https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Rusija

Raspad SSSR-a, 25 godina kasnije: sećanja i razmišljanja poznatog sovjetskog obaveštajca

Upozorenje čovečanstvu

Ne kaže se slučajno da se bolje vidi sa daljine. Primećujemo da dolazi vreme u kome je potrebno dati objektivnu, nepristrasnu ocenu iskustva izgradnje socijalističkog društva u našoj zemlji. Iskustva koje je katastrofalno propalo, hvala Bogu bez apokaliptičnog krvoprolića kojim su bremenite promene socijalno-ekonomskog sistema društva Objavljujemo tekst penzionisanog ruskog obaveštajca koji analizira raspad SSSR-a. Nikolaj Sergejevič Leonov, rođen 1928. godine, nekadašnji je visoki oficir KGB-a u vreme Sovjetskog Saveza. Bio je kadar Anastasa Mikojana a kasnije i Jurija Andropova. Tokom karijere, službovao je na tri kontinenta, a najvažnije poslove obavio je na Kubi, u Jemenu i Poljskoj. Doktorirao je na latinoameričkoj istoriji (o kojoj je i knjigu napisao). Bio je i profesor na moskovskom Institutu međunarodnih odnosa. U decembru 2003. godine ušao je u Dumu sa strankom Domovina (Rodina). Bio je obaveštajni mentor Vladimira Putina, a kasnije i njegov dugogodišnji prijatelj

Nikolaj Leonov

Sećam se, svojevremeno, pre skoro 25 godina, sovjetska vlast je takođe drugim očima počela da gleda na istoriju Ruske imperije; vratili smo stara oficirska zvanja, epolete, drugačije smo počeli da ocenjujemo generale, pa i same careve, pomirili smo se sa pravoslavnom crkvom itd. Postali smo mudriji, zreliji. Internet izdanje Stoleće pravilno je postupilo kada je iniciralo okrugli sto na temu „SSSR: pobede i porazi", pozvavši širok krug naučnika i eksperata da uzmu učešće u njemu. I ja sam dobio ovaj poziv, ali pošto u tom trenutku nisam bio u Moskvi, probaću na ovaj način da izložim svoj pogled na ovu supertemu.

Da li se sovjetski sistem može smatrati ćorsokakom u razvoju društva? Postaviti pitanje na ovaj način nije korektno ni kada je reč o naučnom, niti o praktičnom planu. „Ćorsokak" je loš propagandni termin. On zaustavlja razmišljanje, kao saobraćajni znak „Zabrana saobraćaja u jednom smeru" koji traži da odmah pritisnete kočnicu. Socijalistički model u SSSR-u je jedan od vidova marksističkog učenja sa azijatskim odstupanjima na suprotnu stranu od demokratije. Evo, ima već skoro sto godina kako se svet tu i tamo suočava sa varijantama socijaldemokratije u teoriji i praksi (dogme Druge, Treće, čak i Četvrte Internacionale; austrijski, švedski i ostali živi modeli). I ne treba zatvarati oči na Kinu i druge vidove ovog učenja.

Socijalizam ne može biti izbrisan iz „menija" čovečanstva. Na njega treba podsećati onako kako to rade inženjeri sa mašinom koja je bila dobro smišljena, ali je ispala nesavršena.

Ključni nedostatak sovjetskog sistema bila je, pogibeljna za nju, hipertrofija uloge lidera partije u sudbini zemlje. Generalni sekretari su imali toliku moć, o kakvoj imperatori nisu mogli ni da sanjaju. Oni su mogli po svojoj volji da formiraju socijalno-ekonomski model u državi. U njihovim rukama bili su najmoćniji instrumenti upravljanja oličeni u partiji i strukturama moći (vojska, službe bezbednosti) plus svemoguće društvene organizacije (njih su nazivali „pogonskim kaiševima", od partije ka narodu). Od vojnog komunizma ka NEP-u, od njega ka petoletkama, ka „velikim projektima komunizma"... Čega tu sve nije bilo! I pokušaja uvođenja kapitalističkog koncepta profita u plansku privredu, i kosiginskih projekata reforme na koje je L. Brežnjev reagovao: „Sve je dobro, ali preuranjeno...". Posle svega toga govoriti o „ćorsokaku", o „zloj reformi sistema", znači ogrešiti dušu. Jedan N. Hruščov je za deset godina započeo toliko reformi da je teško i nabrojati ih. Partijsko-državna elita je najčešće aminovala „vođi", umesto da u konstruktivnom duhu učestvuje u razmatranju i donošenju ozbiljnih odluka.

