Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori medu njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković. O tome piše naš urednik Milan Glamočanin, nekadašnji načelnik uprave u policiji.
Milan Glamočanin
Bivša ministarka pravde Snežana Malović i njena Demokratska stranka započela je reformu srpskog pravosuđa, od koje se u narednih deset godina teško možemo oporaviti. Vučićev mladoumni ministar Nikolica Selaković, takođe ogrezao u najcrnjem kriminalu i korupciji, po Vučićevom nalogu, nastavio je urušavanje pravnog sistema i uništavanje institucija.
Pravna nesigurnost građana je dovedena do apsurda. Niko više nije siguran da mu privatni izvršitelji ne zaplene kuću, samo na osnovu neke priznanice ili bankovnog izveštaja, ili lažne presude, koja i ne mora da bude doneta, već samo napisana.
A, kada jednom po građanina pravda dođe, onda mu spasa nema...
Pre godinu dana, opisali smo slučaj Beograđanina Draga Vučića, koji je imao zakupljene lokale tokom 1993. i 1994. godine u Tržnom zanatskom centru Bazar u ulici Maršala Birjuzova, od vlasnice Tamare Češljar. Ubrzo je uvideo da je, zbog lošeg projektovanja i izgradnje, poslovni prostor neupotrebljiv, jer je došlo do izlivanje vode, fleka po zidu i plafonu. Prestao je da plaća kiriju, i iseljen je iz lokala, prethodno plaćajući uredno sve dadžbine, dok se nisu pojavile vode i počeo da otpada zid. Gospođa Češljar prvo tuži projektanta, preduzeće Atelje Stari Grad i pravnosnažnom presudom suda dobija adekvatnu odštetu za izgubljenu štetu zbog neizdavanja lokala. Podnosi, potom, i tužbu protiv Draga Vučića, koji dostavlja sudu presudu iz koje se vidi da je ona već naplatila štetu, i da on nije mogao da koristi lokale, jer nisu bili u funkcionalnom stanju.
U višegodišnjem sporenju, veće Apelacinog suda u Beogradu - Marina Govedarica, Milanka Vukčević i Snežana Živković presuđuje da je i Vučić dužan da plati štetu na ime zakupnine navedenih lokala, koja je dvostruko veća od vrednosti samih lokala, koji više nisu ni bili u upotrebi, i za koje je gospođa Češljar već naplatila, takođe višemilionsku štetu od projektnog biroa, veću i od vrednosti lokala koje je kupila!
Presuda koju je Vučić priložio Apelacionom sudu u Beogradu, nije komentarisana od strane sudije Milanke Vukčević, koja je bila izvestilac. Ova bolesno korumpirana sudija, poznata je po tome da za "lepu čast" može da vam dosudi i palatu Albanija. Vučić se, ipak, ponadao u Ustavni sud Srbije, kome je podneo ustavnu žalbu, tako da je, za svaki slučaj, ustavnu žalbu počeo fotokopijom presude kojom je već gospođa Češljar dobila odštetu za neispravan lokal koji je kupila.
Ali, mrka kapa. Ustavni sud Srbije, uglavnom, i ne čita ustavne žalbe. Ako podnosilac nema vezu, sa nekim od sudija ovog suda, ustavne žalbe se odbijaju kao na traci. Isto obrazloženje, samo imena stranaka se menjaju. U Kući pravde, o pravdi se ne raspravlja.
Lokal gospođe Češljar je kao Glišićeva "Glava šećera". Naplaćen je više puta, i ostao je u njenom vlasništvu. Penzioner Drago Vučić je pod prinudnim izvršenjem. Dve trećine penzije idu, svakog meseca, na račun gospođe Češljar. Ona se moli Bogu da njena žrtva Drago Vučić što duže živi, jer dve trećine njegove penzije ona troškari, kao džeparac. A Drago živi od 12 hiljada dinara, mesečno, i od te svote plaća komunalne troškove. Unuci, studenti, rade preko omladinske zadruge da dedi zarade za hleb.
U Srbiji je, odavno, uspostavljeno nasilje, i stotine hiljada građana strahuju od sudija i tužioca, da ih ne oglobe, oteraju u zatvor, u grob i otmu im imovinu.
