(P)likovi
Kriminalno preduzetništvo Boljka Ničića i
njegove mafije
Gori od najezde skakavaca
Gradonačelnik Zaječara i njegov Pokret ”Živim
za krajinu - Boško Ničić” narodnom imovinom raspolažu kao da im je dedovina. Uništavanjem
privrede i obrazovanja i sistematskim uzdizanjem neznanja u vrlinu, za
sedam godina vlasti Ničića i njegove kamarile, Zaječar postao učmala palanka iz
koje beži svako ko može da pobegne. Dobro je samo Ničiću i njegovim pajtašima
Vuksan Cerović
Svojevremeno obećanje Nikole Šainovića da će
od Zaječara napraviti Minićevo (selo između Zaječara i Knjaževca) dosledno je
ostvareno. Nije ga ostvario onaj koji ga je dao, Boško Ničić i njegov
Pokret Živim za krajinu - Boško Ničić, interesna grupa sastavljena mahom
od poluobrazovanih ljudi, kojoj je za sedam godina vladavine jedino bilo važno
kako da ostvari sopstvene interese.
Zahvaljujući tome neki Ničićevi
prijatelji su se naglo obogatili, a koliko je timočki knez, kako je sam Ničić
sebe nazvao, lično imao vajde, trebalo bi da odgovore organi pravosuđa u
Zaječaru. Oni to verovatno neće uraditi, jer su zahvaljujući “knezu”, i članovi
porodica nekih policijskih i pravosudnih glavara našli uhleblje u Gradskoj
upravi, javnim preduzećima i ustanovama, na radnim mestima za koja neretko nisu
imali potrebne kvalifikacije.
“Kontesa” zalutala u magli
Nedugo pošto je sa mesta
predsednika SO Zaječar smenio svog druga iz "OS - a Gorana Petrunovića, na
blago rečeno neobičan način, jer je izabran u drugom krugu iako je bio jedini
kandidat, dotadašnji neuspešni preduzetnik i ambiciozni političar Boško Ničić
krenuo je da “usrećuje” Zaječar.
U martu 2005. godine, potpisao je sa
izvesnom Marijanom Dabović, iz Baošića (Boka, Crna Gora), ugovor o zajedničkoj
gradnji, po kome je na placu površine 55 ari u Baošiću, trebao da nikne
stambeno - poslovni objekat apartmanskog tipa, od kojeg je opštini Zaječar
trebala da pripadne jedna lamela bruto površine 1000 kvadrata sa posebnim
ulazom. Pravnu valjanost ugovora svojim potpisom je “overila” Jasmina Gačević,
tadašnji opštinski javni pravobranilac. Marijani Dabović je ugovorom povereno
da, za račun opštine Zaječar, “u cilju privođenja građevinskih parcela
ugovorenoj nameni preduzme i druge potrebne radnje, a naročito da reguliše
imovinsko pravne odnose sa vlasnicima susednih parcela i da zahteva iseljenje
bespravno useljenih lica”. U konkretnom slučaju radilo se o izbeglicama. Na
lokalnim televizijama poduhvat je veličan u superlativima, ali se brzo
ispostavilo da je - ćorak.
Pošto iz Baošića nisu stizali aberi da se
na opštinskom placu nešto gradi, a pitanja o tome su učestala, iz primorskih
magli pojavila se neprijatna istina da po važećim urbanističkim dokumentima opštine
Herceg Novi na toj lokaciji uopšte nije moguće graditi takav objekat.
Upomoć je hitno pozvana
pomenuta Marijana Dabović, koja je “objasnila” da je to prolazna neprijatnost i
da će ona uz pomoć svojih veza problem rešiti na obostrano zadovoljstvo.
Kada se to sa vezama oteglo poprilično, a
objekat nije izgrađen ni pored lokacijske dozvole koju je izdalo Ministarstvo
ekonomije Crne Gore (!?) i impresivnog projekta pod naslovom “Kontesa”, veliki
vrač maglovite ekonomije Boško Ničić došao je na genijalnu ideju da plac od 55
ari u Baošiću zameni za plac od 10 ari u zaseoku Đurići kod Kamenara, koji je
navodno u vlasništvu Marijane Dabović.
