Polemika

(Pisac i disident Ivan Ivanović, reaguje na tekst Mileta Isakova "Sto godina Jugoslavije", Magazin Tabloid broj 428)

Bravar je bio bolji

Iako je u naslovu odredio temu vezanu za osnivanje Jugoslavije pre sto godina, Mile Isakov se u tekstu bavi poređenjem SFRJ (Titove Jugoslavije) sa njenim naslednicama, osamostaljenim republikama. Sva Isakovljeva poređenja idu u korist Titove Jugoslavije.

Tako, već na početku teksta Isakov kaže: „Pun mi je kofer paušalnih ocena o tome kako je Jugoslavija bila nedemokratska tamnica naroda, a ovo danas je prozapadna demokratija.“ Mile Isakov kaže da postoji mnogo dokaza da je SFR Jugoslavija bila bliža Zapadu nego što su njene naslednice danas, a daleko ispred Istoka za kojim danas zaostaju naslednice u svakom pogledu.“ Razvijajući ovu tezu dalje, Isakov kaže da je „Jugoslavija bila Amerika“ za brojne Istočne članice Evropske unije koje danas ometaju Srbiju da im se pridruži.

Da se ovde zadržimo. Problem je u tome što Isakov na komunističku (socijalističku) Jugoslaviju gleda statički a ne dinamički. Za vreme njegovog i mog života ta Jugoslavija je prolazila kroz mene, iako nije napuštala svoju osnovnu komunističku orijentaciju.

Tako, u vreme njegovog rođenja (ne znam kad je rođen, u komunističkoj Jugoslaviji svakako) a mog detinjstva (ja sam rođen u Kraljevini Jugoslaviji), Titova Jugoslavija je bila tvrda komunistička tvorevina, ortodoksnija od Sovjetskog Saveza. Na njenu inicijativu je formiran Informbiro koji joj umalo nije došao glave daleko pre njenog raspada. U tom ranom periodu Titove Jugoslavije ne može biti govora o njenoj bliskosti sa Zapadom. Naprotiv, opšta doktrina jugoslovenskih komunista je bila da sve nevolje dolaze sa Zapada, da je Zapad carstvo zla, pa je shodno tome Kraljevina Jugoslavija, koja je bila duboko integrisana u demokratsku Evropu (Engleska i Francuska) nazivana trulom Jugoslavijom.

U ranom detinjstvu bio sam svedok marševa, sletova, parada, zborova, mitinga...protiv Zapada. U Prokuplju, gde sam učio gimnaziju, takvi mitinzi su održavani veoma često, na radost nas đaka koji smo tad gubili časove. Govornica je bila na balkonu Doma sindikata (konfiskovane predratne građevine) a glavni govornici su bili Petar Stambolić i Radovan Pantović. Na zborovima je obavezno morala da učestvuje jedna žena ispred AFŽ-ea i jedan omladinac ispred SKOJ-a. I sad vidim skojevca Milentija Pešakovića (doskorašljeg saradnika Tabloida) kako svojim prodornim baritonom ruži Zapad i tera vrapce sa obližnjih topola u glavnoj prokupačkoj ulici..

Posle razlaza Tita i Staljina 1948. godine mitinzi u Prokuplju se nastavljaju još žešće, opet protiv Zapada. Naročito su bili intenzivni u vreme Tršćanske krize. Nas gimnazijalce su svakodnevno izvodili na miting protiv Italije i Zapada, da se deremo Pela, džukela! (Pela je bio predsednik italijanske Vlade). Opet isti govornici, jedino što je skojevca Pešakovića zamenio omladinac Beli Bojadžija (Vladeta Stanković), kasniji profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.

Tito nastoji svim silama da pokaže Staljinu da ga je nepravedno optužio za naklonost Zapadu, da nije revizionista nego da je ostao veran član komunističke porodice. S druge strane, Zapad ulaže ogromna sredstva da mu spasi glavu, jer mu jedan takav otpadnik od Istočnog bloka treba. Tito je uspeo da nadmudri i Istok i Zapad i da sedi na dve stolice, da bi na kraju dobio najveću sahranu u istoriji koja je jednom državiku priređena.

