Feljton

Srđan Cvetković IZMEĐU SRPA I ČEKIĆA: Politička represija u Srbiji 1953-1985. (2)

Pod mačem Udbe

Istoriogrrafija je dugo zaobilazila osetljivu temu političke represije u socijalističkom društvu. Istraživače je do kraja 80-ih godina prošlog veka pokretanje ove teme često vodilo iza rešetaka. U postkomunističkom periodu istraživanje političke represije je nailazilo na otpor usled brojnih administrativnih prepreka birokratskog aparata koji nije do kraja reformisan. Istoričar Srđan Cvetković je, knjigom „Između srpa i čekića", doprineo suočavanju društva sa nedemokratskim nasleđem i političkom represijom u periodu 1953-1985. Uz presek različitih oblika kojima se politička represija manifestovala, izvršena je klasifikacija političkih osuđenika, procenjen je njen intenzitet, a poseban akcenat je stavljen na službe bezbednosti kao kičmu represivnog aparata. Arhivi bezbednosnih službi su još nedostupni istraživačima, iako je ta građa davno izgubila operativni karakter i prevazišla zakonske odredbe o poverljivosti. Ipak, autor je u radu koristio arhivske fondove u Arhivu Jugoslavije (pre svega Predsedništva SFRJ, SSUP-a i Vrhovnog suda Jugoslavije), koji sadrže brojne policijsko-bezbednosne biltene, stenograme sa sednica i sastanaka u kojima se nalaze sumirani i ekstrahovani podaci. Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove koji ilustruju načine na koje je vršena represija nad političkim protivnicima i kritičarima komunističke ideologije i njenog vođe Josipa Broza.

Srđan Cvetković

Kao instrument vlasti, tajne službe (OZNA, UDBA, SDB) imale su, u komunističkom sistemu, tokom celog perioda, ulogu političke policije okrenute prema ideološkim protivnicima u zemlji i inostranstvu.

Sve institucije sile (posebno tajna policija) javljaju se kao kičma autoritarnih i totalitarnih sistema. Tajne službe u komunističkim totalitarnim sistemima Istočne Evrope (KGB, Štazi, AVH, DS, Sigurimi...) predstavljale su osnovnu polugu na kojoj je počivao režim i danas predstavljaju sinonim za sveopštu kontrolu društvenog i političkog života. Hana Arent u studiji o totalitarizmu uočava da se svi autoritarni režimi u najvećoj meri oslanjaju na tajne službe. Njihovo jezgro moći nalazi se upravo u efikasnoj političkoj policiji, koja ima poziciju države u državi sa neograničenim ovlašćenjima. Autoritarna vlast preko tajnih službi ima direktan "izvršni mehanizam" zaobilazeći ne uvek pouzdaj vojni i policijski aparat.

Za temu političke represije u Jugoslaviji (naročito progona unutrašnjeg neprijatelja) od nezaobilaznog značaja je delatnost civilnih i vojnih obaveštajnih službi. Moć i razgranatost operativne mreže, delatnost, metode i sredstva rata.

Broj pripadnika službi bezbednosti često je predimenzioniran u javnosti, pri čemu se nedovoljno razlikuje broj stvarno zaposlenih profesionalnih operativaca i drugog stručnog osoblja, od brojne mreže saradnika i doušnika, koji su u nekim zemljama Istočne Evrope brojani milionima (SSSR, DDR, Rumunija). Stvarni broj zaposlenih profesionalaca i službenikau saveznim i republičkim organima SFRJ merio se hiljadama, ali je i tu znatna razlika u vremenu posle rata do 1953, kada je bilo angažovano i više od desetina hiljada lica, do kasnijeg prerioda kada je broj varirao između dve i pet hiljada u celoj SFRJ, a u Srbiji negde od 700 do oko 2.500. Pri tome treba znati da su samo nešto preko polovine zaposlenih operativci.

U Službi državne bezbednosti je polovinom 60-ih trećina zaposlenih imala osnovnu školu, 26% bilo je sa višom ili visokom spremom. To nije bilo zadovoljavajuće, pa je u dugoročnoj projekciji predviđeno da bi trebalo da bude 44% sa visoko, 23% sa višom, 27% sa srednjom i samo šest odsto sa nižom.

Indikativan je "nacionalni sastav", gde je u Saveznom sekretarijatu unutrašnjih poslova bilo 73,2% Srba, 8,13% Crnogoraca, 6,57% Hrvata, pet odsto Jugoslovena, 3,68% Makedonaca, 1,82 Slovenaca i 0,8% Albanaca. Gledano po republikama, slika je drugačija: iz Srbije je 42,7%, iz Hrvatske 22,72%, Bosne i Hercegovine 20,75%. Od Srba u službi čak 46% je bilo van Srbije.