Ekspresno je napravljeno Rešenje
o pribavljanju nepokretnosti u Đurićima III br. 02 - 61/09, od 06.07.2009
godine, sa potpisom Boška Ničića i pečatom grada Zaječara.
Na sednici Gradskog veća, na kojoj je ta
ujdurma trebala da se finalizuje, neočekivano su zatraženi dokazi da je zemljište
u Đurićima vlasništvo Marijane Dabović, jer je uvidom u podatke na sajtu Uprave
za nekretnine Crne Gore ustanovljeno da nije, nego su vlasnici izvesni Vićenco
i Emilio Mihoč, koji žive u Argentini!
Već napisano Rešenje o
pribavljanju nepokretnosti u Đurićima nevoljno je vraćeno u fioku, ali je Vladi
Srbije preko Direkcije za imovinu ipak upućen zahtev sa potpisom Jasmine Gačević,
sada načelnice Gradske uprave, da da zeleno svetlo za pomenutu zamenu.
U obrazloženju je iznet niz neistina, počev
od toga da je ugovorom iz 2005. godine ugovorena izgradnja posebnog objekta za
grad Zaječar u Baošiću, do toga da je 10 ari u Đurićima, po vrednosti lokacije,
u pogledu blizine mora i slično, ravno parcelama površine 55 ari u Baošiću!
Predlog je, zvuči
neverovatno, ali je istina, obrazložen tvrdnjom da je reč o iznuđenom potezu,
jer je utvrđeno da se u Baošiću po važećim urbanističkim propisima ne može
izgraditi ugovoreni objekat. "a ne bude zabune, dopis Vladi je upućen 06.
07. 2009., a to znači da je za utvrđivanje nečega što se znalo ili moralo znati
još 2005. godine, kada je ugovor o zajedničkoj gradnji potpisan, trebalo više
od četiri godine.
Vlada, naravno, nije dala saglasnost na
zahtev za koji je bilo jasno da je štetan. Umesto toga, dopisom 04 broj 351 -
102/2009 od 24. 09. 2009. godine, sada već gradu Zaječaru je naloženo da ugovor
o zajedničkoj gradnji zaključen sa Marijanom Dabović 07. 03.2005. godine
raskine u roku od 30 dana i dokaz o tome dostavi direkciji, što se do danas
nije dogodilo. Slobodanu Videnoviću, javnom pravobraniocu i Jasmini Gačević, načelniku
Gradske uprave grada Zaječara, trebalo je mesec dana da sroče i upute obaveštenje
Marijani Dabović da Direkcija za imovinu nije prihvatila da se 55 ari u Baošiću
zameni za 10 ari u Đurićima i da je u poslednjoj rečenici tog dopisa bezmalo
zamole za sporazumni raskid ugovora iz 2005. godine.
"o dana današnjeg građani Zaječara
nisu obavešteni da li je gospođa Dabović uopšte odgovorila na pomenuti dopis.
Uvidom u podatke ne sajtu Uprave za nekretnine Crne Gore očigledno je da se
nije složila da se ugovor raskine, jer je u rubrici “tereti i ograničenja” na
parcelama uredno ubilježen ugovor koji je potpisala sa Boškom Ničićem. Kada će
taj ugovor biti raskinut i koliko će to grad Zaječar koštati niko živi ne zna.
Poklon prijatelju o državnom trošku
U gomili potpisanih i
nerealizovanih ugovora koji su pompezno najavljivani kao događaji od suštinske
važnosti za preporod Zaječara, jedan je realizovan ekspresnom brzinom, podalje
od očiju građana Zaječara.
Najpre je Ivana Pajkić, radnica u Gradskoj
upravi i supruga Slobodana Pajkića, prijatelja gradonačelnika Boška Ničića, od
privatnih vlasnika sprata u Ulici Svetozara Markovića 19 kupila stan na spratu.
Posle toga
Ugovorom br. 463 - 16, od 21.04.2008. godine Javno stambeno preduzeće
“Zaječar” prenelo je na grad Zaječar pravo korišćenja delova pomenute zgrade.
