za štampu, Obamin napor za promenu zdravstvenog sistema zadobio je opasan udarac: jedan od vođa Demokratske stranke izjavio je da neće biti glasanja o planu pre godišnjeg odmora u avgustu. Lider Demokrata u Senatu rekao je da neće biti glasanja dok se ne usaglase sve verzije novog zakona. Predsednik Obama je progutao knedlu izjavivši da nije bitno kojom brzinom će se doneti novi zakon, već da on bude dobar. Budući da je i sam predsednik bio senator, on zna da Senat radi najbolje kad je pod pritiskom i da odlaganje odluke mnogo puta znači da će predlog zakona početi da se razvlači, a možda i  vremenom ugasi. Inače, Barak Obama je odlučio da ne podnosi svoj predlog zakona kao merilo reforme, već je, pošto mora biti izglasan u Predstavničkom domu i Senatu, ostavio njima da izađu sa predlogom.
Budući da Demokratska partija ima većinu u oba doma Kongresa, ne bi trebalo da stvori bilo kakav problem za usvajanje zakona koji Kongres predloži. Međutim, u Sjedinjenim Državama izabrani političari odgovaraju prvo svojim glasačima, a tek onda političkoj stranci, a na njih utiču i moćne grupacije iz poslovnog sveta, kao i raznorazne društvene organizacije, tako da zakonodavci stalno moraju da razmišljaju o svojoj političkoj budućnosti. U ovom trenutku postoji jedan nacrt zakona u Predstavničkom domu i druga dva u Senatu. Dok god se ti nacrti ne usaglase neće biti glasanja, a pitanje je kako će izgledati konačan predlog. Pri svemu tome i obični građani, koji su najjača politička snaga kad dođe do glasanja na izborima, gunđaju, negoduju, podržavaju, kolebaju se, opiru se, navijaju... i rade sve ono što se radi u demokratskim društvima.
Jedno je sigurno: da je reforma zdravstvenog sistema mogla biti donesena pre 10 ili 20 godina - ona bi postojala. Republikanski predsednici svoje vreme u Beloj kući uglavnom provedu pokušavajući da pronađu što više načina da smanje porez bogatijima, te bilo koje napredne socijalne reforme moraju da pokušaju da sprovedu oni iz Demokratske stranke. Barak Obama ima, na papiru, odrešene ruke. Ima većinu u Predstavničkom domu i ima većinu u Senatu. Ne bi trebalo da ima nikakav problem da kroz Kongres progura bilo koji zakon. Jedino što toj računici ne ide u prilog američka politička praksa - usaglasiti interese jasne većine. Nije obavezno da senator ili kongresmen iz Demokratske stranke podrži predsednika, ili većinu u stranci, ukoliko to ne odgovara njegovim glasačima, ili, na kraju krajeva, njemu lično. Sasvim je druga priča što se Obamin pokušaj zdravstvenih reformi još nije suočio sa političkom opozicijom.

Ko će to da plati?

