Reč o knjizi

Prof. dr Đuro Šušnjić o knjizi "Biološki slom i nestajanje Srba u Hrvatskoj 1880-2011" i njenom autoru

Sačuvati čoveka u sebi

Svetozar Livada, filozof i istoričar po pozivu, a demograf i sociolog sela po nagonu, i u ovoj knjizi na potresan način svedoči o zločinima stoleća u ovom balkanskom zverinjaku, gde se događa višak istorije na manjku geografije. Njemu je, kao sociologu sela, svako selo zavičaj, a njegov zavičaj je uništen, od strane mrzitelja života, te greške prirode, tih modernih varvara. I kada je ostao bez svoga doma, njegov dom je bio na svakom mestu gde je sretao časnog čoveka. Sam priznaje: „Jedva sam sačuvao čovjeka u sebi".

Sećanje je njegova pokretna imovina: on je stara građevina sva od sećanja! Bio je i ostao neka vrsta stražara-čuvara nad vrednostima koje su danas potisnute, zanemarene, pogažene, zaboravljene. Svojim delom i svojim životom pokazuje i dokazuje kako se prava reč pretvara u ispravan čin, duhovni stav u društveni odnos, moralna norma u moralnu osobu. Svojim životom svedoči kako se veruje i nada, ljubi i strada: čoveku se veruje kad se pretvori u istinu! Do istine se stiže i kroz ličnu patnju i bol.

Prof. dr Đuro Šušnjić

Svetozar Livada je čovek čudesne energije, koji je doživeo, proživeo i preživeo 40 operacija na kostima, dve na srcu i doživeo nekoliko kliničkih smrti. Sedam godina je neprekidno ležao u bolnici, tako da se domaći i strani lekari ne mogu da načude kako je uopšte živ. Za to vreme primio je preko 250 litara krvi, koju su mu dali ljudi više rasa, vera i nacija: zato je krvno vezan za ove narode i njihove kulture! Kroz telo šesnaestogodišnjeg dečaka prošlo je 17 metaka, a jedan metak nosi u sebi još i danas. Zbog strašnih preloma i gnojenja obe nadkolenice on je skraćen 12 santimetara: telesno se smanjio, ali se duhovno uzvisio snagom volje! Sam kaže: „Pretrpio sam boli za 100 života". Još deset godina rane su ostale otvorene. Zbog silnih bolova i patnji roditelji su mu mogli dati ime Benjamin, što znači dete rođeno u jadu. Najčuveniji strani i domaći ortopedi uložili su zaista mnogo truda da ga spase. Ipak, pored njih, najveću pomoć u tim najtežim trenucima pružio mu je Čerčilov sin, koji je Livadu upoznao sa svojim ocem, kad ga je sam Vinston Čerčil posetio u bolnici, rekavši tom prilikom bolničkom osoblju: „Zakrpajte ovoga da svedoči o našem vremenu". To su i uradili.

U pismu koje mi je Livada uputio povodom izlaska njegove knjige Stradanja i nadanja stoje ove reči: „Želim da mi napišeš promotivni predgovor, da me jednako kudiš i hvališ što sam se žrtvovao da to pišem".

Nisam imao nameru ni da hvalim ni da kudim njegovu knjigu, nego da je razumem, jer od hvale ne bi bilo mnogo koristi, a od kritike ne bi bilo velike štete. „Mera knjige je kako se čovek lako sprijatelji s njom i koliko se teško rastaje od nje", zapisao je Bela Hamvaš. Prijatelju moj, ne zaboravi: i kada te hvalim i kada te korim, uvek te volim! Jer si pouzdan lični prijatelj i nepouzdan oslonac vlasti. Svaka vlast ima tebe protiv sebe, jer je vladavina čoveka nad čovekom nešto što ponižava čoveka. A tvoja knjiga bila je za mene samo povod da se još jednom javno progovori o nekim ključnim pitanjima koja se u njoj pokreću i da se razmisli o odgovorima koje ona nudi. Ti si kružio oko ovih pitanja i odgovora „kao ranjena ptica oko razvaljenog gnezda" (Milorad Pavić). Jer krajnje je vreme da nemir napusti naše duše i da se mir vrati u naš san. Ipak, imam dojam da seješ po kamenu, jer danas je još jedini smisao - sećanje na smisao. U stvarnosti ga više nema, postoji samo naš pali svet duše i duha. Filozof volje za moć bi rekao: „Najopštiji znak modernog vremena: u sopstvenim očima čovek je izgubio neverovatno mnogo dostojanstva".

