Postdemokratija

PET(a) KOLONA

Mesecima se u opoziciji vodi rasprava, a i još toliko će, hoće li izaći na izbore u jednoj, dve, tri, četiri ili pet kolona, a zapravo su svi oni jedna peta kolona režima, koji navodno žele da obore. Neki svesno a neki iz nesvesti. Neki vrlo namerno jer su podmićeni, a neki sticajem okolnosti, iz naivnosti, neznanja, bolesnih a nerealnih ambicija. Dakle, jedni direktno služe režimu jer su plaćeni ili ucenjeni, a drugi indirektno tako što mu svojim ponašanjem, pa čak i potezima protiv njega, zapravo daju snagu i podižu rejting. Pregovaraju li pregovaraju, između sebe, sa vlašću, sa evroparlamentarcima, a najviše sami sa sobom. A kad će (nešto preduzeti) ne zna se, tvrdi kolumnista Mile Isakov, legendarni novinar, potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Ne postoji to telo, taj organ, ti uslovi koji bi nekima omogućili da pobede na izborima - kaže iznad svega objektivni moderator dijaloga vlasti i opozicije, Ivica Dačić!

Pa šta su se onda stisli, što ne pristanu na zahteve opozicije, kad nikako ne mogu da izgube? Što jednostavno ne prihvate sve što traže oni koji ih nikako ne mogu pobediti? Čemu svi ti dijalozi na dva koloseka, i ti mučni pregovori sa tim nikogovićima, kojima nikakvi uslovi ne mogu pomoći?

Zašto tako superiorni i nedodirljivi ne bi to i demonstrirali prihvatanjem, recimo, da se razdvoje lokalni, parlamentarni i predsednički izbori, pa da se svi održe u zakonskim okvirima i rokovima, kad je za koje vreme. To u stvari i ne bi bili nikakvi ustupci, već samo poštovanje demokratskih pravila i procedura upisanih i u Ustav i zakone.

Po tom zakonskom tajmingu, prvi bi na redu bili predsednički izbori jer Vučiću mandat ističe 2. aprila sledeće godine, pošto je tog datuma izabran 2017. Zar iko od njih sumnja da će on opet pobediti? U to da bi on mogao izgubiti na tim izborima ne veruju ni njegovi najveći protivnici. U čemu je onda problem?

Očigledno, problem su Beogradski izbori koji bi trebalo da se održe u zakonskom roku do 4. marta, kada su održani poslednji 2018. Režim bi da ih spoji sa predsedničkim kako bi Vučićevi glasači, po inerciji, glasali i za njegovu listu za Skupštinu glavnog grada.

U Beogradu je, uprkos apsolutnoj konntroli svih poluga vlasti i najvažnijih medija, informisanost građana ipak mnogo bolja nego u drugim delovima Srbije, tako da je i znatno više onih koji su nepoverljivi, jer nezadovoljni opštim stanjem u prestonici, pa i društvu u celini. Kada bi ti izbori bili posebno organizovani, čak i neki od onih koji su već izabrali Vučića za predsednika, možda bi u lokalu glasali za nešto drugačije. Njima je važno samo da Vučić bude na svom mestu, a za ove njegove što prekopavaju Beograd i ruše ga i kad nešto grade, baš i ne mare odviše. Zapravo pun im je kufer gradonačelnika kojem ni ime ne znaju i njegovog zamenika čije ime se opet suviše često pojavljuje u svim svinjarijama. Njih bi rado da kazne i promene, uvereni da će Vučić sve srediti i bez njih.

Uostalom, njih ne bi ni bilo da nije njega i to bi da im pokažu. Ali, kad su svi izbori objedinjeni, kad treba razvrstati tri listića sa njegovim imenom u naslovu, lakše je sve zaokružiti da ne bi slučajno pogrešili pa izostavili baš onaj koji odlučuje o njemu lično. Nije to prilka za filozofiranje, nema se ni vremena a boga mi i trema čini svoje, jer neko od gore to vidi sve. Onaj ko počne da pretura po listićima i da se predugo zadržava u boksu za glasanje, već je sumnjiv.

