Velikani

Autobiografija Vase Pelagića (3)

Bez katanca na ustima

Mnogi čelnici crkve i države su gonili i mrzeli Vasu Pelagića i govorili da je "Pelagićevo prisustvo u svakom mestu javna pobuna, pa makar on ništa ne govorio". Pored progona i hapšenja, oni su mu stajali na životnom putu sa raznim podvalama, a u svakoj prilici su ga vređali i nipodaštavali. Ipak im to nije ništa pomoglo, jer je on išao svojim putem nezadrživo i bez odmora sve do same svoje smrti. Ta borba nije bila kratkovečna, već je trajala preko četrdeset godina

Pripremio: Miodrag Dinić

Upravo kada je Pelagić bio u problemu, dođe preko Đoke Vlajkovića iz Crne Gore poziv Pelagiću da ide stalno za nadzornika crnogorskih škola. Čuvena "Slobodna Crna Gora" Pelagiću je bila jedna vrsta ideala, pa je krenuo za Crnu Goru kako bi tamo radio. Nakon nekoliko meseci u Crnoj Gori spozna da je tamo mogo gore ropstvo nego u Turskoj. Knez i njegovi dvorjani, senatori i velikaši, bogovi su, a narod, prava raja, kao nekad u Bugarskoj.
To saznanje pokrenulo je Pelagića da govori protiv terora nad narodom, pa dođe do konflikta između njega i gospode sa Cetinja. Pelagić se na to nije obazirao, nego je sve glasnije iznosio mane i tamošnje rđavštine. I upravo pri takvoj atmosferi Pelagić pronađe jednu tajnu tamnicu iskopanu u kamenu za jadne Crnogorce. Kada je video kako se i tamo tiranijom skuplja danak državni i kako Knez za jedan čas oduzme zvanje i imanje Đurđu Ceroviću, vojvodi, odmah Pelagić javi doglavniku kneževom Maši Vrbici i Knezu da kroz nekoliko dana odlazi iz Crne Gore. Razlog tome, rekao im je, da je to takva samovolja i maltretiranje naroda da to ni u Turskoj nije video.
I pored toga Knez ga je sa svojim ostalim glavarima nagovarao da ostane u Crnoj Gori i zakune mu se detetom svojim da takvih događaja više neće biti i da će se tajne tamnice ukinuti, za koje on, pravdajući se, nije znao. No, Pelagić ostane pri svojoj odluci, ali po želji Kneza ostane do njegovog imendana, za koje su mu vreme najpodlije laskali samo da ode zadovoljan iz Crne Gore. Nuđeno mu je 60 napoleona za put, ali on nije hteo da ih primi zbog sirotinje u Crnoj Gori, sve dok mu Marko Miljanov i Matanović, ljudi poznati kao najpošteniji Crnogorci, nisu rekli: "Nemoj da si lud! Time nećeš pomoći Crnoj Gori, jer što u tu kasu dođe, kojom kod nas jedan čovek raspolaže, već je đavoli, a ti možeš s njim neku korist narodu učiniti." I pored toga, Pelagić je uzeo samo polovinu para.
I u Crnoj Gori je dobio sve đake uz sebe. Zbog toga su ga neki dvorski čankolisci špijunirali. Iz zbirke Pelagićevih pisama vidi se da su đaci s njim i on sa njima i posle toga korespondirali.

Oštar jezik

Zbog iskrenog govora i oštrog jezika Pelagić bi bio zatvaran i na Cetinju i u Beogradu, da nije bio toliko čuven u narodu kao mučenik u Turskoj. To ga je u više navrata spasavalo. Na to je vlast računala, pa je u više navrata izbegavala da ga uhapsi iako je zakonski to mogla.
U Beogradu bio bi zatvaran i osuđen zato što je govorio i ministru i upravitelju Beograda: "Ja prezirem zakone i onoga koji ih je uglavio i utvrdio, kada se na osnovu njih meni i drugim ljudima meću katanci na usta da ne možemo govoriti i zborisati bez policijskog dozvolenja."
Na Cetinju pak mogao je biti zatvoren da je Knez hteo, kada je Pelagić, u jednoj dvorani gde su dolazila sva cetinjska gospoda, kada ih Knez pozove, rekao jednom prilikom da ne priznaje princu crnogorskom Aleksandru pravo na nasledstvo, sve dok ga narodna skupština ne izabere i ne postavi na presto.
Kada je knez Nikola rekao da pravo nasledstva priznaje cela Evropa, Pelagić je odgovorio: "Mene se ne tiče šta evropski volovi priznaju." Tada je Knez skočio i otišao iz dvorane, ljutito rekavši: "To nije rodila Srpkinja nego Turkinja."
Na Cetinju se o tome govorilo, kao i kada je Pelagić zvao kneza "Petrović", kao on njega Pelagić. No, Knez ga je štedeo jer se bojao novina, i hteo je da mu se ne kvare planovi o prisajedinjenju Bosne Crnoj Gori. Voleo je više podanike, jer tada je plata veća, nego osuditi Pelagića, od čega nema koristi već samo štetu.