Livadina knjiga svedoči o biološkom slomu i nestajanju Srba u Hrvatskoj u poslednjih 130 godina. U njoj je pokazano i dokazano da su Srbi od konstitutivnog naroda pretvoreni u nacionalnu manjinu: došlo je do demografskih promena kakve se ne pamte na ovim prostorima! Ovde su živeli duže od šest stoleća, najmanje dvadeset i jednu generaciju, a danas ih gotovo nema. Oktavio Paz bi rekao: „Toliko nas ima, da nas ima malo". Svetozar Livada još više pojačava: „Biti pripadnik manjine znači biti manje čovjek" (str. 184).

Između korica ove knjige mogu se naći brojni podaci prikupljeni iz različitih izvora: policijsko-sudska dokumentacija, izjave svedoka jedva preživelih i živih, popisi stanovništva, novinski članci, osobno sabrani, doživljeni i zabeleženi susreti...sve je to ovde upleteno i isprepleteno, a lepak koji sve drži na okupu je zajednička nesreća, koja nije poštedela gotovo nikog na ovim prostorima. Livada je obišao celo ratno područje, sva mesta zločina, i video svojim očima posledice užasnog divljanja, jedva sačuvavši živu glavu i čoveka u sebi. Zato se njegovim opisima rata veruje: svaki dobar pisac otkrije nešto dobro u čitaocu! Livada zna, ne samo iz naučnih istraživanja, nego i iz ličnog iskustva, da je misao bolja što je stvarnost gora. Javno mnenje ne čine samo glasovi živih nego i poruke mrtvih. Duhovno moćni pokojnici zapovedaju živima iz groba, i tako pokazuju da su prisutni u zajednici. Emil Dirkem bi rekao: „Mrtvi su moralni policajci društva" (Jer svi ne mogu biti krivi, Svetozar Livada).

Na drugom mestu o njemu sam zapisao: Prosto je neverovatno šta sve zna i šta sve tačno pamti, premda ima 90 godina života. Po rečima jednog njegovog sagovornika, Livada ima „prenaseljeno pamćenje", a svaki nevini grob oplakuje kao grob najrođenijeg, što je dalo povoda Stipi Šuvaru da ga nazove kordunaškom narikačom.

On postavlja pred sebe teške probleme, koje sam ne može da reši: ono nemoguće je njegova sudbina! Gotovo celog života drži razapeta svoja jedra za susrete sa surovim društvenim vetrovima. Ali izvor njegove snage je obećanje da bude veran samome sebi i istini, to jest dosledan u odbrani pravde i prava, ma gde bili pogaženi. Borio se za čast a ne za vlast - i po pravilu bio na gubitku. Snove duge preko 70 godina neće da izda ni za šta na svetu - njegova buntovnička nežnost, bezazlena mudrost. On se spori i bori protiv svega što ponižava čoveka, a govori i piše ni po babu ni po stričevima. Neophodna je snaga duha i lična hrabrost da bi se rekla istina u vreme kada je sve upereno protiv nje.

Citiram Livadu: „...Zločine su počinile obje zaraćene strane, tj. i legalna hrvatska država i nelegalna srpska paradržava. Najtežih zločina sa obilježjem terorizma bilo je relativno najviše, preko 50% (892). Više od 2/3 počinitelja su bili hrvatski državljani, a žrtve su bile i hrvatske (488) i srpske (153) narodnosti. Ovo u potpunosti demantira tvrdnju da u obrambenom ratu strana koja se brani ne može počiniti zločin, a također potvrđuje da je rat primarno bio građanski, što ne isključuje i njegovo kasnije preobraćanje u obrambeno-domovinski rat" (str. 179). „Oni koji rat nisu niti izmislili, niti htjeli, niti željeli, postali su žrtve", zapisao je Livada, doživotni pacijent genocida.