Kada je na početku svog mandata Bil Klinton pokušao da sprovede reforme u zdravstvu, zadatak je poverio svojoj ženi Hilari. Ona je odlučila da zakon napiše sama i da ga kao svršen čin podnese Kongresu. To je bilo 1993-1994. godine. Uložila je velike napore propagirajući svoj predlog, a kada je videla da on nema šanse da bude izglasan u zakon, sama je odustala od projekta. Bil je godinama lizao političke rane koje je od tog neuspeha zadobio, a samoj Hilari ta je epizoda bila jedna od najvećih prepreka ka njenom putu da postane kandidat partije za predsedničko mesto. Američki glasači su neumoljivi i svaki politički neuspeh kažnjavaju najjačim oružjem koje poseduju - uskraćuju glasove. Logika je jednostavna: pokušao si nešto i pokazao se nesposobnim, sledeći put, ako bude sledećeg puta, nemoj da pokušavaš bilo šta što ne možeš da ostvariš.
Sjedinjene Države troše na zdravstveno osiguranje više od bilo koje zemlje na svetu, uključujući i mnogoljudnije zemlje kao što su Kina i Indija. Godišnje se potroši dva biliona dolara, što čini 18 odsto bruto nacionalnog dohotka, ali se računa da bi se taj izdatak, ako se nastavi sa današnjim sistemom, do 2040. godine popeo na trećinu nacionalnog dohotka. Međutim, participacija koju plaća pacijent za negu i lekove za mnoge je velika suma i ljudi zapadaju u dugove. Onaj ko nema nikakvu polisu, troškove lečenja mora da plati iz svog džepa, a to svakim danom sve više vodi i bankrot. Polovina ličnih bankrota u zemlji pripisuje se nemogućnosti da se izmire bolnički troškovi. Novi sistem bi uključio smanjenje troškova, što bi bila garancija da bi svako mogao da izabere koji sistem osiguranja najviše odgovara njegovim potrebama, uključujući i javno osiguranje, kao i kvalitet i dostupnost najbolje moguće medicinske nege.
Ko bi platio za sve to? Već postoje dva sistema državnog zdravstvenog osiguranja, takozvani Mediker i Medikejd. Jedno je za sve one starije od 65 godina i drugo za siromašne. Problem je što ti sistemi koštaju svakim danom sve više. Za ostatak novca u najavljenom sistemu, osim novca kompanija koje već plaćaju osiguranja svojim radnicima, računa se na dodatni porez. Jedan predlog je da se oporezuju svi oni koji godišnje zarađuju više od 350.000 dolara, drugi da se porez uzme samo od onih koji zarađuju više od milion dolara godišnje. Za takvo oporezivanje nisu ni mnogi Amerikanci koji zarađuju znatno manje od tih suma. Naime, u "američkoj psihologiji" nema tendencija da se "mrze bogati". Skoro svaki Amerikanac, pa i onaj najsiromašniji, namerava da jednog dana postane bogat, te stoga smatra da nije fer operezovati imućne samo zato što zarađuju znatnu količinu novca. Takav stav može izgledati čudan svima onima koji ne žive u Americi, ali je Amerikancima to sasvim normalno i realno.
Nakon Obamine konferencije za štampu koja je bila uglavnom posvećena naporima za novo zdravstveno osiguranje, reakcije običnih Amerikanaca bile su veoma različite. Jedna tridesetpetogodišnja gospođa, koja radi nepuno radno vreme u crkvi i brine o svojoj deci, izjavila je: "Suština je da u planu postoje mnoge nejasnoće". Još je dodala da misli da će biti "mnogo vladine kontrole, a sa više kontrole imaćemo manje izbora. Svojstveni deo američkog bića je da može da izabere". Mnogi su zabrinuti jer ne znaju da li će moći da plate onaj deo koji bi morali da plate u novom zdravstvenom osiguranju. "Ne mogu više da traže od mene. Ne mogu!", uzviknula je novinarima druga građanka.
Jedan poslodavac zabrinut je jer strepi da njegova firma neće biti u stanju da pokrije nove troškove, za koje on pretpostavlja da će se pojaviti. Drugi građanin podvlači da je njemu jasno da postojeći sistem nije perfektan, ali da nije sasvim siguran da je sasvim propao. "Pa čak i da ne funkcioniše", dodao je, "nisam siguran da bi vlada bila rešenje". Ovakav stav se podudara sa opštepoznatim stavom gotovo svih Amerikanaca: vlada nije deo rešenja, ona je deo problema. Bilo koji predlog za novi sistem zdravstvenog osiguranja, ovaj Obamin ili neki drugi, sudariće se sa nepoverenjem američke javnosti. Polovina prosečnih Amerikanaca ne želi da se država stara o njihovom zdravlju, već hoće da sebi, i svojoj porodici, obezbede privatno osiguranje. Bilo da veći deo za to plati njegov poslodavac ili da, ukoliko ima privatan posao, on plati iz svog džepa.
Da li će Obama uspeti da progura novi zakon do kraja godine? Najverovatnije da neće, ali je moguće, uz veoma velike promene u originalnim idejama, da neka vrsta zakona bude izglasana početkom sledeće godine. Na strani vlade nalaze se zdravstvene ustanove i farmaceutska industrija. Obe grupacije bi s novim zakonom dobile još oko 45 miliona klijenata. Protiv Obaminog plana nalazi se ogromna većina osiguravajućih kompanija, one iste koje pomažu političare svojim novčanim prilogom njihovim izbornim kampanjama, zatim  i nepoverenje građana prema bilo kakvoj nameri države da se meša u njihove "privatne stvari". Ne bi trebalo zaboraviti da velika većina od 350 miliona osiguranih, iako zna da današnji sistem nije dobar, nije spremna da promeni svoje osiguranje za neko drugo, za koje ne zna da li će funkcionisati. Ipak, bez promene sistema osiguranja zdravstvene zaštite država nikada neće moći da smanji svoj veliki fiskalni deficit.

Masačusets kao probni balon

Pre tri godine u američkoj državi Masačusets uveden je zakon o zdravstvenom osiguranju koji je u mnogim aspektima sličan Obaminim reformama. Mnogi stručnjaci veruju da se u Sjedinjenim Državama troši mnogo više u zdravstvu nego u drugim razvijenim zemljama zbog takozvanog naplata-za-uslugu sistema. Naime, bolnice i lekari su plaćeni za profesionalne usluge, bez obzira na ti da li je rezultat njihovog rada pozitivan. U Masačusetsu nije osigurano samo tri odsto stanovništva, u Americi ta cifra iznosi 16 odsto, a administracija te države se stara da cene osiguranja i zdravstvenih usluga budu pod kontrolom. Kada su se cene zdravstvenog osiguranja udvostručile, tokom mandata Džordža Buša, počeo je naglo da opada broj osiguranih, i u Masačusetsu su odlučili da taj trend zaustave donevši zakone koji sada mogu da budu putokaz ostatku Amerike u nastojanju da se reformiše postojeće stanje. Procena je da u toj državi reformisani sistem do sada funkcioniše.