Pogled iz Moskve

Državno tužilaštvo je ispostavilo račun nesavesnim vlasnicima strateških preduzeća

Zašto su se uznemirili oligarsi

U februaru ove godine, nekoliko velikih preduzeća prešlo je pod kontrolu države. Bukvalno za nedelju dana je odlučeno da se u državno vlasništvo prevedu tri preduzeća: Klimovska fabrika patrona, Solikamski magnezijum i Čeljabinski elektrometalurški kombinat. To je prilično zabrinulo predstavnike velikog biznisa.

Piše: Ivan Poletajev

Raspoloženje predstavnika velikog biznisa izrazio je predsednik Ruskog saveza industrijalaca i preduzetnika (RSPP) Aleksandar Šohin. On je rekao novinarima da kurs države ka nacionalizaciji privatnih preduzeća može dovesti do nepravde prema vlasnicima i prelaska imovine u ruke „pravih" ljudi. Prema njegovim rečima, biznis „loše reaguje" na saopštenja o preuzimanju jer „niko ne zna ko bi mogao da bude sledeći na redu".

RSPP je odlučio da se osigura i predložio je ispravke zakona „O privatizaciji državne i opštinske imovine", čija suština se svodi na to da se ozakoni procedura revizije privatizacionih transakcija i zaštitite prava vlasnika, ako Državno tužilaštvo odluči da nezakonito oduzetu imovinu vrati državi.

Reklo bi se da u tome što „sindikat oligarha" želi da odvoji prekršioce zakona od savesnih biznismena nema ničeg lošeg. Pre ili kasnije, ipak, mora da se napravi kodeks odnosa države i privatnog biznisa kako bi se investitor osećao sigurno i da se ne bi plašio da ulaže novac u privredu.

Naknada za oduzetu imovinu takođe se može obezbediti, ali samo ako je transakcija obavljena na potpuno zakonitim osnovama. Ako se vlasnik nije skrivao u ofšor kompanijama i nije iznosio sredstva u inostranstvo, a poštovao je zakonom propisana pravila, nema čega da se plaši. Država ionako nema potraživanja prema takvim vlasnicima. Dileme izaziva rukovođenje onim preduzećima koje su prethodni vlasnici doveli do ivice propadanja, a država bi trebalo da ima pravo da povrati njihovu imovinu stečenu kršenjem zakona. Zastarelost, o kojoj brinu branioci interesa krupnog biznisa, u ovom slučaju nema nikakve veze.

Opšte je prihvaćeno da je 1990-ih godina namerno izgubljena državna kontrola nad strateškim preduzećima. Međutim, ne treba misliti da je u to vreme bilo dozvoljeno da se radi šta se hoće sa pogonima i fabrikama koje je nasledila nova ruska vlast. Odluka o prenošenju preduzeća u privatno vlasništvo bila je zakonski u nadležnosti ruske vlade. Ali akcije fabrika, novina, brodova, iz nekog razloga počeli su da rasprodaju regionalni imovinski fondovi (na poziv sa vrha), iako lokalni zvaničnici nisu imali ovlašćenja za to.

Oni koji su učestvovali u prvom talasu privatizacije žurili su da promene oblik vlasništva, kako se socijalizam nikada ne bi vratio u Rusiju i samo su grabili napred. Tako je 1992. godine, prema podacima Računske komore RF, u ruke privatnika za sitne pare je prešlo 46.800 državnih preduzeća, ali budžet to gotovo da nije ni „primetio". Novi vlasnici dobili su mogućnost otplate na rate do tri godine, uz inflaciju veću od 1300%. Zemlja je ubrzano gubila proizvodni potencijal stvaran decenijama, ali Gajdar i njegov tim bili su nezaustavljivi. Do 1994. godine bilo je rasprodano već 112.600 objekata, pritom je više od 50% državnih preduzeća spadalo u kategoriju onih koji su zabranjeni za privatizaciju.

