Razaranje
Dokle se u slučaju rekonstrukcije Narodnog
muzeja stiglo sa realizacijom projekta buđenja mrtvaca
Nečastivi na Trgu Republike
Koji su novi momenti u udruženom zločinačkom
poduhvatu rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu. Kome je u interesu da se u
igru vrate Milan Rakočević, Kunstrans i ostali eliminisani igrači iz prethodnih
godina. Da li će biti pokrenuto pitanje krivične odgovornosti smenjene
direktorke dr. Tatjane Cvjetičanin za urnisanje zgrade Narodnog Muzeja. Ko su
sve kapitalci koji bi trebali da odgovaraju zajedno sa njom...
Stanislav Živkov
Dugo najavljivan obračun sa kriminalom
napokon je počeo i očito je da su dosadašnje akcije zapravo samo načele vrh
ledenog brega, a po onome koliko se trenutno afera iz dana u dan pojavljuje, čini
se da će biti potrebno nekoliko Aleksandra Vučića da se sve rasvetli , kao i
kapitalno povećanje kapaciteta zatvora za smeštaj svih kapitalaca koji će
pasti tokom ove velike antikriminalne akcije.
U svakom slučaju, ni kultura
ne treba biti zaobiđena, i tu takođe treba uzeti neki dobar wc higijenik kako
bi se oprale štetočinske Augijeve štale koje su dobrano napunili raznorazni
vrlo viđeni bivši direktori, a bogami i neki bivši-sadašnji funcioneri!
Naravno, ovde bi najpre
trebalo postaviti pitanje odgovornosti smenjene direktorke Narodnog muzeja
Cvjetičanin dr Tatjane ne samo za sve mućke, mahinacije i korisne malverzacuje
vezane za neostvarenu rekonstrukciju Muzeja, već prvenstveno za vrlo uspešno
dovođenje same zgrade u stanje gotovo potpunog raspada i njeno pretvaranje u
naseljenu ruševinu.
Podjednaku odgovornost,
zajedno sa njom, treba da snose svi njeni adoranti iz prethodnih upravnih odbora,
naravno i članovi Visokog Saveta za obnovu, zatim redom bivši ministri kulture
od Lečića do Brajovića koji se manje više nisu uopšte mešali u svoj posao, a
posebno počasno mesto na spisku optuženih bi pre svega trebalo dodeliti bivšem
odnosno sadašnjem pomoćniku ministra kulture Miladinu Lukiću koji se itekako mešao
u svoj posao u smislu da se svesrdno angažovao na realizaciji udruženog zločinačkog
poduhvata u organizaciji Cvjetičanin dr Tatjane, a sudeći prema onome šta se
sada dešava vezano sa situaciju u Narodnom muzeju, potpuno je jasno i očito da
je gospon Lukić ponovno postavljen na svoj bivši položaj kako bi se na svaki način
izvršila abolicija svih onih koji su umešani u udruženo zločinački projekat
rekonstrukcije Narodnog muzeja a koji bi redom trebali da dobiju lepu robijicu,
mada bi najbolje bilo da iz svog džepa plate naknadu za napravljenu štetu na
samom muzeju.
S obzirom na obim štete koja je
napravljena takođe je veoma jasno da je još veća šteta napravljena time što u
sadašnjem zakonodavstvu ne postoji krivično delo usmereno protiv naroda i države
jer bi u tom slučaju bilo veoma lako pokrenuli pitanje krivične odgovornosti
smenjene direktorke Cvjetičanin dr Tatjane koja je najpre odgovorna za stanje u
kome se sam muzej danas nalazi, zatim ex predsednica upravnog odbora Šuput dr
Marice, Subotić dr Irine kao i drugih satrapa Cvjetičanin dr Tatjane iz tih
saziva upravnog odbora. Iz dobro obaveštenih izvora prispela je informacija da
se napokon poteglo pitanje izvesnih astronomskih isplata koje su svojedobno
izvršene i Acović ing. Dragoljubu koji je kao član fantomskog Visokog odbora za
obnovu takođe bio debelo umešan u skandal oko izbora projektanta Rakočević
Milana po liniji Rotari klubova i Demokratske stranke.
Ždranje u “Malom zalivu”
O tome o kolikoj se šteti
zapravo radi najbolje govori samo katastrofalno stanje palate Uprave fondova,
odnosno ostataka Narodnog muzeja u koju u poslednjih 10 godina gotovo da nije
uložen ni jedan dinar, te je prema dobro obaveštenim izvorima sadašnji predračun
za temeljnu sanaciju zgrade, osposobljavanje izložbenog prostora i uređenje
nove stalne postavke iznosi ni manje ni više nego 12 miliona evra.