Tito je radio u Jugoslaviji sve ono što je Staljin radio tridesetih godina u SSSR-u, konfiskovao imovinu građana, sprovodio nasilnu kolektivizaciju, osnivao koncentracione logore (najpre za četnike, a posle za partizane!), gušio svaku kritičku misao, zsbranjivao knjige i filmove. Naročito je loše prošlo selo, koje je posle rata ostalo ekonomski nezavisno, pa se otimalo komunističkoj diktaturi. Iako je podnelo najveći teret stvaranja komunističke Jugoslavije (iscrpljujući obavezan otkup - opisao Mladen Markov, Isakovljev zemljak), sad ga je Tito dokusurio uterujući ga, po ugledu na kolhoze u Sovjetskom Savezu, u Seljačke radne zadruge, čime ga je ubio (videti moje „Arizane“).

Taj prvi period Titove Jugoslavije je trajao sve do 1965. godine, pa ne može biti govora da je Jugoslavija bila primer „kako se društvo može razvijati i bez neopravdanih i nehumanih socijalnih razlika i kako bi svet bio mnogo bolje mesto za život kad bi se promenio sistem u kojem mali broj bogatih postaje sve bogatiji na račun ogromne većine siromašnih, koji postaju sve siromašniji“, kako tvrdi Mile Isakov.

Naprotiv, komunistička država diktature proletarijata, sa državnim komunizmom kao društvenim sistemom, bila je sve drugo samo ne pogodno „mesto za stanovanje“. U toj državi je deset procenata komunista eksploatisalo devedeset procenata radnog naroda (taj odnos je još iz robovlasničkog sistema), a njihovi rukovodioci, profesionalni revolucionari, bili su veći kapitalisti od kapitalista, jer je državna imovina bila njihova a kapitalisti su svoju morali da stiču.

Tek drugi period Jugoslavije, koji je trajao od 1965. do 1972. godine, mogao bi da posluži Isakovu za tezu da je „bravar bio bolji“. Naime, Titova Jugoslavija je bila i ideološki i materijalno iscrpena, pa je morala ili da se transformiše ili da nestane. Voljno nevoljno, diktator je pristao na reforme, privrednu i društvenu, pa se činilo da Jugoslavija postaje demokratska država, sa samoupravljanjem u unutrašnjoj i nesvrtstanošću u spoljnoj politici. Taj period od sedam godina bio je u znaku osvajanja sloboda, naročito u društvenoj sferi i umetnosti, pa se činilo da će Jugoslavija biti prva zemlja koja će ostvariti „komunizam s ljudskim likom“.

Mile Isakov opisuje ovaj sistem kao višestranački u embrionu: „Naime, Ustavom SFRJ i svih njenih Republika, bilo je priznato postojanje više političkih organizacija: Savez studenata i Savez omladine, na levom krilu, Savez sindikata i Socijalistički savez radnog naroda, u centru, Savez boraca, na desnom krilu, a koje su neretko bile ozbiljnija opozicija od ove koju te države imaju danas u brojnim političkim partijama.“ Događaji koji su sledili daju za pravo Miletu Isakovu: suzbijanje snaga Državne bezbednosti (udaljavanje sa položaja njihovog šefa Aleksandra Rankovića), proklamovanje privredne i društvene reforme, studentska revolucija iz 1968. koja nije ugušena tenkovima (Tito je priznao da su studenti bili u pravu pa je Savez komunista u smislu ispunjavanja njihovih zahteva doneo Smernice), Kongres kulturne akcije u Kragujevcu na kojem je spaljivan šund. Sve je to bilo zavodljivo, pa je je filmski režiser Živojin Pavlović ovaj period nazvao Periklovim dobom Jugoslavije.

Ali, to je bila samo jedna strana medalje. Evo kako je Mile Isakov opisao ovaj period.

„Evo jednog primera, kojem sam bio svedok. Čuvene 1968, demokratski procesi iz Evrope su se spontano i za mnoge neprimetno ipak prelivali i na politiku u Jugoslaviji. Kao gimnazijalac sam bio neposredni učesnik izbornog procesa u Novom Sadu sa svim elementima višestračke demokratije. Tada su, naime, postojale takozvane predizborne Konferencije, nešto kao izborne komisije danas, na kojima su formirane izborne liste pred glasanje za Republičku i Pokrajinsku Skupštinu.