Kako je primetila Računska komora, privatizacija se sprovodila na brzinu, pod uticajem političkih faktora, u pozadini sukoba predsednika i parlamenta. Sama ideologija programa privatizacije usvojena je sa velikim organizacionim, tehnološkim i semantičkim kršenjima i protivrečnostima.

Na primer, razarači su tada prodavani po ceni automobila marke Ford, za samo 12 do 15 hiljada dolara. U tom periodu izgubili smo trgovačku i ribarsku flotu, bio je čak i pokušaj, kakav u svetu nikada nije zabeležen, privatizovanja flote ruskih nuklearnih brodova.

U knjizi „Privatizacija na ruski način", Anatolij Čubajs, sin profesora naučnog komunizma Borisa Matvejeviča Čubajsa, piše da „u Rusiji 1992. godine nije bilo i nije moglo biti visokih cena tokom privatizacije", zato je i „Norilski nikl" prodat za 170 miliona. U odbranu svojih ideja Čubajs navodi i primer metoda privatizacije na nemački način - za jednu marku, kada je „kupac preuzimao na sebe obavezu da pokrene proizvodnju, oživi je, doprinese ulaganjima i obezbedi nesmetan rad". U tom smislu, kako piše Čubajs, „razmere mogućnosti su fantastične", jer privatizacija „postavlja temelj za civilizovan privredni rast".

Arhitekta privatizacije je, kako se kasnije ispostavilo, dobronamerno zataškao krađu državne imovine uz direktno učešće saradnika CIA, američkih firmi i saradnika Univerziteta Harvard upućenih u našu zemlju, koje su i u SAD optužili za mahinacije i finansijske zloupotrebe u transakcijama sa ruskom imovinom.

Prvi vlasnici nisu hteli da troše novac na modernizaciju, već su pokušavali da iscede sve što su mogli iz preduzeća stečenih za sitne pare, a zatim da proglase njihov bankrot i odu u inostranstvo da tamo troše novac „zarađen" u Rusiji, ostavljajući iza sebe radionice sa zarđalom opremom i polomljenim prozorima. Devedesetih godina, Harvard je objavio izveštaj u kojem je priznao da su preduzeća privatizovana u Rusiji neefikasna i najčešće degradirana. Pad produktivnosti objašnjavan je otimačinom ovih preduzeća od strane rukovodstva i menadžmenta. A tamo gde su sačuvana velika preduzeća (na primer, vojno-industrijski kompleks), ostvarena je dobra efikasnost.

Zahvaljući imovini nuklearne industrije, spašene od privatizacije, Rusija danas zauzima vodeće mesto u svetskoj nuklearnoj industriji. A državna kompanija Rosnjeft, kao i ranije, obezbeđuje najviše prihoda od nafte u budžet.

Državno tužilaštvo obilazi preduzeća od strateškog značaja, čiji krajnji korisnici, iz političkih ili ličnih razloga ne mogu da podrže rusku privredu. Taj konflikt interesa i predstavlja povod zbog kojeg se donose rešenja o povratku pod kontrolu Savezne agencije za upravljanje državnom imovinom (Rosimušćestvo), imovine metalurških fabrika i kombinata, energetskih kompanija, preduzeća odbrambenog kompleksa, koji su važni ne samo za privredu, već i za nacionalnu bezbednost zemlje, o čemu veselih devedesetih oni koji su vladali Rusijom nisu ni razmišljali.

Državi sada ne preostaje ništa drugo nego da spasava fabrike, čiji vlasnici samo pune džepove, dok radnici dobijaju male plate, i koje uništavaju životnu sredinu štetnim emisijama. Uz to i besramno trguju sa „neprijateljskim zemljama", i imaju boravišne dozvole u NATO zemljama.