„...Da je bilo agresije i sa hrvatske i sa srbijanske strane - to se ne može poreći, jer smo vidjeli na djelu etničko čišćenje Hrvata u srpskoj paradržavi Republici Srpskoj Krajini, u oko 300 razorenih hrvatskih ruralnih naselja, te urbanocid nad Vukovarom i Dubrovnikom, brutalno granatiranje gradova Zadra, Gospića, Karlovca, Siska, Osijeka i centra Zagreba, ali i iživljavanje nad Sarajevom do apsurda, nad gradom Mostarom i Stocem, te mnogim drugim mjestima u BiH. Hrvatska i Srbija ničim ne mogu okajati agresivne zločine rata za podjelu BiH i osnivanje koncentracionih logora" (str. 186).

„Činili su Srbi zločine, ali vi ste na osvetnički način učinili ono što su Turci uradili Jermenima, Amerikanci Indijancima i Australci Aboridžinima. Sami ste pokazali da je moguće i drukčije provesti mirnu reintegraciju Istočne Slavonije" (str. 190). „O tome analitička građa koju ispisujemo - za svakog provjerljiva građa - nedvojbeno govori da se radi o povijesnom, a nekažnjenom zločinu, kao izrazu planirane i ostvarene politike na štetu demografskog korpusa, u cjelini žrtvovane sudbnie srpskoh naroda u RH" (str. 190).

Svetozar Livada nije predstavnik velike, zvanične istorije naših sporova, sukoba i ratova. On je vredan radnik, u polju male, nezvanične istorije, svedok ličnih strahova, mržnje i bola.

Velika povest se ponavlja, mala je neponovljiva, jer je moja i tvoja, a ne naša. U svakom slučaju, o slici prošlih događaja brinu, svaka na svoj način, ne samo zvanične ustanove nego i nezvanični pojedinci: ustanova i pojedinac teško da mogu misliti u okviru istog obrasca! Lična i zvanična priča: obrnuti dnevni red življenja. Zvanični okviri pamćenja i osobni okviri sećanja: od spoljašnje, istorija postaje unutrašnja, događaj se pretvara u doživljaj, istorija u biografiju! Meni se dopada priča o prošlosti koja povezuje događaje sa ličnim sudbinama - brigama, patnjama, bolovima, stradanjima, ali i radostima, željama, ljubavlju i herojstvom pojedinaca, nestalim u tami zvaničnog zaborava. Ovakav prilaz je odmor od zvanične istorije, jer ono čega nema u toj opštoj istoriji jesu pojedinačne sudbine nebrojenih muškaraca, žena, dece i staraca - bezbroj prekinutih života i neispričanih priča. Robert N. Bela, u delu Pogažen zavet veli: „Samo kroz osećanje tragedije mogućno je naučiti nešto iz prošlosti".

Društvo koje ne pamti svoju prošlost slično je pojedincu koji se ne seća ko je, šta je, odakle je. Pogled na prošlost nije pogled na mrtvaca: to su uspomene što svetle iz dubine vremena, što žive i posle smrti tolikih pokolenja. „Ko god želi da vidi ono što će biti, treba da razmotri ono što je bilo" (Nikolo Makijaveli). Ne vidiš dobro ispred sebe ako ne gledaš iza sebe. Livada pokazuje i dokazuje da glas istinoljubivog, nezavisnog i slobodnog istraživača nije potpuno utihnuo, bar kada je reč o kritici nacionalizma i rata. Ako on to ne čini, onda prepušta deci mraka, spodobama strašne ruke, kovačima i izvođačima rata, psima rata, da svojim nečasnim ponašanjem vređaju život i njegove ključne vrednosti i norme. Ljudi se hvataju između sebe ne shvatajući sami sebe. „Svakako, svako doba u predanju ostavlja više traga o svom jadu nego o svojoj sreći. Bolne sudbine postaju istorija" (Johan Hojzinga, Jesen srednjega veka, Matica srpska, Novi Sad, 1991).

