Tabloid istražuje

Koliko nas košta Vučićeva ludačka košulja: propadanje brzinom od 330.000 evra na sat

Premijerove premije

Srbija se svake sekunde zadužuje 92 evra, odnosno dnevno po 7,965 miliona evra i to ne da bi bolje živeo narod, već vlastodršci i njihovom džepu mili tajkuni. Privatizacija je svedena na "bogatašima pare, a narodu gladovanje". Narodna banka Srbije nije spasla vrednost dinara, ali je potrošila preko 400 miliona evra samo u poslednjih godinu dana obezbeđujući tajkunima povoljno kupovanje deviza. Katastrofalno stanje srpske privrede vlast krije i tako što već godinu dana NBS ne objavljuje kvartalne izveštaje, a i republička Vlada tajno zaseda.

Milan Malenović

Uskoro će Srbi sa setom da se sećaju pljačkaške privatizacije sa početka veka, jer je privatizacija pod naprednjačkom vlašću više od pljačke - to je porobljavanje.

Kao primer vredi se setiti prodaje Sartida Ju-Es Stilu po ceni nižoj od vrednosti fudbalskog stadiona koji je bio u okviru železare. Sada se sa nekadašnjim direktorima te američke kompanije, okupljenima u Esmarku, pregovara da im se opet pokloni železara u Smederevu, ali ovaj put uz državne garancije od 200 miliona dolara kako bi "kupci" mogli da uzmu kredit i pokrenu proizvodnju?!

Nekadašnji nacionalni avio-prevoznik JAT je godinama pravio gubitke. Flota je bila zastarela, a Srbija nije imala para za kupovinu novih aviona. Vučićeva vlast je zato lako našla opravdanje zašto se JAT poklanja arapskoj kompaniji Etihad iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Tako je stvoren Er Srbija, kompanija u kojoj Srbija ima većinski deo vlasništva, ali zato arapski partneri imaju ekskluzivno pravo uzimanja para.

Predsednik Nadzornog odbora Er Srbije Siniša Mali izjavio je 16. decembra 2014. godine, da je "...ugovorom potpisanim s Etihadom država preuzela na sebe isplatu starih obaveza koje je Jat Ervejz napravio zaključno sa prošlom godinom".

Narod je ćutke to prihvatio misleći da će posle toga biti bolje.

Članom 2.5.5 Okvirnog ugovora o transakciji predviđeno je da će Srbija "finansirati putem davanja ili uz prethodno pisano odobrenje Etihada, a u svakom slučaju, smanjenjem gotovinskih troškova poslovanja kojima se JAT izloži, dodatne iznose koji su navedeni u Strateškom planu".

Tako se siromašna Srbija obavezala da u 2014. da finansijski stimulans od 22 miliona dolara Er Srbiji, dok će do 31. decembra ove godine obezbediti dodatnih 18 miliona dolara potpore.

U isto vreme Etihad će učestvovati samo sa "deoničarskim zajmom".

Pošto u budžeti nema dovoljno para za ove "stimulanse" Vlada je donela odluku da Beogradski aerodrom "Nikola Tesla" a.d, u kome je država većinski akcionar, otpiše dugovanja Er Srbiji u visini od 17,6 miliona dolara. Er Srbija je tako postao jedina kompanija na svetu koja ne plaća aerodromske troškove, već to solidarno čine svi poreski obveznici u Srbiji. Tako ova kompanija još možda i može da postane profitabilna. Ovakvim načinom finansiranja (dobijanjem "stimulansa" u vidu besplatnih usluga) bukvalno svaka firma u Srbiji bi mogla uspešno da posluje. Jedino što nije svaka firma bliska džepu Aleksandra Vučića i njegovih satrapa.

Članom 7.4.2 ugovora sa Etihadom predviđeno je da Vlada Srbije osigura kod NIS popust za aviogorivo Er Srbiji od "najmanje 50 odsto". Problem je "samo" u tome što je NIS privatna kompanija koja Vladi Srbije ne mora da usliši ovakve zahteve. Rešenje je opet u članu 2.5.5, odnosno u obavezi Srbije da subvencioniše poslovanje Er Srbije, pa će razlika između cene goriva koje isporučuje NIS i prepolovljene cene biti subvencionisana iz budžeta.