Za dve godine bilo je moguće imovinu više od 25 strateških preduzeća pretvoriti u državni prihod. Radi se o preduzećima lučke infastrkture, vojno-industrijskog kompleksa, hemijske industrije, agroindustrije. Država je vratila luku „Bronku", „Dalekoistočnu brodarsku kompaniju", Novorosijsku morsku trgovačku luku, Kalinjingradsku morsku trgovačku luku, naftnu kompaniju „Bašnjeft" i mnoge druge. Tužilaštvo je moralo da radi na imovini ne samo preduzetnika koji su uhapšeni i osuđeni na duge kazne, poput braće Magomedov, već i dolarskih milijardera koji su dobro poznati i kod nas u zemlji i u inostranstvu, predstavnika izvršne vlasti, deputata i senatora. Oduzeta imovina, prema različitim procenama, ima ukupnu vrednost od 500 do 800 milijardi rubalja.

Dugo godina su stanovnici Čeljabinska trpeli zbog emisije kaustičnih otrova koje je ispuštao elektrometalurški kombinat, koji je izgrađen krajem 1920-ih godina. Ali vlasnike ovog industrijskog giganta, koji kontrolišu lavovski udeo na tržištu ferolegura, to nije brinulo. Oni ne samo da su trovali narod emisijom štetnih supstanci, već su i ljudima koji su radili na opasnim poslovima davali male plate. Odlukom arbitražnog suda Sverdlovske oblasti, akcije ovog preduzeća podležu zapleni, sa naknadnim prenosom na državu.

Tužilaštvo traži nacionalizaciju sva tri preduzeća iste industrijske grupe Čeljabinskog elektrometatlurškog kombinata (ČEMK). Neefikasni vlasnici moraće da se „pozdrave" sa Serovskom fabrikom ferolegura i Deoničarskim društvom Kuznjecka fabrika ferolegura. Iz zaključka tužilaštva proizilazi da su proizvodi ovih preduzeća bili namenjeni za proizvodnju naoružanja i municije i da su, na štetu nacionalnim interesima, izvozili te proizvode po sniženoj ceni nama neprijateljskim zemljama (SAD, Francuska i Velika Britanija). Optuženi su pokušali da na suđenju upute prigovore: apsolutno svi domaći industrijalci rade isto, a to se odnosi na vlasnike fabrika iz oblasti metalurgije, mašinogradnje i druge proizvodnje namenjene izvozu. Pritom, vlasnici nisu razmišljali o tome da se u drugim zemljama ove legure koriste za proizvodnju pancira i naoružanja pomoću kojeg se Zapad suprotstavlja Rusiji. To direktno podriva bezbednost RF.

U rešavanju sudbine Čeljabinskog kombinata pomogao je Vladimir Putin, posetivši ovaj grad. Prilikom susreta sa gubernatorom Aleksejem Tekslerom on je preporučio da se kapaciteti fabrike premeste van grada, kako bi se rešili ekološki problemi.

Na privremenu upravu Rosimušćestvu predata je Uljanovska fabrika alatnih mašina, koja pripada nemačkom Gildemeister Beteiligungen GmbH; to je ćerka-firma japansko-nemačke firme DMG Mori. Državno tužilaštvo zainteresovalo se i za Ivanovsku fabriku teških alatnih mašina koja je bila vodeća sovjetska fabrika alatnih mašina. Nesavesni vlasnici su optuženi da su namerno odveli u stečaj važno preduzeće, prekinuli saradnju sa odbrambenom industrijom i preneli imovinu na povezane organizacije kako bi jeftino otkupili imovinu.

Ova fabrika je na kraju prestala da radi, veliki deo njenih zgrada i postrojenja bilo je u zapuštenom stanju, a ono što se još nije srušilo izdato je pod zakup.

Takvih nesavesnih vlasnika, na žalost, ima još mnogo. Ipak, vlast je pokazala političku volju i ubedljivo dokazala da sistem državnog upravljanja, ako se ne izlazi iz pravnih okvira, može da bude operativan i da liši imovine sve oni koji stavljaju svoje sebične interese ispred interesa i na štetu Rusije, orijentišući se isključivo na Zapad. Dugačak spisak imena velikih preduzetnika, oligarha i visokopostavljenih državnih službenika koji su se našli pod pritiskom deprivatizacije, govori o tome da među bogatašima nema nedodirljivih. Ako ne želiš da učestvuješ u razvoju zemlje - vraćaj imovinu.

