Feljton
Džon Hjuz-Vilson: Promašaji vojnoobaveštajnih
službi i zataškavanja (3)
Plan „Barbarosa",
1941. godine
Pukovnik Džon Hjuz-Vilson (John Hughes-Wilson)
služio je 31 godinu u vojsci Velike Britanije, od toga preko 20 u britanskom
obaveštajnom korpusu. Obaveštajne dužnosti odvele su ga, kao komandanta i kao
oficira generalštaba, na Foklande, Kipar, Arabijsko poluostrvo, u Severnu Irsku
i u „džungle" prostorija britanske vlade (Whitehall); tokom svoje
službe radio je sa zvaničnicima iz 22 različite države. Penzionisao se s
dužnosti člana Političkog štaba NATO-a, a zatim postao pisac i komentator
specijalizovan za vojnu istoriju i obaveštajne teme. Aktivan je član ili
saradnik više državnih i naučnih institucija Velike Britanije.
Njegova knjiga "Promašaji vojnoobaveštajnih
službi i zataškavanja" za srpsko govorno područje prevedena
je i štampana u izdanju izdavačke kuće "Albion boks". Recenzenti
knjige su srpski generali Branko Krga i Aleksandar Dimitrijević, bivši
načelnici vojne obaveštajne službe. Magazin Tabloid dobio je ekskluzivno pravo
da u nekoliko nastavaka objavi najvažnije nastavke iz ovog vanserijskog publicističkog
dela.
Džon Hjuz Vilson
U 1.45 časova, 22. juna 1941, jedan sovjetski voz napredovao je
ka graničnom prelazu na rusko-nemačkoj granici kod Brest Litovska, natovaren sa 1.500 tona
žitarica. U vagonima se nalazio deo od 200 hiljada tona žitarica i 100 hiljada
tona naftnih proizvoda koje je Staljin isporučivao
Nemcima svakog meseca, kao deo „kooperativnih ekonomskih poduhvata" u okviru nemačko-sovjetskog pakta o nenapadanju.
Situacija na granici bila je uobičajena, redovna i mirna. SSSR
i veliki nemački Rajh bili su saveznici, na
osnovu zvaničnog sporazuma.
Sat i
po kasnije, stalno ratoborni Vermaht provalio je preko istog mosta u još jednom žestokom munjevitom ratu, čime je počela invazija na komunističku Rusiju. „Samo treba da zakucamo na vrata",
hvalisao se Firer u svom poverljivom krugu, „i čitava
trula građevina boljševičkog režima će se srušiti." Ova fraza je imala sablastan eho, pa je nacističko rukovodstvo verovalo da će
sve biti gotovo do jeseni, o Božiću da i ne govorimo.
Do početka 1941, Sovjetski Savez je imao najveću, najefikasniju i najbolje informisanu obaveštajnu službu na svetu. Pod vođstvom revolucionarnog osnivača sovjetske tajne službe Feliksa Đeržinskog, do 1920. sovjetska
obaveštajna služba je rasla kako brojčano, tako i po domenu
rada, sve dok nije dospela do svakog aspekta života
u Rusiji, kao i komunističkih partija stranih
država.
Malo pre zore
22. juna 1941, više od tri miliona ljudi i 3.350 tenkova vojske velikog nemačkog Rajha napalo je Sovjetski Savez i zauzelo njegove nepripremljene
zapadne granične linije odbrane, skoro potpuno
iznenadno. Kako se, za ime Boga, očigledno bez ikakvog
upozorenja, mogla desiti ovakva obaveštajna greška, koja je
dovela do najdestruktivnijeg rata u ljudskoj istoriji?
Odgovor je
jednostavan. Diktator Sovjetskog Saveza odbio je da veruje u istinu koja mu je
neprestano prezentovana: nacistička Nemačka će napasti SSSR. Staljin
je suštinski uzrok obaveštajne katastrofe koja je zadesila sovjetsku Rusiju 1941.
godine. Njegova opsesija da izbegne rat s Trećim rajhom,
udvostručena upornim odbijanjem da
prihvati čvrste obaveštajne podatke da se Nemci spremaju za invaziju, doprinela
je tome da njegova domovina pretrpi katastrofalan poraz u operaciji „Barbarosa",
u kojoj su Rusi potisnuti do samih kapija Moskve.
