Feljton

Rusofobija kod Srba 1878-2017 - Aktuelnost rusfobije (1)

Izvorište večne mržnje

U dominatnom zapadnom diskursu nakon početka ukrajinske krize 2014. godine ne postoje nijanse kada se govori o Rusiji. Dominatna je manihejska podela na dobro (Zapad) i zlo (Rusija). Zapadne elite, mediji i najveći broj pripadnika akademske zajednice jednostrano tumače pravne i druge činjenice, neutralna metodologija ustupa prostor ideološkom okrivljavanju samo jedne (ruske) strane. Rusi se prikazuju kao varvari i teroristi, opasni agresori koji vojno i propagandno ugrožavaju ''prosvećeni'' Zapad i njegove ''vrednosti''. Oni ''falsifikuju'' istoriju radi svojih ''imperijalnih'' interesa, vode ih ''neuravnoteženi'' i izopačeni ljudi koji napadaju druge države, unutar same Rusija je ''despotija''. Iz knjige političara i publiciste, Dejana Mirovića, "Rusofobija kod Srba 1878-2017", koja se bavi ovom temom, Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane delove.

Dr Dejan Mirović

U tom ideološkom diskursu , uticajni nemački nedeljnik Špigl 2016. godine prikazuje Rusiju kao ''Gornju Voltu sa nuklearnim projektilima''. U anglosaksonskim medijima i elitama često nema čak ni elementarne pristojnosti kada se govori o Rusiji . Novinar Foks televizije (Bil O 'Rajli u intervju sa američkim predsednikom u februaru 2017) otvoreno tvrdi da je ruski predsednik ubica : "He's a killer, though. Putin's a killer."(Za britanske medije ruski predsednik je ''pedofil'') .

Za ambasadora SAD u UN Samantu Pauer ruske akcije u Siriji su ''varvarstvo'' (iako ruske snage u toj zemlji deluju na osnovu poziva legalnog rukovodstva za razliku od zapadne koalicije): "What Russia is sponsoring and doing is not counter-terrorism, it is barbarism." Britanski premijer Tereza Mej 2016. godine upozorava da je čitava Evropa navodno u ''jeku ruske agresije '' (iako se britanske trupe nalaze u bazi Amari na severu Estonije na oko 130 kilometara od granice sa Rusijom ) i traži ujedinjenje Evrope pred ''odvratnom ruskom agresijom''. Rusija je ''egzisetencijalna pretnja'' ne samo za Evropu već za čitav svetski poredak tvrdi bivši glavni komandant snaga NATO u Evropi general Filip Bridlav u časopisu Foreign Policy junu 2016.

U oktobru 2016. predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc (kandidat Socijaldemokratske partije za nemačkog kancelara na izborima 2017.) u naletu rusfobije ''otkriva'' agente Kremlja među legalno izabranim poslanicima institucije koju vodi. Takođe, Evropski parlament pod njegovim rukovodstvom donosi rusofobsku rezoluciju „Strateška komunikacija EU u odbrani od propagande trećih strana". U rezoluciji koju je inicirala poljska poslanica Ana Fotig, Rusija se izjednačava sa terorističkom Islamskom državom (!?). Ona navodno vodi ''hibridni rat '' u Ukrajini , ''ne deli vrednosti'' Evropske konvencije o ljudskim pravima i Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima UN (iako je Rusija ratifikovala te višestrane međunarodne ugovore), ''izvrće istinu'' , izaziva '' strah'', ''ne želi dijalog'', predstavlja se kao jedina zaštita ''tradicionalnih hrišćanskih vrednosti'', sprovodi ''operacije'' preko svojih tajnih službi, pomaže političke ''ekstremiste'' i ''populiste'', ''falsifikuje istoriju'' ,vodi sajber kampanju protiv EU. Na kraju rezolucije u totalitarnom maniru se čak nabrajaju i ''neprihvatljivi '' ruski mediji poput RT i Sputnjika (sve to se radi uprkos članu 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima i članu 11. Povelje o osnovnim pravima EU koji garantuju slobodu izražavanja i infromisanja na evropskom tlu) .