Sam Hruščov je pričao o tome da je ideju o podeli oblasnih komiteta partije na gradske i seoske on u pisanom obliku poslao svim članovima Politbiroa, zamolivši ih da iskreno iznesu svoje mišljenje. Svi su pisanim putem odgovorili da se slažu i odobravaju tu ideju, da bi posle smene Nikite Sergejeviča Hruščova sa vlasti svi javno izjavljivali kako je to bilo „glupo i neostvarljivo".

Svaki sistem (ne samo socijalistički) mora da se poboljšava. Monarhije, diktatorski režimi, demokratske republike itd. stalno su se menjali po formi i suštini. Talentovani politički rukovodioci i nacionalne elite pravovremenim reformama održavaju stabilnost svojih sistema i obezbeđuju njihov razvoj. U SSSR-u se to, avaj, nije dogodilo. Sa svakom promenom rukovodstva, kvaliteti prvog čoveka zemlje su bivali sve gori: Hruščov, Brežnjev, Andropov, Černjenko i na kraju Gorbačov. Do toga je dolazilo zato što je realni izbor lidera države vršila uska grupa ljudi (Politbiro), čiji članovi su se rukovodili ličnim interesima, a ne sudbinom SSSR-a. Nisu birali najtalentovanije, već one koji su im najviše odgovarali. Veterani bezbednosnih službi se sećaju da je Brežnjev nameravao da imenjuje za svog naslednika Šćerbickog, ali D. F. Ustinov koji je prvi stigao do pokojnog Leonida Iljiča uzeo je u ruke „atomski kofer", predao ga Andropovu koji je stajao pokraj njega i rekao: „Dobro, Jura, sad ti preuzmi posao!" Time je sve bilo rečeno. Andropov je u to vreme već bio neizlečivo bolestan, ali sa Ustinovim ga je vezivalo dugogodišnje prijateljstvo...

Sa tako ogromnom koncentracijom vlasti u rukama jedne osobe i tako apsurdnim sistemom „nasleđivanja prestola" država i narod nisu mogli da računaju na stabilan, prosperitetni razvoj.

Preostalo je samo da se nadaju da će, možda, slučajno, po zakonu ruleta, loptica pasti na „srećan broj" i da će zemlju predvoditi razuman političar jake volje koji će imati jasan plan razvoja društva.

Mi, tadašnji obaveštajci, često smo među sobom razgovarali o tome da li teškoće socijalističke izgradnje u SSSR-u proizilaze iz objektivnih razloga, svojstvenih samoj doktrini, ili su posledica subjektivnih, odnosno antropogenih faktora (faktora nastalih delovanjem čoveka). I svaki put smo dolazili do zaključka da je kriv ljudski faktor. Sa dobrim razlogom smo, još u to vreme, davali nazive istorijskim periodima povezujući ih sa vladavinom konkretnih rukovodilaca. Staljinov „kult ličnosti" smenio je Hruščovljev „voluntarizam", njega je smenio Brežnjevljev „period stagnacije", zatim je došla „petogodišnjica pogreba" i na kraju je nastupila Gorbačovljeva „perestrojka", čiji smisao nije razumeo ni onaj ko je izmislio tu reč, pa nije umeo ni da je objasni narodu. Sećate li se rečenice pisca Jurija Bondareva koji je rekao da je perestrojka avion koji zna odakle je poleteo, ali ne zna gde leti i gde će sleteti! Sama komunistička partija je prilikom svake smene lidera javno ili kroz zube osuđivala svoju sopstvenu nedavnu politiku, ali tehnologiju formiranja vlasti i proceduru donošenja odluka nije mogla da promeni. To je i postao prvi uzrok njene nesreće i, na kraju, smrti.