U nas obično vladaju ili bivši zatvorenici ili duševni bolesnici. Zato naše društvo jednom izgleda kao proširen zatvor, a drugi put kao velika ludnica. Ako hoćeš da upoznaš društvo u kome je propalo skoro sve što je bilo lepo, istinito, dobro i sveto, onda dođi k nama. Volja za moć je bitno obeležje naše istorije, pa u svemu oskudevamo, samo vođa imamo napretek. Naši ljudi radije slede vođu nego istinu! Zato se ovde oduvek igra drama ovog dela sveta, ovo je polje tragičnih deoba: ovde istorija broji grobove! Ne kaže se uzalud da Balkan pati od viška istorije: mali narodi prave buku da bi postali veliki, a stvarno veliki narodi ovde prave mir po meri svojih interesa! Kako je ovo oblast velike verske, kulturne, etničke, društvene i ideološke raznolikosti, nije čudno što nesporazumi, sporovi i sukobi nisu samo verske prirode, nego i kulturne, etničke, istorijske, ideološke i psihološke. Ovde narodi ne žive jedni sa drugima, niti jedni pored drugih, nego jedni protiv drugih. U drugoj naciji, veri i kulturi ne vidi se mogućnost saradnje i uzajamnog bogaćenja, nego isključivo opasnost po vlastiti identitet. Ključ svih naših problema leži u načinu komunikacije: mi razgovaramo jedni sa drugima preko nišana i mušice. Ovde govori oružje, pa su i reči oružje.

Nažalost, naša istorija nije istorija nauke i kulture, nego uglavnom vojna i politička istorija. Pojedinac ne može ništa da izmeni u činjenici što je rođen na ovoj balkanskoj raskrsnici svih puteva i svih vetrova, gde se više ratovalo i ubijalo nego mislilo i pisalo: ovde se umesto klasične muzike čuju klasični jauci! Ovde se ukrštaju tri pogleda na svet: pravoslavno-vizantijski, katoličko-rimski i islamsko-orijentalni tip kulture, što se u individualnoj svesti manifestuje u obliku sukoba unutar ličnosti. Odavno su naši etnolozi i istoričari rekli da smo našu kuću sagradili nasred puta.

Kad se ovako složeno društvo nađe u krizi, onda se po pravilu javljaju oblici retrogradne svesti: nacionalizam, klerikalizam, šovinizam, fašizam itd. Za svaku nevolju traži se krivac, a krivac je uvek neko drugi: druga nacija, druga vera, druga kultura! Neko je dobro rekao: „Teško državi u kojoj svako pleme teži da bude nacija i da ima svoju državu". Na delu je povratak svesti na niži stepen, a na površinu izbija prastari nagon za grupisanjem po etničkoj i plemenskoj liniji.

Čak se i religiozna vera postovećuje sa verom u naciju. Na pitanje „koje si vere?" može se čuti veoma čest odgovor „srpske" ili „hrvatske", što dokazuje kako je stvorena psihološka i ideološka veza između vere i nacije, iako stvarne veze među njima nema i ne može biti, jer ima više nacija iste vere, i u jednoj naciji više vera. Verska pripadnost je izjednačena sa nacionalnom, ili je ova druga nadmoćna, što se lepo vidi iz odgovora jednog pravoslavnog sveštenika na poziv za zajedničkom molitvom Srba i Hrvata. „Mi se pravoslavni možemo moliti za njih, ali ne sa njima". Na pitanje „ko si ti?" više gotovo niko ne odgovara da je katolik, pravoslavac ili protestant, nego da je Hrvat, Srbin ili Nemac. Nacija je postala moderno sveto, pa pojedinac više liči na svoje pleme nego na samoga sebe.

Da bi se stvorile etnički čiste države, u vreme kada u celom svetu ne možete da nađete ni jedan veći grad koji bi bio sastavljen od članova iste nacije, nužno je pribeći manje ili više nasilnim sredstvima: a) asimililaciji ili melting potu, b) proterivanju ili etničkom čišćenju, c) istrebljenju drugih naroda ili genocidu. A to samo znači da nacionalna država ne može biti demokratska, jer ide protiv interesa građanina i ljudskih prava uopšte. Jedinstvo nacije simbolizuje se na prost i prostački način: jedna nacija, jedna država, jedan vođa! Nacionalizam je političko ludilo i sramota veka. Evo bilansa nacionalističke politike u našoj bivšoj domovini: 250 000 mrtvih, 700. 000 ranjenih 3.000.000 raseljenih! Zašto bi ljubav prema svojoj naciji podrazumevala mržnju prema drugoj? Nacionalizam je „moderna religija maloletnog čoveka". Nacija se predstavlja kao proširena porodica, a majka kao simbol nacije: napad na naciju je napad na majku! Moja nacija je u pravu, čak i kad nije: etničko je značajnije od etičkog.