Metodi i oblici rada službi bezbednosti bili su određeni političkim trenutkom kao i potrebama režima, a najvidljiviji prelomi koji se tiču rada službe nastali su početkom 50-ih i još više sredinom 60-ih godina. Nakon Brionskog plenuma napuštaju se najbrutalniji oblici delovanja, prfeuzeti od NKVD, i nastoji da se rad službe saobrazi sa zakonskim normama i međunarodnim ugovorima ili se deluje sofisticiranije prema unutrašnjem i spoljnom neprijatelju nego u godinama posle rata. Po osnivanju 13. maja 1944, na način i principe rada Odeljenja za zaštitu naroda presudno je uticala sovjetska služba - NKVD. Oficiri OZN-e upućivani su na školovanje na akademiju NKVD-a u Moskvi, pa su i držali kurseve o iskustvima NKVD-a u zemlji. Svako opunomoćstvo imalo je jednog oficira NKVD-a u svom sastavu. Nisu se mešali u rad OZN-e, jer su bili nadležni za belogardejske zarobljenike i sovjetske građane koji su se zatekli u Beogradu. Međutim, pojedini bivši pripadnici jugoslovenske tajne policije svedoče da je "glavne neprijatelje" hvatao NKVD, dok je "sitnije ribe" prepuštao OZN-i.

Vrbovanje saradnika i doušnika od strane jugoslovenskih službi bezbednosti, osim onih koji su voljno ili iz koristi, pakosti ili patriotskih pobuda vršili taj posao, vršeno je ucenama i potkupljivanjem, a bilo je i onih koji su nesvesno sarađivali sa službom preko operativaca ili saradnika. Među saradnicima često su se nalazili sveštenici, advokati, profesori i učitelji, novinari i pripadnici drugih zanimanja. Bivši politički robijaši, žrtve progona ili članovi njihovih porodica (golootočani i drugi politički osuđenici) bili su pogodni kao provokatori i ljudi od poveranja za potencijalne "neprijatelje"

U agenturi UDB-e postojale su tri vrste saradnika. 1. Informator - tajni saradnik, koji signalizira o neprijateljskoj delatnosti gde se i u kakvom vidu javi. 2. Rezident, tajni saradnik, koji drži na vezi određeni broj informatora i neposredno rukovodi njima. 3. Agent - tajni kvalifikovani saradnik organa UDB-e, po položaju u neprijateljskoj sredini i po ličnim osobinama i obaveštajnim sposobnostima ima mogućnost da duboko prodre u neprijateljsku sredinu i potpuno razotkrije njeno delovanje. Agenti su najmalobrojnija vrsta saradnika i najkorisniji po svojim obaveštajnim sposobnostima, mogućnostima za rad i rezultatima rada.

Svi saradnici su vođeni u delovodnoj knjizi. Agenti su imali dosijea u arhivi koji su bili pod šifrom i pseudonimom, a u posebnoj kartoteci bila su puna imena sa adresama i kratkom biografijom. Za saradnike postojali su i tzv. plavi kartoni. Praksa je bila da operativci međusobno ne znaju šta rade, ali šef sektora je bio upućen u svačiji rad. Kadrovi u UDB-i morali su da se obavežu da nikad neće odati nikakve tajne iz rada. Krivični zakonik iz 1951, u članu 105. za organe unutrašnjih poslova i službi državne bezbednosti, utvrđivao je obavezu čuvanja državne tajne. Poštovan je i nepisani kodeks službe bezbednosti, kojeg je bilo opasno prekršiti. Sve informacije slivale su se u analitiku zaduženu za obradu. Za posebne oblasti i obaveštajne sektore imenovali su se referenti. Obrađene informacije dostavljane su putem biltena partijskim institucijama i funkcionerima (predsedniku države, predsedniku skupšrine i ministrima čijih se resora ticala informacij). Grupa za obaveštajnu analizu davala je pregled celokupne organizacije svih agenata, stepen eksploatacije, finansiranje i način obezbeđivanja saradnika i predlagala disciplinske mere.

