Intervju

U razgovoru za Magazin Tabloid, pozorišni reditelj, Egon Savin, govoreći između ostalog i o opštoj situaciji u Srbiji, kaže:

Ovaj narod odumire

Egon Savin je jedan od retkih reditelja koji prednost daje domaćim komadima i tako nas hteli mi to ili ne - vraća na razmišljanje o svojim korenima. Iako je odrastao u porodici operskih pevača, otisnuo se u rediteljske vode. Na FDU u klasi prof. Dejana Mijača, diplomirao je davne 1979. Svojom diplomskom predstavom „Zbogom Judo" predstavio se kao vrstan reditelj koji i te kako obećava. Svih ovih godina to potvrđuju i neke njegove predstave koje su na repertoaru decenijama. Kir Janja, Mrešćenje šarana, Pokondirena tikva, Laža i paralaža, Gospoda Glembajevi, Poljubac žene pauka, Derviš i smrt, Tako je moralo biti, Ćeif, Svinjski otac, Dugo putovanje u Jevropu, Šovinistička farsa, Putujuće pozorište Šopalović, Sveti Georgije ubiva aždahu, Tamna je noć... samo su neki od naslova, čiju režiju potpisuje upravo on - Egon Savin!

Razgovarala: Nađa Andrejević Keleri

Na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, nedavno je zaživela drama Ljubomira Simovića „Čudo u Šarganu" pod rediteljskom palicom našeg sagovornika. Zato ga najpre pitamo koliko je prilikom režiranja odstupao od pisanija srpskog akademika?

- Svaka režija više ili manje odstupa od dramskog teksta. Najlošije režije su upravo one koje se slepo drže dramskog predloška. Svako vreme i sredina iz drugog ugla posmatraju dramski događaj i svaki reditelj otvara nova pitanja i učitava nova značenja s obzirom na izmenjeni duh vremena. Ponekad one najradikalnije intervencije najviše afirmišu pisca jer ga režijom čine aktuelnim. Ja sam radnju „Čuda u Šarganu" izmestio iz šezdesetih u ratne devedesete godine kada je pitanje nesreće i časti postalo osnovno moralno pitanje svakog pojedinca i našeg društva u celini. Dakle, promenio sam mnoge okolnosti, ali sam uveren da nisam izdao duh i osnovnu misao komada koji je bio veoma provokativan i početkom sedamdesetih u vreme kad je napisan.

Koliko „Čudo u Šarganu" korenspondira sa „čudima" na političkoj sceni Srbije!?

- Da bi predstava bila aktuelna ne mora nužno da se bavi političkom situacijom. Naša politička klima ne zaslužuje umetničku pozorišnu pažnju. Zbivanja na političkoj sceni dostojna su satiričkog kabarea ili stend ap komedije, nipošto ozbiljnog pozorišta. Uostalom, mediji su prepuni dnevnih političkih sadržaja koji dobro korespondiraju sa šundom i prostom zabavom.

"Odliv mozgova" u svet iz Srbije se iz godine u godinu povećava. Neizvesnost i nemaština naterala je i uglednog glumca i profesora Nebojšu Dugalića da napusti srpsku scenu. Nije li krajnje vreme da se tome stane na put!?

- Nekada davno, kada sam ja studirao, najbolji umetnici, naučnici i zanatlije su ostajali ovde jer su imali posla a i bilo je lepo živeti u Jugoslaviji sedamdesetih godina. Ako i nije bilo puno novca, bilo je brige i poštovanja za umetnost i nauku. Bilo je to društvo koje je uz svu svoju partijsku isključivost bilo naklonjeno vrednostima. Mislim da "odliv mozgova" nije povezan samo za novac. Umetnici i naučnici rezignirani su poplavom primitivizma, korupcije i društvene nepravde na svakom koraku. Nažalost, nije više lepo živeti u Beogradu. Nema to veze sa ekonomskom krizom već sa krizom ukusa, morala i znanja. Nebojša Dugalić je jedan od retkih koji je svoju karijeru mogao stvoriti bilo gde u svetu. Živeo je ovde jer je emotivno vezan za sredinu u kojoj se rodio i stvorio toliko toga. On je patriota, vernik i veliki častoljubiv čovek. Njegov odlazak je veliki gubitak za naše pozorište. Ponekad se pitam kome i čemu služi Ministarstvo kulture izuzev samo sebi.

Loše stanje u državi, političari godinama opravdavaju ekonomskom krizom i tranzicijom, perući ruke od svoje nesposobnosti da Srbiju dovedu u red stabilnih i uglednih država...