Intelektualci nisu ništa manje ostrašćeni. Poznati francuski intelektulac Bernar Anri Levi takođe smatra da Rusija ''falsifikuje'' istoriju. On u rusofobskom zanosu ide toliko daleko da negira da je Prvi ukrajinski front (grupa armija koja je oslobodila Aušvic i Poljsku i zauzela Berlin, ili preimenovani Voronješki front nazvan po linijama fronta iz 1943. godine) bio sastavljen od svih naroda bivšeg Sovjetskog Saveza. Prema Leviju, većinu u toj grupi armija su činili ''Ukrajinci''. Takođe, zapadni političari koji razmišljaju o dijalogu sa Moskvom su za Levija ''izdajnici''.

Nije samo zvanična Rusija neprijatelj . ''Problematični'' su čak i ruski monasi. Oni navodno koriste Svetu goru kao špijunski i propagandni centar (''otkriva'' britanski portal Spektejtor u septembru 2016). Preciznije, Rusi imaju ''tajni plan'' koji sprovodi oko 70 monaha (iako britanski novinar ''sumnja'' da ih je deset puta više) i to iz ruskog manastira Pantelejmona. Zaključena je ''nesveta alijansa '' između monaha i ruskog predsednika (ili bivšeg agenta KGB), tvrdi britanski medij. Cilj te ''nesvete alijanse'' je podrivanje NATO i EU, kao i ''zaobilaženje'' Dardanela. ''Dokaz'' su satelitske i televizijske antene koje se nalaze u ruskom manastiru.

Rusija je i tradiconalni vojni neprijatelj bez obzira na to da li je njeno unutrašnje političko uređenje carsko, sovjetsko ili demokratsko. Zamenik ministra odbrane Velike Britanije Majk Pening izjavljuje u parlamentu u oktobru 2016 (povodom prolaska ruske flote kroz Lamanš na putu za Siriju): ''Poslednjih meseci morali smo da se setimo starog neprijatelja. Videli smo kako je njegova flota prošla kroz Lamanš".

Takođe, Zapad je u svemu bolji od Rusije, sugeriše se u tom rusofobskom kontekstu. U britanskim medijima je ruski nosač aviona ''Admiral Kuznjecov'' proglašen za ''starudiju'' dok je prolazio kroz Lamanš 2016. godine (iako je desetak godina mlađi od američkog nosača ''Nimic''). Brod sa naftom koji ga je pratio je proglašen za remorker za spasavanje, a namerno ispuštanje dima ispred britanske obale proglašeno je za ''havariju'' .

Rusi su ''krivi'' i za ekološke katastrofe. U prvoj polovini februara 2017. godine ili samo nedelju dana posle havarije u francuskoj nuklearnoj elektrani Flamanvil, primećen je radiokativni oblak nad Evropom. (Najteža situacija je bila iznad Francuske.) Međutim, britanski mediji su ''otkrili'' da su ''tajna'' ruska nuklearna testiranja na Arktiku ''kriva'' za pojavu radioktivnog oblaka (uprkos tome što ni geolozi ni seizmolozi nisu registrovali nuklearne eksplozije)..

Sa druge strane okeana, ''ruska opasnost'' je potisnula i takve teme kao što su odnos između zakonodavne i izvršne vlasti (ili flagrantno narušavanje podele vlasti između Kongresa i predsednika ustanovljeno Ustavom iz 1787), pitanja nezaposlenosti i zatvaranje fabrika u SAD, imigracije, rasnih nejednakosti i masovnih sukoba u južnim državama između desnih i ''neoliberalnih'' snaga. U tom kontekstu, samo tokom jednog predizbornog televizijskog duela između dva potpredsednička kandidata Pensa i Kena, krajem 2016. godine, korišćeni su (sa obe strane) izrazi ''ruski medved nikada ne spava'', ''ruska agresija '', ''suprostavljanje Rusiji '', ''provokacije Rusije '' , ''ruske varvarske akcije'', ''ruska opasnost", ''ruski diktator'. Predsednički kandidat i kasniji pobednik na izborima Tramp je neprestano optuživan da je ''ruska marioneta'' i da će navodno ispuniti ''listu želja'' ruskog predsednika i ukinuti NATO. ( Optužbe su nastavljene i u 2017. godini uprkos činjenici da je NATO primio novu članicu i da je upravo novi predsednik potpisao zakon o dodatnim sankcijama protiv Rusije.)