S obzirom da je i u vreme sklapanja ugovora sa Etihadom NIS bio u privatnom vlasništvu, jasno je da je neko u Vladi na ovaj način želeo da ispumpa novac iz državnog budžeta i tako arapskom partneru obezbedi da ostvaruje profit, a time posredno i sebe novčano obezbedio.

Ovde se postavlja i jedno čisto ideološko pitanje: kakva je to "privatizacija" u kojoj država investira, a privatni partner profitira?

Upravo je jedina ideja vodilja najnovijeg Vladinog Akcionog plana za okončanje postupka privatizacije 188 privrednih subjekata od 31. januara 2015. bila "privatnicima profit, narodu trošak".

Ministar privrede, Željko Sertić, čije je ministarstvo najodgovornije za ovaj plan, u svojoj poslovnoj karijeri se pokazao uspešnim jedino u odvođenju preduzeća u stečaj. Zbog toga je on idealna ličnost za sprovođenje pomenutog Akcionog plana.

Guvernerkina plata pola miliona dinara mesečno

Zakon o privatizaciji je predvideo da se okončanje postupka privatizacije može sprovesti i kroz postupak stečaja. Agencija za privatizaciju može podneti predlog za pokretanje postupka stečaja subjekata privatizacije, ukoliko je ispunjen jedan od sledećih stečajnih razloga: neobavljanja delatnosti u periodu dužem od šest meseci, nepostojanja interesa za privatizaciju, da u periodu dužem od šest meseci nema zaposlenih, ako nije doneta odluka o modelu i metodu privatizacije po isteku roka iz člana 21. Zakona, ako nije usvojen Program zbog nepostojanja saglasnosti poverilaca u skladu sa članom 50. Zakona i u drugim slučajevima predviđenim Zakonom o stečaju.

‚Prema ovome proizilazi da doslovno svako preduzeće može da bude oterano u stečaj: dovoljno je da se uslovi za privatizaciju postave toliko visoko, da se nikome ne isplati da kupi predviđeno preduzeće. Onda se proglasi kako niko nije zainteresovan, preduzeće ode u stečaj i razdeli se bud-zašto.

Glavna prevara je u tome, što se u postupku privatizacije prodaje kapital preduzeća i kupac se obavezuje da investiranjem obezbedi nastavak poslovanja. U stečajnom postupku se prodaje samo imovina preduzeća (oslobođena radnika i dugova), a kupac ni na šta nije obavezan. Osim toga, vrednost imovine preduzeća u stečaju može višestruko da se umanji u odnosu na vrednost preduzeća koje se privatizuje.

Zakon o stečaju je predvideo izvesne mere zaštite od ovakvih zloupotreba, ali je za njihovo sprovođenje zadužen odbor poverilaca kojih u slučaju stečaja po Zakonu o privatizaciji nema.

Sve, dakle, može da se obavi u mraku i daleko od očiju javnosti, u četiri oka između nekog iz Agencije za privatizaciju koja sprovodi stečaj i zainteresovanog kupca spremnog da finansijski pomogne naprednjačku vlast.

Zato su u prinudni stečaj oterana i preduzeća koja uspešno posluju. Iako Zakon to ne predviđa u pojedinim slučajevima je opravdanje nađeno u formulaciji kako ta preduzeća imaju manje od pet zaposlenih. Prećutano je tom prilikom kako ona u posedu imaju vredne nekretnine, a to je jedino što interesuje privatizacione mešetare.

Ministar Željko Sertić će tako na isti način, kako je do bankrota doveo preduzeća kojima je bio na čelu, uništiti i ovo malo srpske privrede što još funkcioniše. Posle će sa milionima na taj način zarađenih evra otići u rodnu Hrvatsku, a narod će generacijama da otplaćuje ceh njegovog "rada", isto kao i u slučaju Lazara Krstića, srednjoškolca na mestu ministra finansija, koji je svojim neznanjem srpski budžet opteretio za dodatnih skoro 800 miliona evra pa pobegao nazad u Sjedinjene Američke Države.

