(P)likovi

Vučić u bescenje daje strancima zemljište, rudnike, hidroelektrane i sve ostalo

Totalna rasprodaja

Koliku štetu je Srbiji nanela Vučićeva ekonomska vudu-strategija? Da li srpske državne rezerve vrede pet, 14 ili 23 milijarde evra? Zašto FBI vodi istrage protiv Ričarda Grenela, Džereda Kušnera i Vučića? Zašto Vučićeva vlast namerava da američkim kompanijama proda 11 hidroelektrana za 600 miliona evra kad one vrede 15 milijardi evra? Kako je moguće da Srbija ima veću inflaciju nego ratom razorena Ukrajina? Zašto su cene hrane veće u Srbiji, nego u Nemačkoj i Francuskoj? Kako je Srbija u projekat "Beograd na vodi" uložila nekoliko stotina miliona evra, a posle deset godina ostvarila zaradu od tri miliona evra? Moguće odgovore na ta pitanja daje Predrag Popović, zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Filmski kritičar Brendon Smit je sproveo istraživanje na temu "Koliko košta spasavanje Meta Dejmona". Sabrao je cene roba i usluga, koje su upotrebljene u tri akcije, opisane u kultnim filmovima "Spasavanje redova Rajana", "Međuzvezdani" i "Marsovac". Smit je izračunao da su spasilačke misije koštale američku vojsku i Nasu ukupno 800 milijardi dolara.

Režiser horora koji razara Srbiju, Aleksandar Vučić, na svoje spasavanje nije potrošio baš toliko novca. Ali, ne štedi javne resurse i tuđu privatnu imovinu, otima sve što može.

Scene užasa, u kome žive normalni ljudi, režiser i glavni glumac Vučić upotpunjuje sablasno smešnim monolozima. Dok na kineskoj elektronskoj tabli skicira simptome vlastitih mentalnih oboljenja, on pokušava da fascinira neobaveštene i neuke žrtve svojih ekonomskih i političkih avantura. No, ne treba biti ekonomski stručnjak da bi se shvatila šibicarska suština njegove strategije i taktike. Dovoljno je pratiti tok njegovih izjava. Bez obzira na temu koju elaborira, Vučić koristi isti metod, kolokvijalno opisan kao besmisleno lupetanje. Evo kako to izgleda na primeru količine novca kojim raspolaže Srbija, i to samo unazad tri godine.

Prvo je, 14. oktobra 2021. godine, pohvalio guvernerku Jorgovanku Tabaković, predsednicu Vlade Anu Brnabić i ministra finansija Sinišu Malog za "fantastične uspehe".

- Samo da čujete! Neto devizne rezerve zemlje, a to je ono čime možemo da raspolažemo, danas iznose 14,25 milijardi evra. Povećane su, u odnosu na 2012. godinu, za 115 odsto. Tada su bile 6,6 milijardi, sada su 14,25 milijardi evra - rekao je Vučić.

Godinu i po kasnije, 16. marta 2023, sav egzaltiran, pohvalio se novim uspehom: "U ovom trenutku Republika Srbija na svom računu ima 546 milijardi dinara. Verovali ili ne, pet milijardi evra imamo na računu." Stotinak dana kasnije, 2. jula 2023, ponovio je oduševljenje.

- Hoću da narod zna, u ovom trenutku Republika Srbija ima 562 milijarde dinara, u svim valutama. Dakle, imamo pet milijardi evra - tvrdio je Vučić, zaboravljajući da je pre dve godine lagao da Srbija na računu ima čak 14,25 milijardi evra.

Pošto mu je pet milijardi malo, Vučić je 18. februara 2024. objavio spektakularne vesti: "U devizama smo sve rekorde oborili. Imamo 23 milijare deviznih rezervi i one stalno rastu. Plus 38,5 tona zlata!"

Možda bi medicina mogla da objasni ovaj Vučićev finansijski roller coaster, ali nema psihologa i psihijatara koji su spremni da se pozabave njegovim slučajem. Nema lekara, ali ima pacijenata.

