FELJTON
Karsten
Alnes: Roman o sarajevskom atentatu 1914. godine (6)
Smrt
ih nije htela
Tabloid u
nekoliko nastavaka objavljuje delove romana "Nemoj da mi umreš,
Sofija" Karstena Alnesa, koji je sa norveškog preveo Predrag Crnković.
U knjizi su predstavljeni događaji od 28. juna
1914, od ranog jutra pa do jedanaest sati i pet minuta, zasnovani na brojnoj i
obimnoj literaturi o uzrocima koji su doveli do Prvog svetskog rata. Mnogo od
onoga što se dogodilo i dalje je nerazjašnjeno, a verovatno će tako i ostati. Delimično zbog haosa koji
je nastao posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, a
delom i zato što su tako važne informacije zadržane u tajnosti
...
Izašli su iz poslastičarnice, neopaženo, jedan po jedan. Prvo se Muhamed iskrao na vrata. Zatim Vasa, pa
Nedeljko. Šunjao se ulicom, nizvodno.
Na uglu Nedeljko srete starog školskog druga.
"Gde si krenuo", upita prijatelj.
"Idem da gledam povorku s nadvojvodom", odgovori Nedeljko.
"Ali prvo idem kod fotografa."
"Kod fotografa? Ali fotografske radnje su danas zatvorene. Nedelja
je."
"Zakazao sam", rekao je Nedeljko. "Hoćeš
li sa mnom?"
"Ne mogu", rekao je prijatelj. "Nemam para."
"Platiću za tebe. Platiću svoju poslednju fotografiju, a platiću i tvoju da me se sećaš."
Prijatelj ga pogleda. Da li je poludeo? Ali, ipak je pošao za Nedeljkom,
iza ćoška; prešli su preko trga i ušli kod fotografa koji je, baš kao što je rečeno,
otvorio radnju za zakazano slikanje.
"Obukao si se kao za praznik", primeti fotograf kada je spazio
Nedeljka.
"Pa zar danas nije praznik? Istakli su zastave po čitavom
gradu. Zvone crkvena zvona. Prozore su ukrasili cvećem,
a po zidovima su okačili vezene ćilime."
"Da, bo'me baš tako", reče fotograf. "Ali hoćeš
li da učestvuješ u slavlju? Mislio sam da to nije za tebe."
"Naravno da nije za mene. Naprotiv", rekao je i stao ispred
aparata.
Slike
za uspomenu
Fotograf se zagnjurio u crni ogrtač koji je pokrivao zadnji
deo kamere. Zatim je otkrio glavu i pažljivo ga pogledao.
Posmatrao je sveže ošišanu kosu, koja je u crnim talasima pokrivala visoko čelo
i brze, pomalo upale oči koje su izgledale kao da su odustale od svih nadanja da će
preživeti ovaj vedar dan. Mali, štucovani brci pod nosom, kao da su pokušavali
da učine usne odlučnijim, ali bez uspeha, i spuštena, pomalo pognuta ramena. Objekat slikanja
bio je neuobičajeno dobro odeven - retko bi se koji srpski patriota ovako udidio za
istaknute goste - u novo crno odelo, belu košulju s visokom kragnom, i s
kravatom od turske svile. Ali ipak je nešto kvarilo besprekoran utisak.
"Sako ti je nabrekao na jednoj strani", reče
fotograf. "To će da se vidi na fotografiji. Mislim da treba da izvadiš to što imaš u džepu
od sakoa. To kvari sliku."
Nedeljko izvadi novine Narod koje su donosile veliku sliku srpskog
kralja.
"Ne mislim na spoljni džep već na
unutrašnji", reče fotograf. "To je nešto veliko što baš ne izgleda lepo, to se ispupčilo."
"Nema veze", odgovorio je Nedeljko, "neka to ostane. Izgledaće
kao da imam mišiće."
Fotograf nije ništa rekao, već se opet zagnjurio ispod
crnog ogrtača.