Na granici opasnog

Pelagić odlazi iz Crne Gore 1872. godine u Zadar, gde prosvetljuje srpske đake isto kao na Cetinju, a zatim odlazi u Novi Sad. Te iste godine pokušao je da se nastani u Beogradu, ali je tajno i javno napadnut zbog oštrih članaka, a naročito zbog onog što je pisao u svojim knjigama i govorio javno Didroovu čuvenu izreku koja glasi: "Nema sreće čovečanstvu dok se i poslednji vladar ne udavi crevima poslednjeg popa."
Tada je priznao neki Pera Bakić, Hercegovac, pred Nikolom Pašićem, A. Jakšićem i učiteljem Jankovićem da su mu gospoda na visokim položajima dali 50 dukata da Pelagića u kafani ili negde na putu isprebija na mrtvo ime. Zbog toga je Pelagić morao da napusti Beograd i da se nastani u Novom Sadu. Ali to je bilo posle žestokog okršaja sa policijom beogradskom na Savi, gde su hteli da uhapse i optuže Pelagića za uvredu vlade, zakona i vladaoca. Ali Ristić naredi da dignu ruke od njega, pa da ga oteraju iz Beograda. To je učinio samo zato da se ne čuje da ga on po mraku hapsi isto kao i turska gospoda.
Ni u slobodnoj Mađarskoj nije mogao u miru da ostane. Pišući protiv kaste i privilegija, protiv velikih danaka i nameta, i govoreći u tom duhu oštre besede na raznim sastancima, padne u oči mađarskoj gospodi, te ga proteraju iz Novog Sada. Pelagić potom ode preko u Srem i Slavoniju, pa u Češku, u Prag, te tamo štampa knjigu "Borba Amerikanaca za slobodu i nezavisnost " u 6.000 komada. Pošto ju je rasturio po srpstvu, pođe da kupi dugove i da agituje i uz put da upoznaje narod i njegove potrebe. Ni u jednom mestu nije prošao bez nekog sastanka bar sa deset osoba. Naravno, svuda je govorio protiv ugnjetača i zaključivao govor  pomenutom izrekom Didroovom. I sama ta knjiga koju je u Pragu štampao bila je skroz revolucionarna. Zbog toga su denuncinacije učestale, a usled toga su ministarski raspisi poleteli po državi Austro-Ugarskoj. Lovili su ga po Bačkoj, Banatu i Sremu, ali ga nisu ulovili. Srbi činovnici unapred su mu javljali za raspise, pa ga tek onda tražili, a zatim javljali vlastima da ga tu i tu nema.
Zbog nebezbedne situacije Pelagić je otišao u Vukovar, ali su ga baš tu uhvatili. Zatim su ga odveli u Novi Sad pred sud. Po nalogu ministra Lonjaja i carskog komesara Majtenija, bude rešeno da se preda Turcima u Bosni. Tu mu je dosta naškodila i slika njegova na kojoj je štampano: "Istina i pravda u okovima, a pravo čovekovo u lance okovano", za koju su se otimali kupci. Čim se pročuo glas da se Pelagić na brzu ruku u Bosnu vodi na predaju, veliki je revolt u narodu i novinarstvu zavladao protiv mađarske gospode. I neprijateljske novine su mu tada išle naruku, osuđujući svoju vladu što ga Turcima predaju. Ne zna se da li je zbog toga ili nečeg drugog, ali je činjenica da su tada sa vlasti pala dva njegova neprijatelja: ministar Lonjaj i Majtenija, i to baš u trenutku kada je Pelagić bio na ivici propasti svoje, na granici bosanskoj. Baš u tom trenutku stigli su telegrami iz Pešte, od novog ministra Slavija, da se Pelagić ne predaje Turcima, ako već predan nije, nego da se zadrži tamo do dalje naredbe.
Kod novog ministra radili su srpski poslanici Miletić i drugi da ga Turcima ne predaju. I sve opštine kroz koje je sproveden Pelagić radile su na tome. U Vukovaru gomila sabranog sveta i starica i žena, plakali su kao deca zbog mogućnosti da se Pelagić preda Turcima. No, i ovog puta je imao sreće i izbegao je Turke sve do svoje smrti.