U internoj brošuri "Principi rada i sredstava rada UDB-e" iz 1947. godine navodi se "kao osnov operativnog rada i postavljanja naše agenturno-operativne mreže" da postoje tri principa: objektni, linijski i teritorijalnii. U objektni su spadali obaveštajne službe, antinarodni elementi i obezbeđivanje državnih objekata. Linijski rad obuhvatao je obaveštajne službe, neprijateljsko delovanje građanskih stranaka, banditizam, neprijateljsko delovanje vera i sekti i reakcionarno nacionalističkih organizacija. Sredstva kojima se služila UDB-a u "svakodnevnoj borbi protiv antinarodnih elemenata i agenata inostranih obaveštajnih službi" bila su: "agentura, evidencija sa kartotekom, praćenje, operativna tehnika, proveravanje, hapšenje i pretres". U opis operativne tehnike ulazili su: cenzura pošte, prislušna telefonska služba, prisluškivanje pomoću mikrofona i hvatanje razgovora na gramofonskim pločama, prihvatanje radio izveštaja, otkrivanje nevidljivog mastila putem hemijskih sredstava, itd.

sumnjivim licima vođeni su dosijei po sovjetskom modelu kategorizacije protivnika vlasti: A - lica koja aktivno neprijateljski deluju (odmetnici, pripadnici ilegalne organizacije), B - lica koja su u vezi sa neprijateljski aktivnim osobama (jataci ili pripadnici ilegalne grupe), C - osobe koje su bile pasivne kao neprijatelji, ali su se, za vreme rata, nalazile u formacijama koje su od partizana bile označene kao neprijateljske, D - hapšena ili osuđiivana lica, E - lica koja su delovala na liniji IB-a, sumnjive političke prošlosti, kažnjena društveno-korisnim radom.

Metode i sredstva rada koje su službe bezbednosti koristile tokom 70-ih godina mogu se podeliti na dve vrste: 1) metode za otkrivanje, praćenje i suzbijanje delatnosti unutrašnjeg i spoljnog neprijatelja, 2) metode za bezbednosnu zaštitu određenih ličnosti i objekata. Osnovna razlika među njima je što se prve metode sprovode strogo tajno, dok se druge koriste uz znanje i saglasnost nadležnih starešina organa i organizacija čiji se objekti bezbednosno štite. Širok spektar metoda rada SDB-a podrazumevao je vrbovanje saradnika među građanima Jugoslavije i strancima, informativne razgovore, tajne kontrole telefonskog, teleprinterskog saobraćaja, poštanskih pošiljki, tajna praćenja, pretrese stanova, osmatranja, foto i TV dokumentovanja i drugo.

Jedan od najznačajnijih metoda naučenih u SSSR-u posle 1945. bilo je "pokrivanje" - na deset građana dolazio je jedan poverenik, u svakom odeljenju ministarstava i ustanova ili pogonu preduzeća trebalo je "ugraditi" po jednog saradnika. Članovi KPJ dobili su ulogu denuncijanata, a u velikim gradovima sistem špijunaže i kontrole obuhvatao je stanare svake zgrade. Nastojnici zgrada imali su zadatak da za OZN-u, kasnije UDB-u, konstrolišu stanare i posetioce. Oni koji nisu bili pouzdani nisu mogli dobiti zaposlenje. Svaka ulica, shodno veličini, imala je svoje poverenike ili sekretare, koji su vršili kontrolu za službu bezbednosti. Tokom dužeg perioda posle rata, u svim većim preduzećima, na železnici, u brodarstvu, postojali su posebni organiz državne bezbednosti, koji su kasnije ukinuti. Do koje mere je išla ta prismotra govori i podatak da je 1958, za kontrolu radne akcije na izgradnji autoputa Bratstvo-jedinstvo, angažovana brojna mreža od 392 saradnika koji su korišćeni za obaveštavanje o "raspoloženju omladine i u građevinskim preduzećima", dok su sekretari unutrašnjih poslova srezova imali zadata da dostave spisak svih "negativnih pojedinaca". Obimnom saradničkom mrežom "totalno su pokriveni" svi društveni punktovi: od prosvetnih i radnih organizacija, do foruma političkih organizacija i najviših institucija Federacije. Postojale su dve osnovne vrste praćenja: tajno praćenje i japansko praćenje - da svi vide (radi zastrašivanja kako objekta obrade, tako i njegovih saradnika). Od tehnike primenjivala se foto i TV dokumentacija.