Blic je sinuo. Fotograf je izvukao glavu iza kamere, a zatim je slikao i
Nedeljkovog prijatelja. Lampe su bljesnule, oči na trenutak nisu
mogle da vide obrise stolice, pozadine koja je bila okačena
iza slikanih ljudi, veštačkog cveća na stolu.
"Sada je gotovo", rekao je fotograf.
"Možeš li odmah da ih razviješ?"
"Sada?"
"Da, platiću ti dodatno."
"Trebaju li ti slike danas, u nedelju?"
"To treba da bude poklon", rekao je Nedeljko. "Za baku.
Nikada ne znaš kada će neko da umre."
Fotograf je kao začaran zurio u njega.
"Istina je to što kažeš", rekao je. "Napraviću
ti slike. Ali, da li stvarno čitaš Narod?" Novine sa
slikom srpskog kralja bile su na stolu, zauzimajući centralno mesto.
Nedeljko ih vrati u unutrašnji džep.
"Moraš da budeš u toku", odgovorio je.
Pola sata kasnije slike su bile gotove. Nedeljko je dve razvijene slike
stavio u koverat i zamolio prijatelja da ih odnese baki, kasnije, istog dana.
Ovaj je obećao. Zatim su obojica pošli putem koji je vodio do reke. Kada su bili blizu Ćumurija
ćuprije, naišli su na dve devojke koje su poznavali iz gimnazije.
"Evo idu dve devojke", rekao je Nedeljkov prijatelj.
"Devojke su dobre", odgovori on. "Devojke treba da ljubiš i
mesiš."
"Mesiš?"
"Da, mesiš."
"Jeste li izašli da slavite?", upita jedna devojka i nasmeši im
se.
"Ove su lepe", reče Nedeljko. "Tako su lepe da lice
bridi."
"Je l' to pričate o nama?"
"Naravno da pričamo o vama. Ni o kome drugome nego o vama. I o tome kako ste lepe. Zar ne
znate da ste lepe?"
Stidljivo su se nasmejale i razmenile poglede.
"Ti sigurno mnogo pričaš o devojkama", rekla je jedna od
njih.
"Kako to?"
"Bar tako ljudi kažu."
"Ljudi kažu da mnogo pričam o devojkama?"
"Da."
"Misliš li da su u pravu?"
Devojke se nasmejaše.
"U svakom slučaju ste lepe", reče Nedeljko. "Ili previše pričam
o devojkama, ili uopšte ne pričam o devojkama, ali bez obzira, lepe
ste mi. Lepe devojke na lep dan. Zar to nije fino?"
"Da, fino je", reče prijatelj. "Osim toga, slikali
smo se. Nedeljko je platio. Dobio je pare."
"Bili ste kod fotografa?"
"Da, bili smo, jeste. Da, možete da dobijete po jednu
sliku", rekao je Nedeljko i izvadio fotografiju iz koverta. "To je
uspomena", rekao je. "Uspomena o momku koji priča o
curama, ili to ne radi."
Devojke se pomalo nesigurno zakikotaše. Zatim ih je obe pozdravio, zagrlio,
a s prijateljem se rukovao i pošao dole do mosta Ćumurija.
Umaći smrti u neudobnom krevetu
Na trenutak se nije osećao dobro. Misli se zgusnuše, tabani mu
postadoše ledeni. Odmah pored mosta nalazile su se velike zgrade gimnazije, pokrivene
crepom. Od prozora iza gvozdene ograde odbijala se svetlost, a veliki jablan
nasred školskog dvorišta bio je okupan suncem.
Gorko osećanje poraza i gubitka ga je ispunilo kada je video niz prozora, a pogled mu
se digao do ćoška na zapadnom krilu u kojem je godinu dana sedeo u učionici
s vršnjacima, sinovima trgovaca i službenika iz celog grada. Časovi
latinskog i matematike su bili dosadni, neugodni i zaista ih se plašio, naročito
časova s trigonometrijskim funkcijama i diferencijalnim računom.