Brojni prolaznici su doskora
prilikom svake jače kiše imali priliku da vide pravi urbani fenomen: slapove
koji se duž fasada zgrade slivaju iz začepljenih oluka, dok su zahvaljujući
totalno propalom krovnom pokrivaču zaposleni u samoj zgradi imali priliku za
besplatnu rekreaciju prinoseći i odnoseći šafolje i kofe prepune kišnice koja
se skupljala ispod brojnih rupa na krovu. Naravno u vreme direktorovanja Cvjetičanin
dr Tatjane , njoj to nije bilo ni najmanje važno, pošto je gospođa imala daleko
važnije posla nego da se bavi rešavanjem tako trivijalnih problema poput
prokišnjavanja krova i otčepljivanja začepljenih oluka.
Prema predračunu koji je na
jednoj radio stanici iznela Tatjana Cvjetićanin pre nekoliko godina, prostom
matematikom se dolazi do podatka da je za rekonstrukciju postojećeg i dogradnju
novih delova potrebno 3. 500 evra po metru kvadratnom!
Da li je trebalo da zidovi budu od zlata
za tu cenu?! Umesto da su se obavljali makar najurgentiji poslovi samo kako bi
se sprečilo dalje propadanje zgrade, tokom poslednjih deset godina u Narodnom
Muzeju se ništa nije promenilo, a i ako se ponešto ipak promenilo, žalosno je
da ništa nije otišlo nabolje, već generalno nagore.
Zgrada, inače spomenik kulture je već
gotovo urušena i kako sada stvari stoje sve više podseća na naseljenu ruinu sa
povremenim tragovima života. Kako bi se stekao privid nekakvih radova, ispred
glavne fasade zgrade postavljena je skela na kojoj se od kako je postavljena,
ne može videti praktično niko, usput je skela postavljena na jedno metar od
same fasade, a kao scenografsko doterivanje ansambla još su završni venci fasade
zamotani u asure kako bi se sprečilo otpadanje delova na prolaznike. Ne zna se
ima li na zgradi Muzeja išta što za poslednjih deset godina, od kako je Muzej
zatvoren, nije propalo.
U velikoj meri to se ne vidi
od spolja, jer je u pitanju stara praksa spolja gladac a iznutra jadac, a kada
se bolje pogleda unutrašnjost zgrade vidi se pravi primer izložbe užasa u kući
strave. Pre svega najstrašnija je činjenica da su mnogi zidovi vlažni jer je
vlaga koja ide iz podzemlja, zbog cevi koje su pukle i podlivale temelje,
napravila mnogo veću štetu, nego ona koja dolazi sa krova. Muzej deluje tužno a
veliki delovi suterena više od stotinu godina stare zgrade na Trgu republike
danas više liče na scenografiju za horor film, nego na prostor gde se čuva naše
najvrednije umetničko blago.
Uza sve to, ne vodeći računa o tome da
vlaga u temeljima i nižim delovima zidova u Palati Uprave fondova uopšte nije
sanirana, gradske vlasti su u međuvremenu totalno rekonstruisale okolne ulice i
još ih popločale paljenim gabrom (veoma kvalitetno) ili ofarbanim pločama
(veoma bofl) iz čega proizilazi da će sve to ponovno morati da se digne
kako bi se ulice ponovno raskopale radi izvođenja projekta izolacije temelja.
Sve u svemu tokom poslednjih deset godina , dok su se planovi oko uređenja,
sanacije i rekonstrukcije nizali jedan za drugim, a bivša direktorka za svoje štetočinstvo
bila nagrađivana raznoraznim nagradama pa čak i Legijom časti za nepostojeće
muzejske zasluge , dok se naveliko ždralo i pilo u restoranu Little Bay u Dositejevoj
ulici, u isto to vreme voda je neometano prodirala sa svih strana. Krov je
prokišnjavao a prokišnjava i dalje a kompletna kišno-kanalizaciona mreža gotovo
da ne funkcioniše.