Prisluškivanje, kao jedan od osnovnih metoda pribavljanje informacija o neprijateljima države i režima, razvilo se naročito od početka 50-ih, a usavršavano je u ritmu dinamičnog razvoja tehnologije. Odobrenje za prisluškivanje, na osnovu osnovnih sumnji o neprijateljsko radu stranih i domaćih lica, davao je republički ili savezni sekretar SUP-a, na predlog organizacione jedinici SDB-a. Tajna policija Slovenije je 1947. prva počela sa profesionalnim tajnim snimanjem, kada je Mitja Ribičič, bivši oficir OZN-e, nabavio prvu tehniku. Sredinom oktobra 1954. osnovana je Služba za ozvučavanja i prisluškivanje ili XII odeljenje savezne UDB-e. Ta Služba je do 1966. ostvarila krupne rezultate, ali je na kraju optužena za prekoračivanje ovlašćenja, jer je, navodno, neovlašćeno prisluškivala najviše partijske i državne funkcionere, čak i Tita i Kardelja. Osim tehnike "stalnog prisluškivanja" (tajna ugradnja prislušnih uređaja u objekte), postojalo je "povremeno prisluškivanje" sa prenosivim uređajima, primenjivano zavisno od procene. O prisluškivanim razgovorima u objektima vođena je uredna dokumentacija, a po prestanku potrebe, ta sredstva bi, po pravilu, bila "umrtvljena". Za sad nema podataka o tačnom broju ozvučenih stanova političkih i vojnih funkcionera, ali je svakako manji nego u Rumuniji, gde je Čaušesku naložio da se ozvuči više od 90% stanova i kancelarija funkcionera i oficira, a još detaljnija kontrola bila je od strane Štazija u DDR-u.

Kontrola telefona je vršena preko razdelnika, fizički odvojenih od razdelnika PTT-a, u koje su imali pristup samo radnici SDB-a, kao i suinvestitori u izgradnji ovih objekata i zajednički korisnici. Centar za snimanje SDB-a SSUP-a nalazilo se u zgradi sekretarijata u Beogradu, a republičkog SUP-a u njegovoj zgradi. Postupak za priključenje telefona za kontrolu počinjao je obrazloženim predlogom starešine nadležne organizacione jedinici SDB-a, odluku je donosio savezni ili republički sekretar, tj. načelnih SDB-a. Zainteresovano odeljenje za praćenje se potom obraćalo pismenim zahtevom jedinici za primenu tehničkih sredstava koja je vršila priključenje. O prisluškivanju telefonskih razgovora vođena je uredna evidencija i dokumentacija.

Kontrola poštanskih pošiljki, posle Brionskog plenuma, vršile su republike SDB-a, budući da savezna SDB nije imala specijalizovanu jedinicu za te namene. Najčešće je to bio SDB Beograd, na pisani zahtev pojedinih službi za konkretan slučaj. Kontrola poštanskih pošiljki primenjivana je kao dopunska mera.

Kontraobaveštajno delovanje je preduzimano u slučajevima sumnje da određeno lice zbog neprijateljske delatnosti treba proveriti (prethodna operativna obrada) da bi se eventualno prema njemu postupilo (operativna obrada). Prilikom obrade stvarane su saradničke pozicije (na principu dobrovoljnosti), a korišćeni su kompromitujući materijal, kontrola telefona, pošiljki, tajni pretresi. Članom 136. KZ ostavljen je prostor da se "pripadnik neprijateljskog udruženja" koji otkrije udruženje, pre nego što je u njegovom sastavu učinio krivično delo, može osloboditi kazne (primenjeno u slučaju ibeovca Bogdana Jovanovića 1978, u akciji protiv NKPJ, koji je tako postao neka vrsta zaštićenog "svedoka saradnika").

Tajno praćenje je primenjivano radi provere i dokumentovanja neprijateljske delatnosti, odnosno lica koja su u vezi sa tom delatnošću. Praćenjem su kontrolisani pravci kretanja, kontakti i veze. U okviru praćenja vršeno je foto dokumentovanje. Nalog za praćenje izdavao je načelnik SDB-a SSUP-a i RSUP-a, ili od njega ovlašćeni starešina organizacione jedinice. O svakom praćenju podnošen je izveštaj jedinici, po čijem je nalogu praćenje izvršeno i vođena detaljna evidencija i dokumentacija.

Tajni pretresi su primenjivani u slučajevima procene da se, bez većeg rizika, može doći do podataka i dokumenata od značaja za rad službe ili šire političko-bezbednosne interese. Pretres prostorija određenih DK predstavništva preduzimao je SSUP samo u uslovima koji su garantovali potpunu bezbednost i tajnost. Stanovi "unutrašnjih neprijatelja" pretresani su po nalogu republičkih SDB, a sprovodili su ih operativci odrđenog načelstva na toj teritoriji. Osim za pribavljanje podataka (kao npr. u slučaju Ivana Jankovića), često su korišćeni za podmetanje dokaza i druge vrste manipulacija (u slučaju advokata Slobodana Subotića i Vitomira Đilasa).