Pravi politički vođa je onaj koji ima u glavi i u srcu kompletan program akcije, kako bi danas rekli „mapu puta", koji je raširio do svesti većine nacije, dobio demokratskim putem odobrenje i zatim učinio sve da taj program ostvari. Nažalost, u Sovjetskom Savezu, pet poslednjih lidera nije imalo ništa od nabrojanog. Svaki pokušaj obnove plašio je partijsko-državnu elitu.

Dugo godina njen simbol je bio M. Suslov, „čovek u futroli", koji je i po sunčanom danu išao u kaljačama. Smatran je ideologom KPSS, on je zamrzao svaku živu misao, a svojih misli nije imao.

Socijalizam, „večno živo učenje", u SSSR-u se preobratio u kočničara društvene misli, okoštalu dogmu. Veoma mi se dopao izraz jednog državnika od autoriteta (iz inostranstva), koji je, razgovarajući sa mnom o stanju u našoj zemlji, rekao: „SSSR podseća na automobil čiji vozač je zaspao za volanom, a vi, umesto da ga probudite, stavljate prst na usta i govorite - tiše, tiše... da se ne probudi!"

Često se postavlja pitanje o tome kada je počeo slom socijalističkog sistema i sovjetske države. U početku ću reći da je, po mom mišljenju, Sovjetski Savez svoj vrhunac doživeo 1975. godine. Sve je delovalo dobro. Država se spremala za obeležavanje 60. godišnjice Oktobarske revolucije. Brežnjev, kome je tada bilo 69 godina, izgledao je mladalački zdrav i spremao se da prihvati novi, demokratskiji tekst Ustava. Dobra cena nafte (rezultat arapsko-izraelskih konflikata) milovala je srca kremaljskim glavešinama.

S druge strane, kod naših stalnih političkih protivnika, SAD i NATO, stvari se nisu dobro razvijale. Godine 1974. kao rezultat „votergejtskog" skandala, sa mesta predsednika se povukao Ričard Nikson. Karanfil revolucija u Portugaliji, u aprilu 1974. izazvala je krizu u NATO i dovela do sloma kolonijalne imperije u Africi. SAD su 1975. pretrpele poraz u prljavom ratu u Vijetnamu i bile su prinađene da se neslavno povuku odatle. A Ameriku su čekale još veće neprijatnosti u obliku homeinijevske revolucije u Iranu 1979, zauzimanja ambasade SAD u Teheranu i ponižavajuće propasti operacije „Orlove kandže" prilikom pokušaja oslobađanja američkih talaca.

Život je bio lep i radostan! Ali, u sovjetskoj obaveštajnog službi su dobro znali za teškoće koje su sazrevale i koje je trebalo razmotriti. Pomagala su nam svakojaka sovjetološka istraživanja koja su sprovodili naši protivnici i čiji rezultati su stizali u naše ruke. Upravo tada su za Politbiro (preko J. Andropova) pripremljena dva dokumenta. Jedan, koji je upozoravao na opasnost od prekomernog širenja geografske zone uticaja u svetu zbog toga što su SSSR-u nedostajali materijalni i kadrovski resursi. Drugi, o svrsishodnosti ograničavanja količine proizvodnje svih vrsta naoružanja i o prelasku na princip „razumne dovoljnosti". Informacije nisu imale povratnu vezu. Pokušaji da naše preporuke bolje istaknemo odjednom su dobile sledeći odgovor: „Nemojte da nas učite upravljanju državom!"

Od 1976. godine SSSR i socijalistički sistem krenuli su silaznom putanjom koja je prešla u degradaciju, a zatim u stadijum raspada.

Možda je sve počelo od ozbiljne bolesti L. Brežnjeva koji je doživeo čak i kliničku smrt i više nije mogao da se smatra potpunim liderom partije i države. Šest poslednjih godina (do smrti L. Brežnjeva 1982. godine) država je živela na „autopilotu".