Izbeglištvo je san o povratku. - Mi smo ljudska bića bez imovine i domovine: izbeglice u rođenoj zemlji, gde su s kraja na kraj posejani grobovi naših predaka. To je sveta zemlja, natopljena krvlju i suzama naših najmilijih, znojem radnog naroda, duhom njenih mudraca. Domovina nije prosto zemlja ili tle, već vekovna ognjišta i vekovne grobnice naših bližnjih: zajednica živih i mrtvih u nekom višem jedinstvu! To jedinstvo je sada razoreno i pitanje je koliko vremena treba da se ono obnovi. Mi smo izbeglice, bez tla pod nogama, bez stalnog mesta boravka, nomadi bez adrese, na kojoj bi nas neko mogao naći. U svim nacijama u bivšoj državi ima ovako nesrećnih ljudi kao i u mojoj, jer nema rata koji donosi dobro, nema pravednog rata, svaki rat je nepravedan, a posebno rat između braće po veri, između hrišćanskih nacija. Kad se raspada jedna državna zajednica, onda svi gube, a niko ne dobija. Iskorenjeni, mi sanjamo o korenima.

Taj tragični, bolni i traumatični pojam „izbeglica" vezan je uz gotovo svakog šestog našeg sugrađanina. U jednom trenutku rata u nas je bilo 4.500.000 izbeglica. Borivoje Borozan, izbeglica iz Mostara, ovako je definisao taj pojam: „...Izbeglica je zavežljaj u ruci, ukočen i izbezumljen pogled, bledo, izborano i uplašeno lice. Izbeglica je brzo starenje i rano sazrevanje; izbeglica je izgubljeno nadanje i odvajanje od najbližih; izbeglica je viđenje svih dana u istoj sivoj boji; izbeglica je čežnja za svojima i nemogućnost da se sa njima vidi i susretne; izbeglica je jauk, patnja, stradanje i gušenje u bolovima. Izbeglica je paljenje sveća i kandila, šaptanje molitava za spas bližnjih u nevolji; izbeglica je greh božji i sram ljudski - teško ga je razumeti, a lako se o njega ogrešiti; izbeglica je dozivanje zore, sunca, jutra, zvezde, duge..."

Svetozar Livada upozorava da izbeglice nisu ljudi bez dostojanstva koji mole za naše razumevanje, oni su ljudi poput nas, koji su tuđom voljmo uvučeni u jednu od navećih tragedija 20. veka. Bez krivice krivi za svoj sadašnji položaj. Naš poznati aforističar, Mitar Mitrović, u crno-humornom stilu zapisuje: „Izbeglice, vraćajte se na svoja izgorela ognjišta. Tamo vas čekaju grobovi vaših predaka, da im se pridružite". Oko 70 povratnika je ubijeno, kao opomena onima koji nameravaju da se vrate na svoja ognjišta. Isterani su gotovo svi, osim onih starih što očekuju skori rastanak sa takvim životom. Samo u Srbiji ima 52. 000 prognanih Srba kojima su oduzete penzije. A dobro se zna da „nijedan seljak u svijetu nema rezervne njive, rezervnog zavičaja, rezervno groblje pređa. Seljak je gotovo istovetan kao kmet, vezan za zemlju svoga zavičaja, i ona mu je iznad politike svake državne doktrine".

Na ovim prostorima ostvaren je rekord u brzom etničkom čišćenju. Livada piše: „Iz gradova ste istjerali 124.000 građana, otevši im stanarsko pravo na 60. 000 stambenih jedinica, i to samo zato što su Srbi, kako biste u konačnici namirili Tuđmanovu kvotu programiranog zločina: Neće više biti 12% Srba i 6% Jugoslovena, nego 3%" (str. 189). Ugasio se 131 srpski toponim, razoreno je preko 24 000 stambenih i preko 13 000 gospodarskih objekata, a ostali srpski toponimi dovedeni pred skoro gašenje (str. 186). Prema navedenoj demografskoj analizi po gradovima i selima, rezultat je 700 000 progranih i opljačkanih (str. 189).

U nas se, na planu kulture, može ustanoviti da istine i vrednosti do kojih su mukotrpno stigli učeni i mudri, začas ponište prosti i glupi: tada se sve originalno svede na blanalno , moralno na zastarelo, ukus na luksuz, elitna kultura na masovnu. U ova naša neplodna vremena teško podnosimo radne dane nekulture i nečistog mišljenja, glasove ispraznog i suludog brbljanja, besmislenih kretanja u nigdinu, u beznađe, u laži.