Uloga Službe državne bezbednosti nije se ogledala samo u praćenju političkih delinkvenata, prikupljanju dokaza i privođenju pravdi. Njen zadatak je obuhvatao pritiske i uticaj na tužilaštva i sudove prilikom montiranja političkih procesa, pri čemu se polazilo od koncepcije da je ona najpozvanija da štiti ustavni poredak. U taj segment rada spadali su: organizovanje medijskih hajki koje su pratile montirane procese preko novinara-saradnika, pritisci u istrazi na osumnjičeno (radi iznuđivanja dokaza) i na advokata (uskraćivanje ili otežavanje njihovog kontakta sa klijentom). U pojedinim slučajevima preduzimane su radikalne mere "neutralisanje neprijatelja", mahom ekstremnih političkih emigranata, o čemu su konačnu reč davali vrh SSUP-a i Tito, a kasnije Savet za zaštitu ustavnog poretka.

U smislu sistemskog suprotstavljanja neprijatelju, početkom 70-ih, na Savetu za zaštitu ustavnog poretka i Predsedništvu SFRJ razmatrano je i usvojeno "više planova za krizne situacije": Most, Mač I i Mač II i akcija Papuk. Po republikama i pokrajinama bila su ustanovljena koordinaciona tela, a planovima su predviđene, po sadržaju i intenzitetu, različite mere, zavisno od stepena opasnosti. Službe bezbednosti su planirale posebne konkretne mere prema stranim predstavnicima i građanima, Tanjugu, radio Jugoslaviji, televiziji. Utvrđeni su i zadaci: "obezbeđivanje funkcionisanja celokupnog društveno-političkog sistema i rada samoupravnog organa, blagovremeno otkrivanje neprijateljskih žarišta, nosilaca i prijava, mere protiv neprijateljske propagande iz zemlje i inostranstva, kršenje javnog reda i mira, širenje alarmantnih vesti, dezinformacija, nezadovoljstava i destruktivnog delovanja". Pri tom se javio problem izolovanja određenih "neprijateljskih elemenata" usled nedostatka propisa koji to pitanje regulišu u situacijama kada nije neposredno ratno stanje, pa je SIV radio na pripremi posebne zakonske regulative.

Osim standardnih metoda i tehnika, primenjivan je niz specifičnih, poznatih službama svih država: ugrađivanje agenata u redove protivnika ("rezidenata"), prikriveno anketiranje, maskirano naučno istraživanje, špijunaža preko diplomatskih i konzularnih predstavnika, ispitivanje izbeglica i emigranata. U udžbenicima se, kao neobaveštajne tehnike, pominju psihološka dejstva, propaganda, špijunaža, diverzija, sabotaža, izazivanje kriznih situacija, prevrati i pučevi, terorizam, ubacivanje naoružanih grupa, kidnapovanja i druge specijalne operacije. Odmah posle rata bilo je "kidnapovanja" od strane OZN-e označenih narodnih neprijatelja, ratnih zločinaca i kolaboracionista, koji su pokušali da izmaknu ruci revolucionarne pravde tako što su emigrirali u zapadne zemlje (Austrija, Nemačka, Švajcarska). Kidnapovanja su ponovo učestala 70-ih, kada je najpre otet ibeovac Vlado Dapčević 1975, u saradnji sa rumunskom tajnom službom, zatim i tehnomenadžer Bata Todorović 1975. i ibeovac M. Perović 1977. Sumnjalo se da je isto urađeno i sa hrvatskim nacionalistima K. Draganovićem (1967) i V. Čižekom (1977), koji je navodno pobegao.

Kao neka vrsta propagandnog rata bilo je praktikovano ilegalno štampanje emigrantskih časopisa i knjiga, čiji je sadržaj unosio zabunu, zavadu u emigrantske redove ili su se ovi izlagali troškovima (npr. slučaj lažnih izdanja Naše reči i Nove Hrvatske, lažnih proglasa pojedinihemigrantskih organizacija među kojima se raspirivao sukob, ili lažnih reklama za knjige Mate Meštrovića Povijest Hrvatske ili Alekse Đilasa o njegovom ocu Milovanu Đilasu, itd. Zanimljiv slučaj obrade primenjen je u slučaju Ivana Stojanovića 1975. godine (rođenog brata Đ. Stojanovića, likvidiranog prilikom otmice V. Dapčevića), kome je podmetnuta lepa devojka s kojom je ostvario vezu (ovo je česta tehnika u drugim službama, naročito sovjetskoj).

