Prvi, i danas najvažniji oligarh, a istovremeno i predsednik Ukrajine, Petar Porošenko, krenuo je na svog kolegu - poznatog oligarha, a istovremeno i gubernatora Dnjepropetrovske oblasti, Igora Kolomojskog. Rezultat ovog skandala „s upotrebom oružja": Kolomojski je bio prinuđen da da ostavku. Predsednik Porošenko je obznanio celom svetu: „Ne želim da ovo izgleda kao konflikt unutar vlasti." Šta stoji iza ove lepe parole, pokušao je da odgonetne naš dopisnik iz Moskve.
Viktor Hlistun
(dopisnik iz Moskve)
Šta kriju kulise
Događaji koji u poslednje vreme potresaju Ukrajinu mnogi nazivaju teatrom apsurda. Posmatraču sa strane zaista deluje kao da su na ulice Kijeva odjednom izašle stotine glumaca nekakvog neobičnog, fantazmagoričnog spektakla. Prosudite sami. U centru glavnog grada raspoređene su snage u punoj borbenoj opremi, u uniformama, doduše bez prepoznatljivih obeležja, ali sa oružjem. Zar već to ne liči na pozorište?! Borci brzo zauzimaju zgradu ukrajinske naftne kompanije Ukrnafta, blokiraju ulaze i izlaze. Na pitanja novinara, ne odgovaraju. Priča se da su to radnici nekakve firme za obezbeđenje i da automati koje nose nisu pravi, borbeni, već „paradni". Na kraju se ispostavlja da su to borci bataljona Dnjepar-1 koji je formirao i koji plaća gubernator Dnjepropetrovske oblasti, oligarh Igor Kolomojski.
Ovaj bataljon bi trebalo da se nalazi na teritoriji Novorusije, gde se sprovodi ATO (antiteroristička, čitaj kaznena) operacija protiv nepokornih žitelja koji se bore za svoju slobodu. Igor Kolomojski je i formirao ovaj tzv. bataljon teritorijalne odbrane Dnjepar-1 upravo radi uništavanja donbaskih „separatista". Šta onda ova armija jednog oligarha radi u Kijevu?
Nažalost, scene koje su se krajem marta odigravale na kijevskim ulicama mogu se samo uslovno nazvati pozorišnim. Borci su postavili barikade, a oko zgrade centrale Ukrnafte podigli ogradu. Iza nje je „parkirano" oklopno vozilo. Odbrana je organizovana po svim vojničkim, a ne pozorišnim, pravilima. Druga grupa vojnika je okupirala kancelarije još jedne kompanije, Ukrtransnafta, koja je takođe „vezana" za „crno zlato". Kada se sve uzme u obzir, postaje jasno zašto su u glavni grad sa istočnog fronta pristigli borci plaćeničke armije Kolomojskog: zato da bi podržali svog patrona, da bi zaštitili njegov kapital. Ali, zašto je oligarh Kolomojski tako hitro i oštro krenuo „u rat" sa Kijevom, tačnije, zašto je izazvao Petra Porošenka. Poslednja kap u prepunoj čaši koja je prinudila Kolomojskog da deluje brzo, oštro i žestoko, bio je dokument koji je potpisao predsednik, kojim je u jednom trenu Kolomojski lišen veoma masnog komada „naftnog kolača".
Protiv mahinacija?
Suština ovog dokumenta je jednostavna. Pre nego što je bio pripremljen i usvojen, glavna kompanija za proizvodnju nafte u Ukrajini, Ukrnafta, živela je po neshvatljivom zakonu. Naime, odluke o raspodeli dobiti, strategiji razvoja itd, donošene su samo u slučaju da je za njih glasalo ne manje od 60% akcionara. Gospodin Kolomojski je imao u svom novčaniku i u novčanicima njemu podređenih i saradnika 42% akcija. To znači da je mogao da blokira svaku odluku i da utiče na donošenje odluka koje odgovaraju samo njemu. Zamislite kakve beneficije i prihode je on dobijao od, u suštini, državnog preduzeća.