Samo dan kasnije, 22. 04. 2008. godine potpisan je ugovor II broj 463 - 18/2008
kojim je grad Zaječar preneo pravo nadgradnje zgrade u Ulici Svetozara Markovića
19 (PR+1) i zgrade u Ulici Vojvode Mišića 13 (PO+1) na Ivanu Pajkić po osnovu
prečeg prava bez oglašavanja za ustupanje prava nadgradnje, procene vrednosti
ustupljenog prava od strane stručnog veštaka i bez saglasnosti Direkcije za
imovinu Republike Srbije.
Za preneto pravo Ivana Pajkić
se ugovorom obavezala da: izradi fasade na objektima, izmeni krovnu
konstrukciju na obe zgrade, postavi oluke na obe zgrade, promeni izloge i vrata
na lokalu u zgradi Svetozara Markovića 19. i postavi gromobran.(!?)
Gospođa Pajkić, koja je u tom poslu učestvovala
verovatno samo formalno, započela je izgradnju prostora od 640 kvadratnih
metara.
Kada su radovi odmakli do
druge ploče na scenu je ponovo stupilo Javno stambeno preduzeće “Zaječar” koje
je, zajedno sa privatnom firmom “Hajduk” iz Velike Jasikove, kojoj su pre toga
poveravani brojni graditeljski poslovi u režiji lokalne vlasti, kupilo
započetu građevinu po ceni od 220.000 evra, ili oko 345 evra po kvadratu, uključivši
i svoj prostor koji je prethodno prenelo opštini.
U toj transakciji je bez
traga nestala bilo kakva obaveza Ivane Pajkić prema gradu Zaječaru, po osnovu
ustupljenog prostora i prava nadgradnje. Drugim rečima sve je to dobila na
poklon. Prema nezvaničnim procenama u ovoj mutnoj radnji je zaradila oko 100
hiljada evra. "a li samo ona. Svakako ne treba zanemariti činjenicu da je
Skupština grada Zaječara tek posle 32 meseca odlukom blagoslovila ovu
mutljavinu.
Priča o pomenutim objektima, koji su
svojevremeno nacionalizovani, tu se ne završava. Lokal u prizemlju, u kome je
svojevremeno bila galerija ZAART dat je u zakup Samostalnoj ugostiteljskoj
radnji “Lu Salome”.
Ugovor o tome broj 361 - 64
potpisali su 4. novembra 2010. godine gradonačelnik Boško Ničić i Dejan Petković,
ali se uveliko po Zaječaru govorkalo da je stvarni zakupac Ničićev prijatelj
Slobodan Pajkić.
Na sajtu Agencije za privredne registre
stoji podatak da je SUR “Lu Salome” počela da obavlja delatnost 23. 12. 2010.
godine ili 39 dana po potpisivanju ugovora.
Još zanimljivije je da je
Skupština grada Zaječara, u kojoj većinu čine poslušnici Boška Ničića čiji je
jedini zadatak da dignu dva prsta i “ozakone” sve što veliki bos naumi, tek 4.
5. 2011. donela Odluku o prihvatanju prava korišćenja na nepokretnosti u javnoj
svojini sa Javnog stambenog preduzeća “Zaječar” na grad Zaječar, upravo prostora
u kome je bio ugostiteljski lokal “Lu Salome”, koji se danas zove Choche.
Gradsko veće grada Zaječara
donelo je 15.8.2011. godine Zaključak kojim su zakupcu priznata ulaganja u
lokal u iznosu od 2.896.558,26 dinara, po predmetu i predračunu koji niko od većnika
očima nije video. Lokal je izvesno vreme bio zatvoren, preduzetnik
"ejan Petković se kažu u međuvremenu zaposlio u Ustanovi za dnevni boravak
za decu ometenu u razvoju “Oblutak” koja se finansira iz budžeta grada Zaječara
a sada se po Zaječaru priča da je Pajkić lokal dao u podzakup. "a li je ta
priča tačna trebalo bi da odgovore oni koji to neće učiniti.