Prilikom davanja lažnog identiteta uzimana je realna osoba koja je preminula (ili je na drugi način bila neaktivna) i koja se ni po čemu nije isticala. Kao metodi pritiska tokom obrade pominju se javni pretresi stana "ostvarivanja uvida u životni prostor", telefonske i lične pretnje (deci i članovima porodice), problemi na poslu, plasiranje dezinformacija o žrtvi (glasine o tajnim zatvorima, odlasku u inostranstvo, slanje paketa i pisama nestalog lica). Efikasan način bila je korupcija (položajem, novcem) ili ucena (zbog kriminala, seks afere i dr.), često primenjivana, pored zastrašivanja, zarad vrbovanja saradnika.

Izvori iz službe ukazuju da je prilikom obrade lica u pojedinim operacijama konsultovan kolegijum različitih eksperata (psihologa ili psihijatara) u SDB, da bi se multidisciplinarnim pristupom doprinelo efikasnosti i kvalitetu akcije. U montiranim političkim procesima dolazilo je do zloupotrebe psihijatrije (angažovanjem stručnjaka za veštačenje ili za efikasno izvlačenje priznanja) u tragovima i ranije, a ozbiljnije od početka 70-ih godina.

Od tog vremena služba je sve češće angažovala i kriminalne grupe za obavljanje prljavih poslova, najpre u inostranstvu, a kasnije (naročito devedesetih godina) i u zemlji. Navodi se da je Stane Dolanc, kada je bio odgovorno lice u Predsedništvu SFRJ za bezbednost zemlje, prvi uspostavio vezu sa podzemljem (oko 150 lica iz kriminalnog miljea radilo je za službu), a služba se bavila švercom duvana i droge. Na taj način je dolazila do deviza (kontrolom narkomanije, krupnog šverca), a s druge strane "mafijaši sa značkom", budući vični tom poslu, često su bili pogodan instrument za "neutralisanje" ekstremnih političkih emigranata i kasnije unutrašnjih neprijatelja. Dva možda tipična slučaja, deca oficira JNA, poznati kriminalci i saradnici, pa i oficiri državne bezbednosti i kao takvi su se pročuli tokom ratova 90-ih, bili su ŽeljkoRažnatović Arkan i Milorad Ulemek Legija. U akcijama neutralisanja političkih emigranata ostvarivano je "akciono jedinstvo" sa pripadnicima drugih tajnih službi ili terorističkih organizacija (PLO). Najpoznatija je saradnja SDB i rumunske DIE, koja je ostvarena posle 1972. godine kidnapovanjem Dapčevića. Obe službe su osim kriminalnih grupa koristile maskirana ubistva u vidu "saobraćajne nesreće" ili kombinacije oba metoda. Tako je od rumunske službe stradao sveštenih George Zapartan, emigrant u Zapadnoj Nemačkoj, E. Đorđesku u Francuskoj je teško povređen 1976, a u Jugoslaviji se pominje slučaj Jovana Barovića 1979. i najnoviji slučaj, dokazan na sudu, Vuka Draškovića 2000. godine.

Službe državne bezbednosti su i pored više puta menjanog naziva, organizacionih promena i zapaženih rezultata na planu modernizacije, upotrebe sve sofisticiranije tehnologije, metoda i oblika rada, svođenja delatnosti u zakonske okvire od polovine 60-ih, u osnovi ostale klasična politička policija okrenuta unutrašnjem neprijatelju i političkim neistomišljenicima, angažovane u očuvanju društvenog sistema i monopola komunističke partije. Deklarativan otklon od staljinizma i kasnija osuda političkih zloupotreba 1966, nisu predstavljali raskid sa takvom praksom već prelazak na manje vidne i sofisticiranije metode i oblike upotrebe tajne policije u svrhu političkog progona. Decentralizacija zemlje i službe i jačanje etatizma, od kraja 1960, doveli su do različitih kriterijuma u tretmmanu političkog progona i do međusobne surevnjivosti SDB koje su bile u službi sukobljenih republičkih vlasti. Posledica toga bilo je slabljene odbrambene moći zemlje i njeno končano urušavanje.

(U sledećem broju: Progon unutrašnjih neprijatelja)