Lud ili pošten

Pelagića su ispratili iz Mađarske početkom 1873. godine. On se tada nastanio u Trstu, gde se viđala gomila Srba iz srpstva, ali policija ga pozva i pročita mu sve o njegovim delima od rođenja do tada, i reče da će dobro biti da se iz Trsta dalje udalji. I on i njegovi poznanici su se čudili kako policija u Trstu sve zna o njemu. Zato Pelagić ode u Grac, gde ima najviše đaka srpskih, hrvatski i kranjskih u nameri da ih oštri protiv narodnih ugnjetača. U Gracu, Pelagić je položio ostavku na arhimandritstvo preko novina. U izjavi pobrojao je sve rđavštine kaluđerske, iz čega se vidi da oni nemaju ni boga ni morala, nego da samo pod tim imenom lažu svet. Izjava je učinila veliku senzaciju kod čitalaca. Mnogi su govorili: "Ili je Pelagić lud ili suviše pošten, danas se svak živ otima za veliko gospodstvo, a on ga eto baca." Na kraju te izjave, Pelagić kaže: "Zabluda je osnovni koren svih zala i nesrećnih naroda, a popovština je najveća zabluda, pa zbog toga prezirem i ostavljam to crno jato varalica i nemoralnih anatemista - kaluđera, i ostajem građanin srpstva i čovečanstva." Kasnije, kada mu je Arhijerejski sabor nudio da ide u manastir kao arhimandrit, on je odgovorio:
1. Da manastirska imanja postanu velika zadrugarstva industrijska, zanatlijska, zemljoradnička i druga ugledna gazdinstva.
2. Da manastiri budu privredne, prosvetne i moralne škole.
3. Da kaluđeri žive u svemu kao i ostali građani, te tako da već prestane jednom ono grozno širenej razvrata i sifilisa oko manastira.
4. Da se nose kao i ostali ljudi.
5. Da među njima vlada onakva ravnopravnost, kakva je bila u dobroj porodičnoj zadruzi srpskoj, i kakvu je propovedao Isus Hristos.
6. Da jutarnju i večernju liturgiju, bdenija, masla i molitve zamene javna predavanja iz nauke o privrednom blagostanju naroda i prirodnim i društvenim naukama, polažući osobitu pažnju na humanitarno-moralne nauke, koje se moraju živim primerima utvrđivati, pokazivati...
U Gracu je žestoko napadao đake što sede u kafanama i što ispijaju velike količine vina i piva u zdravlje naroda, Miletića, Subotića, Polita i njegovo. Pelagić je govorio da pošteni prijatelji naroda ne provode vreme po kafanama niti piju vino i pivo u zdravlje naroda i nas boraca prvaka, već se bave naukom kojom će uvesti narod u fizičko, materijalno, umno i moralno blagostanje naroda.
Kako je vreme prolazilo, Pelagić je opet bio u velikim problemima, pa je iz Graca otišao u Švajcarsku. Tamo se udruži sa svojim zemljakom Paranosom, koji ga je vazda novčano pomagao, te poseti bečku izložbu 1873. godine. Posmatrajući izloge, Pelagić je govorio: "Eto sadašnje pravde! Onaj mučenik, radnik koji je izradio sve lepote kulture što ih tu vidimo, trpi večito oskudicu u hrani, u odelu i staništu, a gle kako se eksploatatori njihovi šire u raskošu i izobilju! Državni, novčani i crkveni gotovani i ugnjetavači sabrali su se iz celog sveta da se nagledaju tih divnih izrada radničkih, a niko i ne pomišlja da je sve to izradio onaj mučenik garavi i siroti radnik, koji je najmanje nagrađen, a najviše prezren i ganjan..."
Očigledno da sve do svoje smrti Pelagić nije menjao svoje ideje i stavove. Zbog svog slobodnog stava bio je trn u oku režimu u Srbiji, pa i mnogim drugim režimima. Pelagić je javno raščinjen, zatvaran u ludnicu, a osuđivan je i na zatvor. I upravo je život završio u požarevačkom zatvoru, 25. januara 1899. godine.
                                                                                                                                                (Kraj)