Staljinovi
motivi su kompleksni, ali izgleda da svi izviru iz jake želje za kupovinom
vremena. On je znao, bolje od bilo koga, koliko je Crvena armija nespremna za
rat, pa je izgleda bio spreman da zanemari tačne
izveštaje, uzaludno pokušavajući da ubedi sebe kako se rat ne može desiti. Staljin je očekivao rat.
Paranoična
diktatura
U proleće 1937, u sklopu onoga što je postalo poznato kao „veliki
teror", Staljin je krenuo da očisti Crvenu amiju od „unutrašnjih neprijatelja".
Tokom naredne tri godine, na osnovu lažiranih optužbi, poubijao je većinu visokih vojnih
komandanata. Odabir je bio zastrašujući: 75 od 80 članova „vojnog sovjeta" ubijeno je; svi komandanti svih vojnih oblasti; dve trećine komandanata divizija, polovina komandanata brigada i
preko 400 od 456 štabnih pukovnika. Staljin je
efikasno odsekao glavu Crvenoj armiji.
Zbog toga nije
bilo iznenađenje što se invazija Crvene
armije na susednu Finsku, u zimu 1939, pretvorila u vojni debakl. Dvesta
hiljada branilaca male Finske sasekli su milionsku Crvenu armiju na delove,
nanevši im skoro četvrt miliona gubitaka, pre nego što su konačno nadvladani zbog brojčane nadmoćnosti. David nije samo
oborio Golijata nego mu je i pokazao da je inertan i nesposoban, što je bila činjenica koju je Staljin vrlo dobro znao.
Da bismo
otkrili istinu o iznenadnom napadu poznatom kao „Barbarosa", moramo uroniti
u unutrašnjost Staljinove tajanstvene, plašljive i lukave psihe. Staljin je
posedovao vrhovnu vlast u SSSR-u, ali je u duši ovaj diktator bio prestrašen - paranoičan čak - od mogućnosti da tu vlast izgubi.
Dok je on vladao događajima u Sovjetskom Savezu,
ubijajući svoje stvarne ili izmišljene
protivnike, van države, jedan čovek i njegova pobednička vojska predstavljali su potencijalnu smrtnu opasnost
za komunistički režim i njegovog lidera.
U svetlu ovih
spoznaja, mnogi Staljinovi potezi postaju ne samo razumljivi nego i na neobičan način racionalni. Zbog čudnih standarda karakterističnih za paranoične ideološke diktatore, Staljinovo
ponašanje dobija neki neobičan smisao. On je osećao da mora na svaki način sprečiti rat pre nego što bude spreman za konačan
istorijski obračun velikih ideologija. Ako
shvatimo ovaj pogled na svet, onda Staljinovi pokušaji da zanemari neporeciva obaveštajna upozorenja na nemački
napad izgledaju skoro logično. U najgorem slučaju, ovakvo ponašanje donosi konačnu noćnu moru obaveštajnom oficiru: komandanta koji je spreman da ignoriše i potisne najbolje obaveštajne
podatke jer ima svoj lični plan i spreman je da
preduzme sve kako bi sprečio da se istina sazna,
umesto da adekvatno reaguje. Staljin nije ni prvi ni poslednji komandant koji
je dao ovu besmrtnu izjavu: „Ja sam sopstveni obaveštajni oficir!" On
jedino nije bio dobar u tome, što su događaji i dokazali.