Poslednje Tanjino cvetanje u korovu
Sva kiša koja padne na krov prolazi
kroz celu zgradu, jer je mreža tako projektovana. Puno je vremena proteklo od
kako se u zgradu ne ulaže a posledice se vide na mnogim ruiniranim zidovima,
koje je vlaga do cigle “oglodala i koji se na neki volšeban način još
uvek nekako drže, jer Đekna još nije umrla, a kada videćemo! Na drugom
spratu, ispred izložbene sale, koju je svojevremeno adaptirao tadašnji direktor
Lazar Trifunović stoji “impresivna” kompozicija - žardinjere sa davno uvelim
cvećem, kofe koje prihvataju kišnicu i nekoliko pačvork krpa kojom se
sakuplja voda sa krova. Vlaga je prodrla i u nekada najreprezentativniju izložbenu
salu u Beogradu. U njoj su sada drvene kutije sa spakovanim materijalom Na trećem
i četvrtom spratu, gde su smeštene konzervatorske radionice i kancelarije
zaposlenih, uslovi za rad su gotovo nemogući jer je stolarija potpuno rasušena,
deformisana i delom istrulila. Kad duva košava, ovde je ledara, a leti, kad se
ugreje limeni krov, već sabajle prostorije postaju pretople, gotovo bez
kiseonika, poput neke dušegupke!
Krovna konstrukcija površine tri hiljade
kvadrata na pojedinim mestima skoro sasvim je popustila. Izolacija koja je
stavljena pre mnogo godina odvojila se od ploče, tako da onaj ko hoda po krovu
ima utisak da će propasti na četvrti sprat što je sve očito išlo na ruku
smenjenoj direktorki Cvjetičanin dr Tatjani koja je javno govorila
konzervatorima muzeja da joj je prioritet da se iz zgrade uklone sve prljave
radionice, naravno misleći tu prvenstveno na konzervatore , pošto su, za
razliku od nje i njenih satrapa, konzevatori svo vreme radili a nisu pravili štetu!
U zgradi inače funkcioniše
prastari sistem instalacija, ugrađen šezdesetih godina prošlog veka, a sistem
za dojavu požara ne postoji. Naime taj sistem je nekada postojao, ali je u međuvremenu
potpuno zastareo i više ne funkcioniše. Bilo bi apsurdno, možda i nemoguće,
popraviti instalacije, jer se neki delovi više ne proizvode. Zgrada je još
sedamdesetih proglašena za najugroženiji objekat u kome je smeštena neka
ustanova kulture, međutim, u nju se ni posle toga nije ulagalo objekat rapidno
propada.
U Narodnom muzeju je gotovo svemu odavno
istekao rok trajanja, a bogu hvala istekao je i rok trajanja i ex direktorki
Cvjetičanin dr Tatjani, koja je očito bila umislila da je sama postala
pokretno kulturno dobro sa neograničenim rokom trajanja što se srećom pokazalo
kao netačno! Iako je odavno poznata kriminalno loša situacija u kojoj je
Narodni Muzej, iako je u više navrata dokazano da je ex direktorka Cvjetičanin
dr Tatjana debelo umešana i čitav niz vrlo jasnih kriminalnih radnji, iako je
Lukić Miladin svojedobno kao pomoćnik ministra kulture takođe u više
navrata kršio zakone odobravajući izbor projektanta, hvaleći projekat,
protivzakonito potpisujuću određene dopise što je sve ustanovljeno u vreme
ministra Nebojše Bradića, sada se našao upravo isti taj Lukić Miladin da
po sistemu puj pike-ne važi prelazi preko činjenice da je najveći deo do
sada namenski izdvojenog novca za Muzej zapravo straćen ni na šta iz prostog
razloga jer ništa korisno za objekat nije urađeno.
“Administriranje projekta”
Kome je bilo jako važno da se
milion evra straći na tzv. administriranje projekta Milana Rakočevića za koji
se sada ispostavlja da zapravo ne postoji i to iz vrlo prostog razloga jer mu
nedostaje najvažniji deo, odnosno statički projekat, koji je neophodan, budući
da su planirani komplikovani zahvati, poput podizanja teške staklene kupole na
staroj zgradi!
Dalje se postavlja pitanje
kako je onda bilo moguće i ko je prešao preko ove činjenice, pa je Rakočevićevom
projektu dao sve saglasnosti i još neku nagradu uz to, iako je sam Rakočević
napisao da se čitav projekat radi na bazi pretpostavki o postojećoj
konstrukciji iz čega je jasno da njegov projekat nema pouzdane podatke.
Kako je onda moguće da bilo
koji građevinski inženjer, potpiše nekompletan idejni projekat i da potom još
krene u izradu glavnog projekta nečega što je zasnovano na
pretpostavkama. A upravo na ovakve stvari, dakle na razradu nepostojećeg
projekta koji je investitoru predat u 46 knjiga , kako je to sam Rakočević
jednom rekao za novine, tokom godina je straćeno milion eura! Kakvo je onda to
bilo administriranje projekta ako je administratorima promakla ovakva sitnica?