Ukrajina je, šire posmatrano, stvorila tzv. latinoamerički model kapitalizma. Po tom modelu, sav profit je privatizovan, a svi gubici su nacionalizovani. Odnosno: za gubitke plaćaju država i narod, a profit između sebe dele bogati ljudi. Predsednik Porošenko, kako izgleda, rešio je da promeni pravila igre. On je podneo Vrhovnoj radi Ukrajine predlog zakona koji je smanjio kvorum za donošenje odluka u preduzećima sa mešovitom svojinom, sa 60 na 50% plus 1 akcija. Tako je u celom svetu. Sada su predstavnici države dobili pravo i mogućnost da donose odluke u kompaniji Ukrnafta, bez učešća akcija oligarha.
Promena rukovodstva druge kompanije, Ukrtransnafta, koja je 100% državno preduzeće, dolilo je ulje na vatru. Ovde se mahinacijama sa prisvajanjem novčanih sredstava bavila proverena i osoba od poverenja oligarha Kolomojskog. Reč je o direktoru državne kompanije, Aleksandru Lazorku. Zahvaljujući naporima ovog, može se reći, službenika, Igor Kolomojski je svakog dana bivao bogatiji za 2,5 miliona grivni (oko 150.000 dolara). Šema je jednostavna i banalna: sva ukrajinska nafta nalazila se u skladištima koja su u svojini Kolomojskog, a Lazorko je o trošku budžeta plaćao oligarhu za ovu uslugu. I to je to! Glavnog rukovodioca kompanije, Aleksandra Lazorka, predsednik i vlasti su smenili bez saglasnosti Igora Kolomojskog i postavili svog čoveka Jurija Mirošnika.
Saznavši za ovo, oligarh je brzo došao u kijevsku centralu u pratnji naoružanih ljudi, kako bi razmrsio ovaj, kako ga je nazvao „korporativni prepad". Dolazak Kolomojskog bio je bučan i spektakularan. Ne ustručavajući se ni od koga, Kolomojski je psovao novinare i pretio da će zavesti red i vratiti na rukovodeću funkciju Aleksandra Lazorka umesto Jurija Mirošnika, koga su postavili predsednik Ukrajine i premijer Arsenije Jacenjuk. U Kijevu je postalo tako vruće da je mirisalo na novi Majdan, tj. na novi državni udar sa pucanjem. A kada je Kolomojski izjavio da će pravo iz ofisa koji je okupirao otići kod predsednika da se sa njim „razračuna", novinari i tv gledaoci, koji su onlajn prenosili ovaj skandal u naftnim kompanijama, nisu isključili čak ni mogućnost da ovaj događaj dobije radikalni obrt - odnosno, da se završi upotrebom sile.
Buldozi na sceni Ipak, ni Kolomojskom, ni Porošenku, ne može se negirati talenat za umetnost. Oni su tako zapetljali scenario i siže svog obračuna, da su ne samo Ukrajinci, već i Amerikanci, Rusi, Evropljani, nekoliko dana vrlo pažljivo pratili šta se događa u Kijevu. Tragikomedija je bila u tome što su se na ukrajinskoj „državnoj sceni" u koštac uhvatili oligarsi. Situacija je bila stvarno pikantna: oligarh Porošenko odlučio je da udalji sa budžetske „hranilice" drugog oligarha. Ne treba zaboraviti da je po podacima popularnog časopisa Forbs-Ukrajina, gospodin Porošenko na osmom mestu liste 100 najbogatijih ljudi u Ukrajini. Njegovo bogatstvo se procenjuje na 750 miliona dolara. Ali, to je zvanično, nezvanično njegovo bogatstvo prelazi milijardu dolara. Kolomojski ima još više - oko dve milijarde dolara.