Činjenice govore za sebe: između kraja jula 1940. i 22. juna 1941, Staljinu je
dostavljeno više od devedeset nezavisnih, nedvosmislenih upozorenja o predstojećem napadu na Sovjetski Savez. U svakom pojedinačnom slučaju ti izveštaji su bili profesionalno uređeni, procenjeni, protumačeni
i preneti Staljinu kao vrhovnom komandantu. Koliko mi znamo, nijedan nije bio otposlan
dalje. Direktna posledica ovog obaveštajnog promašaja jeste gubitak četiri miliona vojnika SSSR-a (uključujući preko dva miliona
ratnih zarobljenika), 14.000 aviona, 20.000 topova i 17.000 tenkova u borbama s
nemačkim osvajačem od granice do predgrađa
Moskve, između juna i decembra 1941. godine.
Da bismo
razumeli kako se ovo desilo, moramo se vratiti tri godine unazad, do Minhena.
Minhenski sporazum iz 1938. došao je kao veliki šok za Sovjetski Savez. Ubeđenima marksističkom dogmom u istorijsku
neizbežnost još jednog francusko-nemačkog kapitalističkog rata (od čega SSSR može imati samo koristi), uz to i dalje verujući da međunarodni sistem „kolektivne
bezbednosti" može zadržati rastuću Nemačku, za Sovjete je Minhen bio veliko iznenađenje i znak nove i opasne Evrope. Sovjetski ambasador u
Londonu, Majski, upozorio je Moskvu da „međunarodni odnosi ulaze
sada u eru brutalne sile, divljaštva i politike stisnute
pesnice". Dalja sovjetska analiza
sopstvenog položaja u postminhenskom svetu
ocrtava britansku i francusku politiku u brutalno jasnim izrazima:
„...Politika
Ministarstva spoljnih poslova Velike Britanije ima sada samo dva cilja: mir po
svaku cenu, i drugo, dosluh s agresorom u obezbeđivanju njegovih koncesija na račun trećih zemalja."
Staljin i
njegovi savetnici videli su ovu politiku dosluha s Hitlerom kao suštinski antikomunističku i antirusku, te stoga kao ozbiljnu pretnju SSSR-u. U
zvaničnim sovjetskim stavovima sve se češće pojavljivalo uverenje
da bi Britanija i Francuska bile više nego srećne da iskoriste konflikt između Nemačke i SSSR-a kako bi od
sebe otklonile Hitlerov grabljiv pogled.
Efektna fraza
Alana Klarka (Alan Clarke) o Hitlerovim savetnicima, prema kojoj su „taština
i samoobmana među manjim porocima despotskog
dvora", može se jednako primeniti i na okrutne postrevolucionarne krugove
Staljina i njegovih boljševičkih prijatelja, u kojima su paranoja i zavera bile norma.
"Radosti
proleterskog rada"
Problem
sagledavanja realnosti u Moskvi bio je dodatno ometen Staljinovom odlukom da
pobije sopstvene obaveštajne analitičare. Kao i Crvena armija, i Spoljna obaveštajna služba
(NIO), i Državni bezbednosno-obaveštajni aparat (NKVD/NKGB), bili su
nemilosrdno pročišćeni
u periodu 1937-1939. godine. Arhitekta neuspele spoljne politike kolektivne
bezbednosti, Litvinov, uklonjen je 1939, posle Minhena, i zamenjen komitetom na
čelu sa Staljinom. Mada je, začuđujuće, Litvinov preživeo, njegovo osoblje
nije. Mnoge diplomate i oficiri spoljne službe, uprljani povezivanjem
s „kontrarevolucionarnim elementima", nestali su preko noći, „likvidirani" u čistkama koje su zadrle u svaki aspekt sovjetskog života u
godinama neposredno pred Drugi svetski rat.
U datim
uslovima, nije iznenađujuće da su u mesecima posle Minhena Staljinu nedostajali
zdravi i pouzdani spoljnopolitički saveti. Većina onih koji su mogli razumeti šta bi Britanci i
Francuzi mogli uraditi, bili su mrtvi ili u robovskim logorima Gulaga, „uživajući u radostima poštenog proleterskog
rada". Oni koji su preživeli, držali su glave duboko pognute, u ličnoj politici preživljavanja, baziranoj na
dobro poznatoj sovjetskoj izreci „izdahni, udahni, preživi". Samo su
hrabar čovek ili budala protivurečili interpretaciji događaja
druga Staljina 1930. i 1940. godine.