Optimističke priče sa tužnim krajem
Gradonačelnik Zaječara tvrdi
da je diplomirani ekonomista, ali sudeći po načinu kako rukovodi lokalnom
samoupravom u to je zaista teško poverovati. Za sedam godina, koliko je u
fotelji zgrade u kojoj je nekada sedeo preduzimljivi predsednik opštine Milan
Miljković, uspeo je da zaječarsku privredu stravičnim dažbinama (hiljadu
obveznika plaća isti iznos za isticanje firme kao 5000 obveznika u Nišu) baci
na kolena, da obogalji javna preduzeća i ustanove, škole bukvalno pretvori u
prosjake i napravi niz poslovnih poduhvata na osnovu kojih bi se moglo zaključiti
da je samo nekada prošao pored obrazovne ustanove u kojoj se stiče akademsko
znanje. Ali, krenimo redom.
Čim je malo pustio korenje
zahvaljujući silnim obećanjima od kojih mnogih više i ne seća, počeo je da
putuje kao Jovanča Micić.
Na putu je ostajao i po desetak dana, a
jedini rezultat tih njegovih silnih putovanja je butik “Amicii Miei”, koji je Đanfranko
Picolito, počasni građanin Zaječara otvorio u gradu na Timoku.
Putovanja su, međutim, sitnica u odnosu na
brojne druge tragične poduhvate. Tako je u junu 2005. godine na njegovu inicijativu
i uz obrazloženje stručnjaka (nije rekao kojih) da je taj prostor idealan za
industrijsku zonu, kupljena bivša fabrika tekstila “Timočanka”.
Plaćena je 24 miliona, od čega
je 11 miliona dobijeno od Megatrend univerziteta, kao naknada za pedesetogodišnji
zakup državne zgrade od 1000 kvadrata u park šumi Kraljevica i još tri hektara
park šume gde je, tada je rečeno, planirana izgradnja još jedne zgrade od 1000
kvadrata i studentskog doma sa 250 kreveta.
“Timočanka” je, po Ničićevoj
izjavi objavljenoj u lokalnom listu “Timok” trebala da bude nukleus mnogih budućih
preduzeća u kojima će se proizvoditi čak i softveri. Osnovano je Javno preduzeće
“Timočka krajina” koje je trebalo da se, osim izgradnje zelenih površina,
bavi izdavanjem nekretnina ili njihovim upravljanjem za tuđ račun, finansijskim
lizingom, iznajmljivanjem mašina i opreme bivše “Timočanke” itd...
Kasnije je preduzeću pridodat
đački prevoz tako što je na lizing, za oko 60 miliona dinara, kupljeno 13
autobusa, uz gromoglasnu najavu da će to biti znatno jeftinije nego u režiji
dotadašnjeg prevoznika “Timasa” i da je đački prevoz u režiji lokalne
samouprave pelcer koji treba da presadi cela Srbija.
Pošto je redovno “zaboravljao” da plaća račune
za izgradnju i održavanje zelenih površina i za prevoz đaka, JP “Timočka
krajina” je brzo postalo bogalj i otišlo u stečaj, a autobusi već godinu i
po rđaju u jednoj od brojnih hala bivše “Timočanke” koje zvrje
prazne i iz kojih je nestala sva oprema. Kome je i za koliko prodata i u koje svrhe
su ta sredstva utrošena građani nikada nisu obavešteni.
U likvidaciju, a potom u stečaj i bankrot
otišlo je i zaječarsko JKP “Toplana”. To se dogodilo tako što su se, negde
2006. godine u Zaječaru pojavili predstavnici češke kompanije “Moravija energo”
koja se bavila prodajom električne energije. Bili su veoma zainteresovani da
nekako uđu u EPS. Kao jedan od načina da realizuju svoju nameru bila je
izgradnja termoelektrane - toplane u Zaječaru.
Ušlo se u ekskluzivne pregovore i ugovore,
a da bi ta priča imala uverljiviju podlogu rešeno je da se osnuje mešovito
akcionarsko društvo “Toplifikacija Moravija Zaječar”, za distribuciju
toplotne energije.