Prolazak jednog ruskog vojnog broda kroz međunarodne vode je izazvao pravu antirusku histeriju u Kongresu. Prema američkom senatoru Džonu Kortiju, članu Komiteta za praćenje aktivnosti mornarice u Senatu SAD, prolazak ruskog vojnog broda ''Viktor Leonov'' kroz međunarodne vode u februaru 2017 je bio ''neprihvatljivi čin agresije'' i pretnja Rusije po Ameriku .

Takođe, za razliku od Evropskog parlamenta koji je napravio lažnu simetriju između stalne članice SB UN Rusije i terorističke Islamske države, u SAD su otišli i korak dalje u rusofobiji.

Džon Mekejn, predsednik Komiteta za naoružanje u Senatu SAD i kandidat na predsedničkim izborima 2008. smatra da je Rusija ''veća'' opasnost za svet od terorističke Islamske države (!?). Rusija navodno preti baltičkim zemljama i ugrožava same ''osnove'' demokratije. Isto tako, Rusija je 2008. godine ''napala '' Gruziju, 2014. Ukrajinu, 2016. godine se umešala u američke i crnogorske izbore (kada je navodno planirala ''državni udar'' i ''atentate''), zatim se 2017. godine umešala u francuske izbore i ''planira'' isto da uradi i na nemačkim izborima. Mekejn (kao u groznici) upozorava američku javnost da je ''ruska pretnja smrtno ozbiljna'' i da ruski predsednik ima ''mračne ciljeve''. Zato i republikanci i demokrate moraju da se ujedine pred ruskom pretnjom radi ''odbrane naše demokratije''. Sa druge strane, kompanije koje su zainteresovane za nastavak poslova sa Rusijom su ''lude'', poručuje u pretećem tonu poznati američki senator .

U tom rusofobskom diskursu najpoznatiji američki elektronski i štampani mediji krajem avgusta 2017 ''otkrivaju'' da su Rusi krivi za unutrašnje probleme u SAD. Oni su ''izazvali'' krvave sukobe u Šarlotvilu i porast ''nacizma'' u SAD.

Sa druge strane , u Rusiji je odavno primećeno da postoji rusfobija na Zapadu . Dostojevski već u XIX veku piše da na Zapadu ''instiktivno mrze Rusiju'' i raduju se svakoj njenoj ''nesreći i neuspehu'', kao i da čak i ruske pobede (kao kod Plevne 1877) proglašavaju za neuspehe. Sloveni su za njih ''psi'' koji, kao što smatra Daily News, treba da budu istrebljeni. Takođe, Dostojevski primećuje da Morning Post podstiče Poljake na ustanak (dok se Rusi bore sa Turcima na Balkanu) i da lično engleski premijer Gledston poziva narode da se ''oslobode od surovog i ponižavajućeg ruskog iga'' i proglašava Rusiju za ''neprijatelja čovečanstva'' .

U vreme SSSR slično stanje duha na Zapadu primećuje i poznati sovjetski disident i saradnik Solženjicina - Igor Šafarevič (1923-2017). On 1983. godine objavljuje knjigu ''Rusofobija'' u kojoj tvrdi da je ona ''podjednako'' strah i mržnja. Takođe, rusofobija je po Šafareviču ''dominatan'' stav na Zapadu i zasniva se na nekoliko osnovnih predrasuda. Rusi su navodno nepismeni, ksenofobični i surovi ''robovi'' koji žive u ''despotiji'. Smatraju da ima misiju u svetskoj istoriji i žele da budu ''žandarmi'' Evrope. U njihovoj istoriji nema ništa pozitivno jer su svi njihovi vladari surovi kao Ivan Grozni, Petar Veliki i Staljin. SSSR je nastao usled tradicionalnog ''ruskog šovinizma'' a ne na osnovu marksističke ideologije.

Kao jasne primere takve rusofobije Šafarovič navodi tvrdnje vodećeg zapadnog stručnjaka za rusku i sovjetsku istoriju, harvardskog profesora i diplomate Ričarda Pajpsa (1923-). Pajps bez ikakvih dokaza tvrdi da nije postojalo privatno vlasništvo u carskoj Rusiji, dok istovremeno (i kontradiktorno) optužuje ruske seljake da su bili ''egoisti'' i ''reakcionari'', primećuje Šafarovič. Takođe, Pajps tvrdi da u Rusiji do Petra Velikog nije bilo pismenih ljudi niti škola i da je Nikolaj Prvi Romanov ''zaslužan'' za dolazak Hitlera na vlast u Nemačkoj čitav vek kasnije (!?). Šafarevič navodi i primere rusofobije kod zapadne političke elite. Američki ministar German Leb 1912. godine na antiruskom mitingu poziva da se šalje oružje i najamnici u ''despotsku'' Rusiju radi ubijanja ruskih građana i podizanja revolucije, jer su Rusi ''ugnjetači i psi'' .