Ironija
sudbine je u tome da postminhenski period zaista označava kraj francuskog i britanskog popuštanja. Hitlerova cinična invazija na ostatke Čehoslovačke u martu 1939, u stvari
je ojačala savezničku odlučnost i uverila do tada stidljive
političare da je anglo-francuski sukob s
Nemačkom neizbežan. Sovjeti su to protumačili
drugačije. Iz Staljinove perspektive, SSSR
je sada imao gladnog fašističkog vuka na nezaštićenim zapadnim granicama, koga su potpomogle i podstakle perfidne
kapitalističke demokratije. Stoga se morao
tražiti sporazum s Nemačkom: Staljin je verovao da po svaku cenu mora potkupiti
Hitlera. Ako su događaji posle Minhena očeličili zapadne demokratije
za rat protiv nacističke Nemačke, onda su, paradoksalno, isti ti događaji vodili Staljina direktno na put popuštanja i ka sporazumu Ribentrop-Molotov u avgustu 1939.
godine.
S politikom orijentisanom
na izbegavanje rata s Nemačkom, Britanija i
Francuska su za Staljina postale sporedni igrači. Sovjetsko
rukovodstvo verovalo je da je SSSR sada izolovan i sam u opasnom svetu. Staljin
je, skoro u očaju, naredio Molotovu da traži savezništvo koje će vezati njihovog potencijalnog neprijatelja, Nemačku, u pakt o nenapadanju. Hitlerov konačan raskid Minhenskog mira, u martu 1939, samo je ubrzao
proces.
U aprilu
1939. Staljin je predložio nov trojni sporazum,
baziran na kolektivnoj savezničkoj odbrani protiv
Hitlera, a sastavljen od Britanije, Francuske i SSSR-a, u cilju zaštite Istočne Evrope i, naravno, SSSR-a.
Neodrživi
pakt sa praneprijateljem
Bez
obzira na to da li je ovo urađeno radi pritiska na
Hitlera, kupovine vremena ili, najverovatnije, samo da bi Staljinove opcije
ostale otvorene, francuski i britanski odgovor je bio i mlak i dvosmislen. One
su predložile kontrasporazum, prema kome bi Rusija pomogla Britaniji i
Francuskoj ako bi Poljska bila napadnuta. Pošto je svaki pametan
posmatrač u Evropi znao da je Poljska
sledeća na Hitlerovoj listi teritorijalih
zahteva, a da ni Francuska ni Britanija nisu sposobne da zaštite tu izolovanu i
opkoljenu državu u slučaju nacističkog napada,
anglo-francuski predlog je, naravno, Staljinu izgledao kao cinična smicalica da se SSSR uvuče u
predstojeći Hitlerov rat s Poljskom: upravo
ono što je on bio odlučan da izbegne. Svejedno, žudeći za sporazumom, on je poslao emisare iz svog novog, pročišćenog ministarstva
spoljnih poslova, da se udvaraju Poljacima i njihovim saveznicima. Ako i kada
rat dođe, Staljin nije imao nameru da se
sam bori protiv Nemaca.
Pregovori o trojnom
savezu razvukli su se tokom leta 1939. godine. Na nesreću, Francuzi i Britanci su ove pregovore videli kao političku vežbu osmišljenu da uplaši Hitlera i pritisne
Berlin. Posebno su Britanci podmetali nogu i kupovali vreme. Francuzi su se,
ispravno, plašili da Staljin može osetiti da je u škripcu ako razgovori ne budu
uspešni i shvatiti da nema izbora osim
da napravi dogovor s Hitlerom. Sam Staljin je drugačije posmatrao razgovore.
