Nemačka

Kancelarka Angela Merkel ne želi u Nemačkoj pakao ekonomskog neoliberalizma, ali ga preporučuje zaduženim zemljama

Siromašnima odricanje, bogatima sticanje

Vlasnici krupnog svetskog kapitala su svesni da sit narod razmišlja o sebi i svojim pravima. Zato narod treba da bude gladan, kako bi vlast predao upravo onima koji su ga osiromašili. Svesna strahovito bolnih iskustava iz bliske prošlosti, Nemačka vešto izbegava da primenjuje recept privrednog oporavka koji preporučuje drugima. Očuvanje demokratije u sopstvenoj državi je cilj Angele Merkel, iako je svesna da pune demokratije u ovom vremenu ne može da bude.

Fridrih Emke

(dopisnik iz Frankfurta)

Fašizam i nacional-socijalizam su proizvodi najviših finansijskih krugova sveta. Gotovo sve se zna o velikim finansijskim donacijama Adolfu Hitleru i drugim vođama fašističkih režima u svetu od strane najbogatijih porodica, među kojima nisu samo Rokfelerovi, već i Rotšildi koje nije zabrinjavala sudbina

njihovih daleko siromašnijih sunarodnika.

Pomenuti ultra-desničarski pokreti su ponikli iz privrednih i političkih kriza koje su u to vreme potresale zemlje u kojima su na vlast dolazili diktatori. Bez kriza i bankarske podrške, ni jedan od tih tiranina ne bi mogao da ispliva iz anonimnosti. Recept za efikasno ubistvo demokratije je odavno poznat.

Osnovna ljudska prava u Sjedinjenim Američkim Državama snažno su ograničena posle 11. septembra 2001. godine, pod izgovorom da se na taj način sprovodi borba protiv terorizma, koji preti da ugrozi ne samo najvažnije vrednosti američkog društva, već i živote samih Amerikanaca. Taj pelcer se nije primio u Evropi, koja ne oseća neku naročito veliku ugroženost od svetskih terorističkih mreža. Zbog toga se na Starom Kontinentu primenjuje isti recept koji je svojevremeno na vlast doveo Hitlera, Musolinija i veliki broj drugih diktatora - ekonomska kriza.

Od tiranina se očekuje da narodu puni stomake, makar im praznio glave. Gladan stomak ne ume da razmišlja i prepušta se prvom koji mu obeća malo hrane. Zbog toga se danas, u jeku najveće i najduže ekonomske krize u istoriji, narodi Evrope ubeđuju kako je jedini spas u derogiranju suvereniteta sa nacionalnih država na multinacionalne bankarske korporacije, kao što su Međunarodni monetarni fond ili Svetska banka, a koji, ako ne u ideološkom, a ono svakako u faktičkom pogledu zamenjuju masovne političke pokrete iz 20. veka.

Da li je potpuno prepuštanje krupnom kapitalu zaista jedini izlaz iz krize i gladi koji sve više more Evropu?

Izraz „kazino kapitalizam" u širokoj je primeni od 1986. godine kada se pojavila knjiga britanskog politikologa Suzan Strejndž (Susan Strange) sa pomenutim naslovom. U svom radu ona se oslanja na analize berzanskih špekulacija koje je još 1936. objavio Džon Majnard Kejnzi, poznati američki ekonomista.

Strejndž smatra kako se moderni kapitalizam sve više odvaja od realne privrede i sve više okreće berzanskim špekulacijama. Više nije bitno koliko dividendi donosi neka akcija ili kolika je zarada nekog preduzeća, već je jedino značajno sa kolikom dobiti neka akcija može da se proda u dogledno vreme. Tako su nastali razni derivati, kako na berzi nazivaju akcije koje više nisu plod realnog privređivanja, već čisto špekulativni papiri sa kojima se berzijanci bukvalno kockaju.

Najpoznatiji politički promoter modernog „kazino kapitalizma" predstavlja Margaret Tačer, britanska premijerka koja je na vlasti upravo bila u vreme kada je Strejndž objavila svoju knjigu. „Tačerizam" je, između ostalog, obuhvatao autonomno civilno društvo, tržišni fundamentalizam, prihvatanje socijalnih razlika i svođenje socijalno pravedne države na sigurnosnu mrežu koja bi pomagala samo one najneuspešnije i to jedino do nivoa pukog preživljavanja. Time je Tačerova završila šest decenija dugu politiku jednog svog velikog prethodnika.

Stenli Boldvin (1867. - 1947.) je, po mnogim istoričarima, jedan od najznačajnijih političara u Britaniji između dva svetska rata. Na mesto premijera prvi put je došao 1923. godine, u vreme kada je njegova konzervativna stranka vodila oštru ideološku bitku sa laburistima i liberalima. Posle samo godinu dana podneo je ostavku, ali se već krajem 1924. ponovo vraća na funkciju premijera posle dobijenih izbora.

Uprkos svom konzervativnom poreklu, Boldvin je u borbi protiv privredno-ekonomske krize koja je zahvatila Veliku Britaniju zbog iscrpljenosti Velikim ratom od 1914. do 1918. godine počeo da primenjuje neke vrlo socijalističke metode.