“Moravija” je u to društvo unela
598.516,38 eura, a “Toplana” uz saglasnost osnivača (Skupštine opštine) nenovčani
udeo (četiri kotlarnice, sve podstanice i kompletan cevovod dužine 23
kilometra) uz nikada potpuno objašnjeno namerno smanjivanje vrednosti te
imovine. "a bi novo akcionarsko društvo bilo što uspešnije, svi dugovi su
ostali u “Toplani” Tada je već bilo prigovora da taj postupak nije okončan po
zakonu, ali se na to niko nije obazirao. Jedno je sasvim sigurno: nije
postojala saglasnost "irekcije za imovinu Republike Srbije.
Pljuštala su vruća obećanja građanima,
koji su se masovno upisivali u spiskove za priključivanje na centralno
grejanje, a onda je “Moravia energo” bankrotirala zbog gubitaka u berzanskim špekulacijama.
Kada je “Toplifikacija” ostala bez akcionara iz Češke, bilo je mišljenja da bi
grad trebao da otkupi većinski paket inostranog partnera i opet postane jedini
vlasnik celokupne imovine od opšteg interesa.
Pošto zaječarski glavari na to nisu
pristali, u igru je ušla druga češka firma Atoll “evelopment a” koja je, pod
prilično nejasnim okolnostima postala vlasnik više od 70 odsto kapitala
“Toplifikacije Moravia Zaječar”.
JKP Toplana, kojoj su
uvaljeni svi dugovi gurnuta je u likvidaciju i stečaj, a njen prvi likvidacioni
upravnik Žarko Marinović pao u tešku nemilost jer je, uveren da je osnivanje
“Toplifikacije Moravia Zaječar” bilo nezakonito, podneo tužbu za raskid ugovora
koja je, čim je po kratkom postupku smenjen, odmah povučena.
U međuvremenu je “Toplifikacija” ušla u
velike investicije, u koje je ulagala novac koji su građani uplaćivali za
grejanje. Rezultat je bio potpuna nelikvidnost pa je teret nabavke mazuta uz
vidno zalaganje Boška Ničića i Ivana Jokovića, predsednika Skupštine grada, od
jeseni 2010. do proleća 2012. godine pao na budžet grada Zaječara. Za te namene
je u pomenutom periodu utrošeno je iz budžeta blizu 200 miliona dinara. Bez
obzira na sve to Joković i Ničić su uporno tvrdili da je osnivanje akcionarskog
društva bilo dobar potez i da ono ima perspektivu.
Iznenada, u pozno leto 2012. godine
obojica su promenili ploču i počeli da sipaju drvlje i kamenje na
“Toplifikaciju”. Uz optužbu da traži enormno visoke cene grejanja i da nema
garancija da će moći da vrši delatnost koja joj je poverena, dojučerašnjem
mezimčetu je oduzeta delatnost grejanja grada i poverena Javnom stambenom
preduzeću “Zaječar” na čijem je čelu Radomir Tešanović, potpisnik ugovora o
kupovini zgrade od Ivane Pajkić. Epilog je zastrašujući: da bi grejna sezona
mogla da počne sa zakašnjenjem od 15 do 35 dana bez korišćenja novih
kotlova koje je nabavila “Toplifikacija”, u pregovaračkom postupku bez
objavljivanja poziva, kupljeno je čak pet kotlova. Kojim parama ih je kupilo
JSP “Zaječar”, čiji je budžet inače bio jedva 40 miliona dinara, nije poznato.
Zaječarom kruži priča da su
dva “nova kotla” zapravo reparirani i ofarbani kotlovi koji su jedan deo grada
grejali i prošle zime. Ima i mišljenja da je ljubav češke firme i lokalne
samouprave pukla zbog rukometa, jer češke firme Atoll evelopment i skex s.a.
nisu uplatili obećana 22 miliona dinara.
Akcionarsko društvo “Toplifikacija Moravia
Zaječar” u kojoj je češka firma većinski vlasnik najavila je sudski spor.
Koliko će to koštati Zaječar još se ne zna, ali se zna da će platiti - Zaječarci.
