U normalnim državama Nenad Đorđević bi, s obzirom na ogromnu imovinu i način na koji je došao do nje, bio ministar ili robijaš. U Srbiji, on je na klackalici, na obe strane zakona.Danas je Đorđević jedan od najkrupnijih srpskih tajkuna. Vlasnik je Beogradskog trgovinskog centra (BTC), Fakulteta za diplomatiju i bezbednost, vile na Dedinju i ostale imovine čija vrednost se procenjuje na oko sto miliona evra. I u Crnoj Gori je posedovao luksuzne nekretnine, koje je vremenom rasprodao, zaključno s budvanskim hotelom „Park", koji je nedavno kupio Aleksandar Jokić, izuzetno blizak srpskoj vladarskoj braći Vučić.
Predrag Popović
Kao ni ostale novobogataše, ni Đorđevića nikad niko od nadležnih organa nije pitao kako je stekao prvi milion. Za njega se zna da je po završetku Pravnog fakulteta godina karijeru gradio u Službi državne bezbednosti. Uz kontraobaveštajne poslove, štiteći zemlju od stranih špijuna, predavao je u Višoj školi unutrašnjih poslova u Zemunu. Raspad SFRJ dočekao je pun preduzetničkog duha. Sam je sebe prozvao „prvim privatnikom u Jugoslaviji", napravio je lanac samoposluga, sa sto hiljada nemačkih maraka osnovao je BTC i za dve godine zaradio 32 miliona maraka. U vreme sankcija i astronomske inflacije, koja je uništila ceo srednji sloj društva, Đorđević je razvijao biznis. Na Vračaru, u Sredačkoj ulici, podigao je tzv. Američke apartmane. Pažnju je posvetio i društvenim preduzećima kao što je bila fabrika nameštaja „Zvezda" iz Velike Plane. Iako srpsko zakonodavstvo nije regulisalo takvu mogućnost, ugovorom od 3. novembra 1993. godine „Zvezda" je pripojena BTC-u. Đorđević je dobio upravnu zgradu, dve proizvodne hale, tri sušare, dve kotlarnice, dve prodavnice i 1,5 hektar zemljišta u centru grada. Radnici, njih 198, dobili su platu od po 17 dinara, a kad su se pobunili jer i ona kasni, Đorđević im je objasnio kako stoje stvari: „Ja ću da vas zgazim, meni niko ništa ne može, težak sam kao Trepča, ja podmićujem i Unprofor". Govorio je istinu, „Zvezda" se utopila u BTC, niko mu ništa nije mogao.
Poslovni uspeh i politički uticaj Đorđević je gradio na isti način kao i ostali tajkuni tog vremena. Ipak, razlikovao se u dve bitne stvari. Prvo, nije skrivao ekstravagantan odnos prema umetnosti i istoriji. Negirajući žensku utešnu tezu da veličina nije bitna, direktorski kabinet je raširio na 300 kvadrata i ukrasio ga s antikvetitima od 13. do 15 veka. Radni sto star pet vekova kupio je u Indoneziji, a za njim je sedeo u stolici s engleskog dvora, iz vremena Elizabete Prve. Konferencijski sto pripadao je kubanskom diktatoru Fidelu Kastru, a iza njega se nalazila biblioteka Nikole Pašića. Pored drugih umetničkih dela, u kabinetu su se posebno isticale slike i skulpture Salvadorea Dalija.
- Ja sam romantičan čovek. Volim starine, one meni deluju jako, moćno, izuzetno. U njima se osećam komotnije, udobnije i toplije. Volim udobnost, ležernost, veliki prostor. Gledajući lepe stvari, ja se odmaram između dva posla - objašnjavao je Đorđević.
Sklonost ka romantici i jakim, moćnim starinama privukla ga je Miri Marković. Iz tog političko-poslovnog zagrljaja jedva je izneo živu glavu.
U ideološkom zanosu, Đorđević je bio najagilniji osnivač Jugoslovenske levice. Sedište JUL-a prvo je smestio u prostorije BTC-a, a onda prebacio u famoznu vilu u Venizelisovoj, odnosno Ulici Đure Đakovića, kako se tada zvala. Velelepnu zgradu u donjem Dorćolu, koju je pred Drugog svetskog rata podigao tekstilni magnat i gradonačelnik Beograda Vlada Ilić, BTC je od „Geneksa" kupio 1994. za 5.170.000 maraka. Iako je u javnosti plasirana priča da je taj kompleks objekata Đorđević poklonio JUL-u, posredi je bila klasična trgovina. Đorđevićeva kompanija je s JUL-om 1995. sklopila kupoprodajni ugovor o prodaji nepokretnosti. Pošto JUL nije izvršio obavezu da u roku od 30 dana po potpisivanju ugovora isplati dogovoreni iznos, stvoreni su uslovi za nekoliko sudskih procesa, koji su trajali više od deset godina.
