Kontranapad

Zašto su Srpski sportisti fenomen?

Šampioni na vrhu, država na dnu

Koliko god da zapadnjaci ne vole Srbiju, moraju poštovati i priznati njene potencijale. U sportu je to vrlo merljivo i vidljivo. Zato su Srpski sportisti fenomen koji će se teško definisati i biti odgonetnut u svojoj kontradiktornosti, između ostvarenja i uslova na putevima do vrhunskih ciljeva.

Miroslav Vislavski

Srbi su svetski sportski fenomen! Tako se samo mogu opisati, ne i objasniti rezultati koje postižu sportisti Srbije na najznačajnijim takmičenjima. To potvrđuju najnoviji podvizi mladih fudbalera, košarkašica, vaterpolista, odbojakaša i drugih sportista.

Mladi fudbaleri Srbije, ponikli u lošem društvenom i fudbalskom ambijentu su na dalekom Novom Zelandu poneli naslov Svetskih prvaka. Košarkašice su na Evropskom prvenstvu u Mađarskoj donele prvo zlatno odličje za našu žensku košarku koja baštini kontinuitet mnogo organizovanije zemlje sa tri puta brojnijim stanovništvom i statusom jedne od najvećih košarkaških sila sveta.

Vaterpolisti su doneli novu titulu u prestižnoj Svetskoj ligi u Italiji, nakon pobede u finalnoj utakmici nad Hrvatima, a njihove alternative su se pozlatile na prvim Evropskim igrama. Odbojkaši su sa novim selektorom izborili plasman na završni turnir šestorice u Svetskoj ligi nakon sjajnih predstava u grupi sa Italijanima, Australijancima i domaćinima finalnog turnira Svetske lige Brazilcima, savladanim prvi put nakon sedam godina upravo tamo gde se začela uspešna odbojka u novosadskom SPENS-u.

Tokom juna, srpski sportisti su na prvim Evropskim igrama koje su održane u Azerbejdžanu u devet disciplina osvojili 15 medalja - osam zlatnih, četiri srebrne i tri bronzane i sa ovim skorom se svrstali među dvanaest najuspešnijih timova. Svojim uspesima na Rolan Garosu i u Vimbldonu, pre svih Novak Đoković, ali i drugi teniseri su privlačili pozornost ogromnog dela svetske sportske javnosti.

Zašto su Srpski sportisti fenomen? To pitanje se nameće zbog kontradiktornosti koja proizilazi iz vrhunskih rezultata i svega drugog što je potrebno kao preduslov do njihovog ostvarenja.

Srbija je Zemlja u kojoj funkcioniše prilično nedefinisani sistem u oblasti sporta. U Srbiji, jednako kada se radi o drugim oblastima, tako ni sport nije statusno definisan.

Postojeći Zakon o sportu je još prilikom donošenja 2011 opstruisao statusna pitanja sportskih klubova i njihove privatizacije. U Srbiji, Predsednik Vlade bez i malo stida priznaje da Vlada i on nisu sposobni da sprovedu privatizaciju u fudbalu. Materijalna osnova bazičnog sporta u kome su atletika, gimnastika i plivanje je nerazvijena, bez odgovarajuće infrastrukture i sredstava za rad.

Sav sport, izuzev nacionalnih selekcija i fudbala u najvišim stepenima takmičenja je na budžetu lokalne samouprave koja inače oskudeva sa sredstvima za zadovoljavanje vitalnih potreba svojih građana.

Stručni rad u klubovima je u njihovoj nadležnosti i odgovornosti, sa ograničenim mogućnostima koje uzrokuje način njihovog finansiranja i ukupno funkcionisanje, a pri tome bez posebne podrške institucija kao što su lokalna samouprava, Ministarstvo sporta, sportski savezi. Sportske institucije nisu u stanju niti razmišljaju o načinu kojim bi se moglo odgovoriti na problem odliva talentovanih sportista u najmlađem starosnom dobu. One nemaju rešenja ni kada se radi o vršljanju „zelenaša" sportskog stvaralaštva, kako bi se mogli nazvati mnogi koji se predstavljaju sportskim menadžerima.

Sport je bremenit devijacijama koje karakterišu srpsko društvo: korupcija, mahinacije, zloupotrebe, neiskrenost, prevare, laži su model funkcionisanja i formula opstanka u domaćem sportu.

Mada Zakon o sportu definiše piramidalne strukture sporta i u tom kontekstu ulogu i značaj Sportskog saveza Srbije, u praksi je očigledna nemoć ovog najšireg saveza organizacija da bitnije utiče i doprinosi rešavanju problematike sporta na lokalnom nivou. Opštinski sportski savezi su marginalizovani i formalizovani u odnosu na uprave sporta na nivou opština.

