U najvrelijem klimatskom periodu koji je zapljusnuo Srbiju, njeni sportisti su držali pažnju i oduševljavali javnost. Čemer svakodnevice koju obeležava politička scena, bar na trenutke biva ublažen ljudskim ponosom koji nam bude sportisti. U konkurenciji skandala na političkoj sceni sa ozakonjenjem izdajničke politike kriminalnog režima, rezultati srpskih sportista dođu kao sedativ koji ublažava sve nebuloze, torturu i pakao koje nam priređuje Vrhovnik sa svojim vernim satelitima!
Miroslav Vislavski
Nove uspehe vaterpolista, odbojkaša, rvača na evropskim i svetskim takmičenjima, naših takmičara na Univerzijadi, te sjajnih košarkaša u pripremnom periodu za Evropsko prvenstvo, uprkos brojnim kadrovskim problemima, zasenili su plasmani fudbalera Partizana i Crvene zvezde u Ligu Evrope. Tanka linija deli žedne fudbalske zanesenjake od ponora u kome se davi naš fudbal, do nebeskog sazvežđa. Ne priznaju i ne prihvataju ili se napinju i lažu, da je po sredi iluzija o oporavku srpskog fudbala. Neverovatno je kako su euforično primljeni plasmani u grupnu fazu drugorangiranog elitnog evropskog klupskog takmičenja. To se pre svega vezuje za plasman Crvene zvezde.
Reporteri i novinari javnog servisa (RTS) sa svojim gostima su se utrkivali u veličanju Zvezdinog podviga. Najčešće su ga kvalifikovali „istorijskim" rezultatom! Iako su imali teži zadatak zbog toga što su gostovali sa dobrim, ali ipak mršavim kapitalom, fudbaleri Partizana, vladajući šampioni nisu imali takav publicitet kao njihovi rivali iz komšiluka. Objašnjenje pojedinih novinara, ali i nekih fudbalskih činilaca se svodi na to da je Zvezda nakon punih deset godina došla do nivoa evropskog takmičenja u kome je Partizan učestvovao u više navrata!? Takav rezon pokazuje svu ostrašćenost zastupnika ove teorije. Ako je „istorijski" uspeh nekadašnjeg evropskog i svetskog klupskog prvaka, plasman u Ligu Evrope, onda je jednako „istorijski" uspeh šampiona koji je nekoliko puta bio akter grupne faze ovog takmičenja.
Sve se u Srbiji boji „istorijskim". Kao da istorija ne postoji. Kao da počinje od danas sa savremenim akterima. Ako su promenjeni državno, teritorijalni i društveni uslovi, Crvena zvezda i svi drugi imaju svoje istorijsko trajanje. Istorija ima svoj tok. Kada se govori o najvećem uspehu sa posebnim atributom, onda su to pre svega osvojene kontinentalna i planetarna klupska titula sa opravdanim epitetom „istorijski". Konačno, ako je „istorijski" uspeh plasman u Ligu Evrope, onda je to prvo učešće Zvezde u ovom sistemu takmičenja 2007, a ne ponovni nastup. Doduše, u Srbiji su svakodnevni događaji „istorijski" pa ne čudi što je i Zvezdin ponovni plasman u Ligu Evrope „istorijski"! Istorijska činjenica i vrednost koju priznaje Evropa, na primer jeste, da je Partizan odigrao prvu utakmicu u Kupu šampiona, čiju tradiciju baštini Liga šampiona, svakako najznačajnije takmičenje u klupskom fudbalu. Bilo je to u Lisabonu u meču sa domaćim Sportingom (3:3), 1955 godine.
Međutim, kao što se političari i njihov Vrhovnik frljaju sa „istorijskim" dostignućima njihove „uspešne" vladavine, tako su i mediji, a sa njima i sportske gazde pa i sami akteri nekog rezultata, skloni da sve stavljaju u „istorijski" okvir. „Istorijsku" odvalu ovih dana je imao i generalni direktor Crvene zvezde, dr Zvezdan Terzić kada je izjavio da je na sceni: „Početak nove istorije, ovo je i Vučićev trijumf". U nastavku je pojasnio: „On nam je davao snagu kada smo posustajali. O tom „davanju snage" javnost ne zna gotovo ništa. Njegovi sledbenici krezube Srbije, opijeni retoričkom veštinom manipulacija Vrhovnika poverovaše da je nabildovao mišiće Zvezdinim strancima, kao kada njima poklanja sendviče za preživljavanje. Oni ne razmišljaju šta je Vođa rekao juče i kakve posledice su njegove reči ostavljale za sobom. Tako i u ovom primeru prihvataju zdravo za gotovo da je „mesto trenera ulivao energiju igračima" na putu „istorijskog" uspeha. Jer, On je Božanstvo koje hoda po zemlji!