Samo administriranje projekta
(ako neko zna šta je to uopšte) je koštalo 250.000 evra. Zar nije mogao bar
krov da se popravi za deo cene administriranja projekta!?
Da nečija kuća prokišnjava, a da se
ime novca, šta je važnije podmetanje kofa i šafolja ili popravka krova. Na žalost
tokom izgubljene decenije direktorovanja Cvjetičanin dr Tatjane, najvažnije je
bilo njeno šepurenje i maukanje dok je sama zgrada po prioritetima očito bila
poslednja rupa na svirali! Poslednjih meseci smo svedoci i povratka još jednog
mrtvaca u birokratotriler Narodnog Muzeja a taj mrtvac se zove Kunsttrans!
Ako je za vreme ministra Nebojše
Bradića nedvosmisleno ustanovljeno više nepravilnosti: počevši od činjenice da
u vreme sklapanja štetnog ugovora magacin Kunsttransa uopšte nije postojao, da
je Posle analize i ekspertske procene sudskog veštaka, Ministarstvo kulture
donelo zaključak da je sa pravnog, finansijskog i praktičnog stanovišta, posao
sa Kunsttransom apsolutno nepovoljan i štetan po državu! Osim toga nikada nije
do kraja raspravljeno odgovornosti Cvjetičanin dr Tatjane zbog nepotizma veoma
prisutnog u slučaju sklapanja ugovora između ove firme i Narodnog muzeja što
bi samo po sebi trebalo da bude predmet posebne istrage!
"a li bi dovoljan razlog za poništenje
svih ugovora bila prosta činjenica da su Đorđe Branković, direktor beogradskog
ogranka Kunsttransa i Aleksandar ". Kostić, odnosno muž Cvjetičan dr
Tatjane kumovi ili je to u našem burazerskom sistemu dogovaranja čak vrlo poželjno?
Preskupa šupa, Kunsttransova rupa
Ako se sve to zna, kako je
onda moguće da sada državni sekretar Ministarstva kulture Miroslav Tasić malo -
malo pa na mala vrata ponovno uvlači u igru Kunsttrans? Podsetimo, kulturna
javnost se svojedobno sa pravom pobunila kada je zbog početka rekonstrukcije zgrade
na Trgu Republike najavljeno odnošenje eksponata iz Narodnog muzeja u
adaptirane barake firme Tehnooprema u industrijskoj zoni u Pančevačkom Ritu, u
veoma opasnom okruženju između benzinske pumpe sa jedne, fabrike betona sa
druge i vodoplavnog "unava sa treće strane, usred vodoplavne zone gde
postoji mogućnost da velike vode koje se povremeno javljaju, ozbiljno mogu
ugroziti muzejsko blago.
Posle toga selidba je
stopirana. Tada su blokirana i sva sredstva iz Nacionalnog investicionog plana,
iz čijeg budžeta se finansira rekonstrukcija Narodnog muzeja, po ovom projektu
jer se ispostavilo da je zakup magacina zapravo trebao da bude plaćen
nezakonitom prenamenom sredstava za rekonstrukciju. Odluka i posle niza istražnih
radnji nije promenjena.
Sadašnjom odlukom NIP-a da se ne finansira
zakup depoa u narednih deset godina, koliko je rukovodstvo Narodnog muzeja
procenilo da će pod ovim uslovima trajati rekonstrukcija, država je zapravo uštedela
preko 4.300.000 evra. Očito je da je tokom dilovanja sa Kunsttransom napravljen
niz proceduralnih grešaka za koje niko nikada nije odgovarao ali se zato sada
na sva usta hvali siroti mali Kunsttrans, kojeg je uzgred tokom čitavog svog štetočinskog
mandata za svaki pa i najmanji poslić upravo angažovala Cvjetičanin dr Tatjana,
kako bi kum Đorđe ipak došao do nekog poslića, iako je poznato da Kunsttrans
nije niti jedini niti najpovoljniji vršilac usluga transporta i lagerovanja
umetnina.
Očito je da je Cvetičanin dr Tatjana
ostala oduševljena brojem sijalica u depou i lepo obojenim policama i zidovima,
pa je svoje oduševljenje pokušala, a na žalost donekle i uspela, da prenese na
druge pa se sad Kunsttrans vraća u igru po sistemu imperija uzvraća udarac jer
se ponovo promenio sastav u Ministarstvu, odnosno vratio se Lukić mr Miladin a
još je stigao Tasić mr Miroslav pa se krenulo sa „ulaženjem u razgovor”!