Vlasnici u Rusiji moraju, konačno, da shvate da imati stratešku imovinu ovde, a živeti u inostranstvu, postaje nesigurno i nije u trendu. Dobar primer su vlasnici „Transnafte", koji su svoje upravljanje kompanijom preveli sa Kajmanskih ostrva na rusko ostrvo, u slobodnu ekonomsku zonu i odmah dobili preferencije od države.

Ni braća Magomedov, koji su uzeli Dalekoistočnu brodarsku kompaniju, ni preduzetnik Purim (koji je kupio Kalinjingradsku morsku trgovačku luku), o razvoju kraka saobraćajnog koridora „Sever-Jug" nisu ni razmišljali. U njihovim planovima nije bilo ulaganje u perspektivan projekat. Zato je država i morala da uzme njihovu imovinu i da je preda odgovornom vlasniku. Grupa kompanija FESCO, koja ulazi u strukturu deprivatizovane Dalekoistočne brodarske kompanije, pokrenula je na Baltiku prvi morski servis za kabotažu (kabotaža je prevoz putnika i/ili tereta između pojedinih mesta na području jedne države). To već obezbeđuje da brodovi na ovom pravcu budu u potpunosti iskorišćeni.

Osim toga, FESCO razvija velike projekte za razvoj lučke infrastrukture u Lenjingradskoj i Kalinjingradskoj oblasti. Nakon promene vlasništva, strateška preduzeća će morati da zauzmu svoje mesto u istom lancu obezbeđivanja tehnološkog suvereniteta, o čemu je govorio predsednik.

Uzalud se žale oligarsi da država navodno uvodi smišljeni napad na biznis. Nacionalizovana imovina, koja potpada pod upravljanje Rosimušćestva, predaje se na upravljanje novim vlasnicima, državnim korporacijama ili pojedincima, koji su se dokazali kao odgovorni rukovodioci i proizvođači i koji rade na korist svoje zemlje. Među novim vlasnicima imovine oduzete na sudu su i državna korporacija Rosatom, Deoničarsko društvo Roshim, Sveruski dečji centar Okean, NKK-Logistik d.o.o. i dr.

Akcije tužilaštva štite interese države, dosledne su i razumne. Država, pre svega, aktivno vraća i savremena preduzeća iz „neprijateljskih zemalja", čiji vlasnci su otišli iz Rusije, prepuštajući radne kolektive na milost i nemilost sudbine. Nakon vraćanja strateških objekata infrastrukture, red je došao na fabrike iz vojno-industrijskog kompleksa.

Za Rusiju je nastupila prekretnica u razvoju i industrijske grane od ključnog značaja za bezbednost država će strogo kontrolisati, a biznismeni to moraju da shvate. Ali, ne radi se ni o kakvoj kampanji za suzbijanje poštenog poslovanja, niti o masovnoj nacionalizaciji i deprivatizaciji u Rusiji.

Štaviše, na Istočnom ekonomskom forumu, predsednik Vladimir Putin je istakao da se to i ne planira. Pritom, on je rekao da su svi vlasnici dužni da poštuju zakone, a „organi za sprovođenje zakona imaju pravo da procenjuju šta se dešava u privredi u konkretnim slučajevima".

Tako da, u stvari, oligarsi, koji rade u korist svoje zemlje, nemaju čega da se plaše. Ne očekuje se nikakva „crvena osveta". Pravo vlasništva je u Rusiji, za razliku od zapadnih zemalja, pouzdano zaštićeno.

2.

Kako se digitalni dolar pretvara u politički problem Amerike

U pitanju je vlast

Već nekoliko godina pratimo trku centralnih banaka mnogih zemalja sveta na stazi poznatoj kao „CBDC". To je skraćenica engleskog termina „Central Bank Digital Currency" - „digitalna valuta centralne banke". Centralne banke su CBDC proglasile trećim oblikom novca, koji dopunjava tradicionalne oblike - gotovinski i bezgotovinski novac.