Ogorčen zbog nedostatka napretka u razgovorima o trojnoj
alijansi, a prijemčiv za nemački kontrapredlog, koji je osmišljen tako da Hitleru oslobodi ruke u postupanju s
Poljskom, Staljin je avgusta 1939. odlučio da napravi pakt sa
svojim potencijalnim praneprijateljem. Iznenadnom promenom politike, ovlastio
je Molotova da otpočne direktne pregovore s Ribentropom.
Na iznenađenje posmatrača van diplomatskih
krugova, Ribentrop je 23. avgusta odleteo za Moskvu. Sutradan, 24. avgusta,
potpisan je nacističko-sovjetski pakt, samo osam dana
pre Hitlerovog napada na Poljsku. Ova zastrašujuća alijansa tirana predstavljala je diplomatski puč koji je, prema rečima jednog ostarelog
reportera, „prenerazio svet". Hitler je potezom pera
dobio slobodne ruke da napadne Poljsku; a Staljin je za sebe dobio željenu garanciju mira. Pošto
je nemačka delegacija otišla, rasterećeni Staljin je objavio: „Sovjetska
vlada uzima ovaj pakt veoma ozbiljno... Sovjetski Savez neće nikada izdati svog partnera." On je tako i mislio.
Cena je bila to da je tokom narednih 18 meseci uporno ignorisao brojne indikatore
koji su ukazivali na to da njegov partner namerava da ga izda. Da li je ovo
bila kalkulacija, Staljinovo priželjkivanje ili jednostavno strah, to nećemo nikad znati. Seme poraza u operaciji „Barbarosa"
bilo je posejano.
Pošto je potpisao sporazum, Staljin je bio odlučan da održi reč. Najfrapantnija odlika Staljinovog udovoljavanja Nemačkoj bila je serija političkih
i ekonomskih gestova, osmišljenih da umire Hitlera.
Neki od njih su bili prave pozorišne predstave, kao kada je Staljin na
moskovskoj železničkoj stanici zgrabio zbunjenog nemačkog ambasadora u medveđi zagrljaj i zakleo se na
večno prijateljstvo. Istorija nije zabeležila šta je
prefinjeni Fon Šulenberg odgovorio na ovo javno ispoljavanje gruzijskih
emocija.
Drugi su bili
zaobilazniji, kao što je Tasovo zvanično negiranje, 8. maja 1941, da postoji bilo kakvo
gomilanje nemačkih snaga na ruskoj granici. Bilo
je mnogo suprotnih dokaza, za koje je Staljin vrlo dobro znao. Čak su i otvoreni izviđački letovi studiozno „previđani", uprkos bar jednom padu aviona nemačkog Luftvafea (Luftwaffe), 15. aprila 1941. kod Rovna,
čija je olupina bila puna inkriminirajućih obaveštajnih vazdušnih snimaka.
Sovjetska protivvazdušna odbrana imala je striktno naređenje da ne otvara vatru na nemačke avione, čak ni kada zalutaju u
njihov vazdušni prostor.
Nije teško razumeti funkcionisanje Staljinovog uma u ovom
periodu. Prema Čerčilovom
svedočenju, sovjetski lider je kasnije
žalostivo izjavio: „Mislio sam da mogu dobiti još nekih šest meseci",
a ima i dosta sugestija da je Staljinov cilj bio da odloži početak rata dok Sovjetski
Savez ne bude spreman, verovatno do 1942. godine. Nažalost, Staljin je mislio
da to može postići sam.
Zazidavanje
U svetlu ove izvrnute
logike treba posmatrati Staljinov propust da obrati pažnju na obaveštajne indikatore
predstojećeg nemačkog napada. A nije nedostajalo obaveštajnih upozorenja. Još krajem juna 1940.