- Iako je Srbija lepa zemlja, kada čovek putuje Srbijom ne može a da se ne zapita zašto ima toliko nezavršenih fasada, neurednih dvorišta, polomljenih ograda, toliko zapuštenih puteva i zatrovanih reka. Da li je to počeo proces odumiranja jednog naroda, nebriga za svoju zemlju, kuću, porodicu... Nebriga za samog sebe. Neophodan je kulturni i obrazovni preporod. Nešto se mora učiniti da se podigne radna energija i volja da se živi u lepšem svetu, da oplemenjujemo našu okolinu i jedni druge. Prosvećivanje naroda - to je dug proces. Onomad su ga započeli Vuk, Dositej i Sterija, treba početi ponovo, pa neka traje i trista godina! Srbija je jedna od retkih zemalja koja nema kulturnu strategiju.

Verujete li u projekat „Beograd na vodi"?

- Beograd na vodi je dobra ideja utoliko što se kultiviše jedan zapušteni deo grada. Ima još puno mesta u Beogradu koja bi trebalo raščistiti i pronaći novac da se gradi. Ne verujem da će to što se izgradi biti ružnije od onog kako izgleda sada. Šta je sa bombardovanim zgradama, nedovršenim građevinama, najavljivanim velikim investicijama od kojih nije bilo ništa. Mnogo je takvih. Uz zidanje novih zgrada treba pronaći način da se održavaju i rekonstruišu postojeće.

Koliko su ratna mržnja i podele doprinele da Srbija ne uđe u EU. Koliko međusobna gloženja sputavaju lepšu budućnost Srbije?

- Verujem da je u pitanju masa zakulisnih radnji. Kao da neko neguje naše podele, međusobnu mržnju i predrasude, ne bi li se održavalo jedno nesigurno stanje. Sve ovo počinje da liči na apsurd jedne tragične farse koju možemo nazvati našom stvarnošću. Što je izvanredan povod za pozorište.

Znači li to da pozorište treba da se bavi našom stvarnošću?

- Ne, pozorište ne treba da se iscrpljuje kroz bavljenje stvarnošću. Naša stvarnost je dobar povod za dobro pozorište. Jer je prepuna paradoksa, apsurda i situacija koje su zahvalne za jednu vrstu naturalističke groteske kakva je recimo drama „Ćeif". Verujem da su predstave nastale na domaćem komadu koji obrađuje traumatičnu temu - više od pozorišta. One su neka vrsta misije i poziv ljudima da se vrate, ukoliko je moguće, u neku normalu. Istina, teško je biti normalan u nenormalnoj situaciji. Teško je sačuvati svoje psihičko zdravlje i ostati objektivan kad te svakodnevno indoktriniraju koječime i kad narod živi teško. Mislim da je uloga pozorišta da prizove ljude pameti i da je to zaista jedna misija. Treba stvarati predstave koje će agitovati da se ljudi ne dele na Srbe, Albance, pravoslavne ili one koji to nisu, na izdajnike i patriote. Nego da počnu ponovo da vide realnost onakvu kakva ona zaista jeste.

Kažete da ljude ne treba deliti na Albance i Srbe. Kakav stav zauzimaš o kosovskom problemu!?

- Nemam nikakav politički stav. Jednostavno polazim od toga da ne postoji ni jedan ljudski problem koji se ne da ljudski razrešiti. Ne verujem da je nužno postavljati se kao neprijatelj prema neprijatelju, razgovarati preko nišana, angažovati Međunarodnu zajednicu, jer to se uvek završava izbeglištvom, ratovima i nasiljem. Na toj nenormalnoj situaciji se ovde radi. Političke istance ne dozvoljavaju da dođe do bilo kakvog dogovora. U svetskim političkim odnosima vlada samo zakon jačega - diktat jačeg, diktatura sile. Sa tih pozicija, mi kao mala zemlja i mali narod nemamo mnogo šanse, već da prihvatimo realnost takvu kakva jeste. Uprkos tome, verujem da se svaki ljudski problem da ljudski rešiti. Mržnja i sve što je prati su elementi ozbiljne komplikacije i nesreće.

Volite da otvarate pitanja emocija, pozorišne istine i kolektiviteta, koja su u našim pozorištima zanemarena...

- Doći do neke pozorišno - scenske istine je veliki umetnički zadatak. Nije teško dosetiti se toga kao neke vrste repera i željenog rezultata, ali je dosta teško to dosegnuti. Kolektivitet je nešto što u našim pozorištima počinje polako da odumire. Teško je sastaviti i probu, a kamoli stvoriti istinsku atmosferu kolektiviteta. S vremena na vreme, to mi polazi za rukom. Emocija je učinak koji se uvek dogodi u publici kada vi na sceni postignete jednu vrstu umetničke istine. To jednostavno, jedno od drugoga zavisi.