U takvom ambijentu, Srbija nedri bezmalo svake godine vrhunska ostvarenja na kojima bi joj pozavidele neke visoko razvijene zemlje, sa brojnijim stanovništvom i neuporedivim standardom, sistemskim rešenjima kakva bi samo poželeti mogli. Srbija, za razliku od takvih zemalja ima nacionalne selekcije i pojedince koji su najbolji u kontinentalnim i planetarnim relacijama.

Ako su uspesi i vrhunski sportisti svetskog formata proizvedeni u sumornim devedesetim godinama prošlog veka objašnjenje nalazili u činjenici da je reč o takmičarima i metodama rada koji su izgrađeni u nekadašnjoj velikoj Jugoslaviji, onda se to ne može reći za takmičare koji su na sceni proteklih šest - sedam godina i koji su nam donosili velike radosti, čuvajući ponos koji ovo podneblje još uvek nosi u sebi ili ga javno manifestuje. Svejedno. To je veliki kapital i garancija nacionalnom opstanku.

Oni su rađani i stasavali su na znatno suženom teritorijalnom prostoru i u godinama beznađa.

Međunarodne sankcije, okupacija srpskog naciona i njegova satanizacija, ratovi na prostorima bivše Jugoslavije, bombardovanja zemlje Srbije, siromaštvo, erozija vrednosnih postulata i nametanje novih koji su u sukobu sa tradicionalnim vrednostima, kontinuirano osporavanje i omalovažavanje Srbije i Srba od strane ekonomskih i političkih okupatora sa Zapada, su ambijent u kome se razvijaju kompleksi niže vrednosti, apatija, ali i frustracije različitog oblika...

Uz mentalni sklop u kome inat prerasta u vrlinu, a frustriranost podstiče agresivnost i borbenost u najpozitivnijem smislu kada se radi o našim sportistima današnjice, dogodilo se da su „neki novi klinci" u vaterpolu, rukometu, odbojci, košarci, a evo i u fudbalu u mlađim kategorijama donosili medalje sa najznačajnijih evropskih i svetskih takmičenja.

Ovo su generacije koje su u svom uverenju i emocijama duboko posvećeni poslednjoj državi u kojoj živimo. Njihov osećaj pripadnosti Srbiji je manifestovan na najlepši mogući način, tako da i kod jugonstalgičara koji su inače ravnodušni prema državi koja je ostatak njihove domovine, podstiču pozitivne vibracije i osećanja patriotizma. Dočarano je to u raznim situacijama, a vidljivo je kada pred početak utakmice ili nakon tajm auta svi zajedno na pitanje: Ko je najbolji? odgovaraju gromko: Srbija! Njihovo ponašanje prilikom intoniranja himne Srbije i horsko pevanje Bože pravde, razvijanje i ljubljenje zastave Srbije, podstiču najpozitivnija osećanja i kod večitih skeptika u državu Srbiju da je ona naša realnost i domovina koja nema alternativu.

Bezbroj motiva imaju ovi uspešni mladići i devojke da se dokažu ravnopravnim ili boljim od najboljih. Da pokažu Evropi i svetu da nisu gori od drugih samo zato što su voljom moćnika i nedoraslim državnim rukovodstvima, satanizovani od onih koji su sejali smrt na njihovoj rodnoj grudi. Jedan od motiva je želja svakog od njih da se popnu tamo gde su se minulih dvadeset godina popeli njihovi idoli. Balkon Skupštine grada Beograda i susret sa desetinama hiljada građana koji u neposrednom kontaktu sa njima ispoljavaju priznanje i poštovanje prema njihovim podvizima i reprezentovanju Srbije. Balkon je postao kultno mesto za današnje vrhunske sportiste.

Taj cilj je ovog juna bio u idealima fudbalera na Novom Zelandu, košarkašica u Mađarskoj... Oni su taj cilj postigli, ali je neshvatljivo zašto se nije ostvario i kada su u pitanju vaterpolisti i ostali sjajni takmičari, nosioci medalja na prvim Evropskim igrama. To je pitanje za one koji odlučuju ko će imati čast da bude na Balkonu, jer pomenuti osvajači medalja iz Bergama i Bakua koji nisu bili na Balkonu, ispunili su sve razloge koji bi ih tamo doveli.

Istina, za neke je Balkon surova negacija i nipodaštavanje njihovih ostvarenja i rezultata.