Piše: Valentin Katasonov

Za razliku od tradicionalnog bezgotovinskog novca, kojeg prevashodno emituju komercijalne banke (u vidu kredita), CBDC emituju isključivo centralne banke. Danas ne postoji jedinstven CBDC model. Razmatraju se razne varijante. Na primer, varijanta za upotrebu u veleprodaji (tj. korisnici CBDC-a su komercijalne/poslovne banke). Takođe, tu je i varijanta maloprodajne digitalne valute (korisnici su fizička lica). Ili, univerzalna varijanta (i za veleprodaju i za maloprodaju, odnosno i za pravna i za fizička lica). Jedne centralne banke govore o CBDC-u isključivo za korišćenje unutar zemlje, dok druge smatraju da je moguća primena CBDC-a i u međunarodnim transakcijama, itd.

Odnos javnosti prema CBDC-u, blago govoreći, razlikuje se. A ako bismo govorili preciznije, onda je taj odnos napet i čak opozicioni. Centralne banke nisu u stanju da objasne ljudima zašto je potreban treći oblik novca. Nedostatak jasnih objašnjenja izaziva sumnju da je CBDC deo projekta „gospodara novca" za izgradnju elektronskog (digitalnog) koncentracionog logora za čovečanstvo.

Sve transakcije građana ostvarene pomoću CBDC-a pregledaće „Veliki brat". Ljudi, čije ponašanje, pa čak i misli, odstupaju od smernica „Velikog brata", podležu raznim vrstama sankcija.

Između ostalog, i putem blokiranja digitalnog računa prekršioca u centralnoj banci. Najverovatnije će CBDC postati valuta koja se može programirati. To znači da će parametri njenog mogućeg korišćenja zavisiti od socijalnog rejtinga čoveka. Imaju se u vidu parametri kao što su skup roba i usluga (koji se mogu kupiti pomoću digitalne valute), rok čuvanja valute na računu, geografski prostor (u okviru kojeg će valuta moći da se koristi) i drugo.

Prema podacima Banke za međunarodna poravnanja (BIS), više od stotinu centralnih banaka trenutno se bavi temom CBDC-a. Značajan broj njih bavi se proučavanjem pozitivnih i negativnih strana ovog novog oblika novca. Drugi raspravljaju o najprikladnijem modelu digitalne valute za njihovu zemlju (kao što sam napomenuo, varijanti ima podosta). Treći su već pustili pilot-projekte, bave se testiranjem primene digitalne valute. Na kraju, mala grupa zemalja je već legalizovala digitalnu valutu, a među njima, najveća je - Nigerija.

U grupi vodećih zemalja kada je o digitalnoj valuti reč, nalaze se Kina, Indija, Brazil, Kazahstan, Rusija i niz drugih. To su velike ekonomije u kojima se već sprovodi testiranje digitalnih valuta i koje bi već „sutra" mogle u potpunosti da legalizuju CBDC. Generalno, može se reći da u grupi ekonomski razvijenih zemalja (Evropa, Severna Amerika, Australija, Japan) postoji izvesno zaostajanje za grupom lidera (stručnjaci smatraju da je Švedska najnaprednija u ovoj grupi zemalja). Posebno upada u oči zaostajanje SAD.

Ozbiljne diskusije povodom digitalnog dolara počele su još u januaru 2022. godine, kada su Federalne rezerve SAD objavile izveštaj „Novac i plaćanja: američki dolar u vreme digitalne transformacije". Istovremeno, u Kini je već delovao pilot-projekat o digitalnom juanu.