Međutim, iza ludačkih izjava krije se vrlo opasna manipulacija, koja Srbiju vodi direktno u bankrot. Vučić tvrdi da nema veze što se država zadužuje, i to pod visokim kamapatama, ne manjim od sedam odsto. Nema veze, kaže, jer raste bruto državni proizvod: "Kad bismo doveli do toga da imamo još milijardu evra, naš javni dug bi bio na nivou od 40 odsto BDP-a, a sad je 51,4 odsto."

Vučić od javnosti sakriva osnovnu činjenicu - rast BDP-a je izazvan rastom inflacije. U poslednje dve godine, kumulativna inflacija je iznosila 25 odsto, a Vučić to povećanje BDP-a predstavlja kao uspeh. Prošle godine, Srbija se zadužila za još sedam milijardi evra, ali usled inflacije BDP je porastao, pa se stvorio privid da je javni dug pao sa 58% na 51%. Kad bi Vučićev način upravljanja finansijama bio prihvatljiv i normalan, za državu bi bilo još bolje da inflacija nije 10, nego 100 ili 800 odsto. Tada bi javni dug postao beznačajan u odnosu na BDP, a jedini problem bi bio to što država ne bi mogla da ga vraća.

Nezavisno od Vučićevih manipulacija, građani u stvarnom životu, u sudaru sa sve većim cenama osnovnih proizvoda, shvataju da su prevareni. Uzalud rastu plate i penzije iskazane u evrima kad su računi u dinarima sve veći.

Vučić je svojom vudu-ekonomijom bacio u ekstazu mnoge saučesnike iz stranačkog kartela, a i one koji su instalirani u državne institucije. Lako ih je prepoznati. Snaga njihovih izjava obrnuto je proporcionalna njihovim kongnitivnim sposobnostima. U toj disciplini šampion je, naravno, ministar trgovine Tomislav Momirović, jedan od istaknutijih epizodista u Vučićevom horor filmu.

- Nemačka je u recesiji. Određene zapadne zemlje su u recesiji. Mi imamo obavezu da njih spasimo od te ekonomske budućnosti - rekao je Toma Mona u studiju Pinka, dok je Predrag Sarapa mrzovoljno kolutao očima, možda zato što je rezervisan prema ideji da spasavamo zle Nemce, a možda i zbog vinjaka.

Da, Momirović i Sarapa nisu parametri ni za šta ozbiljno. Nije ni Jorgovanka Cica Tabaković, koja ne oseća ni nelagodu, a kamoli stid dok objašnjava da cena hrane raste jer su građani sve bogatiji, pa više jedu i time stvaraju veću potražnju na tržištu. U kakvom mulju se nalazi društvo pokazuje to što takve budalaštine govore i stručnjaci, koji su svoje znanje i zvanje iznajmili prevarantima iz vrha naprednjačkog kartela.

Za razliku od guvernerke Cice, viceguvernerka Ana Ivković obrazovanje je sticala na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a ne na Univerzitetu Educons iz Sremske Kamenice. Ivković nije gradila karijeru pod Šešeljevom i Vučićevom suknjom, nego u struci, prvo u Beogradskoj banci, a od 2002. u Narodnoj banci Srbije. Ipak, posle više stručnih radova o tržištu novca u Srbiji i svetu, kao i o uticaju centralne banke na funkcionisanje i razvoj tržišta novca, sve svoje reference sada koristi kao repromaterijal u Vučićevoj industriji zabluda i prevara.