Nastavnici su bili poslušne sluge u austrijskoj mešalici koja se zvala latinska
škola: poslušnost, pokoravanje i pristajanje na sve bile su tri zvezde vodilje
koje su učenici morali da slede. Goli, ružni zidovi, ustajao vazduh,
prašina, beživotne ilustracije i mape, dosada koja ubija. Ali to je bio put do
poštovanja i bogatstva, govorio mu je otac. Bekstvo od kafane i ustajalog
vazduha počinjalo je tu, u zgradi od crvene opeke, i vodilo putem do arhitektonskih
kancelarija, sudnica, poreskih ureda i zbornica.
Upotrebi sada snagu civilizacije da osvetliš taj afrički
mrak koji vlada tvojim mozgom - govorio je nastavnik matematike. Drugovi iz
razreda bi prsnuli u smeh, a nastavnik se zadovoljno smešio svojoj neočekivanoj
elokvenciji. Neko od drugova se prijavio u udruženje Mlada Bosna,
pa je dozvolio da ga namame da se i on učlani. Roditelji su se žalili
zbog đačke knjižice koja je izgledala sve sumornije; te sive kreature iza katedri, ta
napast ljudska, ta zlobna lica su izgledala sve odvratnija, a stid zbog poraza je
na kraju od školovanja načinio samo veliku patnju. I dalje je osećao kako velika, ogromna
gimnazijska zgrada isijava ponižavanje i izaziva u njemu nelagodu.
Ljudi su duž obale stajali načičkani. Reka je šumela, iznad obala se dizala izmaglica, što je ukazivalo da će
dan biti neouobičajeno vreo. Ovog proleća padalo je malo kiše i vodostaj je bio
daleko niži od uobičajenog. Na drugoj obali dominirala je stara turska palata, rezidencija
generalnog guvernera, baš kao zamak iz bajke. Zastave su bile oklembešene na
kopljima, boje su vrištale sa zastavica i girlandi koje su postavljene iznad
puta. U pokrajnim ulicama stajale su mnoge kočije, tik jedna uz
drugu; imućni građani iz kućica s baštama vedro su napuštali čeze da bi prisustvovali svečanostima,
na nekoliko mesta gruvala je pleh muzika, konji su vrteli glavama bolje nisu znali, a kočijaši su vadili vreće s
ovsem i prinosili ih konjskim gubicama.
Nedeljko je zauzeo svoje mesto, tik uz jarbol, oprezno napipao kutijicu s
otrovnom kapsulom, izvadio je i stavio u šaku, pogledao oko sebe i stavio
kapsulu u usta, onako kako je naučio. Našla je svoje mesto uz
desni. Jedan griz i pući će, i otrovna tečnost će ga paralisati za samo dve-tri sekunde. Mrtvi mrak će
ga zaslepiti. Osetiće gorući ubod u srcu i potonuti u bezdan. Svet će nestati, budućnost
će nestati, nikada više neće videti sunce, svetlo, reku ili drveće. Žubor
reke je sada slušao poslednji put u životu, vedar zvuk duvačkog
orkestra i uzvici oduševljenja uskoro će utihnuti. Za njega ovo
nije ništa, i pri toj pomisli osetio je veliko olakšanje, čak
ushićenje. Umaći smrti od tuberkuloze. Umaći smrti u neudobnom krevetu u sobi, u
polutami, dok mu daju samo čorbu od ovsa. Moraš da jedeš, da papaš
sada, jedi! Svi su znali da je to uzaludno. Niko se nije usuđivao
da to i kaže. Ležao bi, s noćnom posudom ispod kreveta, i čekao. Drugove, koji bi ga,
možda, obišli. Kašalj, uvek taj kašalj, ne može da spava od kašlja
i krvi koja mu ispuni usta onda kada se tome najmanje nada. Užasni
tragovi skorele krvi na požuteloj posteljini. Ne! Znao je šta ga čeka.