Na žalost, takav sud je prepušten nekome ko ne zaslužuje mesto u njegovoj blizini. Jedan korumpiran i beskičmeni politički idiot kome je mesto CZ, da li iz koje je došao ili u koji bi trebao da ode po imenu Goran Vesić, uskratio je pravo Savi Miloševiću, direktoru nacionalnih reprezentacija i Mitru Mrkeli, direktoru omladinskih selekcija FSS da se pojave sa svojom ekipom na Balkonu!

Da to nisu ljudi koji su imali izuzetne zasluge na putu do pobedničkog postolja naših omladinaca, a uz to prebogatu sportsku biografiju za razliku od jednog nikogovića kojeg je iznedrila „demokratska" bulumenta, pa da se o tome i ne govori. Međutim, Vesićeva bahatost i siledžijstvo je zasenila trenutke o kojima je trebalo pisati i govoriti ne samo narednih dana.

Ali ovakav skandal umesto da se završi smenom i udaljavanjem takozvanog gradskog menadžera, vrhovni sudija svih naših činjenja i nečinjenja sa pozicije predsednika Vlade Srbije „veliki" Aleksandar je ispoljavajući sumnju u istinitost događaja okvalifikovao kao sramotan gest! Istovremeno je povodom saopštenja FSS o incidentu, izjavio: "...Ta političko-komesarska saopštenja Toleta Karadžića bolje mi je da ne komentarišem. Mislim da ovo što sam ja rekao misli svaki građanin ove zemlje".

Dakle, ako je i od Vučića, previše je. Ne zbog toga što Karadžić ne zaslužuje kritike za svoje promašaje, već zbog činjenice da ga proziva predsednik Vlade povodom skandala koji je počinio njegov podguzni mrav, predsednik Vlade koji se od sportskog delovanja prepoznaje samo po tome što je učestvovao na strani "Delija" protiv "Bed blu bojsa" 13. maja 1990. u Zagrebu, što se smatra uvodom u građanski rat. Konačno, pred Balkonom se okupilo 100.000 građana koji su burno pozdravili planetarne omladinske šampione, ali u nekom trenutku i skandirali prepoznatljiv slogan: Vučiću, pederu! Možda je i ovo skandiranje bilo kreacija Toletove propagandno komesarske radionice!?

Sa druge strane, Tomislav Nikolić je otišao u Kuću fudbala u Staroj Pazovi gde je pozdravio junake sa Novog Zelanda. Sve u društvu vrhuške Fudbalskog saveza Srbije na čelu sa Tomislavom Karadžićem!

Toliko o saglasnosti dvojice prvih ljudi u državnoj hijerarhiji i njihovoj uzajamnoj iskrenosti. Ono što nije lepo od dvojice Tomislava, dokazanih "grobara" na koje se ljuti Aca Dramoser (Branko Dragaš), jeste obmana predsednika države koji je na skandiranje: "Hoćemo penzije" što je mladalačka aluzija na doživotne nagrade za vrhunska ostvarenja u sportu, odgovorio u istom tonu: "To vam pripada".

Doživotne nagrade (penzije) pripadaju sportistima koji osvajaju medalje na Olimpijadama, svetskim i evropskim prvenstvima u konkurenciji seniora!

Bilo kako bilo, koliko god ne voleli zapadnjaci Srbiju, moraju poštovati i priznati njene potencijale. U sportu je to vrlo merljivo i vidljivo. Zato su Srpski sportisti fenomen koji će se teško definisati i biti odgonetnut u svojoj kontradiktornosti, između ostvarenja i uslova na putevima do vrhunskih ciljeva.

A 1. Šta je Srbija osvojila za šest godina

Vaterpolo: Olimpijada - bronza (2012), Svetsko prvenstvo - zlatna (2009) i srebrna medalja (2011), Evropsko prvenstvo - dve zlatne medalje (2012 i 2014) i bronza (2010), Svetska liga pet zlatnih (2010, 2011, 2013, 2014 i 2015), Evropske igre - zlato (2015)

Rukomet - muškarci: Evropsko prvenstvo - srebro 2012; žene - Svetsko prvenstvo - srebro (2013). Muška i ženska reprezentacija rangirane na petom mestu po učinku na evropskim prvenstvima od 2012 - 2014.

Odbojka - muškarci: Evropsko prvenstvo - zlato 2011; žene - Evropsko prvenstvo - zlato (2011)

Košarka - muškarci: Svetsko prvenstvo - srebro (2014); žene - Evropsko prvenstvo - zlato (2015), basket 3:3 - Evropsko prvenstvo - srebro (2014)

Fudbal - omladinci: Evropsko prvenstvo - zlato (2013), mladi: Svetsko prvenstvo - zlato (2015)

U vaterpolu su mlađe kategorije takođe osvajale naslove svetskih i evropskih prvaka, kao i u odbojci u obe konkurencije.