Upravo u to vreme, 1978. godine, u Moskvu je pozvan i dobio je mesto sekretara CK, M. S. Gorbačov, koji će uskoro postati grobar socijalističkog sistema u SSSR. Sada je državna strategija prestala da postoji. Svaki uticajni član rukovodeće ekipe odlučivao je sa pozicija sopstvenog ministarstva.

Brežnjev je shvatao svoj položaj i ne jednom je postavio pitanje o ostavci, ali umesto toga je skoro svake godine posle toga dobijao sledeću zlatnu zvezdu, simbol ordena Heroja Sovjetskog Saveza; u suprotnosti sa statusom, dva puta je dobio orden Oktobarske revolucije i jednom orden Pobede (najviše vojno odlikovanje u SSSR-u) i maršalsko zvanje. Njegovo okruženje je čuvalo svoje pozicije po svaku cenu, ne razmišljajući o državi.

Sećam se, u vreme jednog od dolazaka J. Andropova u sedište obaveštajne službe, direktno smo mu govorili o složenoj situaciji u SSSR-u i predložili smo da L. Brežnjev bude proglašen za počasnog predsednika KPSS, da se napravi nekakav znak distanciranja i izabere novi Generalni sekretar. Odgovor je bio oštar: „Ne svađajte me sa partijom!"

Ulaskom 40. armije u Avganistan krajem 1979. godine, počeo je strmoglav hod u propast SSSR-a i KPSS-a. Apsolutna tajnost pripreme ovog rata, čak i u okvirima partijsko-državne elite, nije dozvolila profesionalnu analizu posledica ove akcije. Ulaženje vojske bilo je očigledno mešanje u unutrašnji građanski konflikt na strani jedne od suprotstavljenih strana sa kojom je sovjetsko rukovodstvo bilo emotivno povezano prijateljskim vezama. Svi ostali argumenti bili su čista propaganda. Naš narod i Oružane snage države nisu shvatile smisao tog samoubilačkog poduhvata.

Deset godina trajao je taj besmisleni rat u kojem smo izgubili 14.000 ljudi, dok je više od 400 hiljada (!) bilo izbačeno iz stroja zbog ranjavanja i bolesti. Impresivan je i gubitak tehnike: oko 300 aviona i helikoptera, stotine tenkova i oklopnih vozila, hiljade automobila.

Niko nije računao šta je sve ovaj rat doneo našem narodu. Avganistanska avantura dovela je do izolacije Sovjetskog Saveza u svetu. U to vreme organizacija od autoriteta, Pokret nesvrstanih, čiji je predsednik bio, na rotacionoj osnovi, Fidel Kastro, bio je uzdrman akcijama sovjetskog rukovodstva. Do 1979. godine, članovi ovog Pokreta su više bili simpatizeri Sovjetskog Saveza nego SAD, ali je situacija počela da se menja.

Propagandna mašinerija Zapada je ubrzano radila. U očima javnosti SAD postali smo „imperija zla". Na izborima 1980. godine pobedio je Ronald Regan koji je bio krajnje antisovjetski raspoložen. On je istakao ideju stvaranja sistema strateške zaštite SAD od napada iz kosmosa (tzv. SOI - strateška odbrambena inicijativa). Hladni rat je prelazio sve razumne granice. Bio je stvoren sistem KOKOM, to jest, spisak robe zabranjene za isporuku SSSR-u. Za SAD je stvorena prijatna situacija u kojoj su oni tuđim rukama i tuđom krvlju mogli da izmore Sovjetski Savez, široko koristeći pritom znamenja islama.

Sovjetske teškoće moguće je bilo umanjiti u očima sopstvenog naroda posredstvom oštre kontrole medija, ali ih nije bilo moguće sakriti od inostrane javnosti. Na kraju, došao je trenutak kada je bilo moguće „izazvati na dvoboj" socijalistički sistem. To se dogodilo godinu dana nakon početka avganistanskog rata, kada je u Poljskoj, u Gdanjsku, 1980. godine formiran nezavisni sindikat Solidarnost kojim je rukovodio električar Leh Valensa. Ovaj sindikat je počeo da igra ulogu političke partije, postavši tokom vremena grobar socijalizma u Poljskoj.