Guvernerka Narodne banke Srbije, Jorgovanka Tabaković, još je jedan primer podmićenog nestručnjaka koji narod skupo plaća. Zaposlenima u NBS-u je na razne načine, izigravajući propise, povećala prihode za ukupno čak 10 miliona evra na godišnjem nivou.

Prema podacima Agencije za borbu protiv korupcije, viceguverner Veselin Pješčić sada ima 468.539 dinara, dok je prošle godine, prema izveštaju Agencije, primao 405.601 dinar. Đorđu Jevtiću, direktoru Uprave za nadzor nad finansijskim institucijama, prihodi su, u odnosu na prošlu godinu, skočili za 64.504 dinara, pa sada mesečno inkasira 481.513 dinara. U proseku su guvernerkini najbliži saradnici sebi povećali plate za 60.000 dinara mesečno. Tabakovićka je Agenciju za borbu protiv korupcije obavestila o tome da nema nikakvih promena po pitanju njenih prihoda. Dakle, ona i dalje zarađuje više od pola miliona dinara mesečno, tačnije, 535.323 dinara.

Ovo sve ne bi bilo toliko strašno da NBS svoj posao obavlja kako treba. "Stručnjaci" koje je oko sebe okupila nekadašnja službenica jedne provincijske banke, državni budžet su olakšali za preko 400 miliona evra i to samo u poslednjih godinu dana zbog pogrešne procene kretanja kursa dinara u odnosu na najvažnije svetske valute. Zbog toga su se intervencije NBS-a na monetarnoj berzi ograničavale na besmislenu kupovinu ili prodaju dinara i to isključivo kako je to tajkunima najviše odgovaralo. Zahvaljujući ovakvim ludostima dinar je potpuno obezvređen, a devizne rezerve Srbije nepotrebno istanjene.

Verovatno da bi se sakrila ovakva "uspešna" poslovna politika NBS-a, ova institucija već skoro godinu dana ne objavljuje na svojoj zvaničnoj internet prezentaciji kvartalne izveštaje. Poslednji se odnosio na januar - mart 2014. Inače, ni Vlada Srbije na svojoj prezentaciji od 31. decembra 2014. ne objavljuje zapisnike sa sopstvenih sednica.

Privreda Srbije je potpuno posustala, tako da su fiskalni prihodi na istorijskom minimumu, ali vlast i dalje bezobzirno troši novac. Esmark, Etihad, razni nadri stručnjaci koje je okupio Aleksandar Vučić puno koštaju, tako da je jedini način da se sve to finansira dalje zaduživanje države.

Preliminarno stanje duga države na dan 31. decembra 2014. godine iznosilo je 23.192.877.617 evra od čega javni dug Republike Srbije iznosi 22.756.937.864 evra i negarantovani dug jedinica lokalne vlasti 435.939.753 evra. Ovo su zvanični izveštaji Ministarstva finansija, Uprave za javni dug, Republike Srbije.

Institut za industrijske odnose pokrenuo je u okviru svog web portala stranicu ,,Sat javnog duga", a na kojoj se može videti da se javni dug Republike Srbije uvećava 92 evra svake sekunde, oko 330.000 evra na sat ili oko 7.965.000 evra dnevno! U trenutku nastajanja ovog članka javni dug Srbije je iznosio tačno 24.804.100.362 evra. Kada čitaoci budu čitali ovo izdanje Tabloida dug Srbije će iznositi najmanje oko 24,9 milijardi evra, odnosno skoro 100 miliona evra više.

Od polovine 2012. godine do danas, vlast Aleksandra Vučića napravila je budžetski deficit od 445 milijardi dinara, odnosno oko četiri milijarde evra i zemlju zadužila za dodatnih preko osam milijardi evra. Od tih para narod nema ništa, osim manjih plata i penzija, nešto su zaradili belosvetski "investitori", ali je najviše para otišlo domaćim političarima i tajkunima po njihovom izboru.