- Životni standard raste, inflacija pada. Ove godine je zabeležen ekonomski rast tri do četiri odsto, sledeće će biti četiri do pet odsto. Snažan je uspon zaposlenosti, posebno u privatnom sektoru. U odnosu na period pre pandemije, zaposleno je nekih 170.000 ljudi više. Donald Mekgetingen, šef misije MMF-a, kada je analizirao sve naše uspehe, rekao je da su rezultati impresivni. Mekgetingen je rekao da je inflacija u snažnoj opadajućoj putanji zahvaljujući čvrstoj monetarnoj politici Narodne banke Srbije. Investitori su rekli da Srbija prošlu godinu nije prošla dobro, nego jako dobro. Izveštaj jedne investicione kuće, objavljen pre nekoliko dana, ima naslov "Usuditi se da budeš drugačiji", gde pozdravlja oprezan nastup NBS-a, posebno u uslovima geopolitičkih rizika, koji su i dalje tu - kaže dr Ivković.

Surova realnost demantuje te surove laži. Srbija se i dalje nalazi pod pritiskom inflacije. Zvanični izveštaji, prema kojima je inflacija pala s prošlogodišnjih 12,4 na trenutnih 6,6 odsto, ipak potvrđuju da samo Mađarska i Turska imaju veću inflaciju od Srbije. Inflacija je niža čak i u zaraćenim državama. U Ukrajini je šest, a u Rusiji četiri odsto.

Kad viceguvernerka Ivković govori o rastu životnog standarda, verovatno misli na lični budžet u koji se svakog meseca sliva plata od oko četiri hiljade evra. S druge strane, normalni ljudi su srećni ako toliko zarade godišnje. Takođe, srećni su i što imaju posao, posebno u privatnom sektoru, gde ima slobodnih radnih mesta. Iz Srbije je, u poslednjoj deceniji, od Vučićevih i Mekgetingenovih "impresivnih rezultata" pobeglo milion mladih i obrazovanih ljudi, koji ne žele da rade za minimalac od 42.000 dinara.

Dok životni standard raste u Informeru, na Pinku i u izjavama lažljivih parazita iz državnih institucija, cene u prodavnicama pokazuju pravo stanje stvari. Računi na kasi "Maksija" nemaju veze sa šarenim lažama koje Vučić ispisuje na kineskoj tabli.

Hrana je skuplja u Srbiji, nego u Nemačkoj, Austriji, Italiji... Iste proizvode, od istih proizvođača - sirevi, maslinovo ulje, testenina... - građani Srbije plaćaju po 20 do 80 odsto većim cenama. To nije posledica liberalnog tržišta, nego Vučićeve sistemske pljačke građana.

Ministarstvo trgovine je objavilo podatke, koji otkrivaju da su trgovačke marže u pet najvećih maloprodajnih lanaca robe široke potrošnje porasle za 36 odsto u periodu od 2019. do 2022. godine. Nema zvaničnih izveštaja koliki je rast bio prošle godine, ali to nije ni bitno, pošto Vlada Srbije krije konkretne podatke o tome koliku maržu uzima određeni trgovački lanac.

U zemljama Evropske unije ti podaci su javni. U Srbiji, ne. Kao i u ostalim Vučićevim aktivnostima, i u ovom slučaju se informacije skrivaju kako građani ne bi shvatili ko im otima pare iz džepa. Računi se plaćaju na kasi, pa ljudi na tu adresu usmeravaju svoje nezadovoljstvo i bes.

Međutim, do javnosti ne stižu podaci o zaradi uvoznika, koliko se oni ugrađuju u konačnu cenu. Uzalud evropske, pa i američke institucije upozoravaju na monopole, koji vladaju srpskim tržištem. Pripadnici Vučićevog kartela su među sobom podelili poslove, tačno se zna ko je ekskluzivni uvoznik koje robe, što znači da on određuje i njenu cenu.

Trgovački lanci se tu ugrađuju sa maržom od oko šest odsto. Naravno, to ne abolira od odgovornosti maloprodajne firme, koje profitiraju na dva osnova - na marži i na jeftinoj radnoj snazi. U trgovinama je zaposleno 234.000 radnika, koji taj teški posao obavljaju za platu manju od medijalne, dakle za manje od 66.000 dinara. Na taj način, kožu s leđa narodu gule proizvođači, uvoznički lobi i trgovci. Svi u Vučićevom pljačkaškom sistemu otimaju svoj deo plena, čime ugrožavaju egistenciju većine građana.