Ako avganistanski rat može da se smatra početkom puta u propast, onda se treba saglasiti da je njegov višestruki razarajući efekat udesetostručen činjenicom da se vodio tokom iznurujuće trke u naoružanju u koju smo se nesmotreno umešali sa početkom hladnog rata. Bezbednost Otadžbine je sveta stvar, ali treba razumno izmeriti koliko i kakvo naoružanje je dovoljno za njene garancije. SSSR je cedio iz sebe poslednje kapi kako bi bio na istom nivou sa potencijalnim protivnicima. U „zenitu" trke u naoružanju, SSSR je imao više od 50 hiljada nuklearnih bojevih glava i više od 10 hiljada nosača raketa, stotine podmornica, desetine hiljada aviona.

Kada je J. Andropov postao generalni sekretar CK KPSS, odjednom je rekao da SSSR treba da ima arsenal naoružanja jednak sveukupnom arsenalu SAD, NATO i Kine.

To je već nivo paranoidnog razmišljanja. Zapadni eksperti su smatrali da 40% BDP-a SSSR-a ide na trku u naoružanju. Savršeno je jasno da nju nije pratila naša ekonomija. Vojni rashodi su najpogubniji uticaj imali na civilnu sferu, na blagostanje građana. Oni su bili težak teret i za naše saveznike u Varšavskom paktu, što je rađalo i jačalo antisovjetsko raspoloženje.

Najtužnije je to što su gomile oružja bile potpuno nepotrebne, i što je bilo potrebno uništavati ih u skladu sa potpisanim sporazumima. Uz ogormne troškove, otarasili smo se hemijskog, bakteriološkog, raketno-nuklearnog oružja, isekli smo u staro gvožđe tenkove, avione itd. I pritom smo smatrali da je oružje koje je ostalo bilo sasvim dovoljno za garanciju bezbednosti Otadžbine. Godine 1994. Rusija je prodala SAD-u 500 tona sovjetskog uranijuma i plutonijuma za oružje, koje je takođe predstavljalo „višak". Nikakve objektivne potrebe za tu fatalnu samotorturu nije bilo.

Desetine puta sovjetski lideri su izjavljivali da ćemo odgovarati „asimetričnim merama", a u stvarnosti su produžavali da „kuju" sve, kopirajući naše protivnike. Zašto, na primer, Kinezi, kada su postali država sa nuklearnim naoružanjem, nisu počeli da po količini oružja prestižu svoje moguće protivnike, već su sredstva uložili u razvoj ekonomije i povećanja životnog standarda stanovništva?

Zabavljeni problemima vojno-političkog i međunarodnog karaktera, sovjetski rukovodioci uporno nisu želeli da vide krizu koja je nastajala u ekonomiji. Obratite pažnju, u sastavu Politbiroa većina članova se uopšte nije bavila ekonomijom. Tamo su uvek bili predstavnici ministarstva inostranih poslova, KGB-a, ministarstva odbrane, KPSS-a, Ukrajine, Kazahstana, odnosno oni koji su umeli da troše državna sredstva. I samo jedan usamljeni predsednik Saveta ministara (A. Kosigin) bio je dužan da zarađuje ta sredstva. Poljoprivredom niko nije hteo da se bavi. Čak i Gorbačov, koji je doveden specijalno iz Stavropolja da bi oživeo poljoprivredu, „utekao" je sa te dužnosti čim mu se ukazala prva prilika. A nad Hruščovljevom senkom ko se sve nije sprdao, nazivajući ga „kukuruzarom". Ta skretanja nemaju nikakve veze sa objektivnim porocima sovjetskog ustrojstva o kojima smo već govorili.