Javna zahvalnost dr Terzića, je licemerno udvaranje trenutno najuticajnijem (najmoćnijem) u Srbiji. U suštini, on obmanjuje javnost, sebe i Vučića. Tako sigurno ne misli. Demagog je on, prvoklasni! Ali, Vučiću gode takve javne zahvalnosti koje doprinose jačanju njegovog kulta ličnosti. Neverovatni su mehanizmi kojima taj bolestan čovek raspolaže, a dr Terzić (ne)svesno raskrinkava njegove manipulacije i nezakonite radnje o kojima prosečan i naivan Plebs ne razmišlja. Pa evo samo par primera koja nemaju odgovor u javnosti, a na koja nečija sila (Vučićeva) najdirektnije upliviše na „istorijski" uspeh i dr Terzićevu lojalnost Vođi...
Kako je došlo do „ogromnih" ušteda i smanjenja Zvezdinog duga koji je 2014. godine iznosio 50 miliona eura, prošle u januaru bio 36 miliona eura, da bi 27. juna Sportski žurnal preneo dr Terzićevu izjavu da je dug smanjen na 26 miliona eura i to u periodu velikih rashoda, nastajalih defileom mnogih stranaca u redovima Zvezde. Bez posebne analitike, poboljšanju finansijskog poslovanja nisu mogli presudno uticati retko dobri transferi mladih Zvezdinih igrača.
Kakav je poslovni interes Marfin banke da otpiše 5,5 miliona evra, ako joj se plati do polovine prošlog jula milion eura? Ili druga banka (čije ime je ostalo nepoznanica) koja je prihvatila nakon „teških" pregovora da otpiše polovinu duga od 13 miliona eura. Nije li po sredi model koji primenjuju Vođini bližnji u otkupljivanju elitnih lokala za nerealno nisku cenu po principu „uzmi ili ostavi"? Pošto dr Terzić, kao vešt ekonomista i menadžer ne otkriva detalje „uspeha" u otpisu dugova, nedovoljno obaveštenim, a dovoljno intelegentnim preostaje zaključak da je njegova zahvalnost Vučiću u stvari priznanje njegovom autoritetu ili „trgovačkim" sposobnostima u odnosima sa finansijskim institucijama.
Sledeći momenat se odnosi na ponašanje „navijača" Zvezde, ali i Partizana koji su bili uporni u prozivkama Premijera - Predsednika, prepoznatljivim po odomaćenoj protestnoj paroli „Vučiću pederu". Otuda je pretila realna opasnost većih nevolja od verbalnih prozivki. Međutim, novinar, nekadašnji pajtaš Aleksandra Vučića, uhapšen zbog dugačkog jezika, Dejan Anđus je detaljno objasnio javnosti kako je Vođa „uvezao" šefove navijača podstičući njihov „preduzetnički duh". Već dosta dugo se sa tribina ne čuju skandiranja „Vučiću pederu", iako on „poziva" publiku i kaže da „voli" kada mu skandiraju ovaj slogan. Vučić javno priznaje da „nema snage da privatizuje Zvezdu i Partizan", a da država nema snage da se „obračuna sa huliganizmom" i „mirna Bačka". I vu(čić)k sit i ovce („navijači") na broju.
Dr Zvezdan Terzić je bio pod udarom zakona. Raspisana je za njim Interpolova poternica zbog sumnji da je protivravno prisvojio 1,1 miliona nemačkih maraka iz transfera Vanje Grubača u Hamburger 1998. godine. Na poziv državnih organa Srbije nije se odazivao sa objašnjnjem da je „bio u Zagrebu na seminaru UEFA, potom na skijanju u Francuskoj, pa u Londonu na lečenju ramena povređenog na skijanju u Francuskoj, zatim u Finiksu na specijalizaciji iz sportskog menadžmenta i usavršavanju engleskog jezika..." Na kraju se ispostavilo da je bio kod prijatelja u Crnoj Gori! Izvori kažu pod zaštitom jednog od najmoćnijih u balkanskom podzemlju. Pritvoren je kada se predao po povratku u Srbiju, a uz kauciju je pušten da se brani sa slobode. Sudski spor nikada nije okončan. Niti javnost zna u kojoj je fazi, niti se više interesuje.
Sa balastom sumnji i sudskim sporom koji traje, neko (braća po uzajamnom ophođenju Slaviša Kokeza - Aleksandar Vučić) mu je poverio da vodi menadžment Crvene zvezde! Opravdanje zašto je takvo poverenje dato osumnjičenom za krivično delo zloupotrebe položaja, je da prezumpcija nevinosti omogućuje pravo na rad. Taj slučaj liči na one kada se radi o sudskim procesima najvećih mafijaša i tajkuna. Sve govori i pokazuje da se čeka zastara predmeta. Primeri obustavljenih predmeta u slučaju Stanka Subotića, Sretena i Bogoljuba Karića, Dragoslava Kosmajca, Mlađana Dinkića ili Mihalja Kertesa su slikoviti kako to rade institucije u okviru Vučićeve proklamacije „energične borbe protiv korupcije i kriminala".