Ta Konferencija, od stotinak delegata, bila je sastavljana po tada popularnom ključu, sa najviše predstavnika Saveza komunista, ali i određenog broja delegata koje su iz svojih redova birale ostale političke organizacije. Mada smo manje više svi bili članovi SKJ, predtavljajući te druge političke organizacije imali smo i neke drugačije preloge od onih koji su došli iz Gradskog i Pokrajinskog Komiteta te partije. Tako smo mi iz Saveza omladine imali principijelnu primedbu na predložene liste sa samo jednim kandidatom za svako poslaničko mesto i zahtevali da ih bude više, najmanje po dva za svaku izbornu jedinicu. Sticajem različitih okolnosti, ali kao rezultat demokratskog procesa predviđenog zakonom, dogodilo se čudo i naš predlog je, posle burne dvodevne rasprave, usvojen jer su ga gromko podržali predstavnici Saveza studenata, ali i nekoliko mlađih asistenata i profesora koje je delegirao Univerzitctski komitgt SKJ. Nešto diskretnije, ali ne manje odlučno, podržali su nas i neki delegati iz Socsaveza i Saveza sindikata, pa je na kraju naš predlog većinom glasova bio i usvojen. Na svim listama moralo je biti bar dva kandidata, pa je nastupila prava panika u redovima jedine i vladajuće partije, koja je predložila samo po jednog, koji je već samim tim bio viđen za poslanika.

Ipak, njihovo mnogo veće iskustvo i lukavstvo je prevagnulo, pa su njihovi uglavnom i pobeđivali na izborima. Štos je bio u tome što su svuda dodavali i trećeg kandidata iz naših redova, koji bi podelio glasove sa onim drugim kojeg smo mi iz „opozicije" predložili. Naprimer, mi nekom starom borcu i dugogodišnjem funkcioneru suprotstavimo nekog istaknutog omladinskog aktivistu, a oni onda dodaju još jednog isto tako poznatog omladinca, pa njih dvojica osvoje po 20% glasova, a prođe njihov kandidat sa samo tridesetak procenata. Ali, bilo je i nekoliko slučajeva da su njihovi kndidati izgubli. Ne sećam se svih takvih primera, ali dobro pamtim da im je račune u centru grada pomrsio tadašnji student i urednik u studentskim novinama Index, Stevan Nikšić, koji je tada postao republički poslanik, a kasnije ugledni novinar i urednik NIN-a.“

Ja o o ovome drugačije svedočim od Mileta Isakova. Istina, ja ne znam kako je bilo u Novom Sadu i Vojvodini, ali znam šta se dešavalo u Južnoj (tad se govorilo Užoj) Srbiji.

U vreme kad je Mile Isakov bio đak novosadske Gimanzije i omladinski aktivista, uz to još član komunističke partije, ja sam bio profesor gimnazije u Kuršumliji, neangažovan u političkom životu i „vanpartijac“. Ovo o čemu ja pišem dešavalo se 1967. godine, a ne 1968. Tad su bili raspisani izbori za pola saziva Savezne skupštine i za Republičku skupštinu. Prvi su bili delimično slobodni a drugi u potpunosti kontrolisani.

Partijski vrh Srbije je odlučio da u četiri izborne jedinice napravi probni balon i dopusti više kandidata. Verovatno se računalo da je Partija dovoljno ubedljiva da njen kandidat pobedi na slobodnim izborima. Jedna od tih jedinica je bila Toplička. Na izbornim konferencijama je narod slobodno predlagao kandidate, na izbornoj listi je bilo više kandidata, na kraju su se izdvojila dva: partijski kandidat Nikola Džuverović, savezni ministar industrije, koji je Prokuplju „podario“ Metalski kombinat (danas likvidiran) i „narodni kandidat“ Obrad Lazović (poznatiji po nadimku Živko Ludi), penzionisani pukovnik JNA, narodni heroj. Ova lista je izašla na izbore.