Dugo godina čitamo o tome da je industrijska osnova SSSR-a 1991. godine bila beznadežno zastarela, tehnički zaostala, da je bilo nemoguće reformisati je te da je stoga doživela slom. Na nesreću za državu, to se i dogodilo. Ipak, ove tvrdnje nemaju nikakve veze sa stvarnošću. To su bila propagandna bajanja za ostvarenje političkih ciljeva.

Uz sve nedostatke, SSSR je bio jedna od naprednijih država na svetu, koja je imala razvijenu atomsku, aerokosmičku, mašinsku, hemijsku i druge industrijske grane. Nije bilo nikakvog katastrofalnog zaostatka u odnosu na svetski progres.

Mali procenti rasta BDP-a još uvek nisu znak ekonomske krize, iako predstavljaju veoma ozbiljan signal za vlast.

Mnoge države su preživele periode stagnacije, posebno u periodu velikih promena u tehnologiji proizvodnje. U SAD na primer, propadali su celi regioni koji su ranije imali prosperitetnu industriju. Gde su sada Detroit, Bafalo, Čikago i dr.?

Zato su nove tehnologije izbacile u prvi plan Kaliforniju, Teksas itd. U Nemačkoj, umesto zastarelog Rura, počela je da se razvija, ranije poljoprivredna, Bavarska. Poreska politika u rukama države predstavlja najefikasniji instrument za olakšavanje preusmeravanja kapitala u pravcu koji je potreban državi. Razbijati ili pozivati na razbijanje proizvodne baze države - to je prestup. Nekada su komunisti pozivali na razbijanje buržoaskih železničkih pruga, a njihovi duhovni naslednici su, u drugim prilikama, delovali u istom duhu.

Hladni rat i sankcije protiv SSSR-a nisu odigrali odlučujuću ulogu u potonuću socijalističkog „Titanika", iako američki autori neretko veličaju zasluge CIA ili propagandne mašinerije SAD u toj oblasti.

Hladni rat se vodio protiv SSSR-a od 1946. godine, od Čerčilovog govora u Fultonu, Misuri (5. mart 1946), a tokom 40 godina njegovi efekti bili su beznačajni. Kina je, posle događaja na Tjenanmenu 1989. godine, podvgrnuta i sankcijama i propagandnim napadima. Nekoliko godina Kina je nestala iz vidnog polja sveta, ćutala je i radila, dok nisu prošli svi napadi na nju. Kuba je više od pola veka živela kao u opsednutoj tvrđavi, pod žestokom propagandnom vatrom SAD. Rezultat svi vidimo.

Ponekad se govori o „vesternizaciji" sovjetskog društva kao pretpostavci raspada sovjetskog sistema i države. Malo je verovatno da ovaj zaključak treba uzimati za ozbiljno.

„Vesternizacija", to je, u svojoj suštini, jedan od trendova „globalizacije", odnosno univerzalizacije običaja, elemenata kulture, oblačenja itd. To je rezultat revolucije u medijima, veće mobilnosti stanovništva naše planete, pretvaranja engleskog jezika u sredstvo međunarodnog komuniciranja. Globalizacija je zahvatila ceo svet, čak i takva tradicionalno konzervativna društva kao što su Japan i Kina, ali smatrati da je „vesternizacija" sposobna da izazove propast države i sistema, to je već preterivanje.

SSSR će, sa svojom sedamdesetčetvorogodišnjom istorijom, biti predmet proučavanja, kako zbog svojih dostignuća, tako i zbog neuspeha. Ali, to proučavanje će biti plodno samo ako istraživači budu objektivni i slobodni od bilo kakvih nacionalnih, socijalnih, partijskih, klanovskih uticaja. Istraživač, kao dete tog vremena i te države, u pravu je, čak i kada bi škrto i pomalo nevešto naslikao svoju sliku epohe koja se završila. Glavno dostignuće SSSR-a bilo je ukidanje nejednakosti građana, ne samo one koja se stiče rođenjem, već i materijalne, što je automatski stvorilo ravnopravne startne pozicije za svakog čoveka rođenog u SSSR-u. Princip socijalizma „svako prema mogućnostima, svakome prema njegovom radu", apsolutno je neranjiv na kritike, zato što je pravičan. Rodonačelnici socijalističkog učenja u 19. veku maštali su o tome, ističući princip ukidanja prava nasleđivanja bogatstva. Talentovan čovek može, pak, da pliva u raskoši, ako ju je zaradio (kao, npr. Bil Gejts), ali njegova deca su dužna da startuju sa iste crte kao i svi drugi njihovi vršnjaci. To će i biti trijumf principa „jednakih mogućnosti". Trijumf pravičnosti. Svaka druga interpretacija te formule biće - prevara.