Takva sporost Amerike izaziva zbunjenost i pitanja posmatrača i stručnjaka. Uostalom, SAD su prva svetska ekonomija (ako se meri BDP po zvaničnom deviznom kursu). SAD imaju napredne digitalne tehnologije (koje razvijaju IT kompanije iz Silikonske doline). Američki dolar je svetska valuta, što se može zaključiti po takvim pokazateljima kao što je udeo američkog dolara u svetskim deviznim rezervama (više od 58%), u SVIFT platnim transakcijama, u transakcijama na deviznom tržištu FOREKS itd.

Neki zagovornici dolara u SAD upozoravaju da Amerika mora da deluje proaktivno kako bi zadržala vodeću poziciju američke valute u svetu. Digitalni dolar bi morao da se pojavi pre digitalnog juana ili digitalne rupije. U suprotnom, CBDC drugih zemalja, koje su se orijentisale na opsluživanje međunarodnih transakcija, istitsnuće dolar iz svetske arene.

Digitalni dolar mora da postane garancija da će američka valuta sačuvati svoje monopolske pozicije u svetu.

Istina, u taboru branilaca dolara postoji drugačija tačka gledišta. Oni smatraju da ne treba žuriti sa digitalnim dolarom. Amerika će proučiti iskustva drugih zemalja kada je reč o upotrebi CBDC-a, izbeći će mnoge greške i pogrešne procene, i stvoriti najbolju digitalnu valutu na svetu. Na taj način će pobediti i likovati. Čak i ako se CBDC drugih zemalja bude koristio u međunarodnim transakcijama, to neće mnogo pokolebati pozicije američkog dolara u svetu. Glavna stvar je da se ne uznemiravate i da igrate na sigurno.

Ali, ima još jedna tačka gledišta. Koju, kako se čini, podržava veliki deo američkih građana i mnogi američki vodeći političari. Reč je o sledećem: digitalni dolar nije potreban Americi, ni danas, niti će biti sutra ili bilo kada. Digitalni dolar će sahraniti ostatke slobode u zemlji, on predstavlja instrument za porobljavanje građana. Ispitivanja javnog mnjenja koja se redovno sprovode u SAD, pokazuju da otvorenih, svesnih pristalica CBDC-a ima od 10 do 20%. Više od polovine anketiranih su svesni protivnici. Ostali su neopredeljeni ili jednostavno ne znaju šta je to digitalna valuta centralne banke.

Teško je reći iz kog razloga (da li pod uticajem negativne percepcije javnosti o CBDC-u, da li iz nekih drugih razloga), ali niz visokopostavljenih službenika Federalnih rezervi SAD je izjavilo da neće žuriti sa uvođenjem digitalnog dolara. U septembru 2023. godine, predsednik Upravnog odbora Federalnih rezervi Džerom Pauel je rekao da za sada nije doneta nikakva odluka u vezi sa digitalnim dolarom i da ona neće biti doneta još „najmanje nekoliko godina". A članica Upravnog odbora Federalnih rezervi Mišel Boumen je pokušala da umiri javnost. Ona je priznala da do sada nije pronašla ubedljive argumente koji bi ukazivali na to da je digitalni dolar sposoban da efikasno reši bilo koji od problema koji stoje pred Federalnim rezervama i Amerikom. Federalne rezerve, kako je izjavila, istražuju alternativna rešenja za digitalni dolar koja mogu biti manje rizična za potrošače i privredu.

U američkom Kongresu formirala se opozicija digitalnom dolaru. Već je bilo nekoliko predloga zakona koji zabranjuju i uvođenje digitalnog dolara u zemlju, kao i korišćenje drugih CBDC-a u SAD.

Tako je u februaru prošle godine kongresmen Tom Emer, lider republikanske većine u Predstavničkom domu SAD, predstavio predlog zakona o zaštiti „finansijske privatnosti" građana prilikom korišćenja CBDC-a (The CBDC Anti-Surveillance State Act).