Ali, suština nije u kapitalu. Tačnije, ne samo u njemu. Stvar je u tome na koji način je taj kapital stečen. I tu na površinu isplivavaju ružne činjenice. Na primer, u periodu od 2006-2010. godine, zamenik ambasadora SAD u Kijevu je izveštavao Vašington da je Petar Porošenko „diskreditovan optužbama za korupciju". Štaviše, ambasador SAD u Kijevu je predstavio Porošenka kao „osramoćenog oligarha". I tu nema šta da se doda: Amerikcnci su veoma tačni kada su takve ocene u pitanju. Konačno, P. Porošenko se u vreme predsedničkih izbora javno zakleo da će prodati svoju imovinu, kako je zakonom i predviđeno, što do dana današnjeg nije uradio. Ovome možemo dodati i to da Porošenko, kako javljaju mediji, „jednom rukom proizvodi bombone u Rusiji, a drugom bacače granta u kijevskoj fabrici Lenjinska Kuznjica".
I to je tačno. Bombone ne pravio samo u Ukrajini, već i u zemlji koju smatra agresorom, odnosno u Rusiji, u gradu Lipecku. O Kolomojskom može nesumnjivo da se kaže: za ovog čoveka ne postoji ništa drugo osim novca. On je sposoban da ga stvori i bukvalno u pustinji. Tabloid je već pisao o tome kako je ovaj „biznismen" opljačkao ukrajinsku armiju za više miliona dolara. On je uspeo da proda gorivo za avione i oklopna vozila po previsokim cenama, a da to predstavi kao poklon vojsci od „dobrog" oligarha. Hobi Igora Kolomojskog su drskost, bezobrazluk, napadi, ukratko, za dobrog istražitelja - puno posla. Nije slučajno šef Službe bezbednosti Ukrajine (SBU), Valentin Nalivajčenko, gotovo direktno okrivio Kolomojskog za krivična dela i za umešanost u ubistvo radnika SBU.
Detaljno sam pisao o karakteru dvojice oligarha, kako bi čitaoci shvatili kakvi „buldozi" su se namerili jedan na drugoga u Kijevu i do čega je to moglo da dovede.
Ističem da su više od 20 godina posle propasti Sovjetskog Saveza, Ukrajinom vladali, blago govoreći, nečasni ljudi. Glavni cilj svakog od pet predsednika svodio se, na kraju krajeva, na to da napune svoje džepove. Svoje lične i svojih rođaka i prijatelja - to je sistem klanova koji unutar sebe raspodeljuje bogatstvo. Ovo je za rezultat imalo stalni porast broja oligarha. Pre godinu dana u centru Kijeva građani su izašli na Majdan (trg) protestujući. Oni su tražili da se rastera banda „lopova i pljačkaša" klana predsednika Viktora Janukoviča. Mirni protesti prerasli su u oružani sukob, a zatim i u državni udar, a vlast su prigrabili... oligarsi. Sapleli su se na ono za šta su se borili: jedni oligarsi su smenili druge - eto, to je revolucija dostojanstva, kako sada nove vlasti nazivaju državni udar. Krajem marta 2015. mnogi su pomislili da se oligarsi Petar Porošenko i Igor Kolomojski spremaju za organizovanje nove smene klanova na vlasti. Ipak, sve je krenulo u drugom pravcu.
Jagnjad se ne bori
Bila je to burna noć u Kijevu. U centru pažnje bio je, naravno, Igor Kolomojski koji je sa svojom vojskom došao iz Denjepropetrovska. Njegova živopisna pojava nije silazila sa malih ekrana, a pretnje i oštre izjave plašile su narod. Prošlo je tako nekoliko sati i odjednom je predsednik Porošenko dao izjavu u kojoj, kao šef države, svog podređenog, odnosno gubernatora jedne ukrajinske oblasti, proziva zbog netaktničnog ponašanja i vređanja novinara.
Kolomojski nije na to ništa odgovorio, niti se izvinio novinarima, čak ni onima iz američke „Slobode". I opet se očekivalo da izvrši jak pritisak na predsednika i oligarha Porošenka. To je bilo logično, jer Kolomojski ne samo da je najbogatiji čovek u Ukrajini, nego je i gubernator, kao i šef ujedinjene jevrejske zajednice u Ukrajini, i čovek koji ima takve veze u svojoj domovini i u svetu, koje Porošenko ne može ni da sanja.