Šafarovič primećuje da se takve rusofobske teze ''raspadaju pred činjenicama''. Navodi da su surovost i verska isključivost na Zapadu oduvek bile veće nego u Rusiji još od vremena inkvizicije i Vartolomejske noći pa sve do surovog Tridesetogodišnjeg rata. Takođe, Petar Veliki je većinu mera sprovodio pod uticajem Zapada, na primer potčinjavanje crkve državi u Rusiji je vrlo slično onome što je uradio Henri VIII u Engleskoj. Ako je Rusija ''žandarm'' Evrope, pita se Šafarevič, kako je moguće da sa Zapada stalno dolaze vojni napadi koji rezultiraju velikim ljudskim žrtvama i razaranjima. Šafarevič navodi i statističke podatke iz kojih se vidi da je pismenost u Rusija bila na zapadnom nivou pre vladavine Petra Velikog (75 % među monasima, viši plemići 50%, niži 20 %, seljaci oko 5% , što je nivo sličan onome na Zapadu u to vreme). Konačno, komunizam je u Rusiju došao sa Zapada i nije ruski izum (posrednici su bili Bakunjin i Hercen), zaključuje ruski naučnik .

Šafarevič definiše i vrste rusofobije. Prva je ''emigrantska'' ili ''domaća'' rusofobija. Ona formalno ima za cilj borbu protiv SSSR i komunizma, ali je u suštini imitiranje zapadne rusofobije . Kao primer za ovu vrstu rusfobije, Šafarovič navodi stavove bivšeg sovjetskog srednješkolskog nastavnika istorije i novinara Aleksandra Janova (1930) koji je emigrirao u SAD 1974. godine i tamo postao univerzitetski profesor na Berkliju. Janov poziva na borbu protiv '' tatarske Rusije'' i na ''okupaciju'' prema modelu koji je primenio američki general Makartur u Japanu. Janov (piše i za antisovjetski časopis ''Kontinent'') koristi slične ''istorijske paralele'' kao i Pajps. Tvrdi da je ustanak dekabrista iz 1825. godine ''doveo'' do represija iz vremena Staljina. (Šafarevič komentariše ovu konstrukciju rečima da su se vlasti u Engleskoj isto tako obračunavale sa pobunjencima Tistelvuda 1820. ali da niko nije izvodio zaključke o engleskoj ''urođenoj'' surovosti.)

Šafarevič emigrantsku rusofobiju povezuje i sa sindromom otuđene elite ili ''malog naroda''. Takvu vrstu prozapadne elite je (tvrdi Šafarevič) još Dostojevski opisao u ''Piščevom dnevniku'', ali i francuski istoričar Ogist Košen kada je opisivao jakobince i njihov teror . U vreme raspada SSSR početkom 90-tih Šafarevič dopunjuje svoju knjigu i daje nekoliko intervjua. Sa žaljenjem konstatuje da je rusofobija dobila još žešće oblike i da se širi novim sredstvima komunkacije. On je upoređuje sa ''virusom '' koji napada državu i narod.

Rusofobiju na Zapadu primećuju i zapadni intelektualci. Političar i publicista iz Švajcarske Gi Metan, u svojoj knjizi iz 2015. godine ''Rusija -Zapad : Hiljadu godina rata'', rusofobiju definiše kao ''stanje duha'', ''kulturni rasizam'' ili ideološki stav uporediv sa ''najudobnijim lenjim jastukom''. Metan smatra da aktuelna rusofobija na Zapadu ima mnogo starije uzroke od dešavanja u Ukrajini 2014. Religijski i politički sukob između Karla Velikog i Vizantije nakon pada Konstantinopolja se preneo i na Rusiju koja je ''odlučila da preuzeme vizantijsko i političko nasleđe''. U tom kontekstu ,''antipravoslavna'' propaganda prikazuje Vizantiju (napredniju u intelektualnom i kulturnom smislu od tadašnjeg Zapada, kako primećuje Metan ) kao zaostalu i ''praznovernu'' tvorevinu. Zato su se vekovima zapadni istoričari i teolozi služili ''retoričkim i semantičkim lukavstvima'' da bi ''diskreditovali Vizantiju ''. Potcenjivana je grčka kultura u odnosu na latinsku, optuživani su istočni hrišćani za ''perfidnost i neprijateljstvo'', surovost i despotizam, čak i za ''izopačenost''. Znanja koja je Zapad preuzeo od Vizantije su pripisivana ''samo'' arapskim uticajima.