Skupi kumovski poslovi
U Zaječaru je i vrapcima
jasno da je URS, u čijem je sastavu i Ničićev Pokret “Živim za krajinu - Boško
Ničić”, lokalne izbore u ovom gradu dobio zahvaljujući neviđenom predizbornom
investiranju. Mašine su grmele i danju i noću na sve strane, a nezavršeni
objekti otvarani i predavani na upotrebu bez trunke stida i zazora. Tako su,
između ostalog, otvoreni sportska hala u Kotlujevcu, dečiji vrtić “Svitac”,
garaža sa pijacom i “zatvoreni bazen” na Kraljevici. Uz veliku pompu i Ničićevo
i Jokovićevo slikanje sa tadašnjim ministrom Oliverom Dulićem započeti su
radovi na gradskom stadionu, koji su poodavno obustavljeni.
Ispalo je, međutim, da je
otvaranje pomenutih objekata bilo samo predizborni trik URS-a, koji je Ničić
treći put zaredom prodao Zaječarcima. U sportsku halu u Kotlujevcu, koja se
nalazi pored škole “Hajduk Veljko” ni đaci ni sportisti ne ulaze ni danas, o
ulasku mališana u vrtić “Svitac” nema mi govora, javna garaža i pijaca se
koriste “na divlje” jer nemaju upotrebnu dozvolu, a u “zatvoreni bazen” Zaječarci
su ulazili dok nad njim nije bilo balon hale. Ali, krenimo redom.
Ugovor za vrtić “Svitac”, koji je trebao
da ukine spiskove mališana koji čekaju mesto u obdaništu, zaključen je 8. 10.
2010. godine. Potpise na njega stavili su mr Verica Kalanović, u ime
investitora - Ministarstva za NIP, Boško Ničić, u ime suinvestitora grada Zaječara
i Boban Banković direktor GP" “Banković” d. o. o. iz Crne Trave,
izvođača radova. U Ministarstvu za NIP ugovor je zaveden pod brojem
404-02-268/7/2010-04. Projekat je radila “Kolubara” iz Mionice, firma u kojoj
je Ničićev kum Miroslav Stefanović većinski vlasnik. Vrednost radova je
ugovorena fiksno na 85.782.800,84 dinara sa P"V. Rok za izgradnju bio je
180 kalendarskih dana od dana uvođenja u posao. Izgradnja se, međutim, otegla
do danas, a ispalo je da ni cena nije fiksna.
Zbog manjkavosti u projektu,
o kojima se javno ne govori (nezvanično se priča da su nekim čudom u projektu
zaboravljeni fasada i hidroizolacija) 13.3.2012. godine sklopljen je ugovor o
dodatnim radovima, koji je kod Ministarstva za NIP zaveden pod brojem
404-02-360/8/2011-21. U pregovaračkom postupku posao je poveren preduzeću koje
je izvodilo radove po osnovnom ugovoru. U ime Ministarstva za NIP potpisao ga
je državni sekretar Milan Đokić, u ime grada Zaječara dr Srećko Nikolić,
zamenik gradonačelnika i u ime izvođača radova Z. Jovanović.
Vrednost dodatnih radova
ugovorena je na iznos od 12.950.134,79 dinara sa P"V, ali to nije konačna
cifra. Pošto je obdanište izgrađeno na kolektoru, kanalizacione cevi moraće da
se izmeste i to će koštati još oko 2.500.000 dinara. Na kraju “Svitac” će
zasvetleti po ceni od 101.232.935,63 a to znači da će za dodatne radove
grad Zaječar iz budžeta platiti 15,5 miliona više nego što je planirano i
osnovnim ugovorom ugovoreno.
Zbog manjkavosti u projektu
značajno je poskupela i izgradnja javne garaže na kojoj je, kako pijačari kažu
ni na nebu ni na zemlji, smeštena “evropska” zaječarska pijaca. Ugovor o
izgradnji tog objekta potpisan je 17. 11. 2010. godine i u Ministarstvu za NIP
je zaveden pod broem 404-02-370/8/2010.