U očekivanju novog koraka Kolomojskog, novinari su odjednom čuli izjavu ministra unutrašnjih poslova Arsena Avakova, još jedne ne sasvim siromašne ukrajinske ličnosti. On je dao 24 sata da nezakonite formacije tipa „dobrovoljačkih bataljona Kolomojskog" polože oružje ili se stave pod komandu milicije ili vojske. Strogo! Ministra je odmah podržao predsednik i izjavio da on neće trpeti da gubernatori „imaju svoju plaćeničku armiju". Kako je Kolomojski na to reagovao?
On se odjednom izvinio pred novinarima, iako na svoj način: rekao je da je zbog njih nastradao i dobio ukor od predsednika. Buldog se pred očima zapanjene publike pretvorio u jagnje. Kako je vreme više odmicalo, to je taj preobražaj bivao sve očigledniji. Čak su i rogovi otpali jagnjetu, nije više čime imao da bode: Kolomojski je „dobrovoljno" dao ostavku na mesto gubernatora i još se i šalio: „Da sam ja na mestu presednika, smenio bih sebe za tri dana." A potom je filozofski dodao da između njega i predsednika ne postoji nikakav konflikt, da su se u njemu borili „činovnik i biznismen" i da je „biznismen" pobedio, zato i daje ostavku. Naravno, niko nije poverovao u iskreno kajanje oligarha i u to da je oprostio Porošenku sve uvrede, a pre svega - gubitak prihoda. Jasno je da to nije prošlo bez mešanja „natprirodnih sila", odnosno mešanja sa strane. I te sile su odmah, čim je u Ukrajini neko (u ovom slučaju Kolomojski) izašao iz stroja, uvele poredak u kome podržavaju američke i zapadne „lutkare". ž
Već je poznato da se u sukob dvojice oligarha umešao ambasador SAD u Kijevu, Džefri Ros Pajet. Ne znam o čemu je razgovarao, i da li je uopšte razgovarao sa Kolomojskim i Porošenkom, ali to da oba oligarha nisu nezavisni ljudi, golim okom se vidi. U praksi, čak i najbogatijim Ukrajincima (doduše, ne samo Ukrajincima) upravlja Zapad. Što se tiče ukrajinskih oligarha, možemo se setiti primera oligarha Dmitrija Firtaša. Donedavno se osećao kao kralj, radio je šta hoće, nadajući se da ga je novac učinio slobodnim, pa je počeo da kritikuje „lutkare". I, šta mu se dogodilo? Bio je uhapšen u Austriji i izašao je iz zatvora tek nakon što je položio rekordnu sumu za kauciju - 125 miliona evra. Kako će se završiti sudski proces - nije poznato. Primer Firtaša je nauk za sve ukrajinske oligarhe. Kolomojski jeste bestidan i drzak, ali je i pametan, pa nije hteo da se zamera. Sišao je sa vlasti, sklonio se u senku, verovatno na vreme i, jasno, sa dobrom nadoknadom, a ne sa praznim rukama.
Ne sa praznim rukama
Igor Kolomojski je otišao na odmor u Švajcarsku gde na obali jezera ima prekrasnu kuću - veliku vilu. Da li to znači da je otišao iz politike, biznisa i da se smanjio njegov uticaj na ukrajinski establišment. Nikako! Kako se kaže: kralj je mrtav, živeo kralj! Oligarh je, naravno, morao da ustupi kompaniju Ukrtransnafta. Ali, kako je kasnije sam Igor Kolomojski izjavio, ipak je uspeo da se dogovori sa predsednikom Porošenkom i premijerom Jacenjukom, da Jurij Mirošnik postane novi šef pomenute firme umesto njegovog dotadašnjeg čoveka Aleksandara Lazorka, ako se protiv njega (Kolomojskog) ne budu sprovodile nikakve provere i istrage. To znači da nikakvih sudskih ili drugih istraga neće biti.