Metan vrlo precizno navodi imena zapadnih političara, verskih vođa i intelektulaca koji su učestvovali u tom viševekovnom procesu, od Karla Velikog i njegovog engleskog kaluđera Alkulina koji je ''ubedio'' biskupe da usvoje novi Credo (Simbol/Simvol vere ) i dodaju filiokve (latinski izraz ''i od Sina'') franačkoj liturgiji, preko pape Nikole I (858-867), koji je objavio da samo na Zapadu postoji ''istinski car'', do nemačkog istoričara Hijeronimusa Volfa (1516-1580) i Monteskjea koji koriste novu ''vizantijsku'' terminologiju za Rimsko istočno carstvo. (Čuveni vizantolog G. Ostrogorski slično kao i Metan primećuje 1940. godine da je engleski istoričar Gibon video istoriju Vizantije kao ''trijumf varvarstva'' a Monteskje kao splet ''niskosti'')

Slabljenje i nestanak Vizantije tu propagandu i stereotipe usmeravaju ka Rusiji ili kao novom jakom konkurentu. Metan navodi da je za papu Grgura VII (vladao 1073-1085) ''preobraćenje Rusije postalo prioritet'' i da je od te epohe počeo udruženi katoličko-nemački prodor na Istok (ili Drang nach Osten) koji će sa usponima i padovima trajati ''tokom osam vekova do 1945''.

Takođe, Metan primećuje i da Poljaci (nešto kasnije) razvijaju rusfobiju. U tom kontekstu, godine 1149. biskup iz Krakova Matije poziva ''na krstaški rat protiv ruskih varvara'', a u XVI veku poljski kralj Sigismund tvrdi da Rusi nisu hrišćani već ''surovi varvari i Azijati''. Papa čak daje blagoslov poljskim trupama koje zajedno sa Engleskom i Francuskom napadaju Rusiju 1853. godine.

Metan zapaža veoma važnu činjnicu: rusofobije nema u drugim krajevima sveta, iako je Rusija ratovala sa azijskim silama. Zato on u svojoj tipologiji oblika rusofobije, kao prvi tip definiše ''francusku rusofobiju''. Prema Metanu, upravo je Francuska stvorila mitove o ruskoj ekspanziji i despotizmu. Preciznije, francuska diplomatija je 1756. izmislila testament Petra Velikog ili ''ruski plan da se osvoji veći deo Evrope''. Zatim se za vreme Direktorijuma 1797. i uoči Napoleonovog napada na Rusiju 1812, lažni testament dopunjuje radi opravdanja ''preventivnog'' napada na ''opasnu azijatsku silu''. (Lažni testament se koristi protiv Rusije čak i u XX veku kada američki predsednik Truman ''objašnjava'' politiku Staljina.)

Drugi mit ili onaj o ''azijatskoj despotiji'' je proizišao iz sukoba mišljenja dva francuska filozofa Monteskjea i Voletera, ali je posledica i katoličke propagande. Preciznije, Metan tvrdi da je Monteskje, pokušavajući da ospori teze svog protivnika Voltera da '' Rusija igra ulogu ''prethodnice razuma u Evropi '' i da '' istina dolazi sa severa'' (Volter je inače cenio reforme Petra Velikog i dopisivao se sa Katarinom II) stvorio mit o ''despotiji''. Tačnije, on je nekritički prihvatio teze iz lažnog testamenta Petra Velikog o Rusima kao osvajačima i tvrdio je da je Moskovija zemlja ''robova''. Istu tezu o ''robovima'' zastupa i katolički opat i astronom Doteroš u svojoj knjizi ''Putovanje u Sibir'' iz 1761. godine (koja je bila toliko jednostrano rusofobska da je lično Katarina II bila primorana da je demantuje). U XIX veku teoriju o despotizmu i ''ruskim robovima'' razvijaju Tokvil (koji daje prednost SAD u odnosu na Rusiju, iako je u južnim državama SAD tada na snazi surovi robovlasnički sistem) i posebno rusofob Astolf de Kistin, koji u svojoj poznatoj knjizi ''Rusija 1839'' piše o tradiciji ''mongolskog ropstva'', kao i o ''potlačenoj, osvajačkoj i pohlepnoj'' ruskoj naciji čiji je jedini spas ''preobraćenje u katoličanstvo''.