A 1. Još pet hiljada ljudi bez posla

Da bi tajkuni (domaći ili strani) mogli jeftino da dođu do imovine preduzeća u privatizaciji, radnici će morati na ulicu, a budžet će plaćati milione evra.

Zaposlenom koji je utvrđen kao višak u 2015. godini prestaje radni odnos kada se dobrovoljno opredeli za jednu od tri opcija, koja je za njega najpovoljnija. Prva ponuđena opcija je isplata otpremnina u visini od 200 evra po godini staža, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu, na dan dostavljanja spiskova viška zaposlenih, s tim da ukupna visina otpremnine ne može biti veća od 8.000 evra. Druga opcija je otpremnina obračunata na način utvrđen Zakonom o radu s tim da ukupna visina otpremnina ne može biti veća od 8.000 evra. Visina sredstava po godini staža kod poslednjeg poslodavca ne može biti veća od 500 evra, po srednjem kursu, na dan dostavljanja spiskova viška zaposlenih od strane poslodavca.

Od 188 preduzeća koja će umesto u privatizaciju ići u stečaj, u njih 76 nema zaposlenih (?!), u 50 ima manje od pet zaposlenih, a ukupno će posao izgubiti preko 5.000 ljudi.

U pojedinim slučajevima je država ova preduzeća mogla da spase sumom koja je manja od otpremnine koja će biti isplaćena, a postoje i slučajevi u kojima preduzeća nemaju dugove, imaju zaposlene i ostvaruju redovne prihode. Ona u stečaj idu samo zato da bi neko jeftino kupio njihovu imovinu iako su mogla uspešno da budu privatizovana prodajom kapitala na Beogradskoj berzi.

A 2. Banke pljačkaju, NBS odobrava

Guvernerka Narodne banke Srbije (NBS), predložila je da svaka banka pojedinačno rešava poslovni odnos sa svojim klijentima. Evo nekoliko važnih činjenica koje bi trebalo da znaju klijenti Vojvođanske banke zaduženi kod ove banke u CHF, a koji su ostavljeni i nezaštićeni na milost i nemilost upravo od onih koji su svojim doprineli ovaj situaciji...

Milan Parivodić, bivši ministar u Vladi Vojislava Koštunice, je od 2006. godine član Upravnog odbora Vojvođanske banke. Parivodić je zvanično izjavljivao, savetovao i stručno i meritorno iznosio mišljenje da se bolje zaduživati u švajcarskim francima, nego u evrima.

Posle svega što se desilo, postavlja se pitanje: za koga je radio i još radi bivši ministar Parivodić? Pomenuti gospodin kao član Upravnog odbora Vojvođanske banke, gde sedi već devet godina, prima mesečnu apanažu (naknadu) u hiljadama evra, i na raspolaganju mu je automobil marke Audi 8. Vozilo koristi i u privatne svrhe, uz plaćeno gorivo, kao i servisiranje na račun banke. "Znamo da za ovih devet godina, taj čovek nijedan posao za Vojvođansku banku nije doneo ni peške, a kamo li koristeći ovaj skupi automobil" - navodi se u špismu zaposlenih ove banke upućenom Tabloidu.

Ako se ovome doda da je Parivodić uzeo i veliki stambeni kredit u evrima kod Vojvođanske banke (samo treba videti pod kojim uslovima, koja kamatna stopa, naknade...obezbeđenje, procena kolaterala...) onda je u potpunosti jasno šta su njegove namere. Nije jasno jedino ko mu je dozvolio da dezinformiše i dovodi u zabludu narod radi ličnih interesa (a zna da kritikuje medije i da spinuju informacije).

''Koliko li je samo lično profitirao na ovome Milan Parivodić, a koliko su izgubili i osiromašili korisnici kredita u CHF koji su mu poverovali?