Jasno je da upravo zbog toga Vučiću ne pada na pamet da pristane na zahtev opozicije da se ne održe svi navedeni izbori u isto vreme, ali nije jasno zašto opozicija na tome ne insistira odlučnije. Zašto to nije prethodno pitanje svih pitanja. Zašto to nije preduslov za dijalog o svim ostalim uslovima, koji se i onako neće bitno promeniti ni ako dođe do nekih dogovora i obećanja. Evropski posrednici bi na tome morali insistirati, da se predsednički i beogradski izbori organizuju odvojeno u terminima po zakonu utvrđenim, a ustupak vlasti neka im bude da vanredne parlamentarne mogu da prikače gde god hoće.

Slušam ovih dana sve češće razne analitičare koji su zabrinuti zbog toga što opozicija nema odgovor na bezbrojne Vučićeve marifetluke, a ja mislim da ni ne treba da imaju, da ne treba samo da reaguju na njegove manipulacije nego da treba da preuzmu inicijativu, da imaju svoj plan kako da ga obore i da proaktivno delaju u tom pravcu, bez obzira šta on priča i radi.

Na primer, Vučić im neprestano spočitava kako ne znaju šta hoće, da nemaju program, a oni se onda utrkuju sa predstavljanjem svojih programa u deset ili trideset tačaka. Koga je još briga za programe? Ima ih na gomile i svi su isti. Kad zatreba možeš prepisati bilo koji i nećeš pogrešiti. Ako su Siniša Mali i Aleksandar Šapić mogli da prepišu doktorat, što partije na bi prepisivale programe na koja ni ne postoje autorska prava, jer svi su već više puta prepisivani. Uostalom i Naprednjaci su prepisali program od Demokrata, onomad kad su rešili da se od velikosrpskih, ratnohuškačkih Radikala, preruše u miroljubivu proevropsku stranku. I ništa od toga što piše u tom programu ne sprovode, kao što ni Demokrate nisu dosledno poštovale dobar deo demokratskih načela i standarda iz svog programa. Programi su, kao i zakoni, za protivnici, što bi rekao Pašić.

Opoziciji je potreban plan, šta treba uraditi, kada i kako, da se razmontira i sruši režim koji ih neprestano samo zamajava, baš kao i naivne građane. I zatrpava novim slučajevima i aferama na koje prosto ne stižu ni da odgovore. A ni ne treba to da rade jer tako samo pomažu Vučiću da zatrpa one stare.

Evo, sada je zajedno sa Milom Đukanovićem, Vučić isfabrikovao slučaj Cetinje, koji zapravo nije ni postojao. Tamo je oduvek bivao ustoličen novi Mitropolit crnogorski i nije bilo ni jednog razloga da se to ne obavi na istom mestu i ovaj put. A to što će zbog toga protestovati nekoliko stotina preostalih Milovih jurišnika, na čelu sa njegovim savetnikom, koji će jurišati u ritmu Nenada Čanka, nije razlog da se bilo šta menja u vekovnoj tradiciji. To i nije stvar crkve, nego države, da obezbedi da i jedni i drugi slobodno iskažu svoju volju i bez nasilja obave svoju misiju.

Još manje je razloga da se odgovara na nebuloze o tome u čijem je vlasništvu Manastir u kojem se ustoličenje uobičajeno obavlja. Nisam vernik, pa ni dovoljno upućen u te stvari ali koliko znam svi manastiri sveta pripadaju nekim crkvama, ma šta koja vlast upisivala u katastarskim knjigama. Samo crkve grade i imaju manistere. Čak i kad su ih gradili neki državni poglavari, bio je to njihov poklon određenoj crkvi. Nikad nigde nijedan grad, pa ni Cetinje, nije gradio manastir, posebno ne za sebe. Šta će mu? Ko bi u njemu obitavao i šta radio?

Isto tako, već dve nedelje, umesto o vezama vlasti sa mafijom i tajkunima, i u Srbiji i u Crnoj Gori, raspravlja se o tome čiji su bili avion i helikopter, kojima su Patrijarh i novi Mitropolit prebačeni do Cetinja, sa tobož evropejskim pitanjem, zar nisu crkva i država odvojeni. Uglavnom jesu, kako kad i koliko, ali to nije razlog da država ne pomogne crkvi kad zatreba, baš kao što je ponekad dobro došla i pomoć crkve državi. Kao potpredsednik vlade Zorana Đinđića i ateista, nisam imao ništa protiv da se popriličnim sredstvima iz budžeta pomogne izgradnja Hrama Svetog Save na Vračaru, kao što je to činila i Miloševićeva vlada pre nas, kao i sve posle, uključujući i Vučićevu, koji sad pokušava da sve zasluge pripiše sebi. Naprotiv, smatrao sam to obavezom prema našoj istoriji i kulturi, kojoj je Sveti Sava presudno doprineo, a crkva čuvala kolektivno pamećenje na to.