U martu 2023. senator iz reda republikanaca iz Teksasa Ted Kruz je predstavio u Gornjem domu Kongresa SAD predlog zakona koji zabranjuje Federalnim rezervama lansiranje digitalne valute orijentisane na maloprodaju. Kruz je rekao da Americi nije potreban digitalni dolar koji „može da koristi federalna vlada kao instrument finansijskog nadzora". Aleks Muni, kongresmen iz redova Republikanske partije, u maju prošle godine podneo je za raspravu u Donjem domu Kongresa SAD projekat Zakona o sprečavanju pilot-programa za korišćenje digitalnog dolara, „kako bi se zatvorila „rupa" u pilot-programu centralne banke Federalnih rezervi za digitalnu valutu (CBDC)". Ove i druge, novije zakonske inicijative, za sada nisu dobile neophodnu podršku na Kapitol hilu, ali CBDC je postao stalna tema na dnevnom redu američkog Kongresa.

Najnovija inicijativa na Kapitol hilu bila je 26. februara, kada je grupa od pet senatora predstavila nacrt zakona „O borbi protiv CBDC nadzora", koji zabranjuje Federalnim rezervama da direktno prenesu građanima digitalni dolar. Autori ovog predloga su republikanski političari Ted Kruz, Bil Hagerti, Rik Skot, Ted Bad i Majk Braun. Oni strahuju da će digitalna valuta centralne banke biti programirana tako da špijunira obične ljude praćenjem njihovih transakcija. „U Bajdenovoj administraciji se „ježe" na pomisao da se krši naša sloboda i da se narušava privatnost naših građana da bi se pratile njihove lične navike trošenja, zato Kongres treba da razjasni da Federalne rezerve nemaju ovlašćenje za sprovođenje CDBC-a", rekao je Kruz.

Barijere za digitalnu valutu stavljaju se i na nivou država. Lider je ovde Florida. Senator ove dražve, Ron Desantis, davao je i nastavlja da daje redovne izjave protiv digitalnog dolara. Pokrenuo je pripremu i raspravu, u zakonodavnim telima svoje države, nacrta zakona koji zabranjuje ne samo upotrebu digitalnog dolara, već i bilo kojih drugih digitalnih valuta centralnih banaka. U maju prošle godine zakon je donet i stupio je na snagu 1. jula 2023. godine. Kasnije su slične projekte zakona u svoje legislature unele takve „crvene" države (odnosno države u kojima dominiraju republikanci) kao što su Luizijana, Alabama, Indijana i Severna Dakota.

Na kraju su o pretnji koja se krije u digitalnom dolaru progovorili pretendenti na mesto predsednika SAD tokom predizborne kampanje. Jedan od prvih koji se uključio u predizbornu trku bio je pomenuti senator sa Floride Ron Desantis.

učestovanju na predsedničkim izborima 2024. godine prošle godine je govorio i Vivek Ramasvami, američki preduzetnik indijskog porekla, pisac i konzervativni političar. On je protiv CBDC-a. Digitalni dolar, po njegovom mišljenju, otvara put sistemu društvenih rejtinga i društvenog kredita sličan onom koji danas postoji u Kini i koji dopunjuje digitalni juan. Amerika ne treba da ide putem Kine i da gradi „digitalnu diktaturu". Vivek Ramasvami nazvao je CBDC „grobom američke slobode". On je 9. avgusta dao izjavu o digitalnoj valuti koja je glasno odjeknula: „CBDC je poslednji trojanski konj „velikog resetovanja" (termin „veliko resetovanje" prvi put je u svom obraćanju 2020. godine pomenuo predsednik Svetskog ekonomskog foruma Klaus Švab) i direktan put ka sistemu društvenog kredita, koji trajno integriše ESG u našu valutu (ESG je skraćenica za „ekološko, društveno i korporativno upravljanje"; iza ovog akronima se krije projekat globalne elite da obezbedi „veliko resetovanje"). Dolar će biti jači ako ga zaštitimo od digitalizacije."