Osetio je kapsulu vrškom jezika. Sada je najvažnije
- ubiti, ne umreti. Sada je važila parola jedan za sve i svi za
jednog. Stajali su u nizu duž Apelove obale i još poniže
prema Gradskoj većnici. Neki s pištoljima, ostali s bombama. Šestorica spremnih da oslobode
otadžbinu od tiranije. O toj stvari se sada radilo.
A onda je pristigla kolona s automobilima. Uzvici "ura" išli su
nagore, ulicom, poput velikog talasa; ljudi su pokuljali iz kafana, bistroa i
slastičarnica, očevi su podigli decu da mogu bolje da vide. Sada je prvi automobil iz kolone
već dospeo do mosta Ćumurija. On se uspentrao na balustradu da bolje vidi. Mirno sada, mirno,
izgledaj kao i obično. Policajac ga je sumnjičavo pogledao. Isto je učinio
i jedan čovek odmah preko puta njega, a devojka s maramom, plavih očiju,
zurila je u njegovu svilenu kravatu gotovo zaljubljeno. Sada je već
imao utisak kako svi zure u njega. Stajao je pored drugog muškarca koga je
poznavao; bio je to vlasnik prodavnice kolonijalne robe, i čovek
je povremeno ćaskao s Nedeljkovim ocem. Obojica su se svakako radovala nadvojvodinoj
poseti, jer su imali crno-žute trake na reverima sakoa.
Oslobodilačka bomba
Sada Muhamed treba da baci bombu. Sada automobil broj tri treba da odleti u
vazduh.
Ali ništa se nije dogodilo. Da li je kolona stala? Naslonio se na stub ulične
svetiljke. Oko njega su stajali policajci, oficiri i vojnici. Dugmad na
uniformama su sijala na suncu, crveni turski fesovi policajaca su sijali,
opipao je sako da se uveri da je bomba tamo gde treba, srce mu je tuklo tako da
ga je osećao u ušima, znoj mu je curio iznad gornje usne, mlada devojka ga je
intenzivno gledala i smešila se.
Ali zašto se više ništa ne dešava? Zašto Muhamed nije bacio bombu i zašto
to nije uradio ni Vasa?
U tom zagrmeše topovi i ljudi uzviknuše pozdrave. Prvi automobil se približava,
i odjednom je shvatio kako sve zavisi od njega. Došao je i automobil broj dva;
u njemu je sedeo gradonačelnik, Fehim Efendi Ćurčić, musliman kao i nekadašnji ugnjetači tokom pet stotina godina,
kojim upravlja vlast koju sultan i Istanbul preko vezira vrše u ovoj
provinciji, i sada je taj lik bio nešto između, ni islam ni hrišćanstvo, nešto između Orijenta i Zapada, između
starog i novog doba; bio je postavljen milošću Austrijanaca i stoga omražen
kod svih onih koji su branili staru srpsku otadžbinu.
Odjednom su titravo zasijali hrom i metal, a brujanje motora se pojačalo.
Dolazio je automobil broj tri. Okolna brda samo što nisu pala na njega; eho
pozdravnih salvi kotrljao se dolinom, mozaici na crkvenim tornjevima su
svetlucali na suncu; pomislio je na majčine oči i
zavukao ruku u džep sakoa. Ruka mu se smrzla kada je koža dotakla hladan metal;
uhvatio je čvrst predmet, izvukao ga, oprezno kucnuo o stub ulične
svetiljke pored njega. Podsećalo je na lulu, ali nije trebalo da se
stavi u usta. Sada je oslobodio osigurač, bomba je bila spremna, a
veliki kabriolet je polako vozio prema njemu; video je beli, široki damski
šešir, zeleno paunovo perje, vozačevu lepu, češku
uniformu, prepoznao je omraženog generalnog guvernera, i
odjednom nadvojvoda se okrenuo i
pogledao pravo u njega.