Iako iz svih njegovih pljačkaških pohoda ostaju brojni tragovi, dokazi i svedoci, nije lako proceniti visinu štete koju je naneo državi i narodu. Javni dug je sa 15,7 milijardi evra, koliko je iznosio 2012. godine, podigao na 36,4 milijarde evra, a već je najavio da će do jula 2027. uzeti još oko 18 milijardi kredita. Prethodne dugove, koje je napravio kartel oko Srpske napredne stranke, Srbija će otplaćivati do 2052, a ovi, kojima će finansirati EXPO, verovatno će se protegnuti još nekoliko decenija. Pritom, visina privatnog duga, od oko 40 milijardi evra, pokazuje da se građani i preduzeća nalaze u dužničkom ropstvu.

Naravno, u siromaštvu se nalaze normalni ljudi, a ne pripadnici kaste milionera i milijardera iz Vučićevog okruženja. Dragan Đilas, lider Stranke slobode i pravde, na konstitutivnoj sednici novog saziva srpskog parlamenta prozvao je vođe naprednjačkog kartela.

- Kako je moguće da čovek koji čitav život radi u državnoj firmi nosi "Balmain" duks od skoro 800 evra i slika se u njemu? Kako je moguće da plaća stranu školu za svoje dete, koja košta više od 20.000 evra godišnje? Kako je moguće da njegova partnerka, koja isto radi u državnom sektoru, vozi džip "Range Rover" od 100.000 evra? Znate li ko je taj čovek? U pitanju je visoki funkcioner Srpske napredne stranke, član Glavnog odbora, koji se zove Andrej Vučić. Ja ga pitam odakle mu pare za sve ovo. Nastaviću da govorim istinu o svim naprednjacima, pa i o Oskaru Aleksandru Vučiću, šefu te kriminalne organizacije - rekao je Đilas u Narodnoj skupštini.

Osim braće Vučić i stranačkih tajkuna, na čerupanju državne imovine dobro profitiraju i njihovi politički i poslovni partneri iz celog sveta. Vučić je Kinezima rasprodao pola Podunavlja, Banata i Timočke krajine, od Smedereva do Zrenjanina, Bora i Zaječara. Zauzvrat, od "čeličnih prijatelja" dobija skupe kredite, koje će otplaćivati nekoliko sledećih generacija građana Srbije. Mađari su dobili priliku da kupuju zemljište po Vojvodini, ali i firme i poslovne zgrade u Beogradu. Nemačke firme dobijaju astronomske subvencije od po 144.000 evra po radnom mestu, kao što se videlo na primeru "Kontinentala". Najveći deo plena dobili su šeici iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Vučić je svojim arapski pobratimima u bescenje dao Poljoprivredni kombinat "Beograd" i poklonio 180 hektara najskupljeg građevinskog zemljišta uz beogradsku savsku obalu. Vučić je svoje ortake iz Dubaija predstavio kao investitore, koji će u projekat "Beograd na vodi" uneti više od tri milijarde evra. Po njegovom nalogu, Srbija je sa kompanijom "Eagle Hills" osnovala zajedničku firmu "Belgrade Waterfront" u kojoj je dobila 33 odsto vlasništva. Republika Srbija i Grad Beograd su dali zemljište, građevinske i ostale dozvole, platili su takse, eksproprijaciju i izgradnju saobraćajne i kanalizacione infrastrukture. Za sve to, posle deset godina od osnivanje "Belgrade Waterfronta", Vučićev kapitalni projekat je državi doneo zaradu od tri miliona evra. Arapi su prijavili ukupnu dobit od skoro 10 miliona evra, a u tom periodu su prodali nekoliko stotina stanova po ekstremno visokim cenama.