Prema Metanu, drugi tip rusofobije se može definisati kao ''engleski'' . On je ''sofisticiran i delotvoran '' i nije toliko ideološki motivisan kao francuski, jer rusofobija u Engleskoj nastaje 1815. godine nakon sloma Napoleona . Ona je u suštini, proizvod engleske imperijalne prirode koja Rusiju od tada doživljava kao glavnog globalnog suparnika. Metan ovu tezu o imperijalnima motivima potkrepljuje činjenicom da je britanski konzervativac Berk čak kritikovao Rusiju pre Napoleonovog sloma kao previše ''modernu državu''. (U Rusiji, naprotiv, ima autora poputu Starikova koji smatraju da je Engleska još 1708. godine hapšenjem ruskog poslanika Matejeva i svrstavanjem na stranu Švedske u ratu sa Rusijom počela da vodi rusofobsku politiku). U tom kontekstu, Metan primećuje da već 1817. godine Morning Chronicle optužuje Ruse da žele da budu ''gospodari sveta'', Times 1826. Rusiju naziva ''Kartaginom'' (povodom Akermanskog sporazuma ), Herald iz 1827 optužuje ''autokratu sa severa'' da neiskreno pomaže Grčku jer želi da ''osvoji Carigrad''.

Za vreme Krimskog rata 1853-1856. (ili napada Engleske i Francuske na Rusiju) rusofobija dobija novi zamah, jer se ''moskoviti'' predstavljaju kao stvorenja koja nemaju ''uobičajene motive ljudske vrste''. Zatim se antiruska histerija ponovo razbuktava 1878. godine kada se Rusi približavaju Carigradu, što izaziva paniku i na engleskom dvoru ali i idealizovanje Turaka kao boraca protiv ''mračnih'' Slovena. ''Rusofobična literatura'' ipak dostiže vrhunac 1885. godine kad se istovremeno pojavilo čak desetak knjiga različitih autora, piše Metan. Najpoznatija knjiga je bestseler Arminijusa Vamberija ''Predstojeća borba za Indiju: Prikaz ruskih prodora u centralnoj Aziji i teškoće koje će oni stvoriti Engleskoj''. Vamberi u njoj tvrdi da Rusi nisu sposobni za ''civilizatorsku misiju''. Vamberi utiče čak i na Brama Stokera koji na osnovu rusofobskih predstava piše čuveni roman o Drakuli ili ''vampiru koji sisa krv'' što je po Metanu ''alegorija na svirepu i varvarsku Rusiju''.

Metan treći tip rusofobije definiše kao '' nemački''. U Nemačkoj se još pre Prvog svetskog rata u školskim udžbencima iz geografije tvrdilo da Rusija nije evropska zemlja već azijatska . U tom periodu u štampi se neprestano ponavljaju sterotipi o zemlji ''kozaka i varvara''. Metan nabraja ''najistaknutije'' rusofobe tog perioda od Maksa Vebera, Hansa Delbrika sve do Fridriha Majnekea, koji 1908. godine objavljuje poznato delo ''Kosmopolitizam i nacionalna država''. Majneke razrađuje tvrdnju o ''divljaštvu Slovena '' i kritikuje ''multinacionalnu i kosmopolitsku'' Rusiju kao model koji ne treba slediti. Delbrik sa druge strane piše o ''ruskom šovinizmu'' koji se ''širi na Balkanu'' preko pravoslavne crkve.

Metan smatra da rusofobija u Nemačkoj dostiže vrhunac nakon dolaska Hitlera na vlast kada se meša sa antisemitizmom i nacističkim parolama po kojima ''judeo-boljševici'' vladaju u Moskvi. Posle Drugog svetskog rata, rusofobija se potpiruje suptilnijim sredstvima. Metan navodi da je istraživanje među zapadnonemačkim učenicima sprovedeno 1966. godine pokazalo da su Rusi kroz školski program žigosani kao ''primitivni'', ''prosti'', ''nasilni'' , ''surovi'', ''zli'', ''pohlepni''i ''nečovečni''. Takođe, komunizam se izjednačava sa nacizmom , Staljin postaje gori od Hitlera i tako se posredno opravdavaju nacistički zločini nad Rusima. U tome prednjači profesor Ernst Nolte koji u svojim knjigama iznosi ''originalnu '' teoriju po kojoj je Aušvic (u kojem je ubijeno oko dva miliona Jevreja, Rusa i Poljaka) nastao zbog sovjetskih koncentracionih logora. Takođe, Hitlerov napad 1941. godine na Rusiju je reakacija na ''nepoštovanje'' pakta iz 1939. godine od strane Moskve. Na osnovu ovakvih ideoloških konstrukcija i lažnih simetrija, postalo je moguće morbidno poređenje koje Metan definiše na sledeći način: ''Ovo takmičenje oko žrtava ...za konkretnu posledicu je imalo negiranje dvadeset šest miliona sovjetskih žrtava i četrneast miliona stradalih Rusa''.

Četvrti tip rusofobije je - prema Metanu - ''američki''. Ta vrsta rusofobije je ''sinteza'' francuske, engleske i nemačke, ili mešavina ideoloških i imperijalnih motiva. Ona se razvija posle 1945. godine i ima formalne oblike sovjetofobije ili borbe protiv komunizma. Međutim, njeni ideolozi u suštini ne prave razliku između komunizma i Rusije. Vodeći američki rusofob te vrste je diplomata Džordž Kenan koji objavljuje (pod psudeonimom) tekst u Foreign Affairs 1947. godine u kojem zahteva da se Rusija ''obuzda''. Nekoliko godina kasnije, vodeći ideolog rusofobije je senator Džozef Makarti koji predsedava komisijom koja progoni sindikalne vođe, umetnike i intelektulace za koje se sumnja da imaju ''simpatije'' prema komunističkoj Rusiji . Sedamdesetih godina ''štafetu'' rusofobije preuzima savetnik predsednika Kartera, Zbignjev Bžežinski , koji ne krije da Rusiju treba ''iseći na tri zasebana dela''.

Metan primećuje i da u akademskoj zajednici na Zapadu, posebno na univerzitetima, postoji rusofobski ''metadiskurs''. Pozivajući se na analizu istoričara Pola Sandersa (''Pod zapadnim pogledom: kako metanarativ oblikuje našu percepciju Rusije''), Metan ističe da univerzitetski profesori, istoričari i politikolozi ''imaju ključnu ulogu u stvaranju antiruske mitologije zbog ugleda koji imaju u lancu proizvođenja znanja''. Oni su tvorci ''metadiskursa'' koji ''teče u medijima u vidu posebnih narativa''. Slično kao i Šafarevič, on vidi harvardskog profesora Ričarda Pajpsa kao vodećeg rusofoba u takvoj rusofobskoj intelektulanoj eliti . Konačno, Metan zaključuje da je glavni uzrok rusofobije na Zapadu to što se Rusija nikad nije ''pokorila..,,ni pred Monogolima , ni pred Napoleonom, ni pred Hitlerom...ni pred zapadnim pritiscima''.

(Nastavak u sledećem broju)

Iz biografija autora

Dejan Mirović je magistar međunarodnog privrednog prava. Doktorirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 9. oktobra 2012. godine, disertacijom na temu primene prava EU u Srbiji. Od 2013. godine je docent na Pravnom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, a u januaru 2018. godine je izabran za vanrednog profesora. Od 2007. do 2012. godine bio je poslanik u Narodnoj skupštini i potpredsednik Srpske radikalne stranke. Smenjen je sa te funkcije zbog zalaganja za predizbornu koaliciju sa drugim opozicionim patriotskim strankama, nakon povratka Vojislava Šešelja iz zatvora u Hagu, u maju 2015. godine. Podneo je ostavku na mesto pravnog savetnika, nakon oslobađajuće presude dr. Vojislavu Šešelju u martu 2016. godine. a 2017. godine je objavio knjigu pod nazivom "Rusofobija kod Srba 1878-2017". Do sada je objavio više knjiga: „Zapad ili Rusija", "Posledice EU integracija", „Argumenti protiv Evropske unije" i „Kosovo i Metohija - Palestina, sistem kriza" (prevedeno na arapski jezik).