I za Republičku skupštinu bilo je moguće predložiti više kandidata, ali je pri skupštinama opština postojala Izborna komisija koja je vršila selekciju. Ovo znam najviše po tome što sam na mnogim izbornim sastancima bio predlagan za Prosvetno-kulturno veće upravo ja, verovatno stoga što sam se u okviru sindikata žestoko borio za prava prosvetnih radnika, koji su i onda kao i danas bili poniženi. Međutim, Izborna komisija je odbacila sve druge kandidate, ostao je samo jedan, onaj koga je predložila Partija. Razume se da to nisu bili izbori nego glasanje i da je izabran partijski kandidat (nisam uspeo da se setim njegovog imena).

Ali, na izborima za Saveznu skupštinu desilo se prvorazredno iznenađenje. U sva četiri izborna okruga sa više kandidata pobedili su kandidati „opozicije“. (Pogrešno je reći narodni, jer su bili borački, ali borci revolucije su u to vreme uživali veliki ugled.) U Požarevcu je pobedio Branko Ivošević, u Lazarevcu Radivoje Jovanović Bradonja, u Užicu Sredoje Urošević, u Toplici Živko Ludi. Partija se sa ovakvim izborom nije pomirila i nije prihvatila „narodne“ pobednike na izborima, povela je veliku kampanju za njihovo eliminisanje. (Vidi knjigu „Politička palanka“ Žike Minovića, tadašnjeg dopisnika Politike iz Požarevca.)

U Srbiji je nastalo dvovlašće. Na jednoj strani „liberalna“ Partija, sa reformističkim vođstvom (Marko Nikezić, Latinka Perović...), koja dozvoljava izvesne slobode pod uslovom da su na socijalističkom kursu, koju podržava većina medija, intelektualci, umetnici... Na drugoj strani „konzervativni“ borci revolucije organizovani u SUBNOR-u, koji u demokratiji vide napad na njihovu revoluciju, izneveravanje njihovog komunizma. Studentska 68. polarizovala je ove snage do maksimuma, Tito je u stilu najvećih političkih manipulanata podržao studente a osudio njihove profesore (osmoro profesora sa Filozofskog fakulteta), iskoristio studentske nemire da zaustavi društvenu reformu. To je period svakodnevnih zabrana novina, časopisa, svake slobodne misli. Ipak, u Srbiji su bile jače snage koje Isakov opisuje kao „leve“, ali jugoslovenski vrh na čelu sa Josipom Brozom sve više se okreće ka „desnici“.

Već u narednom ciklusu, 1969, za drugu polovinu Savezne skupštine, Izborna komisija je ostavila dva kandidata, oba iz Saveza komunista. Razume se da su kandidati bili isti, pa je bilo svejedno koji će da pobedi.

Konačan obračun se desio 1972. godine, kad je na vrhu komunističke partije Jugoslavije (u Izvršnom birou), napisano čuveno Titovo pismo, koje je značilo vraćanje jugoslovenskog puta u socijalizam na revolucionarni tok nasilja. U Srbiji je nastala čistka liberalniih kadrova, u privredi, državnoj upravi, prosveti, umetnosti. Seča knezova! Partijski konzervativci (Petar Stambolić, Draža Marković, Radovan Pantović...), koje je Tito ustoličio u gospodare Srbije, zaveli su diktaturu nad privrednim i javnim životom, zaustavili progres Srbije. Svaki direktor, urednik... je morao da bude član Saveza komunista i da sprovodi novu liniju partije. U književnosti i na filmu je uvedena cenzura u formi izdavačkih saveta, koji su strogo kontrolisali umetničke slobode i zabranjivali svaku misao koja je mogla da bude slobodna. A ako bi se ipak ponešto „prošvercovalo“ i izmaklo partijskoj kontroli, tu su bili organi gonjenja, Udba, tužilaštvo, sudovi... da ubiju slobodu u samom njenom embrionu. U književnosti i na filmu sprovodio se žestok obračun sa crnim talasom, pravcem koji je bio u stvari kritički realizam i vratio u umetnost stvarnost.