Podaci, koje je nedavno objavio Republički geodetski zavod, otkrivaju razmere Vučićeve prevare. Na tržištu nepokretnosti u Srbiji, prošle godine je potrošeno 6,5 milijardi evra, od toga 3,2 milijarde evra samo u Beogradu. najskuplja kuća je prodata na Dedinju za 4.802.000 evra, a najskuplji stan, od 383 kvadrata, u "Beogradu na vodi" po ceni od 2.601.888 evra. Upravo u tom naselju postignuta je najviša cena po kvadratu od čak 11.475 evra.

Dakle, samo jedan stan u "Beogradu na vodi" vredi koliko ukupna desetogodišnja zarada Srbije na tom projektu.

Ne treba sumnjati da su, za razliku od Republike Srbije i Grada Beograda, Vučić i njegovi poslovni ortaci masno profitirali u tom poslu. Zaradile su građevinske firme povezane sa bratijom, partijom i mafijom, kao i politički posrednici, koji su od tog infrastrukturnog posla napravili najveću praonicu prljavog novca u Evropi.

U vreme svog prvog premijerskog mandata, Vučić je arapskim partnerima ponudio i da kupe zgradu Generalštaba Vojske Srbije, koja je uništena NATO bombama. Prilikom jedne od čestih poseta Beogradu, šeik Mohamed bin Zajed je izjavio da je zainteresovan da kupi tu zgradu, pa da na njenom mestu podigne luksuzni hotel. Međutim, ubrzo je odustao od tog posla.

Vučić nije mnogo žalio za tim partnerom. Uz pomoć Ričarda Grenela, jednog od najbližih saradnika tadašnjeg američkog predsednika Dondalda Trampa, Vučić je našao novog investitora - Trampovog zeta Džereda Kušnera.

Vlada Srbije nedavno je pripremila memorandum, tj. zaključak kojim se obavezuje da of šor kompaniji "Kushner Reality" pokloni parcele nekadašnjeg vojnog kompleksa "Sutjeska" u centru Beograda, na kome se nalazi zgrada Generalštaba. Predviđeno je da se to zemljište prvo iznajmi Kušnerovoj kompaniji na 99 godina bez naknade, a da se potom pravo zakupa pretvori u pravo svojine, takođe besplatno. Prema tom predugovoru, "Kushner Reality" bi uložio oko 500 miliona dolara, a Srbija bi dobila 22 odsto ostvarene dobiti.

- Vlada Srbije je pljunula na sve žrtve NATO agresije. Kad je Amerikancima prodala objekat, koji su oni uništili svojim "tomahavcima", vlast je pokazala da nije okupirano samo Kosovo i Metohija, nego i cela Srbija - govorio je Vučić 2007. godine, kada je zgrada Maršalata prodata Americi za 33 miliona dolara.

Kao i sve ostalo iz svoje radikalske prošlosti, Vučić je i zaboravio i na ove optužbe, kojima je pljuvao današnjeg, transformisanog sebe.

Ugledni američki dnevni list Njujork tajms pre nekoliko dana je objavio tekst o tom poslu između srpske vlade i Trampovog zeta. U tekstu se navodi da je lično Donald Tramp još 2013. godine "jednom srpskom zvaničniku" rekao da želi da u Beogradu, na toj lokaciji, izgradi luksuzan hotel. Njujork tajms nije otkrio ime srpskog zvaničnika, ali Ivica Dačić je priznao da je u to vreme, dok je bio na funkciji predsednika Vlade Srbije, razgovarao s Trampom o toj poslovnoj kombinaciji.

- Projekat nije realizovan, a Donald Tramp je, nakon što je položio zakletvu kao novoizabrani predsednik SAD-a, 2016. godine, obećao da neće sklapati nikakve nove poslove sa inostranstvom. Međutim, taj projekat je privukao interesovanje Trampovog okruženja, te je Ričard Grenel, koga je Tramp imenovao za specijalnog izaslanika za Balkan, podsticao plan da Srbija i SAD zajednički rade na obnovi lokacije Ministarstva odbrane. Grenel se zalagao za korišćenje američkih investicija za transformaciju ovog područja dok je još bio u svom zvaničnom svojstvu američkog diplomate 2020. godine - navodi se u tekstu Njujork Tajmsa.