Najbolji primer kako prolaze žrtve ovakvih masovnih prevara je i Katarina Milić, čiji je sef bio doslovno pokraden, a koju niko nije shvatio ozbiljno. Čak su je okarakterisali kao umobolnu, a prvi čovek banke, Marinos Vathis, predsednik Izvršnog odbora (možete misliti šta drugi mogu naučiti i uče od njega) je čak izbacio iz svoje kancelarije!

Međutim, kada se Katarina Milić obratila medijima i iznela istinu, nastupajući i kao zaštitnik interesa građana, tek tada su je ozbiljno shvatili. Prvo su je počeli ucenjivati, ali, posle ponovnog objavljivanja u medijima su joj isplatili ukradeni novac (54.000 evra!).

Najviše što boli je različit pristup prema klijentima banke. Neko može da duguje milione i milione evra a prema njemu se ne preduzimaju nikakve mere ni redovne ni prinudne naplate, kao prema većini dužnika. Naprotiv, za sve ostale građane ove zemlje koji duguju makar ijedan evro, spremni su da uzmu i dušu. Za slabe i nezaštićene čak angažuju i sumnjive agencije da prinudno naplaćuju dug.

Ovo su samo neki detalji koji pokazuju kako Vojvođanska banka bahati i lihvarski se ponaša. Ima se. Ukoliko se ovome dodaju krediti u milionskim iznosima koji su odobreni takvima kao što su i oni (bez adekvatnih instrumenata obezbeđenja), onda se treba zapitati, šta može i mora da pokvari nagodba sa korisnicima kredita u švajcarskim francima? Mafiji iz Vojvođanske banke pomaže i kriminalna izjava guvernerke Tabaković, tako da oni sada i ne žele da rešavaju odnos s klijentima koji su uzeli kredite u CHF. I zašto bi, kad im Narodna banka Srbije odobrava da divljaju?

Ako se ovome doda i visoka marža (razlika između kamate po kojoj banka odobrava kredite građanima i kamatu koju plaća na depozite građana), onda ima zaista opravdanja i prostora da se revidiraju uslovi kredita onih klijenata koji su ih uzeli u švajcarskim francima, tj. da nađu rešenje u obostranom interesu i banke i građana.

Doduše, o ovome je trebalo misliti kad su strane banke dovođene u Srbiju, a to da zarađuju na našim građanima. Ništa oni nisu doneli iz zemlje odakle dolaze, osim osnivačkog kapitala, a zarađuju na našim građanima. Nije li tome doprinela i guvernerka što je davala preporuke bankama da smanje kamatu na najzdravije izvore banka -štednju građana. Sada ne daje preporuke da se smanje kamate generalno na sve kredite koje banke odobravaju građanima Za koga li ona radi i čije interese štiti? Ti krediti koje banke odobravaju građanima ove zemlje su zapravo novac koji ti isti građani Srbije ulažu u banke pod najnižim kamatama.

Podsećanja radi, banke plaćaju kamatu između 1 i 2 odsto, a istovremeno, kamate na kredite i na kartice su otišle do neverovatnih 26 odsto! Šta tu radi guvernerka Tabaković? Ona, naravno samo duva u jedra i pomaže kriminalnoj bankarskoj oligarhiji koja će, u jednom skorijem trenutku, izazvati nemire u zemlji" - navodi se u pismu zaposlenih u Vojvodđanskoj banci.

A 3. Prodavci magle na državnom budžetu

Umesto da rasterećuju privredu, srpski vlastodršci izmišljaju sve novije načine da joj nametnu dodatna davanja.

Poslovno udruženje "GS1 Srbija" nalazi se na adresi Bulevar Zorana Đinđića 73 u Beogradu (gde im je smešteno nešto što oni zvanično zovu "ofis"), a njegovi ciljevi su: "Promovisanje, uvođenje, primena i razvoj globalnog multisektorskog sistema za identifikaciju proizvoda i usluga i razmenu poslovnih poruka zasnovanih na međunarodno prihvaćenim i poslovno vođenim GS1 standardima."

Iza ovog rogobatnog opisa krije se dodela poznatih bar kodova koji se nalaze na svim proizvodima.