Zločin bez kazne
Stevo Štrbac , Aleksandar Radosavljević i Damir Ilinković, pucali su u kafiću Lavirint u Vršcu na Slobodana Banaševića, koji je od posledica ranjavanja preminuo u bolnici. Pucali su na Banaševića bezobzirno sva trojica, svako od njih je imao pištolj bez dozvole, a policija je kasnije utvrdila da na rukama imaju tragove barutnih gasova.
Njihovo bezobzirno nasilničko ponašanje nateralo je ranjenog Banševića u beg, koji je potom seo u kola, izgubio kontrolu nad vozilom i automobilom usmrtio Biljanu Mihajlovski. Ne hajući što su u tom trenutku svojim postupcima doprineli da život izgubi dvoje ljudi, Radosavljević, Ilinković i Štrbac se okreću ka Željku Tuzluku, prijatelju ubijenog Banaševića koji sedi u istom kafiću i pištoljima ga udaraju u glavu.
U članu 114, stav dva i stav tri Krivičnog zakona Srbije, piše da će se kazniti zatvorom od deset do četrdeset godina onaj ko drugog liši života pri bezobzirnom nasilničkom ponašanju, kao i onaj ko sa umišljajem dovede u opasnost život još nekog lica.
Bezobzirnost i nasilništvo su u ovom slučaju nesporni, sva trojica od ranije su poznata policiji, sva trojica imali su pištolje, sva trojica su pucali i tukli. Nesporno je i da je postojalo planiranje krivičnog dela, jer je kako se iz izjave jednog od svedoka vidi Ilinković je pre ubistva poručio za Banaševića "Znam ja kako ću sa njim". Izvršioci su svojim postupkom doprineli da Biljana Mihajloviski bude pregažena odnosno ubijena.
Ipak, zamenik Višeg javnog tužioca u Pančevu Olivera Sekulić Šošedan je procenila da počinioci ovog dela ne treba uopšte da budu osuđeni za teško ubistvo po članu 114 koji ubice nasilnike sklanja sa ulica na trideset do četrdeset godina, već im je olakšala položaj, optužujući ih po članu 113 kojim se ubistva sankcionišu zatvorom do petnaest godina. Član 113 je čini se više osmišljen za slučajeve kada žena presudi mužu koji je godinama maltretirao.
Potom, uz blagoslov tužioca, dolazi do novog preokreta u postupku. Optuženi Štrbac priznao da je on izvršio ubistvo!
Porodica ubijenog Banaševića je posumnjala da se on dogovorio sa Radosavljevićem i Ilinkovićem da delo preuzme na sebe, a da ga oni materijalno obezbede. Za Radosavljevića i Ilinkovića svi u Vršcu znaju da imaju mnogo novca i da im je Banašević bio konkurencija u nekim poslovima. Njegovo priznanje i predlog tužioca za ukidanje pritvora Radosavljeviću i Ilinkoviću, sudija Murešan Jonel prihvata, bez obzira što se od početka suđenja sumnja da svedocima neko preti i da su zaplašeni.
Tužilac i sudije su dobrano podmazani, i smrt dvoje ljudi, po svemu sudeći, neće dobiti epilog u kući pravde u Pančevu (Višem sudu).
Notari
Ministar Nikolica Selaković, izborom notara i njihovim uvođenjem u javni život, zgrnuo je milione evra, koje je, kako se poverio bratu Draganu Dejvidu Selakoviću, morao da podeli sa Aleksandrom Vučićem.
Smrt jednog notara govori o ministrovom zlu. Advokati su, uvođenjem, notara i njihovih ovlašćenja, štrajkovali nekoliko meseci, ali ih premijer nije hteo saslušati!
U dnevnom listu „Politika" povodom smrti javnog beležnika Nenada Vučića pojavila se 19. marta 2015. godine čitulja veoma rečitog sadržaja. "U ovom svetu srce može da se skameni ili rasprsne. Tvoje plemenito srce se rasprslo. Eto im milioni i svih osamdeset odsto. Zbogom dobri druže. Skamenjeni Đorđe Sibinović."
Javna je tajna da su u notarske kancelarije investirali i oni koji nisu notari, a da među njima najviše ima pripadnika organizovanog kriminala. Javnobeležnička kancelarija se sa svim ispitima i dozvolama plaćala 100.000 evra, s tim da je polovina sume morala odmah da se plati, dok se ostatak plaćao kroz rad.