Američki list je istakao da je do dogovora o preuzimanju zgrade srpskog Generalštaba došlo prilikom Vučićeve posete Vašingtonu. Vučić je tada dobio penkalo i plastične ključeve Bele kuće od Trampa, a njegovom zetu je dao građevinsko zemljište čija vrednost se procenjuje na 200 miliona evra. Iako je Grenel tvrdio da se i Donald Tramp zalagao za taj projekat, Džered Kušner je za Njujork tajms izjavio da njegov tast nije obavešten o poslovnom dogovoru s Vladom Srbije.

- Sa Donaldom Trampom nikad nisam razgovarao o beogradskom projektu, nisam imao pojma da da je on bio zainteresovan za taj region i ponovni razvoj te lokacije u Beogradu. Sumnjam da moj tast ima bilo kakve informacije o poslu na kome radimo - izjavio je Kušner za Njujor tajms.

Možda Tramp zaista nema veze s tim projektom, ali američka obaveštajna agencija FBI ima, ona je pokrenula istrage poslovanja Grenela i Kušnera. Američki zakoni ne dozvoljavaju njihovim diplomatama da se bave biznisom, a Grenel je to radio u vreme dok je bio na značajnim funkcijama u Trampovoj administraciji. FBI je prošle godine već pokrenuo jednu istragu Kušnerovih poslova u Srbiji, a sada proverava i okolnosti oko projekta vezanog za Generalštab.

- Kušner je pod istragama FBI zbog koruptivnih poslova s pojedincima iz srpske vlasti. Ne potcenjujte FBI. Budite sigurni da je Generalštab materijal koji će biti u fokusu Džima O Brajana i Bajdenove administracije za sankcionisanje Kušnera, ali i Aleksandra Vučića. Grenel nije krio da je, još dok je bio američki diplomata, radio kao biznismen. Videćemo kako će se prema njemu odnositi sudovi, ali utvrđeno je da je on imao ugovorne aranžmane s pojedinim paradržavnim institucijama Srbije - rekao je Dušan Janjić iz beogradskog Foruma za etničke odnose, koji je priznao da je i sam "upao u vrtlog FBI" zbog finansijskih kombinacija na koje nije ni pristao, ali ipak se našao pod istragom.

Očigledno, Vučić je tek sada, u jeku predsedničke kampanje u Americi, pristao da ozvaniči projekat, koji su kritičari već nazvali "Grenelštab", kako bi pokazao servilnost prema Donaldu Trampu. Pre osam godina, Vučić je, "zato što je pametan", sa dva miliona evra podržao kandidaturu Hilari Klinton. Na tim izborima pobedio je Tramp. U sledećoj kampanji, Vučić je podržao Trampa, a pobedio je Džo Bajden. Ako treba verovati u Vučićev talenat za malerisanje, poklanjanje Generalštaba ne sluti Trampu na dobro.

Za građane Srbije nije dobro što se na vrhu vlasti nalazi diktator, koji kupuje podršku stranih centara moći njihovim novcem i javnim resursima. Aleksandar Vučić je javno objašnjavao kako je stan u Belvilu kupio novcem koji mu je dala mama Angelina. I Andrej Vučić je rešio stambene probleme, tj. kredit u švajcarskim francima je otplatio novcem mame Angeline, koja je prodala neke nasleđene njive u Bečeju. Čak i da je to tačno, znači da Vučići svoje nasledstvo daju samo za pare, a imovinu države i naroda poklanjaju svojim političkim i poslovnim ortacima.