Citiram Livadu: „Mi smo sami sebe porazili starim novouskrslim mitovima. Furioznom propagandom mitova i kulturom laži, suprotno svim faktima i artefaktima, drugog i drugojačijeg pretvorili smo u pakao do potpune negacije. Prebrojavanjem krvnih zrnaca po vjeri, etnosu i naciji do devetog koljena, mržnju se moglo opipati. Mržnja se čak protezala u povijest. Dizalo se mržnju do klasnih protivurječja. Zato su se u ratu događali svi zločini koje povijest poznaje. Bog je odjednom postao srbenda ili hrvatina, majka Božja, čak kraljica Hrvata. Virili smo u kolonama ispod banskog repa i Lazarevih moštiju. Ukazala se gospa. Otkrivena je Troja. Svaki je narod postao stariji od drugog."

Moć i neznanje idu ruku pod ruku. Glave nam nedostaju, glavoseča imamo napretek. Mudre glave ne stvaraju nevolje, ali ih podnose. Sreća je naklonjena prosečnima i budalama. Iz dubina svoga neznanja i prostakluka, oni viču kad nije suviše opasno, vrište iz slobodne zone. „Znaju cenu svačega i vrednost ničega", primetio je Oskar Vajld. Ovo je vreme u kome reči gube svaku moralnu vrednost i lepotu. Livada je zapisao: „Ne mogu shvatiti koji je to svijet s kojim sam živio i s kojim i dalje živim...Ne mogu razumjeti tu vlast...koja ne poštuje život kao neponovljivu pojavu, koja spaljuje knjige i ljude, koja ih sve baca u goruće vlastite domove" (str. 181). Nema toga jezika koji bi mogao da opiše sva ta zla. Enes Kišević veli: „Tražim riječ jaču od zla da zlo zaustavi". Koliko je više zla u našem svetu, toliko mu češće treba izneti istinu pred oči. Istina ima svoje heroje a interesi svoje robove, jer interes misli samo na sebe. Laž je podignuta na stepen norme, stvorena je „crna zajednica lažova". Orhan Pamuk, u delu Druge boje, piše: „Osećao sam da me knjiga pročišćava od gluposti svakodnevnog života i njegovog zla i da me čini boljim čovekom". Ovde je i mesto za reči Ive Andrića: „Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini".

Zli ljudi našli su se na vrhu piramide moći, a dobri su pali na dno. Oni koji znaju ništa ne mogu, a oni koji mogu ništa ne znaju, i tako smo osuđeni na uvek novi početak. Fridrih Niče, filozof volje za moć, viče: „Došlo je vreme da se ponovo razmisli šta je politika, jer ovakva kakva je danas, ona je mesto gde su sve duševne bolesti zakazale sastanak". Političari gaze po savesti kao po pločniku: to su glave pune promaje. Somerset Mom je bio dalekovid kada je istakao: „Velika tragedija života nije samo u tome što ljudi stradaju, nego što prestaju da vole".

Svetozar Livada je drag i hrabar borac za istinske vrednosti koje su potisnute, zaboravljene i pogažene u ovoj balkanskoj ludnici, koju sociolozi zovu društvom. On još ima volje, snage i pameti da ispriča kako je stvarno bilo i šta se zbilo sa nevinim životima. Celog veka bio je vredan čovek, ali šta sve to vredi u društvu poremećenih vrednosti. Njegov uzor su bili ljudi koji su pozivali na rad, a ne u rat. Ovi drugi su pobedili, a ishod njihove pobede znamo: svi smo utonuli u materijalno siromaštvo i duhovnu bedu, tako da je svuda vidljivo jedno veliko ništa, duboko osećanje praznine.

Livada ne zaboravlja da podseti: „Od svih živih bića jedino čovjek vodi ratove u svojoj vrsti, a ne jede žrtvu. Zbog toga je rat sam po sebi zločin. Kovači i izvođači rata dobro se poznaju. Za njihove interese ratom se tamane oni koji se uopšte ne poznaju", ističe on. „Neki su ratom, bez rada, stekli sve - bogatstva, činove, rangove, javnu moć, dok su drugi gubili sve - živote, imanje, pravo na posao, pravo na stan, pravo na zavičaj".