Stoga se sa pravom postavlja pitanje
kome treba Kunsttransova šupa za velike novce a uz ogromne rizike i ko je
odgovoran za tako bezumno bacanje novca ili to možda i nije samo bacanje...
Sve je jasnije da je vreme
tzv demokratskih promena zapravo bilo vreme čuda pa se takvo jedno čudo i
dogodilo te je tako nekadašnji kamerman Radio televizije Srbije po imenu Đorđe
Branković naprasno postao ekspert međunarodnog ranga za lagerovanje i špediciju
umetnina, a istodobno i svojevrsni kumovsko-dvorski špediter na dvoru Cvjetičanin
dr Tatjane, jedini podoban za špediciju i lagerovanje umetnina u muzeju na čijem
je čelu deceniju zasela Cvjetičanin dr Tatjana!
Špediteri i funkcioneri
Kako ceo kleptokratotriler
oko rekonstrukcije ne bi prošao bez arhitekata, pobrinuo se čitav niz
kapitalaca i to na nekoliko polja: na jednom polju su konzervatori- diletanti
iz Građevinskog odbora koji je uoči svoje prve sednice naprasno ostao bez
predsedavajućeg koji je podneo ostavku, na drugom su se pojavili drugi , takođe
„veoma” kvalifikovani da se upuštaju u problematiku rekonstrukcije spomenika
kulture pa se tako u javnosti oglasio izvesni Ivan Ratković koji je priznao da
je on lično ministru kulture predložio da se Muzej useli u zgradu pošte u
Takovskoj, pa je zbog toga u javnosti prozivan ministar a ne Ratković, a da bi
ceo kleptokratotriler bio kompletiran pojavilo se još jedno bizarno društvance,
odnosno Asocijacija srpskih arhitekata koja je organizovala bombastično
najavljenu tribinu pod nazivom „Odgovornost arhitekata za sudbinu Narodnog
muzeja” i našla za shodno da diskutuje o rekonstrukciji Narodnog muzeja , pošto
su se arhitekti osećali frustriranim jer su, bože moj, tako veliki „stručnjaci”
bili isključeni iz nje!
Tu se tek moglo čuti svašta
pa je tako recimo državni sekretar Tasić mrtav hladan izjavio da Ukoliko
Narodni muzej bude sređen uz minimalne rekonstrukcije, ukoliko budemo imali
Kunstransov depo ostaje nam da pronađemo još jedan objekat za izlaganje. To bi
mogao biti pravac u kom ćemo dalje razmišljati! Ipak pravi biser bila je Tasićeva
izjava kako su arhitekte Milan Rakočević i Vladimir Lojanica dobro uradili svoj
posao, na visokostručnom nivou čime je ponovno pokušana abolicija Rakočevića ,
kao da nalaz ekspertskog tima koji je ukazao na sve nedostatke Rakočevićevg
projekta nikada nije ni postojao!
Naravno sve nije moglo da prođe
bez pojave Zorana Manevića, istoričara umetnosti koji je izneo još jedan somnabulni
predlog da se muzej iseli u Palatu federacije, poznatu kao zgrada SIV-a!
Ipak svoj kreativni doprinos ovom „eminentnom” skupu najviše je dao državni sekretar
Tasić i to izjavom kako bi deset posto jeftiniji most na Adi dao rekonstruisan
Narodni Muzej bilo po Rakočevićevom ili po Lojaničinom projektu, zaboravljajući
pri tome da je predračun Rakočevićevog projekta bio ok 70 miliona eura a Lojaničinog
svega dvadesetak što je zaista nebitna razlika!
Na žalost je veoma jasno da
je u sve uveliko uključena svojevrsna kulturološka mafija koja gura svoje
ljude, bilo projektante, funkcionere, političare, špeditere samo kako bi se
namirili svi zainteresovani, a koga briga za sam spomenik kulture, a zgrada
Narodnog muzeja to jeste, i za fondove istog tog Muzeja. Sve ovo u najmanju
ruku podseća na situaciju kada bi kozi poverili da čuva kupus ili vuku da čuva
ovce, a sledeće poređenje bi otprilike bilo da neurohirug sam sebi operiše
mozak što u najmanju ruku opisuje višestruku ludost da se uništi spomenik
kulture i pretvori u šoping mol a 400.000 predmeta poveri na čuvanje u suštini
špediterskoj firmi pa makar ona bila registrovana i za čuvanje lanjskog snega i
muda od labuda!