U kakvo se kolo uhvatio, Đorđević je shvatio početkom 1997, kad je prihvatio ponudu da vodi Zavod za zdravstveno osiguranje. U tom trenutku trajali su protesti radnika u zdravstvu, kojima su kasnile četiri plate. Za šest meseci, Đorđević je obavio zadatak, do jesenjih izbora isplaćena su sva dugovanja, obezbeđeni su povoljni krediti koji su omogućili nabavku medicinske opreme, pa čak i izgradnju novih objekata. Dok je raportirao Miri Marković, ponosan na ostvarene uspehe, ministarka i njegova partijska drugarica Leposava Milićević, u novembru 1997, razrešila ga je dužnosti direktora Zavoda.
Ako je mislio da je došao kraj problemima, Đorđević se prevario. Oni su eskalirali tri meseca kasnije. U sredu, 18. februara 1998, Đorđević je pozvan na sednicu Direkcije JUL-a. Sutradan je došao iz Crne Gore, dva sata presedeo na sastanku s drugovima, pa krenuo kući. Čim je izašao iz svoje zgrade - sedišta JUL-a, policija ga je zaustavila i iz džipa prebacila u „maricu", pa odvela u pritvor.
Zbog sumnji da je zloupotrebio službeni položaj i uvozom medicinske opreme oštetio Zavod za više od deset miliona dolara, Đorđevića je saslušao istražni sudija Nebojša Simeunović. U nedelju popodne, osumnjičeni je pušten iz pritvora. Na izlazu iz Centralnog zatvora malo je galamio na okupljene novinare i otišao kući da se naspava. Međutim, nije stigao ni da sklopi oči, tri sata kasnije na vrata su mu zakucali policajci u civilu, da ga, bez sudskog naloga, vrate u pritvor. Umesto Simeunovića dočekao ga je sudija Vučko Mirčić, ekspert za izvršavanje političkih progona. S objašnjenjem da je tužilaštvo proširilo zahtev za sprovođenje istrage, sumnjičeći ga da je prilikom jedne transakcije za sebe nezakonito pribavio imovinsku korist od oko milion dolara, odredio mu je 30 dana pritvora. U ćeliji je ostao devet i po meseci.
Čim je pao u nemilost, partijski drugovi su ga se odrekli. Horski su tvrdili da „nema partijskog imuniteta od kriminaliteta", a hajku su predvodili ministarka Milićević, Milovan Bojić i Goran Matić. Tugovala je samo Mira Marković.
Neposredno posle sednice JUL-a, poslednje na kojoj je prisustvovao Đorđević, u posetu joj je došao Slavko Ćuruvija, glavni urednik „Dnevnog telegrafa". Mira ga je dočekala bez pozdrava, leđima okrenuta, zagledana kroz prozor kabineta. Isprepadanom Ćuruviji, koji se zabrinuo da nije ljuta na njega, laknulo je tek posle dva-tri minuta, kad je Mira prekinula neprijatnu tišinu. Okrenula se prema njemu, očiju crvenih od plača, i najtužnijim glasom mu rekla: „Slavko, uhapsilu su našeg Nenada, jel vidite šta nam rade?" Ćuruvija je prasnuo u smeh, koji mu Mira nije oprostila: „Nije lepo da se smejete tuđim mukama..."
Plakala je i pred Đorđevićem, kad mu je u zatvor donela rođendansku tortu. Kroz suze mu je objašnjavala da mu je „sve to neko smestio". Bila je u pravu, s tim što je i Đorđević znao da taj „neko" ne može biti niko drugi osim nje i njenog muža.
Do te posete došlo je nakon što joj je Đorđević iz zatvora uputio pismo u kome je izneo svoju odbranu, ali i napad na zajedničke partijske saborce.
- Draga Miro, prošlo je sedam nedelja od kako se nalazim u pritvoru. Očekivao sam da će pravo i institucije pravnog sistema raditi u skladu sa zakonom, nezavisno i bez pritisaka. Međutim, to se nije dogodilo. Meni je pritvor produžen bez ikakvog osnova. Miro, ja sam ti u više navrata ukazivao na stanje u zdravstvu, kriminal, korupciju i zloupotrebe, kao i o merama koje nosioci tih aktivnosti preduzimaju protiv mene. Nisi mi verovala - napisao je pritvorenik i dolio ulje na vatru optužbama na račun njenih najbližih saradnika:
- Razlozi moje smene mogu se svesti u dva osnovna. Nisam dozvolio da se realizuje ugovor koji je ministarka Milićević potpisala u iznosu od 100 miliona dolara. Ugovor je bio štetan za Fond, državu i nije bio u nadležnosti ministarstva, što jasno ukazuje da je ministarka izvršila zloupotrebu službenog položaja. Drugi razlog je nepotpisivanje garancije Bojiću za izgradnju instituta za kardiovaskularne bolesti. Bojić je produkt ministarke zdravlja i njene prijateljice Bisere Pešić. Naime, u izgradnju instituta ušli su zajedno ministarka i Bojić, s tim da je posrednik u finansijskim transakcijama bila gospođa Pešić. Ministarka je protivzakonito skoro sva sredstva ministarstva davala za izgradnju instituta, o čemu u gradskom MUP-u postoji obilna dokumentacija...