Onaj ko se upuštao u avanturu dobijanja notarske licence bez najmanje 50.000 evra u džepu imao je mogućnost zaduživanja kod nekog ko te pare ima, a to su u ovoj zemlji, najčešće, kriminalci. Tokom svojih prošlogodišnjih protesta advokati su ukazivali upravo na ovu anomaliju, tvrdeći kako pravi vlasnici javnobeležničkih kancelarija uzimaju za sebe osamdeset odsto prihoda, dok notari za sebe zadržavaju samo dvadeset odsto. Tada je advokatima malo ko verovao, ali je pomenuta čitulja upravo dokaz da su bili u pravu.
Očigledno je Nenad Vučić morao da se zaduži kod nekoga za svotu od 100.000 evra, zbog čega je kasnije najveći deo prihoda izdvajao za otplatu duga. Beogradski advokat Vladimir Gajić je svojevremeno tvrdio kako samo dvojica knjigovođa u Beogradu rade knjige notarima - da bi ih lakše kontrolisali i da se ne desi da oni neki prihod prikriju od svojih „sponzora".
Davalac čitulje je Đorđe Sibinović, koji je pre odlaska na mesto notara bio advokat. Neki ga se još sećaju iz afere „Peurača", nazvane tako po smenjenom direktoru Inspekcije za rad u Ministarstvu rada. Dragoljubu Peurači se na teret stavljalo da je u drugoj polovini marta 2014. godine od vlasnika preduzeća „Menpauer" uzeo mito u visini od 15.000 evra kako ne bi kaznio firmu zbog smrti jedne radnice.
Po nalazima istražnih organa primopredaja para se odigrala u advokatskoj kancelariji Sibinovića u kojoj je policija kasnije, tokom pretresa, pronašla zamotuljak sa ranije obeleženim novčanicama. Advokat Sibinović je tvrdio kako ne poznaje čoveka koji je u njegovoj kancelariji ostavio novac.
Posle svega što se desilo Nenadu Vučiću, najmanje što bi trebalo da se desi jeste da tužilaštvo sasluša Sibinovića, i da zatim pokrene krivični postupak protiv organizatora kriminala u redovima javnih beležnika. I protiv onih koji su ih promovisali za velike pare i uz veliki reket od prihoda.
A 1. Visoki savet sudstva na stubu srama
(Sudski savetnici Prekršajnog apelacionog suda uputili su pismo i magazinu Tabloid, povodom najnovijeg izbora sudija ovog suda, koji je izvršio Visoki savet sudstva)
Obaveštavamo javnost da je Visoki savet sudstva ponovo pao na ispitu i da je prilikom donošenja odluke o izboru sudija Prekršajnog apelacionog suda, koja je doneta na sednici Visokog saveta sudstva, dana 13.03.2015. godine, ponovo pokazao sve slabosti prethodnog režima i propale reforme pravosuđa iz 2010. godine.
Navedenom odlukom za sudije Prekršajnog apelacionog suda, izabrane su sudije koje zajedno nemaju sudijskog staža koji pojedinačno ima većina sudija Prekršajnog suda i sudskih savetnika Prekršajnog apelacionog suda, koji su konkurisali za navedeni izbor.
Kriterijumi kojima se Visoki savet sudstva rukovodio prilikom izbora sudija su nepotizam i "veza", što je protivno odredbama Zakona o sudijama, gde su u članu 43. navedenog zakona bliže uređeni uslovi za izbor sudija: stručnost, osposobljenost i dostojnost.
Osnovano se pitamo: kako je moguće da ni jedan sudijski pomoćnik iz Prekršajnog apelacionog suda nije dovoljno stručan, a ni osposobljen da bude izabran za sudiju Prekršajnog apelacionog suda, kao što ni na prethodnom izboru sudija ni jedan stručni saradnik zaposlen kod Gradskog sudije za prekršaje, nije izabran za sudiju Prekršajnog suda, iako većina sudijskih pomoćnika godinama radi na tom mestu i ima dovoljno znanja i iskustva koji su potrebni za izbor na mesto sudije?
Prema sudijskim pomoćnicima Prekršajnog apelacionog suda napravljen je diskriminatorski odnos, jer su samo formalno pozivani na razgovor u Visoki savet sudstva, radi zadovoljenja zakonske forme, iako se unapred znalo ko će biti izabran za sudiju Prekršajnog apelacionog suda, po već uhodanim kriterijumima.