Tada je, ni sam ne znajući, podigao ruku s bombom iznad glave, i
sada je trebalo da pokaže da može dobaciti. Vežbao je s kamenjem pored obale i u parkovima, vežbao
je u Beogradu i na drugim mestima, a sada je on bio izabran da baci bombu za
slobodu. I bacio je bombu u pravcu generalskog šešira, prema tim bledoplavim očima
koje su zurile u njega. Osetio je kako je frizer odmah preko puta njega, gurnuo
vlasnika prodavnice i pokazao prema njemu, da je mlada devojka otvorila usta,
ali i da je nadvojvodin šofer otkrio šta to šišti kroz vazduh, i dao gas. Da,
vozač u češkoj uniformi je nagazio na pedalu tako da je automobil poskočio
poput žapca, dok je oslobodilačka bomba letela prema svom cilju.
Trenutak se rastegao i nikada nije hteo da se završi. Osetio je vrh jezika
na kapsuli s cijankalijem, čuo je neki glas kako je glasno kriknuo,
čuo je jednog od oficira u automobilu kako nešto viče i
kako bomba ne pogađa generalski šešir, već, zbog šoferovog manevra, pada na
spušteni krov na zadnjem sedištu. Tamo je ostala da leži i
da se klati na kožnom krovu, napred-nazad, napred-nazad. Ne i ne! Ugrizao se za usnu od očajanja
što bomba nije pala na zadnje sedište i izvršila delo koje je imao na umu, već je
tek pala s krova na kolovoz ispred sledećeg automobila i rasprsla se
uz oštar udar.
"Je l' to pukla guma?", povikao je neko.
"Hvataj ubicu", povikao je policajac i pokazao na njega. Talas
bolesne, mlake sreće prostrujao je kroz njega. Pritrčaše dva žandarma,
frizer odmah preko puta njega zavrištao je i stuštio se prema njemu dok ga je
vlasnik radnje pratio za petama; Nedeljko je pomerio kapsulu u ustima i zabio
zube u nju tako da je gorki ukus potekao nepcima i grlom. Jedan od žandarma
uhvatio ga je za mišicu, ali ga je on snažno udario po zapešću,
otrgao se i popeo na balustradu, skočio sa zida prema obali
reke. Frizer i vlasnik radnje su mu bili za petama. Zagazio je u reku i bacio
se u struju. Nikada ga neće uhvatiti živog.
Ali uhvatili su ga. Toplo leto je isušilo reku, koja je bila puna mulja;
ostao je da leži pod vodom na dnu, i odjednom je osetio ruke frizera i očevog
prijatelja. Ubrzo zatim priskočili su pozornik i jedan policajac u
civilu, dovukli su ga do balustrade, gde ga je nekoliko žandarma
izmlatilo kundacima. Osetio je kako mu se vrti u glavi, sve mu se pomešalo, krv
mu je curila iz nosa i usta, boleli su ga stomak i grlo, ali bio je živ.
To je bilo neshvatljivo. Trebalo bi sada da niti čuje niti vidi. Ali,
uspeo je da nazre grimasu lica jednog od svojih drugova i čuo
je kako ljudi viču od besa. Nije mogao da veruje. Živ je. Briznuo je u plač.
Sofija
Da li su to pukle gume? Šta je to lupilo? Čula je oštar udarac,
ali Franc i generalni guverner su izgledali potpuno hladnokrvno. Pre nego što
su seli u automobil ispred železničke stanice, njih
dvojica su razmenili nekoliko reči o raspuštanju srpskog
parlamenta i mekšem pristupu nekadašnjeg liberalnog premijera Pašića
koji je sada ponovo došao na kormilo. U isto vreme, sa prestola se povukao
stari kralj Petar, a njegov liberalniji sin Aleksandar postavljen je za
regenta. Da li je to dobro ili loše?
Sofija je imala sasvim određen utisak da Poćorek
pokušava da se umili Francu. Bio je poznat kao jastreb koji je podržavao
šefa generalštaba Konrada u njegovim agresivnim planovima, ali sada se pravio
smeran, spreman na pregovore, neodlučan. Zli jezici su oprezno
tvrdili kako želi preuzeti ulogu vrhovnog komandanta oružanih snaga, i da
upravo stoga pokušava da se ulaguje prestolonasledniku. Hoće
li mu to uspeti?