Zvuči skoro neverovatno, ali u Britaniji tog vremena nije postojalo obavezno penziono osiguranje, kao što je to bio slučaj u skoro svim ostalim evropskim zemljama. Boldvin je zakonom iz 1925. godine omogućio državnu penziju od 10 šilinga nedeljno svim udovicama uz poseban dodatak za svako dete, kao i istu sumu radnicima i njihovim ženama koji su stariji od 65 godina.

Suprotno Tačerevoj i današnjim zagovornicima neoliberalnog kapitalizma, Boldvin je verovao da privreda najlakše i najbrže može da se pokrene upravo tako što će stanovništvo imati dovoljno para za ličnu potrošnju. Velika kupovna moć omogućuje stanovništvu da više troši, čime se automatski povećava proizvodnja u privredi, a to dovodi do otvaranja novih radnih mesta, odnosno do još većeg povećanja ukupne kupovne moći stanovništva...

Potpuno svesno je Boldvin ove reforme uveo upravo da bi sprečio jačanje autoritativnih snaga u Velikoj Britaniji koje su svoju inspiraciju nalazile ili u Musolinijevom fašizmu ili u sovjetskom boljševizmu. Finansijski zadovoljno stanovništvo ne traži čvrstu ruku da ga vodi.

Osim penzionih reformi, Boldvin je nacionalizovao bolnice i elektroprivredu. Do tada je u Britaniji bilo samo oko 750.000 korisnika električne energije. Državnim subvencijama struja je postala pristupačna svima, pa je uz godišnji rast od oko 800.000 domaćinstava koja su se priključivala na elektro-mrežu do 1938. broj korisnika porastao na devet miliona.

Sve što je Boldvin radio kako bi u Britaniji sačuvao parlamentarnu demokratiju, poništila je Margaret Tačer koja je sve bezobzirno privatizovala. Poznat je njen sukob sa sindikatima rudara iz 1984./85. godine zbog planirane privatizacije rudnika. Konačno su sindikalni lideri popustili pred „Čeličnom Ledi", kako su mediji već zvali Tačerovu, čime je njihov uticaj oslabio za dugo vreme.

Broj nezaposlenih se u Tačerovoj eri naglo povećao, ali je zato porasla i moć banaka koje su posebno profitirale od zakonskih i fiskalnih izmena tog vremena. Upravo tada „kazino kapitalizam" postaje najprofitabilnija privredna grana Velike Britanije. Ionako u odnosu na druge velike sile skromna britanska industrija je još više gurnuta u zapećak, ali se zato milijarde funti dnevno okreću na berzi u Londonu kroz akcijske derivate.

Kontinentalni deo Evrope imao je nešto drugačiji razvojni put. Obavezno penzijsko i zdravstveno osiguranje u Nemačkoj je uveo u 19. veku Oto fon Bizmark. Iako i sam pripadnik visokog plemstva i veleposednik, Bizmark je bio svestan činjenice da jedino sit narod verno služi svojoj otadžbini, zbog čega je insistirao na socijalnoj pravdi.

Posle užasnih iskustava iz Trećeg Rajha, prvi posleratni kancelar Zapadne Nemačke Konrad Adenauer se potpuno posvetio stabilizaciji privrede i uvođenju socijalne ravnoteže. Bogatstvo nije sramota, ako je stečeno po zakonu i moralnim običajima, ali ono i obavezuje. Zbog toga bogataši jedan deo svojih prihoda i prava moraju da ustupe siromašnima, a država je prva pozvana da pomaže.

Angela Merkel je svesna lekcija iz prošlosti i zato njena vlada ni u najvećoj krizi nije pristajala na smanjenje socijalnih i penzionih davanja. Gladan narod manje razmišlja o demokratiji i ljudskim pravima, a upravo u tome je Nemačka imala katastrofalna iskustva pre manje od jednog veka. Hitler jeste u kratkom roku potpuno eliminisao nezaposlenost u Nemačkoj i na noge vrati njenu privredu, ali posle 1945. od svega jedva da je nešto ostalo. Drugi svetski rat, koji je Hitler pokrenuo, koštao je Nemačku milione života i potpuno uništio celu njenu privredu, daleko gore nego što je to mogla da učini ekonomska kriza. Nemački političari su svesni da diktatori više nanose štete nego što donose koristi.

Upravo zbog toga Nemačka ne štedi na svojim socijalnim davanjima, iako se pridružuje zahtevima MMF-a i Svetske banke drugim zemljama da budžetski deficit smanjuju na uštrb socijalne pomoći, izdvajanja za zdravstvo ili za penzije. Diktatura je nezamisliva u Berlinu, ali nije toliko neprihvatljiva ako su njene žrtve pripadnici nekog drugog naroda.

Merkelova, verovatno, nije državnik kalibra jednog Boldvina, ali sigurno da ne mrzi svoj narod toliko da bi ga gurnula u ralje neoliberalnog kapitalizma i svetskih bankara. Strani lideri bi trebali manje da slušaju šta im ona priča, a više pažnje da obrate na ono šta ona radi u svojoj zemlji.