To je pozicija i dr Zvezdana Terzića koji čeka na svoj trenutak potpune slobode. Do tada će biti u službi Aleksandra Vučića. Njega se drži kao pijan plota. Strogo vodi računa da ne napravi pogrešan korak, kakvih je bilo u njegovoj karijeri. Neki od njih su upadljivi iz vremena obavljanja funkcija u fudbalu. Kao tipičan Crnogorac koji dođe na vlast, tako je i Zvezdan Terzić nakon izbora za predsednika FSS, svojom voljom vratio „iz mrtvih" Tomislava Karadžića. Skrenuo ga je sa puta zaborava, dajući mu poziciju zamenika predsednika FSS. Ubrzo posle uključivanja Karadžića u sistem, iz „objektivnih" razloga Terzić mu je ustupio kormilo. Karadžić poput svakog vlastoljubivog Crnogorca učvršćuje vlast i zaboravlja svog prethodnika koji je na udaru zakona. Dolaskom u Crvenu zvezdu dr Zvezdan Terzić otvara front i uporno podriva Karadžića. Karadžić je vešto odbijao udarce Zvezd(ana)e do trenutka kada je iznenada dobio protivkandidata, za širu javnost anonimnog fudbalskog radnika, Slavišu Kokezu. Iako iskusan i prevejan, Karadžić nije predvideo da će se Vučić umešati u kadrovsku politiku FSS i da će nakon „mrcvarenja" morati da položi oružje. Postigao je kompromis pa je uz cenu izmišljene funkcije „počasnog predsednika", ustupio fotelju Terzićevom izumu i Vučićevom radikalskom kompanjonu, Slaviši Kokezi!
U nedostatku sinhronizacije između „Delija", Vučića i Uprave Zvezde, nakon sramne eliminacije iz kvalifikacija za evropsku ligu i katastrofalnog starta u prvenstvu, pod pritiskom „navijača" Kokeza i Terzić sa većinom članova Upravnog odbora Crvene zvezde, podnose ostavke. Polovina uprave Zvezde je napustila klub, a dr Terzić povlači odluku i ostaje kao glavni gazda unutar kluba. Sada bez „tutora", Vučićevog čoveka od poverenja i polovine Upravnog odbora. Moguće je da je povlačenje ostavke dr Terzića, Kokeza doživeo kao obmanu na koju je naseo, pa sa funkcije predsednika FSS nije „dovoljno" podržavao Zvezdu. Tako se to učinilo zvezdašima. To je dovelo do optužbi da „radi protiv Zvezde u korist Partizana". Terzićeva strast je razbuktana posebno kada je Partizan osvojio duplu krunu. Usledile su optužbe i pretnje „partizanovcu" Kokezi i definitivan razlaz između dvojice kompanjona koji su se uzajamno hranili dok su bili u paktu. Kasnije rasprave o tome ko je koga doveo ili predlagao, potpuno su nebitne. Suština je da su dvojica protivnika Tomislava Karadžića, uz odlučujući uticaj velikog Vođe, skrajnuli večitog Toleta, preuzeli pozicije sa kojih se najviše utiče na fudbalske prilike u Srbiji i međusobno se razišli.
U nastalim okolnostima i postojećim uzajamnim odnosima, dr Terzić kao mudar ili lukav, pronicljiv i dovoljno „pokvaren", obrazovaniji od onoga koji je bliži Vođinom srcu, povlači potez dokazivanja lojalnosti Vučiću, i pripisuje mu veće zasluge za plasman u Ligu Evrope i „istorijski" uspeh Zvezde od samih aktera. Takvim nastupom je potvrdio mišljenje ogromnog dela javnosti o svojim karakternim osobinama. Dr Terzić svim sredstvima hoće do slobode, ali i do gazdovanja. Cena je da zaviri, ako već ne ulazi do kraja u Vođin analni prostor.
Ovo je vreme obmana i laži, prevara i manipulacija na svakom koraku i segmentu društva. Ne može fudbal da bude van takvog ambijenta. On je bio i ostao najčešće indikator društvenih odnosa ili generator nekog stanja. Njegovi akteri su samo produžene ruke prljavog državnog rukovodstva koje preko svog Vođe upliće prste svuda, pa i tamo gde mu mesto nije. Mirenje sa tom činjenicom jeste definitivan poraz ove države i ovog naroda. Imamo li prava na to?