Ipak, treba priznati da Vučić ne poklanja strancima baš sve. Nešto i prodaje, ali u ličnom interesu, kao što se videlo na primeru rudnika litijuma u Jadru. Pre tri godine, kad se pobunio narod u Podrinju, Vučić je javno priznao da bi "morao da vrati milijardu evra Rio Tintu". Kasnije se pravdao objašnjenjem da nije mislio na sebe, ne mora da vrati novac on, nego Srbija. Međutim, ni u jednom dokumentu vezanom za projekat eksploatacije litijuma na toj lokaciji ne pominju se obaveze Srbije da Rio Tintu ili njenoj ćerki-firmi Rio Savi vrati ni jedan dinar. Vlada Srbije je pod pritiskom građana privremeno obustavila taj projekat, ali Vučić je oživeo kampanju u kojoj iskopanje litijuma, koji preti smrtonosnim zagađnjem životne sredi, predstavlja kao šansu za preporod države.

- Litijum je prošle godine, u maju, vredeo 13.000 dolara po toni. Danas je 79.000 dolara po toni, što znači da je, na naše overene rezerve litijuma, to vrednost od 100 milijardi evra - tvrdi Vučić.

U istom stilu, Vučić priprema i prodaju energetskih resursa Srbije, a i to po mizernoj ceni. Na tu prevaru upozorava Jovan Mandić, ekspert za energo-sistem Srbije.

- Elektroprivreda Srbije je, prema izveštajima od 15. marta, zabeležila sledeće rezultate: Termoelektrane su proizvodile 2.864, hidroelektrane 2.460, gas 60 i vetar 20 megavata, a izvezeno je 1.160 megavata. Izvoz od preko hiljadu MW govori da će EPS na kraju godine zaraditi preko milijardu evra. S obzirom na takav prihod, samo ova vlast može da namerava da proda 11 hidroelektrana za 600 miliona evra. Odbor za energetiku Srpske akademije nauka i umetnosti procenio je vrednost naših hidroelektrana na više od 15 milijardi evra. Prodaja tih resursa predstavljala bi pravi zločin - tvrdi Mandić.

Ministarka energetike Dubravka Đedović-Negre-Handanović nedavno je rekla da naše hidroelektrane vrede tri-četiri milijarde evra i da za potencijalne kupce, američke privatne kompanije, treba pripremiti prihvatljivu cenu. A, prihvatljivo je, valjda, da se prodaju za deseti deo realne cene.

- Kolega Tomašević je spasio sistem EPS-a i od tada Srbija ne prestaje sa izvozom struje. Međutim, on je smenjen. Zorana Mihajlović je "iščupala" dalekovode iz sistema i predala ih Evropskoj uniji, čime je rasturila "sveto trojstvo" EPS-a: proizvodnju, prenos (EMS) i distribuciju (ED), a nova ministarka je krenula da čereči EPS tako što će odvojiti termoelektrane od hidroelektrana, koje će prodati već izabranom kupcu. Sve aktivnosti oko EPS-a predstavljaju klasičan zločin i otimačinu od naroda, koji ga je stvarao. Ako niko drugi, mi električari moramo da se pretvorimo u hajduke i zaustavimo silovanje EPS-a i cele države. Ako SAD i EU svojom podrškom čuvaju "šizofrenog" na vlasti, treba ih razumeti, jer razara državu efikasnije nego što su to oni radili bombama. Srbija iz Indonezije uvozi ugalj slabog kvaliteta, umesto da zamoli SAD da nam dozvoli da kupujemo naš ugalj sa Kosmeta. Srbi imaju tapije na taj ugalj, koga na površini ima za 1.300 godina. Ostalo nam je još 50% potencijala za hidroelektrane. Kad ova vlast ode, EPS će graditi hidroelektrane, kao što ih je i ranije gradio. Potrebno je samo da ove nečastive oteramo na robiju - smatra profesor energetike Jovan Mandić.

U filmskoj verziji, spasavanje Meta Dejmona je koštalo 8.00 milijardi evra. Holivud je, bar u mašti, mogao da plati tu cenu. Međutim, režiser života i smrti u Srbiji, Oskar Vučić, već je državi i narodu naneo trajnu i nenadoknadivu štetu. Da bi se spasila od totalnog kraha, Srbija mora da se što pre oslobodi diktatora i njegovog kartela, ako već nije kasno.