Osim toga, oligarh se nije lišio osnovnih, značajnih sredstava koje je „agresivno" akumulirao, kao ni mnogih od onih koje kontroliše, indirektnoo rečeno, preko „svojih ljudi". Tome treba dodati i da su 25-30 deputata Vrhovne rade takođe ljudi Kolomojskog. Ovim deputatima bi verovatno trebalo dodati još četvoro. Posle skandala oni su izašli iz frakcije „Blok Porošenko" u Vrhovnoj radi. Moglo bi se reći da je oligarh učvrstio svoje pozicije u Vrhovnoj radi, zakonodavnom organu države. (Valja napomenuti da su druge deputate kupili drugi ukrajinski oligarsi.) Tako da nije moguće ništa prognozirati.
Što se tiče plaćene armije Kolomojskog, i na tom frontu jedva da je izgubio. Uostalom, predsednik je rekao da neće trpeti plaćene armije gubernatora. Ali, Kolomojski je bio gubernator, a posle iznuđene ostavke on je samo oligarh, što znači da neće rasformirati i razoružati svoje bataljone. Prema različitim podacima, pod njegovom kontrolom ima 20 do 30 hiljada ljudi. I svi su oni koncentrisani na istoku i jugoistoku Ukrajine. Tako da niko ne isključuje mogućnost da oligarh Kolomojski organizuje svoju ličnu republiku...
Imitator broj 1
Šta da radi predsednik Porošenko u tako neprijatnoj situaciji? Sa jedne strane, Ukrajina je republika oligarha sa elementima feudalnog ustrojstva. Država se pred očima svih raspada, a u tom obliku nije potrebna ni Zapadu, čak ni Americi. Oni su ipak u Ukrajini dali ozbiljan zadatak: da drži pod pritiskom i da oslabi susednu državu - Rusiju. Sa druge strane, Porošenko, kao oligarh, želi da dopuni svoje džepove. Kako? Ekonomija je uništena, zemlja jedva izvršava svoje novčane obaveza, a krediti od međunarodnih banaka se dobijaju sve teže i teže. Zapad postavlja stroge uslove za davanje kredita. Jedan od tih uslova, a možda i glavni je - borba protiv koruopcije. A svi znaju da tamo gde su oligarsi, tamo je i korupcija. Jedno bez drugog jednostavno ne može da postoji. Eto zašto je predsednik, nakon što je ubedio Igora Kolomojskog da podnese ostavku, dao izjavu o novom kursu, odnosno o deoligarhizaciji države, o velikoj borbi protiv korupcije u visokim ešalonima vlasti. Evo šta povodom ovih parola kaže specijalista za Ukrajinu, saradnik Moskovskog državnog univerziteta Lomonosov, Bogdan Bezpaljko:
- Čini mi se da trenutno u Ukrajini nije moguća nikakva deoligarhizacija. Ako ništa drugo, zato što se oligarsi nalaze u vlasti. Ali, u poslednje vreme je postalo očigledno da se parole koje su se širile Majdanom u vreme borbe protiv Viktora Janukoviča ne ovaploćuju u realnom životu. Događa se imitacija deoligarhizacije i borbe protiv korupcije. To rađa razočaranje kod građana. Takva situacija predstavlja opasnost ne samo za Porošenka i ostale predstavnike vlasti, već i za spoljnopolitičke igrače. Na Zapadu shvataju: ako oligarsi upropaste Ukrajinu iznutra, biće veoma teško delovati protiv Rusije.
Ono što je iz skandala sa Kolomojskim očigledno, to je da g. Porošenko nije samo oligarh br. 1, već i imitator br. 1. Imam jedno pitanje: ako Amerikanci zatvaraju oči i primaju imitaciju borbe sa oligarsima i korupcijom zdravo za gotovo, da li će u nju poverovati i Ukrajinci? Pitanje je, već ste shvatili, retoričko.
Umesto zaključka
Sadašnje stanje stvari donosi Kijevu loš imidž. Ogorčenost društva se odražava na rejting ukrajinskog predsednika. U poslednje vreme rejting Petra Porošenka počeo je strmoglavo da pada. Prema podacima ukrajinskog sociološkog Centra Razumkova, ako bi se izbori za predsednika sada sproveli, za Porošenka bi glasalo samo 19,1% birača, a za premijera i lidera frakcije Narodni front, Arsenija Jacenjuka, 2,9%.