U SSSR-u je dobro radio socijalni lift, odnosno prelazak čoveka sa jednog na drugi društveni nivo. Obrazovanje, odnos prema poslu, društvena reputacija, bile su krila koja su omogućavala ljudima da lete sa jedne životne pozicije na drugu.

Država je podsticala i podržavala obrazovanje, a to je dalo mogućnosti da se brzo obnovi intelektualni potencijal koji je veoma stradao tokom revolucije i građanskog rata.

Zvanična doktirna pune ravnopravnosti postepeno je ulazila u mentalitet ljudi, građani su u suštini prestali da se osećaju kao ljudi raznih nacionalnosti, a sa ateizmom koji im je usađivan spadale su i religiozne razlike. Višenacionalnost je bila zamenjena rečima „sovjetski narod", nosilac „sovjetskog patriotizma". To je, na neki način, ličilo na teoriju „američkog kotla" u kome se pretapanjem imigranata iz svih krajeva sveta stvara nova nacija sa svojim patriotizmom.

Na tim ljudskim osnovama postajalo je moguće ostvariti industrijalizaciju, pobedu u Velikom Otadžbinskom ratu, velike građevinske radove, procvat nauke i mnogo šta drugog. O tome treba pisati u obimnim delima, a ne u novinskim člancima. Država je imala mogućnost da mobiliše sve resurse zemlje za izvršavanje oniih zadataka kojima je život bio u prvom planu. U popularnoj pesmi „Marš entuzijasta", tako se i pevalo: „Nemamo prepreke ni u moru, ni na zemlji, ne plašimo se ni leda ni oblaka..." Taj duh poverenja u budućnost, u ovoj ili onoj meri je vladao našim srcima skoro do samog kraja „perioda stagnacije", posle čega smo se izduvali kao probušena fudbalska lopta.

Sovjetski Savez koji je otišao u istoriju, radikalno je promenio istoriju čovečanstva. Njegovo poboljšano izdanje u svetu predstavlja Narodna Republika Kina, koja je stvorena uz pomoć SSSR-a i koja je uzela mnogo toga pozitivnog iz sovjetskog iskustva.

Levičarski orijentisani politikolozi i drugi naučnici pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka razvijali su teoriju tzv. „konvergencije", to jest, izgradnje društva na osnovama najboljih, životno proverenih principa kapitalizma i najboljih karakteristika socijalističkog sistema. Sada se čini da je najbliže od svih tu teoriju u praksi razvila upravo Kina koja se ne bi mogla roditi bez SSSR-a.

Zasluge SSSR-a su izuzetno velike u evoluciji kapitalističkog sistema u smislu njegove humanizacije, uzimanja u obzir socijalnih potreba radnika. Pod pritiskom njegovog primera došlo je do postepenog skraćivanja radnog vremena, uvođenja plaćenog odmora i mnogih drugih dostignuća radničke klase. Zauvek će u svetsku istoriju ući herojstvo i izdržljivost naroda Sovjetskog Saveza u ratu protiv nemačkog fašizma, kome nisu mogle da se suprotstave zemlje Zapadne Evrope.

Čak će i samoubistvo Sovjetskog Saveza postati upozorenje čovečanstvu o neprihvatljivosti tih grešaka i skretanja koji su u konačnom zbiru upropastili socijalistički eksperiment u našoj zemlji.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane