Južna Srbija je kolevka Srbije, u njoj se začela Srpska država, koja je pod dinastijom Nemanjića trajala gotovo tri veka. Kad je bila u svom zenitu, pod carom Dušanom, izlazila je na tri mora. Prodorom azijatskog plemena Turaka na Balkansko poluostrvo, Srpska država je prestala da postoji. Srpskom narodu je trebalo gotovo pet vekova da ponovo formira svoju državu, ovoga puta na severu, bez svojih istorijskih oblasti na jugu, Stare Srbije (Kosovo i Metohija) i Južne Srbije (dolina Južne Morave i Vardara, odnosno Makedonija). Nova Srbija je vodila rat protiv Turske imperije (1877/78) da povrati svoje istorijske oblasti, ali je imala uspeha samo u pogledu doline Južne Morave, dok su Kosovo i Makedonija ostale u sastavu Turske. Tako se Južna Srbija priključila Srpskoj državi sa zakašnjenjem od sedamdeset četiri godine. Srbija je uspela u prvoj četvrtini XX veka da oslobodi sve svoje teritorije od stranog okupatora i stvori novu državu - Jugoslaviju, u kojoj su živeli zajedno svi južnoslovenski narodi, naravno i Srbi. Istorija je htela da se država Jugoslavija rasturi isto posle sedamdeset četiri godine, a Srbija vrati u predratne granice. Današnja Srbija nema izlaz na more a leži na tri reke Morave. Naš feljton govori o oslobođenju doline Južne Morave, koja je danas Južna Srbija.
KRALJ MILAN
Milan Obrenović, prvi srpski kralj posle Kosova, za južnjake je ključna figura njihovog oslobođenja, budući da je komandovao vojskom koja je oslobodila Južnu Srbiju u ratu 1877/78. godine, pa će ga južnjaci prozvati svojim oslbodiocem. Sa svoje strane, kralj Milan je Južnu Srbiju smatrao svojom novom otadžbinom, a grad Niš drugom srpskom prestonicom. To su razlozi da ovaj feljton počnemo njegovom biografijom.
Milan Obrenović je potekao iz familije Obrenovića, čiji je čelnik Miloš Obrenović bio tvorac nove Srpske države, njen gospodar, sa titulom koju je sam sebi dao -knjaz. Otac Milana Obrenovića bio je sin Jevrema Obrenovića, brata knjaza Miloša, koji se takođe zvao Miloš; mati Rumunka Marija Katardži.
Milan je rođen u Rumuniji 1854. godine a na krštenju mu je kumovao knjaz Miloš, tada u progonstvu u Vlaškoj (Rumuniji) gde je imao silne posede, koje je nakupovao za svoje vladavine. Miloš je Milana krstio po svom bratu, rudničkom knezu i vojvodi Milanu Obrenoviću, pod kojim se Miloš digao od siromašnog čobanina do najbogatijeg Srbina svoga vremena.
Roditelji Milanovi nisu bili na visini svog porekla. Miloš je svršio ratnu školu u Berlinu, ali mu oficirska služba u pruskoj vojsci nije odgovarala. Napustio je vojnički poziv i odao se slatkom životu. Živeo je neuredno, danas bismo rekli boemski; kockao se, jurio za ženama, pravio dugove. (Kad je Milan postao srpski knez, morao je da vraća očeve dugove još iz 1848. godine.)
Marija Katardži je bila iz čuvene vlaške aristokratske porodice, ali koja je bila u dekadenciji. Bila je jedna od najlepših devojaka rumunske aristokratije, ali poput Miloša nije bila na etičkoj visini. Oni su se rastali neposredno po Milanovom rođenju, Miloš je ubrzo (1860) umro od tuberkoloze, a Marija je ušla u vezu sa rumunskim knezom Kuzom.
Otud su neki protivnici dinastije Obrenović, pre svih Stojan Protić, tvrdili da Milan nije srpske krvi, nego da je čistokrvni Rumun. Međutim, Milanov biograf Slobodan Jovanović je ovu tvrdnju odbacio, jer je utvrdio da je Marija Katardži ušla u vezu sa knezom Kuzom posle Miloševe smrti.
Budući da knez Mihailo Obrenović, srpski knez po smrti svog oca knjaza Miloša, nije imao poroda sa kneginjom Julijom, on je Milana preuzeo od Marije kad mu je bilo devet godina i poslao ga u Pariz na vaspitavanje. Za vaspitača mu je našao čuvenog profesora univerziteta u Ganu Hijeta, koji je bio poznat i kao književnik. „Hijet je bio jedan od onih duhova, tako čestih u Devetnaestom veku, koji su tražili načina da izmire veru i nauku."
Kao bojarsko dete, Milan je došao Hijetu podjednako razmažen i raspušten, kako u telesnom, tako i duhovnom pogledu. Njegov vaspitač gotovo da dotad nije video „jedno dete tako neposlušno, tako nesposobno za pribranu pažnju, tako divlje u svojim pokretima", uz to još i preterano plašljivo.
Na sreću, Milan se u Hijetovom domu donekle popravio i doterao. Iako zaparložen i razmažen, brzo je napredovao. Karakter nije imao rđav, a intelekt mu je bio natprosečan; brzo je shvatao, dobro pamtio, odlikovao se bistrinom i dosetljivošću. Zahvaljujući velikom Hijetovom trudu, Milan se toliko doterao da je u jesen 1867. godine mogao stupiti u jedan pariski licej. Od svih predmeta najbolje mu je išla istorija. Veoma se interesovao za politiku, preferirao je vladaoce burbonskog tipa, koji su bili autoritativni, a odbacivao liberalizam i ustavnost italijanskog kralja Viktora Emanuela. Već tad se formirao kao neurotična ličnost. „Za miran i metodičan rad, za metodično i hladno rasuđivanje nije bio. On se sve više ispoljavao kao čovek jakih utisaka i prvoga pokreta."
Topčiderska katastrofa (ubistvo kneza Mihaila) je Milana zatekla usred njegovog licejskog školovanja. Kad je Blaznavac (ministar vojni kod kneza Mihaila) izvikao Milana za prestolonaslednika uz pomoć vojske, ministar spoljnih poslova Jovan Ristić je došao po njega u Pariz da ga odvede u Srbiju.
Sa Milanom je u Beograd doputovao i njegov vaspitač Hijet, „jedini čovek možda koga je on u svome veku poštovao i koga se bojao". Milan je odmah ukapirao da na vlast dolazi zahvaljujući vojniku Blaznavcu, i otad će vojska postati njegova opsesija. Tako je to razmaženo bojarsko dete izrastalo u autoritarnu ličnost kakva je bila potrebna Srbiji. Milan je još shvatio da se u jednoj takvoj zemlji moglo vladati samo uz pomoć vojske.
Ali već naredne godine Hijet je u Beogradu umro. Namesnici (koji su po ustavu došli na čelo Srbije do punoletstva prestolonaslednika) odredili su Milanu za novog vaspitača dubrovačkog gospara Meda Pucića, koji je bio klasično obrazovan, slavjanofil, član više naučnih društava, znalac gotovo svih slovesnskih jezika, pesnik.
Verovatno su se rukovodili time što je on bio ranije komornik vojvode Luke Vukalovića, pa je bio upoznat sa mnogim dvorovima. Slobodan Jovanović kaže da je to bio najgori mogući izbor.
Medo Pucić je mogao da bude dobar družbenik i zabavljač budućeg vladaoca, ali ne i njegov vaspitač. „To je bila jedna primorska leventa, koja je samo jela i spavala, i svoj položaj na dvoru smatrala kao sinekuru." Tako je Milan učio gimnaziju i slušao predmetne nastavnike, ali nije dobio moralno vaspitanje. Njegova mati posetila ga je za to vreme samo jednom u Beogradu i donela mu na poklon majmuna! Nije se ponašala kao udovica nego kao metresa!
Pošto Medo Pucić nije bio sposoban da odneguje budućeg vladaoca, Milana je preuzeo dvor. Tako su ga dvorski oficiri već prve godine odveli u lov. Po savetu jednog ministra propušio je u šesnaestoj godini, valjda da bi pokazao zrelost. Čak se namesnička vlada postarala da ga rano polno obrazuje. Pronađena je jedna udata žena čiji muž nije bio u politici, da Milana uvede u polni život, a da to ne škodi Vladi.
Beograd je uočio dve Milanove osobine sa kojima je politika računala, njegovu ranu bistrinu i njegov nervozni strah. Pogotovo se računalo s ovom drugom. Milan je stalno imao na umu da je njegov zaštitnik stric Mihailo ubijen i strepeo je kako da sačuva dinastiju. U stvari, to će mu postati opsesija, da Obrenoviće održi na vlasti.
U 1871. godini desila su se dva događaja koji su još više pojačali Milanov strah od atentata. U maju mesecu, prilikom Milanovog povratka iz pozorišta, na Terazijama je puklo nešto kao top. To je nazvano terazijskom bombom.
nekom pravom atentatu nije moglo biti ni govora, više je to ličilo na zastrašivanje. Publika je bila podeljena, jedni su krivili Karađorđevićevce, a drugi su smatrali da je to bilo delo samog Blaznavca, koliko da bi prestolonasledniku pokazao šta može da mu se desi ako se ne vezuje za njega, da je njegova snažna ruka dinastiji itekako potrebna. Te iste godine, pod jesen, u Smederevu, baš kad je Milan bio u nužniku, nužnik se srušio.
Knez je imao dovoljno pribranosti da opali iz pištolja, pa je straža dotrčala da izvuče kneza iz fekalija. Jedni su govorili da su talpe nužnika bile pretesterisane, a drugi su tvrdili da se pod sam po sebi srušio, jer objekat nije bio dobro održavan.
Budući srpski vladalac je već za vreme svog maloletstva izgradio svoju kasniju politiku. Oba namesnika bila su mu mrska, ali je od njih učio: od Blaznavca da se kad dođe na presto mora osloniti na vojsku, a od Ristića da se državom može upravljati samo uz pomoć činovništva.
Namesnicima je zamerao što su promenili ustav u toku njegovog maloletstva, 1869. godine, da su to učinili zato da bi njegovu buduću vlast ograničili. Nema sumnje da je Milan Obrenović pre svog punoletstva izgradio sebe kao autokratskog vladaoca.
Milan Obrenović je navršio osamnaestu godinu 10. avgusta 1872. godine i preuzeo od namesnika upravu nad Srbijom. Južnjaci su od novog kneza očekivali da odlučno nastavi politiku svog prethodnika strica Mihaila i krene u oslobađanje Južne Srbije. No za to će trebati još nekoliko godina.
Kad je Milan zaseo na srpski presto, prestala je uloga namesništva. Ali knez, još mlad i neiskusan, nije mogao bez namesnika. Stoga će Blaznavac i Ristić i dalje figurirati na srpskoj političkoj sceni.
Prva Vlada koju je novi knez sastavio bila je u znaku namesnika. Blaznavac je bio predsednik ministarstva, a Ristić ministar inostranih dela. Naročito je ojačao Blaznavac, koji je uz predsednički dobio i vojni resor. Kao ministar vojni dobio je čin generala - i to je bio prvi takav čin u srpskoj vojsci.
Uz to je smenio sa položaja ministra unutrašnjih dela Radivoja Milojkovića (Ristićevog pašenoga) i na to mesto doveo svog čoveka. Tako je Blaznavac zagospodario sredstvima sile, a Ristiću prepustio spoljne poslove u kojima je ovaj još od vremena kneza Mihaila bio jako iskusan. Knez Milan u prvi mah nije sprečavao Blaznavca da dobije tu vlast, jedno što mu je bio zahvalan što je sačuvao dinastiju Obrenovića i doveo njega iz Francuske, drugo što još uvek nije bio sposoban da zavede svoju diktaturu.
U publici se verovalo da će Blaznavac da eliminiše i Ristića, koji je više naginjao liberalima, dok se Blaznavac priključio konzervativcima.
Ali, marta 1873. godine, Blaznavac, koji je bio u punoj snazi, iznenada je preminuo. U publici su kolale svakakve priče, glavna je bila da je uhvaćen u zaveri protiv novoga kneza, a ovaj ga prinudio da ispije otrov. Ovu verziju je uneo Pera Todorović u svoj istorijski roman „Silazak s vlasti", ali Slobodan Jovanović tvrdi da ona nije tačna.
Posle Blaznavčeve smrti naređena je obdukcija, koju je izvršio doktor Vladan Đorđević, kasniji predsednik vlade u vreme Aleksandra Obrenovića. Nalaz lekarskog tima je bio da je Blaznavac umro od gušobolje, koja nije bila na vreme otkrivena i operisana, što se u to vreme u Srbiji nije ni vršilo. O ovome je pisao sam Vladan Đorđević u svojim memoarima.
Knez Milan je onda poverio Vladu Jovanu Ristiću, uz zahtev da se ona okrene konzervativcima. Ristić je bio prinuđen da sastavi slab kabinet, sa mladićima kakvi su bili ministar prosvete Stojan Novaković i ministar finansija Čedomilj Mijatović. Iako tek u devetnaestoj godini, Milan je posle Blaznavca uzeo vojsku u svoje ruke. On nije heto da ubuduće iko stoji između vojske i njega, ni Vlada ni neki novi Blaznavac.
Ristić, koji je sve četiri godine pod namesnicima vodio Vladu, ostao je i u novim okolnostima neprikosnoven. Međutim, on se zapleo oko predstavljanja kneza Evropi. Srbija još uvek nije bila samostalna država, pa je Turska tražila da Milan prvo poseti svog sizerena, sultana u Carigradu. Ristić je pokušao to da naplati dobijanjem železničke veze i prisajedinjenjem Malog Zvornika. Kako je Porta to sabotirala, Ristić je kneza Milana najpre odveo u Beč, a potom u Pariz.
Novi srpski knez primljen je u evropskim prestonicama sa svim počastima koje pripadaju suverenom vladaocu. No Ristić je ciljao na Petrograd, tim pre što je Milana kao prestolonaslednika predstavio ruskom caru u Livadiji na Krimu. Uopšte, Ristić se sve više okretao Rusiji, što, naravno, u suparničkim silama nije dobro primljeno. Nastao je zaplet oko toga.
Međutim, knez Milan nije trpeo Ristića, koje zbog njegove nadutosti, koje što mladi vladar nije mogao da podnese nikoga ko mu sužava vladavinu. A Jovan Ristić je natkriljavao sve. „Izgledalo je da u celoj Srbiji niko ništa ne vredi i ne znači osim jednoga Jovana Ristića: njegova beskrajna osoba zapremala je Srbiju od Drine do Timoka" - pisao je Dragiša Stanojević. Tako se knez Milan sve više okretao protiv svog dojučerašnjeg namesnika.
Osim toga, ni beogradska čaršija nije više uzdizala Jovana Ristića. „Publika, koja je nekada precenjivala Ristića, sada ga je potcenjivala. Nekad uzdizan do neba zbog svojih diplomatskih i državničkih uspeha, on je dočekao da se o njemu govori kao o prostom vlastoljupcu, koji nije ni veliki diplomat ni veliki državnik, i kod koga se treba diviti samo onoj veštini sa kojom se održava na vrhu vlasti", pisalo je u Zastavi.
Ristićeva dvostruka politika između Petrograda i Beča, „sedenje na dve stolice istovremeno", nije dala dobre rezultate. Krajnji ishod je bio taj da se Ristiću nije mnogo verovalo ni u Petrogradu ni u Beču.
Sve je ovo učinilo da se knez Milan odlučio da pusti Ristića niz vodu. Trebalo je samo još neko da ga u tome podupre, jer Milan je bio takav čovek, čak i kad sam nešto odluči traži potporu u drugima. Slučaj je hteo da mu takvog čoveka nađe svm Jovan Ristić, u liku svog pašenoga Filipa Hristića. Filip je pratio kneza Milana na putu u Pariz i napričao mu svašta o Jovanu.
Taj Filip Hristić je bio „uslužan prema svakom režimu - veran ni prema jednom". Pošto je procenio da će knez da otpusti Ristića, postarao se da ne padne sa njim, pa se požurio da na vreme pređe na stranu njegovih naslednika. Filip je tako nacrnio pred knezom Jovana i njegovu politiku, da je Milan odlučio da otpusti svog prvog ministra još u Francuskoj.
Slobodan Jovanović smatra da je problem Milana Obrenovića bio pre svega moralni problem. „Sa njegovim političkim moralom, stajalo je čudno. S jedne strane, bio je otvoren, kazivao je bez ustručavanja svoje mišljenje o ljudima i događajima, ljutio se na političku pokvarenost i kajišarluk, osećao šta je dobro i pošteno. S druge strane, imao je vrlo mnogo intelektualnog cinizma, nije verovao u Boga, držao je da su svi ljudi rđavi, i da je život borba u kojoj pobeđuje onaj koji je lukaviji i nemilosrdniji. Izgledalo je da ima dobro srce, a duh pokvaren."
Takav Milan Obrenović okrenuo se 1873 godine konzervativcima i dao mandat njihovom lideru Jovanu Marinoviću da sastavi vladu. Problem je bio u tome što Milan nije bio konzervativan nego liberalan, pa je ovaj politički savez bio neprirodan. Ali Milan nije imao drugog saveznika.
Jovan Marinović nije bio Šumadinac nego došljak iz Bosne, rođeni Sarajlija. U Srbiji je napravio karijeru, obavljao je važne uloge u svim ministarstvima. Oženjen ćerkom bogataša Miše Anastasijevića, živeo je na visokoj nozi, stanovao u kući u centru Beograda, putovao po Evropi, znao jezike, uživao reputaciju iskusnog diplomate.
Strast mu je bila kocka, ali ne u srbijanskim prčvarnicama nego u evropskim kazinima. Moguće je da je Milan od njega naučio taj zanat. „Prave ambicije nije imao: više je želeo ugledne položaje nego stvarnu vlast."
Bio je jedini Evropejac među Balkancima u Srbiji. Važio je za beskrajno ispravnog političara, koga su cenili na strani, pogotovo ga je uvažavao ruski ministar Gorčakov. Umeo je izvanredno da analizira političke prilike, niko nije umeo jednu političku situaciju tako da raščlani i obrazloži kao on. Ali za velike političke poteze nije bio.
U novom Ministarstvu Marinović je pored predsedništva za sebe uzeo i ministarstvo spoljnih poslova; prosvetu je dobio Filip Hristić zbog zasluga u obaranju Ristića; vojno ministarstvo dobio je potpukovnik Kosta Protić, koji je sprečio vojni udar po ubistvu kneza Mihaila; za čudo, finasije je zadržao Čedomilj Mijatović, koji je bio Ristićev miljenik.
Iznenađenje je bilo što je unutrašnje poslove dobio Aćim Čumić. Čumić je bio na levici konzervativaca, nisu mu bile strane neke socijalističke ideje, važio je za izuzetnog demagoga. Marinović je Čumićev izbor ovakao obrazložio: „Za ministra unutrašnjih dela je čovek koji ima poznanstva, i koji ima veštine da se s narodom razgovara.
Čumić je sa sela, nije salonski čovek, ima veliku rodbinu, ogromna poznanstva. Bio je profesor Velike škole, dakle je čovek od nauke. Bio je kmet beogradski, zna dakle nešto i administracije. Ima dar govora, a ima sveza s razllične boje ljudma od svake klase."
Čim je stupio u ministarstvo, Čumić je doneo zakon o slobodi štampe. Policija je dobila uputstva da pušta novine da pišu šta hoće. U odnosu na strogi namesnički zakon o štampi, ovo je bilo revolucionarno delo. Još uvek nepriznata država Srbija postala je slobodoumnija nego gotovo sve evropske države.
Bistar kakav je bio, knez Milan je brzo učio politiku. Ali je naučio i sve što ide uz politiku, pa je još u prvim godinama svoje vladavine postao autokratski vladalac. Reklo bi se da je od predaka usvojio više negativnih nego pozitivnih osobina.
Od dede-strica Miloša nasledio je samodržavnost, sklonost da ne uvažava gotovo nikoga i da sebe čini bogom. Od oca Miloša rasipništvo, trošenje preko svake mere. Od majke Rumunke razmetljivost i oholost. To se najbolje videlo po tome kako je uredio dvor. Na Milanovom dvoru se dvaput više trošilo nego na Mihailovom. Dvorske zabave, lovovi, putovanja, banje - sve je to veoma koštalo, no Milan o tome nije vodio računa. Rečju, bio je rođeni trošadžija.
Problem je, međutim, bio u tome što Milan, za razliku od Miloša i Mihaila, nije bio bogat vladalac. Od oca su mu ostali dugovi koje je morao da vraća. Pošto je razuzdani život koštao, narod je morao sve to da plaća.
Kakav je bio u javnom životu, takav je bio i u privatnom. Stalno se zaljubljivao, u vreme Ristićevog pada bio je zaljubljen u udovicu jednog beogradskog advokata, i to nije krio, pa su njegove veze punile skandaloznu hroniku prestonice.
Već kao dvadesetogodišnjak Milan je izgradio svoju političku filozofiju kao negaciju srbijanske tradicije. Interesantan je jedan razgovor koji je Milan imao sa austrijskim konzulom Benjaminom Kalajem, koji je ovaj prosledio kao izveštaj svojoj Vladi. Milan je Kalaju ovako objašnjavao srpsku politiku. „Srbija je zemlja seljaka i činovnika. Seljak je nesposoban da upravlja državom.
Činovništvo je demoralisano, - gotovo da služi svakoga ko mu pruži službu, - gotovo da se buni protiv svakoga ko mu službu oduzme. Srbiji nedostaje buržoazija: ono malo trgovaca u varošima ne znači ništa. Njoj nedostaje samostalna inteligencija, jer naši intelektualci, budući sirotinja, upućeni su na državnu službu.
Njoj nedostaje jedna viša društvena klasa, koja bi zajedno s knezom nosila državnu ideju." Stoga on ne može da nađe u srpskom narodu oslonca za pravu državnu politiku.
Hercegovački ustanak zatekao je kneza Milana u Beču. U prestonicu Austro-Ugarske srpski vladar je otišao da se ženi! Izbor je pao na Nataliju Kreško, rusko-rumunsku poluprincezu. Njen otac je bio ruski pukovnik i imao je velika imanja u Besarabiji, ali nije bio plemić. Mati joj je bila Rumunka i bila je u srodstvu sa moldavskim plemstvom. Natalija je mogla da bude plemkinja samo po materi.
Kako je došlo do ovog čina? Srpska publika je zahtevala da se knez oženi nekom ruskom princezom iz političkih razloga. Ako bi do toga došlo, Srbija bi dobila jakog saveznika u Rusiji. Još posle puta u Livadiju, Namesništvo je pravilo plan da kneza oženi jednom ruskom princezom. U tom cilju poslalo je izaslanika na carski dvor.
Ali ruski ministar spoljnih poslova knez Gorčakov rekao je izaslaniku da to ne može biti, jer je „princip neoboriv da ne može ruska princeza poći za vazalnog kneza". To isto je rekao i austrougarski ministar Andraši. Kad je Marinović došao na vladu produžio je rad na Milanovoj ženidbi ruskom princezom. Srbiji je bilo važno da se orodi sa Rusijom.
Osim toga, Marinović je znao da detinjastog kneza samo ženidba može da uozbilji i da ga, što je važnije, ispetlja iz novčanih teškoća, koje je od oca i majke nasledio, ali i sam ih prouzrokovao. Knez je bio rad da se oženi Ruskinjom i u tom cilju poslao je Marinovića da izvidi tu stvar na ruskom dvoru. Ali ruski car i carica rekli su Marinoviću da „ne nalaze za sada nikakvu priliku za kneževu ženidbu u Rusiji". Tek posle toga Milan je pretpostavio brak iz ljubavi političkom braku.
Milanovu ženidbu su udesile dve žene, Milanova majka Marija Katardži i Natalijina tetka kneginja Muruzi. One su udesile prvo Milanovo i Natalijino viđenje u Beču. Natalija je bila prava lepotica i Milan se u nju zaljubio na prvi pogled.
Pre nego što se verio sa Natalijom, Milan je u Beču posetio grofa Andrašija da se raspita da li Hercegovački ustanak, o kojem se više šaputalo u Beču, može biti prepreka za njegovu ženidbu. Andraši je rekao da je to jedan lokalni događaj koji ne može poremetiti mir na Balkanu.
Trojecarski savez ne odobrava ustanak i traži od balkanskih država da budu neutralne. To važi pre svega za Srbiju i Crnu Goru. Što se tiče Austro-Ugarske, srpski knez može da se ženi.
Veridba je obavljena u Beču 25. jula i Milan se spokojno vratio u Srbiju. Ali već na Savskom pristaništu mogao je da se uveri da stvari ne stoje kako je rekao Andraši.
Pored zvaničnih činilaca, kneza je dočekala i jedna dobrovoljačka četa u punoj ratnoj opremi, sa razvijenom srpskom zastavom. U toj četi se vikalo za rat sa Turcima, od kneza se tražilo da ga odmah povede.