Ovo sa Cetinjem, čista je zloupotreba te i takve tradicije od dva autokratska i kleptokratska režima, sa starim geslom- zavadi pa vladaj. I jednom i drugom jedini način da opstanu na vlasti je neprestana proizvodnja kriznih situacija u kojima će podeliti i zavaditi građane. Zato ih Đukanović i Vučić uporno proizvode, ne bi li se posle mogli pojaviti kao spasioci svojih pristalica, a pred međunarodnom zajednicom i kao jedini garanti mira i stabilnosti. Sad se njih dvojica, koji su u dogovoru sve i organizovali i pokušali dodatno da radikalizuju, čak međusobno napadaju i optužuju za istu stvar. Milo tvrdi da je to nastavak velikosrpske ambicije da pokori i porobi Crnu Goru, a Vučić obrnuto, da Crnogorci žele da nastave da vladaju Srbijom, „kao što su to i dosad radili decenijama"!?

Očigledno savetnici su im isti, pa su u nedostatku kreativnijih ideja jednostavno prepisivali sami sebe, koristeći staru već ofucanu matricu.

I šta sad na sve to treba da kaže opozicija? Ništa. Ne treba time uopšte da se bavi, samo će da gubi vreme i troši energiju, jer već sutra će to biti bajata tema. Ja moram jer to je zadatak posmatrača i komentatora, ali oni zaista ne moraju i ne smeju dozvoliti da nasedaju na takve provokacije, jer tako i oni postaju samo posmatrači i komentatori. Psi koji laju dok karavana prolazi.

Opozicija treba da se posveti izborima koji se približavaju i da napravi svoj autentičan i originalan plan kako da na njima, bez obzira na uslove, ozbiljno uzdrma i ako je ikako moguće obori ovu vlast, makar u Beogradu. Najpre mora da se prestroji i prebroji, pri čemu broj stranaka u koaliciji uopšte nije bitan, ni broj kolona u kojima će nastupiti. Bitan je plan i i koordinacija svih protivnika režima. Mora se tačno znati šta ko treba da uradi, kada i kako, kakav efekat i reakcije će to da proizvede i kakve kontramere vlasti.

Može se i mora što šta naučiti i od Vučićevog režima, koji se u kampanjskim manipulacijama usavršio i koristi ih sve vreme, ne prezajući ni od najprljavijih i najbeskrupuloznijih sredstava.

Ko ima nameru da sruši ovaj režim mora biti spreman na otvorenu borbu njegovim sredstvima. Bez spremnosti da ga tuče njegovim oružjem, nema pobede.

PS:

U trenutku kada sam se već spremao da ovaj tekst pošaljem u redakciju, uobičajeno znatno ranije nego što će novi broj izaći zbog poznatih problema sa štampanjem u inostranstvu, stigla je vest o predlogu evroparlamentaraca za dijalog vlasti i opozicije o izbornim uslovima, o kojem će se raspravljati nekoliko dana posle izlaska ovog magazina. Dakle, krajnje nezahvalno za komentarisanje, ali ne mogu a da ne konstatujem da na prvi pregled tu nema ničega što bi značajnije doprinelo ravnopravnijoj i fer izbornoj utakmici. Đilas je ekspresno objavio da je taj predlog neprihvatljiv, ali da će konkretne primedbe njegova partija dati u zadatom roku. Moje je predviđanje da to neće bitno promeniti uslove, a da će Vučić prihvati glavninu ovog predloga, pa i one delove koje ne namerava da sprovede jer ne postoje mehanizmi za objektivnu kontrolu, niti sankcije za nepoštovanje mera predviđenih ovim predlogom. Zato nema druge nego skinuti rukavice i uzdati se u se.