Đorđević je te tvrdnje ponavljao i na suđenju.
- U procesu ugovaranja finansiranja zdravstvenih ustanova Institut za kardiovaskularne bolesti, čiji je direktor Milovan Bojić, dobio je dva puta više sredstava nego što mu to pripada po kriterijumima Zavoda i to po nalogu ministarke. Zašto? Zato da bi se pokrili troškovi nenamenskog korišćenja sredstava, kao i enormno veliki lični dohoci. On ima manire uspešnog čoveka, vozio je službeni „audi 8", čija je cena 150.000 maraka bez carine, kabinet mu je opremljen najskupljim nameštajem, pored sekretarice ima i šefa kabineta, a sve to o trošku Zavoda i osiguranika. On je bio pravi menadžer, kupovao je opremu do 40 odsto skuplju, a sanitetski materijal, valule i oksigenatore, plaćao je 81 odsto više od realne cene. Gospođa ministarka je u razgovorima sa Avramom Adižesom tražila tri miliona dolara, ona mu je rekla da se ugovor neće realizovati ako ona ne tobije taj novac. Što se i obistinilo - rekao je Đorđević u sudskom postupku u kome je okrivljen upravo zbog štetnog ugovora sa Adižesovom kompanijom CIT.
Nenad Đorđević je prvostepeno osuđen na dve godine zatvora, da bi Vrhovni sud, u aprilu 2000, duplirao kaznu, verovatno pod utiskom poziva tužioca Krsmana Ilića da se proglasi krivim „u ime dece za koju nije bilo lekova, u ime ranjenih i u ime radnika u zdravstvu koji nisu primali plate". Ipak, suđenje je ponovljeno, da bi na kraju bilo obustavljeno. I u drugim slučajevima Đorđević se godinama povlačio po sudovima, pokušavajući da u posed vrati vilu u Venizelisovoj ulici, ali i da odgovara po tužbama koje je JUL podizao protiv njega i posle petooktobarskih promena.
Progonjen u Srbiji, Đorđević se sklonio u Crnu Goru. I tamo je vrlo ambiciozno počeo da širi biznis. Od sestara Vukčević-Piletić 1997. kupio je parcelu od sedam hektara na ostrvu Sveti Nikola kod Budve. Nameravao je da tamo podigne ekskluzivno letovalište s radnim nazivom „Havaji". Po običaju, naišao je na probleme. Lokalno Društvo za zaštitu životne sredine i nekoliko arhitekata optužilo ga je da gradi nezakonito, bez neophodnih dozvola. Posao je stao, pa je Đorđević 2007. počeo da rasprodaje imovinu u Crnoj Gori. Prema informacijama koje su objavljene u crnogorskim medijima, „Havaje" je za 20 miliona evra prodao Stanku Subotiću Canetu. Hotel „Admiral", prvi na crnogorskom primorju sa pet zvezdica, u to vreme je prodao „stranoj kompaniji", ali pretpostavlja se da iza nje stoje lokalni bogataši. Takođe, zgradu Jugoslovenskog rečnog brodarstva za tri miliona evra prodao je Draganu Brkoviću, vlasniku podgoričke firme „Vektra".
Đorđević je poslovni uspon gradio uz pomoć političara na vlasti. U trenucima iskrenosti, čak je i javno opisivao kako funkcioniše ta simbioza. Objašnjavajući razloge za ulazak u JUL, rekao je: „Dali su mi neke uslove i ja ih maksimalno koristim, kao što sam to činio i u prethodnom sistemu". Koristio je i uslove koje mu je dao režim Mila Đukanovića, a danas sarađuje s braćom Vučić. Bez obzira na uspešno završenu kupoprodaju hotela „Park", čiji je novi vlasnik naprednjački tajkun Aleksandar Jokić, Đorđević će morati da bude oprezan, iz ličnog iskustva zna o čiju glavu će se razbiti tikve koje sada sadi.
- Mira Marković mi je rekla da bi najviše volela da Srbiju organizuje po pravilima mafije, jer je to najsavršeniji i najefikasniji politički sistem - otkrio je nedavno Nenad Đorđević.
Mirinu ideju u praksi je realizovao Aleksandar Vučić, zato Đorđeviću ostaje da se i dalje klacka na obe strane zakona.