Šta onda znači priča o kraju istorije Frensisa Fukujame i kraju ideologije Danijela Bela, to jest o kraju sukoba, ako ne nepoznavanje ljudske prirode. Sporovi, sukobi i ratovi upisani su u strukturu ljudskog bića i ispisani u njegovoj istoriji, koja je neoboriv pregled i prikaz tih borbi, toga nereda u životu.

Nered zbunjuje duh. Zato se cela kultura može razumeti kao odbrana od nereda ili pobeda reda nad neredom. Nered pokazuje odsustvo duha, otuda u svetu kulture nema mesta neredu. Jer u neredu se ne može ni misliti, ni učiti, ni planirati, ni predviđati, ni igrati, ni živeti. U velikim svetskim religijama đavo je određen kao „onaj ko unosi nered". Ali mi ne možemo uneti u naš svet više reda nego što ga ima u nama. F. M. Dostojevski je primetio da „neki nered u mozgovima postade obična stvar". Opet navodim Livadine reči: ...E, pa gdje ste akademici, profesori, pravnici, biskupi, vikari, kapelani i ostali prelati, moralisti pod skutima nemoralne politike, zar vas ne zanimaju pojedinačni ni masovni zločini, ni urbanocid, ni kulturocid, ni uništavanje antropogenih sadržaja, pljačka i progoni ljudi, razaranje zavičaja, bogomolja, čak ni zatiranje groblja kao fundamentalne baštine. Jer kao podanici antiljudske politike pristajete da je "drugi pakao"!

Građanski rat predstavlja čin zatiranja ili poništavanja kulture i povratak na prirodno stanje ili varvarstvo. Ovde nema mira ni pomirenja, može biti samo primirenja, primirja. I danas vredi stara šala o povremenom izbijanju mira - to je veran opis naše stvarnosti. Ovde vlada nedovršen mir, odloženo stanje rata. Livada to kaže svojim rečima: „Obustavljen je rat, ali se ne može sprovesti izmirenje" (str. 11). Rat i dalje traje, samo na druge načine i drugim sredstvima, jer je država digla rat iznad rada. Ovo što zna nas malo ne može da utiče na ono što radi njih mnogo. Livada zaključuje: „Kako je teško ovdje biti čovjek sa građanskim vrednotama".

Ako je rat počeo u jeziku i govoru, onda i mir mora da započne u jeziku i govoru: jezičke bitke prethode vojničkim borbama! Rat je počeo u jeziku a nastavljen je u gradovima, mestu susreta svih razlika, što i jeste osobina građanskog načina života. Plemenski i primitivni um, a takav je ovde tradicionalno prisutan, boji se razlika i zato je netrpeljiv i sklon nasilju. Dobro je zapazio čuveni američki lingvista Noam Čomski: „Postoji standardna šala da je jezik dijalekt sa armijom i mornaricom. To nisu lingvističke ideje". Naš jezik je oboleo. A kada boluje jezik, boluje i društvo. Zato je Livadina ispovest neuporedivo više istinita od zvanične i javne vesti.

Ovoga trena u meni se bude uspomene na lepše dane našeg zajedničkog života. Ipak, i u ove zle dane, moramo misliti i na našu decu, jer preko njih svaki narod gleda u svoju budućnost, čita svoju sudbinu unapred. Ali, pošto se naša deca i danas uče da više vole i cene istaknute ratnike i državnike, nego velike mislioce i svece, to znači da oni ovde nemaju budućnosti: oni su prinuđeni da je potraže u belom svetu, gde se više ceni rad i sposobnost nego poslušnost i lojalnost političkim vođama.

Razgovor je jedini put vidljiv za spasenje, jer se u razgovoru ništa ne ruši, osim zabluda i laži. Bolje je bezuspešno razgovarati nego uspešno ratovati. Stvaranje jedne ustanove, jedne zajednice ili jedne kulture veoma je sporo i teško, ali njihovo razbijanje i uništenje brzo i lako. Neki ljudi marljivo rade i grade, da bi neki drugi imali šta da pogaze i poruše. Samo nam dijalog preostaje kao tihi poziv do istine i mira: budućnost će biti dijaloška, ili je neće biti! Ne može se palanačka pamet držati za mudrost. Livada veli: „Samo nas istina o nama može izmiriti". To je put izlaska iz krize koji je već Ivo Andrić uočio: „Ne mrzim nikog osim one koji mrze druge ljude".