U predizbornu kampanju uključio se i bivši predsednik SAD Donald Tramp. Na predizborima on je pobedio svoje rivale iz Republikanske partije. Između ostalog, i pomenute Desantisa i Ramsavamija. Oni su povukli svoje kandidature. Između ostalog i zato što je Tramp, ne manje energično od njih, govorio protiv digitalnog dolara. U januaru ove godine, on je na jednom mitingu obećao američkom narodu da kao predsednik nikada neće dozvoliti stvaranje digitalnog dolara. „Zaštitiću Amerikance od tiranije vlasti", uzviknuo je, dodavši da digitalna valuta centralne banke daje federalnoj vladi „apsolutnu kontrolu nad vašim novcem" Tramp je istakao: „To bi bilo opasno ugrožavanje slobode i ja neću dozvoliti da se to desi u Americi."

Uzgred, Trampa u njegovom protivljenju CBDC-u podržavaju ne samo obični Amerikanci, već i neki bankari. Jer, digitalna valuta predviđa monopolizaciju emisije novca u centralnoj banci, što isključuje privatne komercijalne banke.

Važno je napomenuti da su relativno nedavno u Americi ključale strasti povodom privatnih kriptovaluta (bitkoin i druge). Neko od političara i javnih delatnika podržao je privatne digitalne valute, smatrajući da će one pomoći ljudima da pobegnu od svemoćnog uticaja Federalnih rezervi i banaka. Drugi su, nasuprot tome, govorili da privatne digitalne valute mogu da podriju zvanični monetarni sistem Amerike, koji je noseća struktura čitave države i društva. A bitkoini i druge privatne valute mogu da gurnu zemlju u anarhiju.

Kada se nad Amerikom nadvila pretnja uvođenja CBDC-a, odnos dela političara i javnih delatnika ka privatnim digitalnim valutama postao je lojalniji. Razlog je sledeći: od dva zla - CBDC-a i privatnih digitalnih valuta - ova druga je manje zlo. Za privatne digitalne valute agituju i Robert Kenedi i Ron Desantis i Vivek Ramasvami.

Što se tiče Donalda Trampa, uključivši se u predizbornu trku, on se trudi da zaobiđe pitanje privatnih digitalnih valuta. U vreme kada je bio predsednik, Tramp je više puta govorio protiv kriptovaluta, ne bez osnova ih nazivajući pretnjom za američku državnost. A 2021. godine, kada već nije bio predsednik, Tramp je u razgovoru sa novinarima TV kanala Fox biznis rekao da nikada nije imao poverenje u kriptovalute i da ih smatra „opasnom stvari" koja će, pre ili kasnije, puknuti kao mehur od sapunice. „Nikada nisam voleo kriptovalute, zato što volim da imam dolare. Smatram da kao valutu treba da koristimo dolare. Kriptovaluta ima sve više i više i niko ne želi ništa da radim s njima", rekao je bivši predsednik SAD.

Krajem januara ove godine, kongresmen Emer je rekao da će Tramp, verovatno, postati „mnogo više" prijateljski raspoložen prema kriptovalutama tokom svog drugog predsedničkog mandata.

U februaru su pokušali da „testiraju" Trampa u vezi sa njegovim odnosom prema privatnim digitalnim valutama. U razgovoru za Fox News on je rekao da tekući razvoj bitkoina zahteva od vlasti uvođenje specijalizovane regulative. Po njegovim rečima, prva kriptovaluta već „ima sopstveni život". I nastavio je: „Mnogi ljudi je uzimaju. Vidim sve više ljudi koji žele da plate bitkoinima, što je interesantno. To, verovatno, zahteva nekakvo zakonsko regulisanje. Ali mislim da bih mogao s tim da koegzistiram." Pritom, ovaj političar za sada nije pokazao simpatije prema bitkoinu. „Uvek mi se dopadala jedna valuta... Dopada mi se dolar", istakao je Tramp. Pritom nije propustio još jednom da kaže da je protiv digitalnog dolara, koji predstavlja rizik za „debanking i pojavu političkog oružja".

(Autor je profesor, doktor ekonomskih nauka, predsednik Ruskog ekonomskog društva „S.F. Šarapov")