Potpisali su ga mr Verica
Kalanović u ime Ministarstva, Boško Ničić u ime grada Zaječara i u ime izvođača
radova - kumovog preduzeća “Kolubara”d. o. o. iz Mionice i “Ratko Mitrović -
niskogradnja” d. o. o. Branislav Čičarević.
Vrednost radova je ugovorena na
103,897.833,98 dinara sa P"V, a rok za izgradnju na 120 kalendarskih dana
od dana uvođenja u posao. Grad Zaječar kao suinvestitor trebao je da plati
20.500.000 dinara, a ostalo Ministarstvo iz kredita Evropske investicione
banke.
Projekat su radili Ljubomir Đuričić,
direktor i Zoran Milovanović, zamenik direktora Javnog preduzeća
"Direkcija za izgradnju" Zaječar.
Ispostavilo se u startu da
ispitivanje tla nije urađeno kako treba, pa su za stubove morali da se
ukopavaju betonski šipovi. Zbog toga je posao na pijaci bio u zastoju mesecima.
Problem je rešen ugovorom o dodatnim radovima koji je potpisan 31.8.2011.
godine i u Ministarstvu za NIP zaveden pod brojem 404-02-370/15/2010 -04.
Potpisali su ga Milan Đokić, državni sekretar u Ministarstvu za NIP, dr Srećko
Nikolić u ime grada Zaječara i Branislav Čičarević u ime “Kolubare”.
Vrednost dodatnih radova je
ugovorom utvrđena na 25.923.168,56 sa P"V i pala je na teret budžeta grada
Zaječara. Rok za izgradnju je ugovoren na 40 kalendarskih dana. Garaža i pijaca
još nisu završeni ali to nije smetalo Mlađanu Dinkiću, Verici Kalanović i Bošku
Ničiću da je svečano otvore početkom maja, pred same izbore. Nezvanično smo
saznali da za završetak tog objekta treba još petnaestak miliona dinara.
Prodavci i kupci na novoj
pijaci veoma su ljuti na kreatore tog objekta. Na ogromnoj betonskoj ploči vrućine
su leti stravične, zimi vetar probija odeću bez milosti, stariji kupci imaju problema
sa stepeništem, a prodavci dobijaju bruh gurajući robu uz rampu pod nagibom.
"odatni radovi nisu zaobišli ni
“zatvoreni gradski bazen” u Zaječaru. Skupština grada Zaječara donela je 23. 9.
2010. godine odluku da u okviru Programa vanredne podrške građevinskoj
industriji Srbije kandiduje dva projekta: rekonstrukciju, modernizaciju i
dogradnju gradskog stadiona vrednu 200 i izgradnju zatvorenog gradskog bazena u
vrednosti od 300 miliona dinara. Verovatno po Ničićevoj odluci, jer o tome se
nije odlučivalo ni u Skupštini ni u Gradskom veću.
Posao je sa MPP
“Jedinstvo” iz Sevojna i d.o.o. Artech iz Beograda ugovorila Ustanova za
sport “Zaječar”. Ugovor je potpisan 26.12.2011. godine, vrednost radova je utvrđena
fiksno na 58.988.889,70 dinara sa P"V i rokom izgradnje od 30 kalendarskih
dana od dana uvođenja u posao. Opet se međutim ispostavilo da je u projektima
nešto manjkalo, pa su ugovoreni dodatni radovi (29.3.2012. godine) u vrednosti
od 11.295.083,78 dinara. Tako je izgradnja “zatvorenog bazena” budžet grada koštala
po ugovorima 70.281.973,63 dinara.
Naravno nikada nije pokrenuto pitanje zašto
je grad Zaječar za greške i propuste u projektima morao da plati 50.218.387,13
i da li neko zbog toga treba da odgovara.
U takvoj situaciji neminovno se
postavlja pitanje da li su greške bile slučajne ili su dodatni radovi bili način
da se u tim poslovima više zaradi, kao što se u građevinarstvu neretko dešavalo.
Odgovor se, možda, nikada neće znati. Ničić i njegove haračlije u Zaječaru
mogu da rade što im je volja i da nikome ne odgovaraju. " Dokle?