Moskvi je prosleđena informacija o budućim Hitlerovim namerama. Nejasno je odakle je ova
informacija došla, ali ju je između jula 1940. i 22. juna 1941. sukcesivno potvrdilo ne
manje od devedeset faktografskih izveštaja - tačnih, verodostojnih i u mnogim slučajevima potvrđenih iz drugih izvora. U
to da je Staljin mogao odbaciti neke informacije koje su mu bile lično dostavljene, skoro je nemoguće verovati. Na primer, 25. decembra 1940, sovjetski ataše
u Berlinu dostavio je rezime Firerove Direktive 21 od 18. decembra, to jest
operativnog naređenja za plan „Barbarosa"; a
1. marta 1941, Samner Vels (Sumner Welles), državni podsekretar
SAD u Vašingtonu, formalno je pozvao i informisao sovjetskog ambasadora o svim
detaljima predstojećeg nemačkog napada. Njegov izvor je bio mlađi trgovinski ataše SAD u Berlinu, Sem
Vuds (Sam E. Woods), koji je dobio detaljne podatke o nemačkim planovima za invaziju na SSSR, planiranu za proleće 1941, od nezadovoljnog antinaci službenika ministarstva
trgovine.
Zapanjeni
sovjetski ambasador saznao je da je američki ataše znao za ove detalje još u avgustu 1940. godine. Američki zvaničnici su toliko želeli da budu sigurni u tačnost
podataka pre nego što ih proslede, da su se u
januaru 1941. obratili FBI-ju radi njihove kritičke
procene. Nakon iscrpljujućeg unakrsnog
proveravanja, analitičari su potvrdili da
podaci izgledaju tačni i potvrđeni iz drugih izvora. Vels je sa zabrinutošću informisao sovjetskog ambasadora da su podaci „tako
ubedljivi, da bi ih odmah trebalo proslediti ministru spoljnih poslova Molotovu".
Ambasador Urmanski je, prema Velsovim rečima, „pobledeo". Staljinova reakcija na ovu vest bila je drugačija. On je ignorisao izveštaj
SAD i, kao što kaže ruska izreka, „pohranio je u zid". Tamo su ti podaci i
ostali „pohranjeni".
Razlog zašto
je Staljin ovo mogao da uradi jednostavan je: kao i mnogi diktatori i vrhovni
komandanti, i on je dozvolio da se oko njega razvije obaveštajna organizacija
koja je odražavala njegove lične predrasude. Ako
obaveštajni oficiri žele da prežive, samo se „ispravni" podaci mogu dostavljati
velikom čoveku. Pošto je bio čovek od krvi i mesa,
general Golikov, Staljinov glavni obaveštajni oficir, prilično efikasan kao teoretičar
vojnih operacija, ali bez ugleda kao obaveštajni analitičar ako izuzmemo zavidnu političku lojalnost partijskoj liniji, starao se da svi
obaveštajni izveštaji koji dolaze do njegovog gospodara budu pažljivo sortirani
u „pouzdane" i „nepotvrđene".
Postavljanje Golikova
na položaj direktora GRU-a (sovjetska vojnoobaveštajna
služba), 1940, mora da je, uz votku,
uzrokovala tužne oproštajne reči i suze njegovih kolega,
pre nego čestitke koje obično prate zvanične svečanosti. Prethodnih sedam nosilaca te funkcije bili su
pobijeni po Staljinovoj naredbi.
Ipak je
Golikov preživeo, mada je Staljin ubio dva
njegova neposredna naslednika, koji su, bez sumnje, bili željni da očuvaju njegovu doslednost
u ovim poslovima.
Danas znamo
iz dešifrovanih dokumenata „GCHQ Venona" da su se u Britaniji
nalazila najmanje 33 izdajnika koji su radili za Moskvu, uključujući neke značajne likove, pored već
„pet čuvenih" dežurnih krivaca - Kima Filbija (Philby), Burdžesa (Burgess), Meklina (MacLean), Entoni
Blanta (Blunt) i Kernkrosa (Cairncross). Mora da su
Sovjeti imali puno poverenje u svoju špijunsku mrežu u
Britaniji kada su dozvolili šefu svoje vojnoobaveštajne službe da ih vodi iz
Londona.
(Nastaviće
se)