"GS1" je sumnjivi sledbenik Jugoslovenske asocijacije za numerisanje artikala (YANA) osnovane 17. juna 1991. godine. YANA je prethodno bila neprofitna organizacija u okviru tadašnje Savezne privredne komore. Princip plaćanja bio je takav da su članovi (preduzeća koja su proizvodila robu za koju je izdavan bar kod) plaćali godišnju članarinu, a novac koji se ne bi potrošio za funkcionisanje Asocijacije vraćao bi im se.

YANA je bila članica EAN Internacionala, međunarodne organizacije osnovane 1982. sa sedištem u Briselu. Po dobijanju dozvole od EAN Internacional-a skupština YANE 1998. donosi odluku o preimenovanju udruženja u EAN JU.

Pojedini članovi Upravnog odbora, delegati preduzeća koja su prestala da plaćaju članarinu i time nisu više bili članovi ove organizacije, u sopstvenoj režiji organizuju, međutim, drugu osnivačku skupštinu EAN JU i sa potpisima 29 osnivača uspevaju da u Privrednom sudu u Beogradu 8. maja 1998. registruju svoje udruženje kao jedino zvanično.

Odmah po registraciji EAN JU šalje dopis svim članovima bivše JANE tražeći od njih da se prijave u ovo udruženje i da ponovo uplate članarinu. Inače, preduzeća koja ne plaćaju redovno članarinu bivaju isključena i oduzima im se dodeljeni bar kod.

U svetu se članstvo u ovakvim organizacijama simbolično naplaćuje, jer udruženje, posle izdavanja bar koda, u suštini nema nikakva druga posla oko svog člana. U Srbiji se od ovoga razvio odličan biznis za one koji ga vode.

Za ranije dodeljene numeracije, na primer, preduzeće "Voda Vrnjci" ad je 2013. godine udruženju „GS1" platilo 33.600 dinara bez PDV-a. Porez na dodatu vrednost "GS1" nije plaćao do 2011. godine, pozivajući se na mišljenje ministarstva finansija broj 413-00-31/2006-04 od 16. aprila 2006. godine, da članarina koju plaćaju članovi nemaju tretman naknada za izvršene usluge.

Ovo je sasvim razumljivo, s obzirom da "GS1" ništa ni ne radi za svoje članove pošto im jednom dodeli bar kodove.

Udruženje zarađuje velike pare ne radeći ništa. Po poslednjem finansijskom izveštaju predatom Agenciji za privredne registre, "GS1" je u 2009. godini od članarine zaradio 57.769.000 dinara i ostvario čist prihod od 13.587.000 dinara. Neraspoređena dobit je u to vreme dosegla već 99.046.000 dinara, što pokazuje da se neutrošeni novac od članarina nije vraćao članicama kao u vreme SFRJ.

Zvanično je "GS1" u 2009. imao 11 zaposlenih, ali je jedino njih troje nešto i radilo. Ostali su bili samo na platnom spisku.

Na spisku zaposlenih koji je objavilo Udruženje, pored dugogodišnjeg direktora Miroslava Ilića, nalaze se još i: Svetislav Jovanović, Branislava Mitić, Aleksandra Ćirić, Gordana Korać, Dragan Miljević, Branka Horvatić, Miodrag Vukotić, Marijana Horvatić i Miroslav Zorić. Šta im je posao, ne znaju ni sami zaposleni.

GLOSA

U trenutku nastajanja ovog članka javni dug Srbije je iznosio tačno 24.804.100.362 evra. Kada čitaoci budu čitali ovo izdanje Tabloida dug Srbije će iznositi najmanje oko 24,9 milijardi evra, odnosno skoro 100 miliona evra više.

GLOSA

Od polovine 2012. godine do danas, vlast Srpske napredne stranke na čelu sa Aleksandrom Vučićem, napravila je budžetski deficit od 445 milijardi dinara, odnosno oko četiri milijarde evra i zemlju zadužila za dodatnih preko osam milijardi evra.