A onda se začula eksplozija i lica su se ukočila. Neki od onih koji su
stajali duž balustrade pali su na ulicu. Videla je da jednom od njih, ne, dvojici,
krvare rane na licu. Tek tada je pomislila da neko pokušava da ih ubije.
Atentator je bacio bombu da ubije njenog Franca, da ubije nju, da ubije
generalnog guvernera. On je želeo da ih izbriše sa lica zemlje, da
je odvoji od male Sofije, od Maksa i Ernsta, da ih sve gurne u večiti
mrak, da joj otme sve srećne sate, sve osmehe njene dece, sva milovanja njenog voljenog, svetlo,
vazduh i šumu. Od tog saznanja se paralisala; drveće
gore, na kosini, počelo je da svetluca, voda iz napola isušene reke narasla je u bujicu.
Svetloplavi mundiri bosanskih vojnika izgubili su boju i postali sivi.
Znala je da im preti opasnost.
Prethodne večeri ih je upozorio glavni komornik. Znala je da na svetu postoje očajne
ubice; lutali su ulicama, sedeli u kafanama, sastajali su se u tajnosti, međusobno
su hranili mržnju i samo čekali priliku. I sada je jedan od ubica pokušao da ih ubije. Bilo je blizu.
Da je bomba pala samo nekoliko centimetara dalje i da je završila na zadnjem
sedištu, najverovatnije bi i ona i Franc bili mrtvi od eksplozije. Odeća
bi bila pocepana na froncle, krv bi pokuljala, delići
bombe bi izbušili tela, ruka ili glava bi bili otkinuti.
Takva je stvarnost. Prošle godine je jedan anarhista, plaćeni
ubica, ubio grčkog kralja. Pre dve godine iz zasede su ubili španskog premijera. Carica
Elizabeta takođe je pala od zločinačke ruke, ruskog premijera ustrelili su u operi; srpskog kralja i kraljicu
ubili su puščanim kuršumima, isekli na komade i bacili kroz prozor na dvorski trg. I
portugalskog kralja i prestolonaslednika ubili su kuršumi anarhista dok su se u
automobilu bez krova vozili kroz masu ljudi koja je slavila. Sve je to ona odlično
znala. Sada su ubice izabrale nju i Franca. U njoj je zaječalo.
Zadrhtala je. Sve se tako zatreslo da se morala pridržati.
Da sedi mirno, da se vlada kao dama, ta svi ih gledaju. Bože
dragi na nebesima, daj da dođemo k sebi, daj da zaplačemo
i da se zagrlimo!
Kraj
Osetio
je kapsulu vrškom jezika. Sada je najvažnije
ubiti, ne umreti. Sada je važila parola jedan za
sve i svi za jednog. Stajali su u nizu duž
Apelove obale i još poniže prema Gradskoj većnici. Neki s pištoljima, ostali s bombama. Šestorica spremnih da oslobode
otadžbinu od tiranije.
Osetio
je kako mu se vrti u glavi, sve mu se pomešalo, krv mu je curila iz nosa i
usta, boleli su ga stomak i grlo, ali bio je živ. To je bilo neshvatljivo. Trebalo bi sada da niti čuje niti vidi. Ali, uspeo je da nazre grimasu lica jednog od svojih drugova
i čuo je kako ljudi viču od besa. Nije mogao da
veruje. Živ je. Briznuo je u plač.
Sofija
je imala sasvim određen utisak da Poćorek pokušava da se umili Francu. Bio je poznat kao jastreb koji je podržavao šefa generalštaba Konrada u njegovim agresivnim planovima, ali sada se
pravio smeran, spreman na pregovore, neodlučan. Zli jezici su oprezno tvrdili kako želi preuzeti ulogu vrhovnog komandanta oružanih snaga i da upravo stoga pokušava da se ulaguje prestolonasledniku.