Mnogo je zanimljivih koještarija na sceni. One znaju da budu zamamne, vrlo uzbudljive, čak senzacionalne, ali publika u gledalištu ostane hladna. Tek kad se stvori istinska emocija, istinski odnos sa duboko proživljenom scenskom radnjom, tek onda imamo pravi angažman publike u gledalištu. To je ono što me u pozorištu najviše uzbuđuje, i ja sam skloniji toj tzv. unutrašnjoj režiji nego ovoj spoljašnjoj.

Mira Stupica uvek ističe da je Bojan skidao sa repertoara predstave koje ne izazovu smeh, plač i tugu u publici!?

- Bilo je takvo vreme, kada je čovek mogao da donese i takve odluke. Danas predstave opstaju na repertoaru iz raznoraznih razloga, ali sigurno je da ni jednu predstavu ne može kritika učiniti ni boljom, ni gorom. Publika može svojom reakcijom potvrditi kvalitet ili svojim ignorisanjem dovesti nas do svesti da nešto treba skinuti sa repertoara.

Koliko su režiseri vizionari budućnosti?

- Režiseri definitivno nisu proroci. Onaj ko pomisli da je prorok, nije dobar reditelj. Tema promišljanja budućnosti jeste nešto čemu su pisci vičniji. Verovatno sa više koncentracije i pažnje se bave nekim budućim trenutkom, a mi reditelji i pozorišni ljudi, postojimo samo u ovom trenutku.

Kada se predstava završi, našeg dela više nema. Mi smo jako koncentrisani na sadašnjost i ovaj trenutak, pokušavamo osmisliti trenutak u kojem postojimo. Ja postojim samo dok se moje predstave igraju. Kada više ne igraju, više me nema. To pitanje promišljanja budućnosti ostavićemo piscima i slikarima, onima čije delo traje kroz vreme, a mi ćemo se potruditi da osmislimo svoju svakodnevnicu i da je po mogućnosti - oplemenimo.

Jedni te isti režiseri, angažuju jedne te iste glumce u svim svojim predstavama. Rad se sveo na pozorišne klanove...

- Nikada nisam pripadao nijednom klanu, ili možda pripadam nekom klanu a da toga nisam ni svestan. Pošto radim u svim pozorištima kao slobodan strelac, ne bi se moglo reći da sam član bilo kakvog pozorišnog klana. Angažujem vredne i sjajne glumce s kojima lako i brzo dolazim do značajnih rezultata. Istina, sa nekolicinom se trudim da s vremena na vreme radim češće. To nije klan. Klan negativno utiče na kulturnu klimu ukoliko nekoga istinski onemogućava. Ali, to nije slučaj u Srbiji. Ko je darovit, odmah ga zovu sa tri strane.

Obrnut problem je u pozorištu. Svaki darovit glumac jedva stigne s probe na snimanje, sa snimanja na predstavu, a s predstave ponovo na noćno snimanje. U Srbiji još uvek za darovite ljude u ovom poslu ima i te kako šta da se radi. Pozorište će čak morati da nađe način da se zaštiti od mase televizijskog i filmskog posla kojem glumci s pravom daju prioritet, jer tamo zarade neuporedivo više nego u pozorištu.

Kako danas u Srbiji živi jedan pozorišni reditelj. Možete li vi da živite od svog posla?

- Od svog posla živim pristojno, ali zahvaljujući tome što idem iz režije u režiju, što predajem na Fakultetu dramskih umetnosti. Tokom cele sezone nemam više od nekoliko slobodnih dana. Zahvaljujući tome, dobro živim i izdržavam svoju malu familiju. Nikada ljudi u pozorištu nisu bili imućni. Ljudi koji rade mnogo i dobro, mogu od toga pristojno da žive. Ali, ako bismo uzeli prosek u našoj pozorišnoj branši, došli bismo do zaključka da smo ipak neka vrsta sirotinje. Nadam se ne i duhovne sirotinje, već samo egzistencijalne. Neka o tome misle oni koji vode ministarstva i vladu. Umetnici u jednoj civilizovanoj zemlji ne bi smeli da imaju egzistencijalne probleme. Pošto je to tako, to je pitanje na koje oni treba da daju odgovor, a ne ti ili ja.

Glosa 1:

Teško je biti normalan u nenormalnoj situaciji. Teško je sačuvati svoje psihičko zdravlje i ostati objektivan kad te svakodnevno indoktriniraju koječime i kad narod živi teško.