Sve u svemu, Srbija nikad nije uspela da se oporavi od Titovog pisma! U ovom trećem periodu Titove Jugoslavije nije bilo ni govora o društvenim i umetničkim slobodama, a vladavina prava bila je apstraktni pojam. Gore od ovoga, posle partijskog i državnog puča, Tito je, da bi simulirao slobodu u socijalizmu, od Jugoslavije stvorio šest država uz dve gotovo samostalne pokrajine (Ustav iz 1974. godine) što je nužno vodilo u raspad države koji će se desiti posle njegove smrti. Slobodno se može reći da je tvorac druge Jugoslavije, Josip Broz Tito, bio i njen uništitelj!

Ja o svemu ovome mogu da svedočim bolje nego Mile Isakov, jer mi je upravo u njegovoj Vojvodini (Pančevo, Novi Sad) zabranjen roman „Crveni kralj“, čin koji je u potpunosti izmenio moj život do današnjih dana.

Stoga, mogu samo donekle da se složim sa Miletom Isakovim da je u periodu liberalzma bilo naznaka višepartijskog sistema, ali taj period je bio najkraći i završio se nasilnim ukidanjem. Nije proizveo trajno dejstvo.

U svojoj odbrani Titoizma, mislim da je Mile Isakov napravio grešku u zaključivanju. Polazeći od sadašnjeg katastrofalnog stanja u Srbiji, Isakov zaključuje da je pod Titom bilo bolje. No to ne znači ništa: ono što je od goreg bolje ne znači da je dobro!

Sa nečim drugim mogu da se složim sa Miletom Isakovim: socijalizam je bolji društveni sistem od kapitalizma i istorijska je katastrofa što nije mogao da se transformiše iz političkog u građansko društvo. (Propast reforme Mihaila Gorbačova.) Ali taj preobražaj se nije desio, a u istoriji je relevantno samo ono što se desi. Tačno je da su sve države koje su izašle iz komunizma gore nego što su bile u komunizmu. U stvari, gotovo da je istorijska aksioma da socijalizam ne može da izgradi jedna partija, pogotovo ne sektaška kakva je bila komunistička. Socijalizam je rezultat celokupnog društva i njegovog razvoja i to na globalnom planu. Ali to je stvar budućnosti, zasad je samo utopija.

Takođe mogu da prihvatim Isakovljevu tezu da je Titova Jugoslavija, sa samoupravljanjem i nesvrstanošću, mogla da bude preteča Evropske Unije. Što se to nije desilo, krivi su njeni gospodari. Tito je bar u dva navrata propustio da prevede Jugoslaviju u „socijalizam sa ljudskim likom“. Prvi put posle 1948, kad se odlepio od komunističkog bloka i dobio vizu za Zapad. Drugi put kad je dobio dva reformistička rukovodstva (u Srbiji i Hrvatskoj), koja su mogla i morala da se slože oko zajedničke budućnosti Jugoslavije. Ali Tito, umesto da ih natera da se slože, verovatno iz straha da mu ne ugroze harizmu, našao je rešenje u njihovom raspuštanju. Time je stvorio pretpostavku za propast zajedničke države, u kojoj bi moglo, slažem se sa Isakovim, „bolje da se stanuje“.

Titovi naslednici (Slobodan Milošević, Franjo Tuđman, Milan Kučan...) bili su samo „gore sluge lošeg gospodara“. Pogotovo krivim Slobodana Miloševića, čija je težnja da postane „novi Tito“ bila kontraproduktivna i pospešila republičke nacionalizme. I on je imao priliku da prevede Srbiju u evropske tokove bar dvaput: prvi put kad nije podržao reformističkog lidera jugoslovenskog premijera Antu Markovića i drugi put kad nije prihvatio plan lorda Karingtona za konfederalizaciju Jugoslavije, što jeste bio put u Evropsku Uniju. Ostali lideri kao da su to samo čekali, ušli su u potpunu konfrontaciju koja je dovela do rasturanja Jugoslavije i građanske ratove na njenom tlu. Razlika je u tome što su oni ostvarili svoje separatističke ciljeve, a Miloševićev hegemonistički plan je propao.

Sve u svemu, ne mogu da se složim sa Miletom Isakovim da je „bravar bio bolji“. Ma koliko ne prihvatao srpski neofašizam pod sadašnjim liderom i roptao kao pisac u njegovom totalitarizmu, nimalo ne žalim za Titovom epohom. Mogu samo da budem nesrećan što nismo umeli da je prevaziđemo.