Zoran Milojević
"...Vaša samozamišljena država ne može da opstane, kao što nije mogla da opstane ni Titova Jugoslavija! Crvena armija je posle nedelja zajedničke borbe u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji, razoružala jedinice pukovnika Dragutina Keserovića i predala Srbiju na tacni Josipu Brozu! To je za vas učinio NATO pakt! Vi niste pobedili ni Srbe ni Srbiju, zato i nemate pravo pobednika. Sila uvek jednom prestane da bude sile. Biće tako i sa NATO paktom. Šta ste od njih dobili na veresiju, vratićete Srbima i Srbiji sa kamatom...!".
Ovo sam pričao trojici svojih drugova Albanaca, sa kojima sam odrastao u Kosovskoj Mitrovici. Došli su i podigli dvanaest srpskih pasoša za Albance koji sada idu u Evropsku uniju preko Crne Gore, Republike Srpske i Hrvatske. Ove države se prave lude, uzmu od Albanaca pare za prevoz i ne dotiču ih se evropske brige zbog azilanata. Moji drugari su ćutali, tužno klimali glavama i bilo im je žao.
Ali, ja sam Srbin, meni je do moga ognjišta...
Današnji Srbi plaćaju visoku cenu bežanju od nasleđa svojih predaka. Na mestima gde njihovi dedovi nikada ne bi podigli kuću, jer su znali na kakvim mestima se gradi porodično ognjište, današnji Srbi su napravili hiljade kuća! Nisu hteli da uče od svojih predaka već kopiraju neznanje beskorisnih inženjera. A, ovi nisu na svojim fakultetima učili o srpskoj zemlji, zemljištu, njivama i livadama...I, eto njima klizišta! Klizava pamet srpska prepuna klizavog obrazovanja, okliznula se niz klizišta. Ali, to je samo početak! Decenijama se Srbi obrazuju neobrazovanjem. Bojim se da ni ovaj vek neće ispraviti te neravnine praznih mozgova.
Ovakvih dana, pre tačno sedamdeset godina, u beogradskim zatvorima robijali su srpski književnici. Među njima i Grigorije Božović, najveći srpski književnik sa Kosova i Metohije, koji nije nikada izašao sa robije, ali i Ivo Andrić, koga je predsednik ZAVNOBiH-a, Rodoljub Čolaković, bukvalno ukrao, odveo ga u sarajevski hotel "Evropa", gde je veliki pisac proveo šest meseci, a da niko nije znao gde se nalazi!
Povod za Andrićevo hapšenje bio je pismo pronađeno u zaplenjenoj arhivi Ravnogorskog štaba, koje je Andrić napisao đeneralu Dragoljubu Mihailoviću. Pismo se završava ovim rečima: "...Gospodine đenerale, Beograd vas željno očekuje!". Ovo je nezvanična verzija koju niko nikada nije porekao!
Poslanici vojvođanskog parlamenta koji nameću "vojvođansku zastavu i grb", nisu ništa drugo nego izdajničke bitange. Vojvodina ima zastavu i grb. To su zastava i grb Republike Srbije. Sve drugo bi bio zločin prema časnim senima Jaše Tomića i njegovih Srba iz srpskog vojvodstva. Možda grubo zvučim, ali Srbija odavno više nema vremena da okreće i drugi obraz. Okrećući drugi obraz, ostali bi smo bez obraza.
U Vučitrnu, u negdašnjoj ulici Vojina Delića broj 90, sravnjena je sa zemljom stara porodična kuća Murganića. U toj kući je rođena moja baba Zagorka, majka moje majke. Ispred te kuće je otet Dušan Murganić, moj ujak, i od tada mu se gubi svaki trag. U toj kući proveo sam neke od najdivnijih dana svog detinjstva. U toj pustoj kući, sa srušenim krovom i ukradenim prozorima i vratima, zveri su uništile vekovno ognjište stare kosovske porodice. A, meni su još jednom srušili detinjstvo!