O tome govori i činjenica da je nakon obavljenih formalnih razgovora sa sudijskim pomoćnicima, odmah sutradan, na sajtu Visokog saveta sudstva objavljen spisak svih izabranih sudija, koji su odmah uvršteni i u spisak sudija Prekršajnog apelacionog suda, kao da se žurilo da se što pre obavi prljavi posao, jer su članovi Visokog saveta sudstva dobro znali da to što rade i kako biraju sudije je nezakonito, neustavno i pre svega nemoralno i drsko, šamar pravosuđu i svim kandidatima koji su neuporedivo stručniji i osposobljeniji od izabranih sudija. Treba napomenuti i to da među sudijskim pomoćnicima ima i onih koji su već bili sudije za prekršaje u prvom stepenu, koji su radili u Veću za prekršaje ili u bivšem Saveznom veću za prekršaje, pa čak i doktor pravnih nauka čija se stručna literatura koristi u radu prekršajnih sudova, sa radnim stažom i iskustvom od 10, 20 i više godina.
Predsednik i član prethodnog saziva Visokog saveta sudstva Nata Mesarović, između ostalog, javno je kritikovana i zbog toga što je na mesto sudije imenovala svog sina, Vladimira Mesarovića, ali to nije sprečilo člana sadašnjeg saziva Visokog saveta sudstva i zamenika predsedavajućeg, sudiju Mirjanu Ivić da na mesto sudije Prekršajnog apelacionog suda imenuje svoju ćerku Anu Kapor (Napomena: Ana Lazin, udata Kapor, je u decembru 2009. godine prvi put imenovana za sudiju Prekršajnog suda, pri čemu je na mestu sudije radno provela manje od dve godine, dok je ostalo vreme provela na trudničkom i porodiljskom bolovanju, ali je očigledno za to vreme rada stekla dovoljno znanja i stručnog iskustva da napreduje u Prekršajni apelacioni sud).
Ako se pogledaju biografije i ostalih izabranih sudija Prekršajnog apelacionog suda, godine staža i radnog iskustva, onda članove Visokog saveta sudstva, koji su doneli ovakvu nakaradnu odluku, definitivno treba javno staviti na stub srama, kako bi se jednom zauvek stalo na put ovakvoj samovolji, bahatosti i osionosti, po sistemu: ne može nam niko ništa!
Ovakvo postupanje Visokog saveta sudstva je apsolutno neodopustivo i bruka za pravosuđe, pogotovu ako se ima u vidu da je zbog istog postupanja prethodnog saziva Visokog saveta sudstva, propala čuvena reforma pravosuđa iz 2010.godine, zbog koje je ogromna šteta naneta državi, zbog tužbi koje su podnete od strane sudija protiv države za nadoknadu štete, a građani ove zemlje, kao poreski obveznici, će plaćati iz svog džepa milionske odštete koje su dosuđene po navedenim tužbama. Ako se ima u vidu i to da je Visoki savet sudstva, na navedenoj sednici, samovoljno proširio listu izabranih sudija, mimo broja sudijskih mesta iz oglasa, koji je dana 03.10.2014. godine objavljen u "Sl.glasniku RS" broj 105/2014, za izbor 8 sudija Prekršajnog apelacionog suda i doneo odluku o izboru 9 sudija i predlog jednog kandidata za izbor sudije, što je presedan, onda je jasno zbog čega je pravosuđe danas na dnu.
Iako je pravosuđe jedan od najznačajnih segmenata države, a u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije, najoštrije je kritikovana reforma pravosuđa i u njemu je između ostalog navedeno da je Srbija malo napredovala u usklađivanju svog pravosudnog sistema sa evropskim, sa ovakvim načinom izbora nosilaca pravosudne funkcije, gde su nepotizam i razne prijateljske, kumovske i ostale veze na prvom mestu, a stručnost, osposobljenost i dostojanstvo, na zadnjem mestu, očigledno nećemo ni stići daleko.
Obaveštvamo Vas da smo ovaj dopis uputili medijima u nadi da ćemo konačno stati na put ovakvoj bahatosti i uništenom pravosuđu vratiti dostojanstvo profesiji kojom se bavimo.
Sudski savetnici Prekršajnog apelacionog suda